Свима који су, било својим чињењем било уздржавањем од чињења, довели до давања аутокефалности расколничкој МПЦ, честитаћу на турском, можда им је након свега ближи срцу и разумљивији: Аферим!
Владан Вукосављевић (Фото: Танјуг/Зоран Жестић)
Са Фејсбук налога бившег министра културе Владана Вукосављевића преносимо неколико објава везаних за давање аутокефалности тзв. Македонској православној цркви
Изненада, скровито, у мраку, без претходног обавештавања народа о намерама и циљевима, несаборно, фанариотски лукаво, на сумњив начин, збрзано, брзоплето, без саопштења са СА Сабора, супротно свим познатим принципима и у нескладу са околностима, без било ког потврђеног или оствареног српског интереса, упркос осамстогодишњој традицији, без уважавања и поштовања славне и крваве историје српског народа и цркве у Старој Србији и Маћедонији, уз окретање главе од безбројних мученика Срба страдалих за веру у борби против Бугара, Турака, Арнаута и Титових комуниста, уз згражавање великог дела верног народа, десило се и то.
Након забрињавајућег пролога пре две недеље, уследио је и тужни епилог.
СПЦ је на данашњи дан уручила расколничкој МПЦ томос којим јој дарује аутокефалност и то у облику и на начин по којима српска црква и народ заувек остају без своје историје и без баштине Немањића.
Патријарх Порфирије уручио томос архиепископу Стефану
Дали смо своје тело и душу а заузврат добили гордост и уздржане осмехе новопеченог македонствујушћег клира који је добио оно о чему ни Тито ни Лазар Колишевски нису смели ни да сањају да је могуће.
На српском је тешко изразити се о свему овоме.
Свима који су, било својим чињењем било уздржавањем од чињења, до овога довели, честитаћу на турском, можда им је након свега ближи срцу и разумљивији.
Аферим!
(5. 6. 2022)
Нереална реалност
Ево и жалосних финеса.
СПЦ „уступа“ а заправо поклања МПЦ све што поседује.
Кога обмањују овом јефтином демагогијом? Како то наша црква „уступа на коришћење“ ако заправо поклања?
Даље, архиепископ МПЦ Стефан се „радује јер је прихваћено“ оно што је његов Синод „тражио“. Није молио или предлагао него „тражио“.
Додаје да је на тај начин СПЦ „потврдила реалност а то је аутокефалност МПЦ“.
Гордо и незахвално. Осионо и непримерено околностима.
Архиепископ Стефан: СПЦ прихватила реалност, једногласно прихваћено оно што смо тражили
Коначно, ако је овде СПЦ „потврдила реалност“ данас, на овај и овакав начин, где ће, какву и чега још „реалност“ да прихвати сутра? На сличан начин и уз слично самопонижење.
Сада је већ много разлога за стрепњу.
Прети ли даља дисолуција цркве и државе?
Ово су делови саопштења:
СПЦ уступа на коришћење имовину у Северној Македонији МПЦ
Српска православна црква уступа на коришћење сву своју имовину на територији Северној Македонији новој, аутокефалној цркви у тој земљи, стоји у томосу који је прочитан данас у Саборној цркви након објављивања аутокефалности Македонске православне цркве.
„Свети храмови и манастири, нарочито светиње из немањићког периода и познијег периода српског присуства, црквеноградитељства и културног стваралаштва на тлу данашње Северне Македоније, као и укупна покретна и непокретна имовина СПЦ, унутар њених граница, уступају се на коришћење новој аутокефалној сестринској цркви“, пише у томосу
„Данас је стигла и највећа радост, јер оно што смо се одавно договарали оно што је наш Синод тражио, а ваш Свети архијерејски сабор једногласно прихватио, потписали сте томос и потврдили реалност, а то је аутокефалност Охридске архиепископије МПЦ“, поручио је архиепископ Стефан.
(5. 6. 2022)
За које идеје су животе дали Војвода Вук и други српски витезови и мученици?
