То што је поглавару Српске Православне Цркве онемогућено да оде у Пећку Патријаршију је као да папи буде забрањено да оде у Ватикан или поглавару Цркве Енглеске у катедралу у Кентерберију
Извор: СПЦ
Суочени са потпуним безакоњем које актуелна власт у Приштини спроводи према Српској Православној Цркви и српском православном народу, овога пута ограничавајући слободу кретања самом поглавару Српске Православне Цркве, Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Господину Порфирију и српским архијерејима, онемогућавајући им на потпуно противправан начин, заправо насиљем, да служењем Божанствене службе отпочну редовно годишње заседање Светог Архијерејског Сабора у манастиру Пећка Патријаршија, где то чине од прве половине 14. столећа и доба Светог патријарха Јоаникија Другог, Свети Архијерејски Сабор пред целим цивилизованим светом, а посебно пред хришћанима, сведочи да српски народ и његова Српска Православна Црква на Косову и Метохији живе у потпуној правној, што значи егзистенцијалној, несигурности.
То што је поглавару Српске Православне Цркве онемогућено да оде у Пећку Патријаршију је као да папи буде забрањено да оде у Ватикан или поглавару Цркве Енглеске у катедралу у Кентерберију. Ми архијереји, сабирамо се једном годишње из целог света, са свих континената, пролазимо многобројне границе без проблема, осим када треба да дођемо на Косово и Метохију, своје духовно огњиште.
Враћање патријарха са административног прелаза Мердаре (Фото: Вечерње новости)
Ово безакоње учињено пред лицем света у часу када се власт у Приштини нада пријему у Савет Европе, бледа је слика онога што тамошња власт свакодневно чини српском народу који живи на свом вековном животном простору, на Косову и у Метохији најмање миленијум и по, о чему живо сведоче древни манастири и цркве, гробови, фреске и иконе непроцењиве вредности. Стога Свети Архијерејски Сабор указује свим одговорним међународним чиниоцима који имају могућност да утичу на приштинске власти да су овим актом грубо показале да за Патријарха српског, епископе, свештенство и верни народ Српске Православне Цркве на простору Косова и Метохије не важе међународно признате и општеобавезујуће одредбе Универзалне декларације Уједињених нација о људским правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Међународног пакта о грађанским и политичким правима и других конвенција које сваком човеку, па и Патријарху српском, архијерејима, свештеницима и верницима Српске Православне Цркве, непосредно гарантују право на слободу кретања, право на слободу мисли, савести и вероисповести, право на слободу мирног окупљања и друга зајемчена људска права и слободе. Позивамо такође православни и сав хришћански свет и његове духовне вође да се молитвом и другим начинима заузму за поштовање наших верских права.
Српска Православна Црква никада није била, није ни сада, а засигурно ни убудуће неће бити политичка институција већ јесте и остаје духовна Мајка православних Срба која своју духовну мисију неометано врши у државама широм света. Српска Православна Црква ни у Републици Србији ни у другим државама нема статус државне Цркве или политичке организације и зато се на њу не могу примењивати политичка мерила.
Актуелне власти у Приштини су класичном злоупотребом права и подривањем темеља владавине права, у данима када православни хришћани прослављају Васкрсење Христово, покушале да понизе Српску Православну Цркву и да међу косовско-метохијске Србе унесу нове страхове и зебње не би ли их принудили да напусте своје светиње и домове.
Српска Православна Црква је свуда, а посебно на Косову и Метохији посведочила, а и данас сведочи да остаје са својим народом без обзира на насиље које се систематски и некажњено спроводи над православним Србима деценијама, а посебно од 1999. године до данас.
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем апелује на међународне органе на Косову и Метохији да учине све што до њих стоји да се престане са флагрантним кршењем људских права и основних слобода српског народа. Патријарх српски и архијереји Српске Православне Цркве остају са својим народом на Косову и Метохији.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Никако да упру прст у онога у ретровизору. Штавише, изгледа да имају и истог редактора.
На то указује синтагма „актуелна власт у Приштини“ која више и не пара уши толико када је не изговара свештено лице. Огуглало се, пробила Овертонова промаја.
Овако, није баш као скорашња анатема али дође му као када би неко, примера ради, рекао „у почетку беше реш (и реш би у коментатора)“.