Војин Поповић, легендарни Војвода Вук и безбројни други српски витезови и мученици, знани и незнани, најбоље што је овај народ имао, давали су своје животе током векова за политичке идеје србофоба Јосипа Броза и поклањање српских цркава и манастира у Старој Србији и Маћедонији, расколницима и прогонитељима српских свештеника.
Извор: ФБ страница Владана Вукосављевића
Ту верзију историје данас нам је, својим гестом, представила СПЦ.
(5. 6. 2022)
The Sound of Silence
Уверен сам да је одлука о давању аутокефалности расколничкој МПЦ и о „уступању“/поклањању имовине СПЦ тој верској организацији, дубоко погрешна са верског, културноисторијског, психолошког и политичког становишта.
О томе сам протеклих дана писао и говорио колико сам био у прилици.
Исто су радили и други људи, невелики број, овде на Фејсбуку али и на Твитеру и понеком Јутјуб каналу или интернет порталу.
Дакле, чуло се извесно брујање које је одражавало незадовољство.
Сада нови догађаји брзо замењују старе и сва је прилика да ће прича о српском одрицању од сопствене историје, вере и традиције у својој колевци, како год да се она данас зове, проћи тихо и незапажено.
Без већег осећаја стида, немањићко-вардарска структура нашег идентитета, пала је шапатом.
Ово мало нас што је говорило, чинило је то гласно и јасно. Они који су подржавали такав став такође су били одлучни и јасни.
Ипак, занемели су многи. Тишина се, попут магле у Карпентеровом филму, завукла у све поре и углове друштва.
Гласно ћуте епископи и ниже свештенство и монаштво СПЦ, ћуте САНУ, Матица српска, Универзитети и факултети широм Србије, електронски и писани медији, њихови уредници и вајни коментатори, целомудрени и самозаљубљени професори, ти професионални солитељи памети свима и у вези са сваком темом, покондирена и шупљоглава, прецењена и препотентна српска „елита“ из индустрије забаве, редитељи, глумци, сценаристи, драматурзи али и углавном надобудни сликари, визуелни уметници, сујетни музичари, горди диригенти, помпезни певачи, играчи. Када се не кољу око пара на конкурсима и око буџета страних и домаћих фондова, српски културни посленици углавном спавају мртвијем сном, уљуљкани у распрострањену илузију о сопственом значају.
Ћуте књижевници и песници, прави и лажни ковачи и тумачи сопствених и туђих емоција.
Ћуте спортисти, „велики верници“ са истетовираним крстовима и Острозима.
Тихују уводничари, инфлуенсери, коментатори, водитељи, гутачи ватре, будисти, џудисти.
Занемела је „национална“ српска „опозиција“, велики букачи на мале теме, професионални Срби снажних замаха и малих учинака, вечити ловци-скупљачи буџетских пара.
Ћути Србија.
Извор: ФБ страница Владана Вукосављевића
У један од великих успеха Титове антисрпске политике, без сумње спада и скоро потпуно брисање народне свести о историји српства у Старој Србији и о томе шта је Маћедонија за Србе. Плодове тог труда у пуном светлу видимо данас.
Бојим се да већ сутра може бити слично када почне ескалација западних притисака у вези са КиМ.
Та тема је присутнија од Македоније у свести људи и разумно је очекивати да ће отпор притисцима за признање бити већи. Питање је само колико већи.
Дуга и тужна прича је она о ружном и великом посртању претежног дела српске друштвене „елите“ која то заправо није. Осим изолованих ада ту и тамо, однела ју је и спрала река историје.
Данас смо ту где смо. Јасно видимо сопствени, прецизни одраз у огледалу повести.
И по ко зна који пут „ту кнезови нису ради кавзи“.
А да ли је „сиротиња раја“ рада ичему, сазнаћемо онда када се најмање будемо надали.
Од ње увек све и почиње…
(6. 6. 2022)
На овом испиту пали и црква и држава и добар део народа
Све је јасније да ништа не може да оправда ово збрзано и неодговорно поступање СПЦ у вези са давањем аутокефалности расколничкој МПЦ.
Мислим да наша црква никада у својој историји није повукла лошији и неодговорнији потез, са далекосежнијим негативним последицама.
Нажалост, по реакцијама јавног мњења види се да Срби посустају.
Крвави двадесети век и ова прва петина наредног, узели су и узимају свој данак.
Народ је у већој мери уморан од историје, разочаран, посвађан, неповерљив, разграђене солидарности, често недовољног или конфузног повесног памћења, без јасних заједничких циљева, дуалне цивилизацијске свести, трагично разапете између запада и Русије, између Вавилона и Јерусалима.
Након предаје материјалног и нематеријалног израза своје духовности и културе у Старој Србији, у руке новостворене цркве, верске организације настале под Титовим покровитељством и млаке реакције јавног мњења с тим у вези, све постаје могуће.
Свако даље отимање или поклањање територија и културног наслеђа српског народа, свака нова и још гора окупација Српске, даља десрбизација Црне Горе, атаци на Војводину, кретенизација народа кроз наказни просветно-образовни систем и деконструкцију културног идентитета, предаја свих ресурса странцима и да не набрајам даље.
На овом најновијем испиту пали су и црква и држава и добар део народа.
Ако се темељно не пренемо из овог жалосног стања, бићемо избачени из историје а страдања, жртве и хероизам наших предака, накнадно ће се показати узалудним.
Горег усуда нема…
(6. 6. 2022)
Апологета fast food аутокефалности
Незванични апологета fast food аутокефалности, упорно обмањује јавност:
„Историчар др Александар Раковић поводом уручивања томоса о аутокефалности Македонској православној цркви, истиче да је њиме прописано да се српске цркве и манастири из немањићког, постнемањићког и модерног периода на територији Северне Македоније „предају на коришћење“, а не у власништво Македонској православној цркви.
Тиме, дакле, појашњава он у изјави Танјугу, ове српске светиње, као и друга српска непокретна и покретна црквено-културна имовина, остају у саставу Српске православне цркве“.
СПЦ уступа тзв. МПЦ на коришћење сву своју имовину у Северној Македонији
СПЦ нема власничке листове за своју и народну имовину створену пре много векова. Те светиње градили су српски владари Милутин, Урош, Душан и други, често и локални властелини, а онда их предавали на трајно коришћење српској цркви и народу. Црква те објекте, све да је и (сачувај Боже) хтела, није могла да прода или поклони Турцима, Грцима, Бугарима или било коме.
Дакле, није реч о класичном „власништву“ већ је та имовина дата на трајно располагање цркви и народу да је користе у тачно одређену сврху.
Власнички листови и укњижбе могу постојати само када су у питању црквени објекти релативно новијег датума, никако они који су подигнути пре седам или осам векова.
Таква имовина је, поновићу, предата на коришћење цркви и народу, дакле она је и те како и народна.
Последично, СПЦ је трајно, заувек, уступила цркве и манастире који припадају и њој и народу, новопеченој верској заједници. Није дала само „своје“, отуђила је и оно што је општенародно.
Изјава А. Раковића
Коначно, каква је то ментална конструкција да та имовина „остаје у саставу СПЦ“? Ако наша црква и народ не могу да користе ту имовину по сопственом нахођењу и у складу са својим црквенослужбеним потребама и ако СПЦ не може никада више, ни по каквом основу да је поврати, шта је онда, осим обмане јавности, смисао псеудовизантијске лукавости садржане у ставу да она „остаје у саставу СПЦ“?
Баш ништа. Обмана јавности је смисао.
Како време буде пролазило, читава ова ујдурма у вези са аутокефалношћу постајаће народу све јаснија…
(7. 6. 2022)
„Хвала на препоруци, али наш газда је на Фанару“
У преводу:
„Хвала на препоруци, али наш газда је на Фанару.