А за ово даље: то што је поглавару Српске Православне Цркве онемогућено да оде у Пећку Патријаршију није и никако не може бити као папи да буде забрањено да оде у Ватикан. Свака натукница на сличност јереси са стварном Црквом, личностима и догађајима је оно што мора бити анатемисано!
Овако, дође му као када би неко, примера ради, „викарне епископе“ назвао „епископи без портфеља“.
Као што уметница мора бити здрава тако се спрам
поглавара Цркве Енглеске(шта год то значило) и катедрале у Кентерберију не бих односио, ни неканонски ни онако, барем не док се и у њој (катедрали, она постоји) не организује финале Еуросонга.Викарни мајсторе речи, мој коментар приде, био би тек бледило и непотребност… Одрешито речито !
@Зоран Николић ( Ваљево)
„Одрешито речито !“
Биће да је „одреЧито реШито“?
:)))
@Викар га вика
Ух, какво чито и решето ! Овај, сито и речето ! Мислим, шито и решето ! Упс ! Сито и ресето… Аман, кад се речи одреше, ваљда реши одрече…
Хвала вам људи на прикљученију и праштајте што морам да приметим још нешто што ми је у први мах промакло. Ово
безакоње, „потпуно“ односно „учињено пред лицем света“, провуче ми се у некако испод „актуелних власти у Приштини“.Немојте ме држати за реш али овај удар
безакоњамогао би да нађе искру у камену и да некога невољника подсети на један од недавних мучких удараца на тело Цркве и верни народ Србије, како Старе, тако ове (не)Бивале а и Будуће, па да опет почне да поставља незгодна питања.Ево на пример:
Право питање у ствари је чију сте политику према СПЦ и Старој Србији наставили, пита протојереја-ставрофора В. Џомића коментатор с надимком Једино питање на „Стању ствари“( https://stanjestvari.com/2022/06/21/jedan-komentar-na-dzomica/ )Или:
Политичке нације југословенског и совјетског програма, креиране католичким колонијализмом или под османском окупацијом, легализоване комунистичком политиком, и данас служе као средство разградње држава и народа.(Огњен Војводић: Дијалекатска или духовна аутокефалност „македонске цркве“ и нације?, https://stanjestvari.com/2023/06/06/ognjen-vojvodic-dijalekatska-ili-duhovna-autokefalnost-tzv-makedonske-crkve-i-nacije/ )Или:
Како је могуће да ни један црквени великодостојник није подигао свој глас против одлуке да се преда комплетна српска културна и духовна баштина, на територији Северне Македоније?(Драгана Трифковић: Чије су наше цркве у Северној Македонији?, https://stanjestvari.com/2022/06/27/trifkovic-cije-su-nase-crkve/ )А био је и
Проти Џомићу отпоздрав на текст: Није сваки Сабор свети – неки су били и разбојнички!Молитвама оца нашега Светога Саве да неки будући СВЕТИ Сабор поништи одлуке ОВОГ Сабора Српске православне цркве! (https://stanjestvari.com/2022/06/22/proti-dzomicu-otpozdrav-na-tekst/ ). Сећате ли се?Ни С*ање Ствари није остало равнодушно:
Далековидост одлуке о давању аутокефалности архиепископу Стефану и нашој благодарној браћи из МПЦ потврдила се колико сутра, преноси истинољубиво „С*ање ствари“ речи патријарха Порфирија(ПАТРИЈАРХ ДРЖАВНИЧКИ: Да нисмо дали томос МПЦ, Македонија би омогућила долазак Лаврова. И шта бисмо тад?, https://stanjestvari.com/2022/06/07/patrijarh-drzavnicki/ )Чак је и један (бивши) министар тим поводом приметио:
На српском је тешко изразити се о свему овоме.( Владан Вукосављевић: Аферим, господо архијереји!, „Свима који су, било својим чињењем било уздржавањем од чињења, довели до давања аутокефалности расколничкој МПЦ, честитаћу на турском, можда им је након свега ближи срцу и разумљивији: Аферим!“, https://stanjestvari.com/2022/06/09/aferim/ ).Јер кад је