Тамо се додељује аутокефалност. Оно код вас је било само добијање једног документа, нешто као потврда о вакцинацији…“
Саопштење тзв. МПЦ: Хвала СПЦ на препоруци, чекамо томос од васељенског патријарха
Можда опет нешто пропуштам да схватим и запазим али где су сада надобудни, врли и глагољиви “верски аналитичари“ да нам поново објасне у чему је заправо „велика победа СПЦ, којом је мајка црква целом свету показала да она додељује самосталност а не нека тамо Васељенска“?
На страну што би то увек био штетан и недопустив потез али, бар по речима г. Стефана, СПЦ ни за то нема капацитет.
Зашто се СПЦ толико брука и ко су све удружени актери ове срамоте, видљиви и мање видљиви?
(7. 6. 2022)
„Протест“ Србије због забране прелета авиона Сергеја Лаврова
Ево свуда гледам и претражујем и никако да пронађем вести о томе да је Србија предузела било какве кораке, реторзионе или блаже, према трима суседним земљама које су забраниле прелет авиона који је требало да довезе Сергеја Лаврова у Београд и које су на тај начин угрозиле сувереност наше земље у вези са вођењем спољне политике.
Да ли ми је претраживач лош или неко склања те вести?
Не знам шта би треће могло да буде? Ми нисмо банана држава а ни доминион ЕУ који нема права да самостално води политику, толико бар сви знамо, зар не?
Србија је сигурно повукла неки оштар дипломатски потез према агресивним узурпаторима из Бугарске, Црне Горе и аутокефалије. Ако ништа друго, сигурно су амбасадори тих земаља позвани у МСП и тамо им је уручена протестна нота и изражена наша забринутост. Или су наши амбасадори позвани на консултације. То је најблажа могућа реакција и то се сигурно десило. Једино што никако не могу да пронађем такве вести. Баш чудно.
Наставићу интензивно да претражујем…
(7. 6. 2022)
Наши потомци видеће као на длану ко је био (не)достојан
Као и увек, људско искуство и интуитивна колективна спознаја а не записана историја, протеком времена определиће ко је у Србији 2022. године био анаксиос.
Нико, само понеко или сви који улазе у фокус за мерење тим аршином.
Оно што нас збуњује и дели данас, наши потомци видеће као на длану.
Или као у треперавој светлости кандила испред иконе у Старом Нагоричану.
Извор: ФБ страница Владана Вукосављевића
(7. 6. 2022)
Тито и Фанар или Дучић и наши дедови?
Јесу, севнуле су сабље отроване и секу где највише боли.
Чији и који су то краљеви што чекају на сваком раскршћу и царице које певаху уз жетве?
Ко зна одговоре на та питања, Тито и Фанар или Дучић и наши дедови?
Јован Дучић
Данашње владике у лимузинама или Злате из Слатине?
Јован Дучић: Маћедонија
(8. 6. 2022)
Бошко Ђуровски или како је грађена аутокефалност
Dodali su nam -ski
Naše izvorno prezime po ocu bilo je Stojanović. A po majci Petrović. To prezime Stojanović nosio je moj deda Nikola. Kad su moji otišli u Makedoniju, onda su se dešavale neke stvari… kako to da ti objasnim… Takvo je neko vreme bilo… Tito i njegovi saradnici vršili su pritisak na narod da se uzima prezime po nekom pretku i da se dodaje -ski na kraj, umesto -ić. Moj pradeda bio je Đura i onda su po njemu moji prihvatili prezime Đurovski“
Извор: ФБ страница Владана Вукосављевића
(9. 6. 2022)
Наслов, поједини међунаслови и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Владана Вукосављевића)
Прочитајте још
- Теолог Стефан Јурић: Осврт на давање аутокефалије Охридској архиепископији (одговор бившем министру Владану Вукосављевићу, Чудо.рс)
Categories: Преносимо
Боже мили, свѣ̑тла празника!
Или је зар боље да кликнем “шућур алаху!” – ипак је то језик разумљивији једном Вукосављевићу, као и онима које тако посвећено грди послѣдњих дана, не честита им бадава на турском!
Здраво нам се раскокодакао господин Вукосављевић. У нѣколико дана свашта нѣшто наприча, више него за све врѣме попечитељствованија своје високе особе србијанском културом. А у то доба и нѣ бѣше нѣшто говорљив. Чак ни на свом фејсбук-налогу. Ни онда кад ти је дужност налагала да се икако огласиш, Вукосављевићу.
Кад се ономад обратисмо твом министарству поводом позива на једномѣсечну изложбу посвећену Србији, у центру Москве, с присуством прѣдставника Тговинске палате (руски аналог државне привредне коморе) – из твог министарства нѣ добисмо никакав одговор. Нѣ бѣјасмо ти напрѣдни. А због природе манифестације било је најнормалније да се у причу укључе министарства културе и туризма. Подршку смо добили једино од (тада Дачићевог) Министарства спољних послова, и то на молбу руске стране. За остало се скрписмо нѣкако помоћу штапа и канапа, о свом руху и круху, толико да испунимо једну просторију на изложби. Сав остали простор је попунила Република Српска, јер бѣсмо једини прѣдставници из Србије. За тѣх мѣсец дана, колико сам тамо боравио у сопственој режији, у Русију је о трошку нѣ само твог министарства ДВАПУТ путовао један набѣђени сликар и тадашњи директор значајне културне установе, и то поводом измишљене изложбе о којој за све врѣме свог боравка тамо ништа нѣсам успѣо да сазнам. Тип је доцније зглајзнуо због силних финансијских проневѣра и брљотина. Нѣ знам да ли је још у ћорци, човѣк се “бранио” тиме да га је Вучић поставио и да само он може да му суди. Што само по себѣ говори да смо доста напрѣдовали од врѣмена оног који признаваше само суд Своје партије.
Мало потом ти се као министру обратисмо и поводом подизања споменика најзначајнијем Немањићу, чијег имена орден си касније имао образа да примиш (другостепени, додуше, и послѣ твог прѣдсѣдника – ред се у том вашем вашем свѣту ипак зна). Ни једанаестим прстом нѣси мрднуо, Вукосављевићу, макар чисто форме ради да одговориш – да ћеш се заиста умѣшати у свој посао, имајући у виду прѣтходно искуство – искрено ни очекивали нѣсмо, икебано.
Овдѣ узгред поред Дачића додајем и заштитника грађана Пашалића као часнијег од тебе – он такође нѣје учинио ништа, али нас је бар људски саслушао и након увида у документацију нам у приватном разговору дао за право. Али ето, ситовација је така да грађане ни заштитник нѣ могаше заштитити, угодниче
Па зашто сада нѣ ћутиш, Вукосављевићу? Зашто си ћутао? Коме се уопште обраћаш, обраћениче?
Иначе ти у свему дајем за право. Уз битан и менѣ омиљен цитат Марка Миљанова (разумѣћеш због чега, начитан си човѣк): „Што збориш – тачно је, али нѣје твоје да га казујеш!“, угледниче.
Оно што политиканти говоре једни о другима је заправо једино што од њих без резерве примам за суву истину. У томе је једина вајдица од свег твог писанија, епистоларниче.
Селам ти од једног ућуталог пѣсника, “ковача и тумача сопствених и туђих емоција”. Извини што ти се нѣ обратих на твом фејсбук-профилу. По фејсбуцима, твитерима и осталим вашарима се нѣ рекламирам, а да објављујем одавно нѣмам гдѣ, заслужниче.
Р. Ѕ. И нѣ бери гајле због ћутања Србије. Србија је велика тајна, тајновидче.
Кад је био на положају, по цену саучесништва са напр0дњацима, није се претргао од чињења, али сад мисли да има шта да критикује. Не браним патријарха и епископе, Бог и потомци нека им суде, али он није тај који има право да им нешто спочитава.