Патријарх Порфирије уручио архиепископу Стефану томос о аутокефалности(„Оно што смо већ реализовали кроз служење литургије у Скопљу данас осећамо да јавно и пред свима документом који се зове томос то и обзнанимо, рекао патријарх Порфирије“, https://stanjestvari.com/2022/06/05/patrijarh-urucio-tomos/ ) објашњено је да јеНа тај начин је Вучић добио кредит од америчкога фактора за незнатно одлагање коначнога затварања питања са Косовом до његова потпунога признавања, сматра професор из Скопља(Марјан Ђуровски: Вучић притиснуо СПЦ да призна Македонску цркву, https://stanjestvari.com/2022/05/27/vucic-pritisnuo-spc-da-prizna-makedonsku-crkvu-tvrde-u-skoplju/ ).Зборио је о свему овоме, о потоње две ствари нарочито, и један угледни историчар књижевности и професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, на кога је овде чаша жучи проливена па како се о томе на том месту (за сада) нисам огласио нећу ни овде. Подсетићу уместо тога, за крај, на мај од пре две године и на речи једног другог историчара из Скопља и члана Српског културно-информативног центра СПОНА (Скопље):
„Поучени досадашњим искуством непомињања и недовољне бриге од стране наше отаџбине Србије, ми који смо без очинске заштите отачаства нашег остали још 1941. године, све наде и молитве о нашем опстанку полажемо најпре Господу и нашој Мајци Цркви. На свечаности у Сремским Карловцима, Његова Светост патријарх Српски г. Порфирије је у посланици напоменуо символички значај сабрања и јубилеја баш у овом граду, једном од три седишта српских патријарха (Карловачка Патријаршија је проглашена маја 1848. г. са балкона Магистрата, док је у поменутом Патријаршијском двору обновљена 12. септембра 1920. г.). Простим историјским подсећањем, знамо да су била четири (седишта), и да поред поменутих Сремских Карловца, Београда (модерно седиште), Пећи (историјско), нигде није поменуто СКОПЉЕ као место рођења Српске (Пећке) Патријаршије!“
Затим:
„Православна охридска архиепископија и преко ње јединство са нашом Српском православном црквом била нам је до сада нада и утеха да се Светосавска спона за нас Србе из Старе Србије и на даље неће прекинути. Немојте нам и ту последњу наду узимати. Ако изгубимо и Мајку Цркву нестаће и корена и извора…
Српство Старе Србије плаче да ми живи не позавидимо мртвима!“
(Милош Стојковић: Плач Старе Србије – како је „излечен“ македонски раскол, https://stanjestvari.com/2022/05/24/plac-stare-srbije/ ).
Препоручујем свакоме да наведене чланке, последњи нарочито, наново пажљиво прочита а ја више ни реш (у VII кругу двојке) нећу да зуцнем о безакоњу.
Коме је намењено ово интернет обраћање? Генералној публици која разуме српски, а разабира се понешто и у то ко/шта је СПЦ и шта је КиМ?
Ако је тако, каква је потреба за опскурним метафорама? Поређењима која само муте воду и непотребно провоцирају малобројни верни народ, укључујући ту и шаку (духовитих) СтСт ентузијаста.
Аутор овог обраћања је могао употребити погоднија поређења, а он је од свих могућих изабрао два најгора.
Могао је покушати са Далај Ламом, на пример. Или Џоелом Остином. А где је Лама може рецимо и Сад Гуру. Зашто не и Henriette Hutabarat-Lebang, она је један од председника Светског Савета Цркава.
При чему само Далај Лама и (не) његов Тибет би овде имали најбољу паралелу са невољом у којој се нашао србски +Пат.
Тада би цео свет боље разумео (кад би се уопште приметило) шта се десило. Нарочито Срби. Јер они иначе мало шта виде, још мање схватају.
Али проблем није у неразумевању Србаља, па и оних верних СПЦ. Проблем је да их ова тема све мање занима. Постаје и њима јасно да као што министри у Влади Реп. Србије тако и (Боже опрости) епископи СПЦ су без икаквог утицаја на дешавања на КиМ и шире, то јест ближе Београду. Све је у рукама једног представника до јуче јединог глобалног хегемона. А тај нема потребе за метафорама. Хегемон је заштитник Далај Ламе али то овоме није нимало помогло да дође у Тибет. Колико не може да помогне Лами, хегемон још више може да напакости српском +Пат. и Србима што и чини без обзира на метафоре…