@Гремлин
Ја се углавном слажем са Вашим коментарима, али овај пут не. То што је неко некада урадио (или није урадио) у вези теме А не значи да сада нема право да нешто уради у вези теме Б. Напротив, добродошло је ако је за општу корист. А Вукосављевић је једна од врло ретких јавних личности која се сада не либи да врло елоквентно заступа наше становиште, иако је могао да ћути као и сви други. Не ћути, и то је за похвалу.
Уопште не спорим Ваше непријатности поводом дотичне изложбе у Москви. Свет је пун неправди, сви знамо да смеће врло често исплива на површину. Примера је безброј, од политичке сцене у Србији до ријалити програма и свега између. Но тиме што показујете горчину спрам Вукосављевићевог тадашњег нечинења делујете као злопамтило, као Мило Ломпар који на скоро 200 страна „Духа самопорицања“ расправља са неким текстом који је Пешчаник обајвио о њему 2012, и при томе цепидлачи до избезумљења. Не би требало да се спуштате на тај ниво.
Свако добро Вам желим.
А било је милиона евра за сатанистичке перформанце Марине Аврамовић.
Aferim!
@Марк Еугеникос
Цитирам Вас и одговарам:
“То што је неко некада урадио (или није урадио) у вези теме А не значи да сада нема право да нешто уради у вези теме Б.”
А шта је Вукосављевић па урадио за свога мандата, осѣм што су за његовог (и Тасовчевог прѣ њега) “министровања” издвајања за културу почела да се мѣре ПРОМИЛИМА? (Ево Вам стања за послѣдњу годину његовог министровања – Србија је, што се културе тиче, на послѣдњем мѣсту у поређењу са околним државама по свѣм параметрима!: http://www.seecult.org/vest/procentualno-jos-manje-za-kulturu-u-2020
Наведите ми једну његову тековину. Ако нѣје урадио онда кад је вршио високу дужност и имао утѣцај, каква се корист од таквог, у најбољем случају бескичмењака и нѣспособњаковића, може очекивати сада кад је тај утѣцај изгубио? Можда мислите да је то што је људима попут нас и онѣх који посѣћују сајтове попут СтСт пријатно почешао уши нѣшто друштвено корисно, нѣшто што ће покренути акцију којом ће се учињена брука и штета макар ублажити? Бојим се да се грдно варате. На исти начин се може бранити (нѣ)чињење извѣсног епископа ономад као прѣдсѣдника РЕМ-а. Па се сада кад је ТО допузало до највишег положаја у хијерархији сви као нѣшто згражавамо и хватамо за главу. Зато бих осѣтљивим душама прѣпоручио да поново погледају стари филм “Кво вадис, Живораде?”, па ће их сентименталност проћи.
Вукосављевићево “врло елоквентно заступање нашег становишта” дакле може бити од користи једино самом Вукосављевићу. Људе попут нас ће својим “правѣдничким гнѣвом” анестезирати јадном утѣхом да “тамо нѣгдѣ горе” има људи који “гину” за “нашу ствар”, па још бити задовољни што смо њихово “прѣгнуће” “подржали” сличним, празнозвечећим рѣчима. Та утѣха нам је врло јадна, јер је лажна.
Знао сам да ћу многима дѣловати као огорчено злопамтило (у најбољем случају). На Вукосављевића нѣмам личних разлога да будем огорчен: његово (нѣ)чињење нас, за разлику од нѣких других, нѣје спречило да ствар изгурамо до краја – споменик на крају подигнут, нѣ тамо гдѣ је планирано, али је подигнут. Нѣсам говорио о “нѣправди” према себѣ, већ у најмању руку – о злоупотрѣби положаја тадашњег министра. Можда он својим нѣреаговањем у законском року, у којем је по закону ДУЖАН да реагује и нѣје страшно прѣкршио закон, али је учинио ЗЛОУПОТРѢБУ и узгред, свѣсно или нѣсвѣсно, саучествовао у много крупнијем кршењу закона и финансијском штеточинству. О томе је овдѣ рѣч. Начуо сам и о много конкретнијим и крупнијим штеточинствима ондашњег министра, али о њима нѣка свѣдоче они који су те тврдње изнѣли. Ја сам навео сопствени мали примѣр, зато што нѣ желим да падам у замку да нѣког неосновано клевећем. А своје тврдње могу документовати.
Зато се нѣ слажем ни с Вашом опаском поводом Ломпара. Менѣ његова “цѣпидлачења” спадају у најснажнија мѣста “Духа самопорицања”. Њима је просто размонтирао сву јаловост и подлост лажних, извиканих величина, и то на најпоузданији начин – на примѣрима из сопственог искуства, гдѣ вам, ако безнагодбено тежите и стојите у истини, нико на овом свѣту нѣ може ништа, осѣм да нѣмоћно крши руке. Или да вас убије. Да је за основу више узимао туђа искуства, нѣгдѣ се могао спотаћи, погрѣшити, о нѣког се огрѣшити, јер кад тумачимо туђе искуство увѣк нам може промаћи или нам остати нѣпознат нѣки битан детаљ. Зато је Ломпаров “Дух самопорицања” нѣпроцѣњив. На сопственом примѣру је разобличио хоботницу која деценијама гуши читаво друштво. Додуше, то штиво нѣје за пуке радозналце и површне људе, већ за рѣтке трагаче за смислом. Његов поступак сад обилно користи Слободан Антонић, али, по менѣ, то сад има много мање смисла. Могао је то и раније покушати, био је познати аналитичар бар 10 година прѣ но што је за Ломпара ико и чуо.
Свако добро и Вама.
Чини ми се да би ваљало укључити пар ставова у размишљање о овој теми.
Сви смо реаговали на ову ситуацију из својих националних осећања. Заборављамо да приоритетни задатак цркве није да води националну политику, иако је у неким периодима по нужди и то радила. То је задатак световних власти, сада националне државе, а задатак цркве је спасење људи у вечности. Како се води црквена политика с обзиром на тај задатак ми прости мирјани не можемо да знамо.
Друго, љутња овде подразумева да су сви у врху наше цркве, не дај Боже, продане душе које се не боје Бога. Не кажем да не може бити и неког таквог међу њима. Али да су то сви, или бар већина којој се исправна мањина још и покорава – то просто није реално.
Треће, својом речју против својих пастира уносимо сами пометњу у цркву. С тим треба бити врло опрезан и верујем да народ зато ћути. С вером, надом и молитвом.
Праштајте.
Васељена је пуна и препУна изненађења, свакојаких!
Дал је побратим Реџо од Туркије, православнији од Мицокакиса, ****** створења од Тузле, Шормаза и сличних?
@ гремлин
Један наш трофејни тренер тражио је од својих играча да преузимају туђе грешке током утакмице и исправљају их.. Да би то могао неки играч да уради морао је сваку грешку саиграча да истрпи, одћути па тек онда да је исправи.
Ја сам верник и знам да је то јако тешко.
Верујемо да вам је тешко али истрпите и опростите зарад наше заједничке ствари која је већа од свих нас појединачно. Много већа.
У овом тренутку немамо пуно Вукосављевића.
Сваки нам је драгоцен.
И Ви сте један од тих који су нам потребни.
Праштајте.
@Гремлин
Разумемо се, али не морамо да се слажемо.
“Дух самопорицања” може да служи као полемичко сведочење о нашем времену за неке будуће генерације. У садашњости, та књига има врло ограничену вредност.
Прво, сигуран сам да ју је врло мали број људи прочитао.
Друго, то не може, по структури, да буде никакав практичан програм националног деловања.
Треће, сваком ко је национално здрав таква књига није ни потребна. Не треба ми Ломпар нити било ко други да ми каже да је аутошовинистичко/самопорицајуће становиште погрешно. То сам научио од родитеља, а потврђују преци који су се борили у оба Балканска и Првом светском рату, и надгробни споменици предака на сеоском гробљу још из времена Карађорђевог рата, да не кажем Првог српског устанка. Статистички је могуће да ће неко да се преуми након читања “Духа самопорицања”, али признаћете да се број таквих мери у промилима, или чак ппм (parts per million).
@ЈеленаММ…Ако задатак цркве није да води националну политику већ искључиво “спасење људи у вечности” онда јој више пристаје назив Православна црква Србије а не Српска православна црква. Уствари уопште и не мора да буде православна, јер генерално и католичка и протестанске су на истом задатку. Можда ми “прости мирјани” и не знамо како се води црквена политика, али зато одлично знамо да у 800 година историје наше цркве никоме није пало на памет да такво нешто учини и да су хиљаде најбољих међу нама, а не само “простих мирјана” положиле свој живот да се то не би десило. У вези претходно реченог једини разуман закључак је: да, патријарх и све владике које су на СА Сабору СПЦ донеле срамну одлуку једногласно, јесу продане душе које се Бога не боје. Овим речима не уносим пометњу у нашу цркву. Напротив, покушавам да очистим жито од кукоља у најважнијој институцији српског народа, јер СПЦ није шачица корумпираних НАТО манекена на врху, већ армија посвећеног нижег свештенства и верни народ. Вероватно по вашим критеријумима нисам верник, али сигурно ништа мање од вас не волим и не поштујем своју цркву и све што говорим и радим чиним у најбољој намери. Можда јесам “прости мирјанин” и дефинитивно мало знам о цркви, али свакако немам “пастира” јер би то онда значило да сам овца.
Gospodine Vukosavljevicu, postujem vasu odanost Srpskom rodu . Dobro je sto danasnja tehinka omogucava da nam je sve dostupno kao na dlanu da vidimo, manje je dobro sto od dosta toga vidjenoga prevrce nam se zeludac. Svako dobro vama I svima koji ste ustali I dajete svoj glas u ime junackih Srba- koji nisu medju zivima iz Juzne Srbije.Svako dobro I onima koji brane pastire,,odabrali ste da budete ovce. Svako dobro I onima koji cute a mogu da dignu glad I trebaju, zalim vas, to je ropsko ponasanje,za zaljenje.
@Драган Р, не одговарам вам ради полемике него ради разумевања. Ви сте извели неке закључке за какве мој текст не даје никакве основе. Верујем да је то зато што сте узрујани. Управо у том правцу је била усмерена моја сугестија да се смиримо, стишамо и будемо стрпљиви и трезвени у расуђивању. Неодмерене речи неће ни у ком погледу допринети бољитку. Гневећи се и вређајући ми, на жалост, радимо у корист непријатеља. Ваља прочитати о мрежном / хибридном рату.
„Што збориш – тачно је, али нѣје твоје да га казујеш!“
Војвода-теоретичар чојства и јунаштва лаконски је сажео оно што вајни теоретичари дискурса и контекста нису до данас успели да изрекну ни милијардама речи.
Нисам упућен у стручну терминологију, али у питању је оно што би се могло назвати „ауторски“ или „личносни“ контекст исказа. Колико апсолутно исти исказ из различитих уста може имати различити смисао, па тиме и различиту не само наравствену (етичку) него и истинитосну вредност, можемо созерцавати нпр. на следећем примеру.
Када катихета каже: „Бог је љубав“, то је схоластика.
Када проститутка каже: „Бог је љубав“, то је апологетика.
Када хипик каже: „Бог је љубав“, то је револуција.
Када ЛГБТерориста каже: „Бог је љубав“, то је сатанизам.
Када усташа каже: „Бог је љубав“, то је римокатолицизам.
Када епископ СПЦ каже: „Бог је љубав“, то је бизнис.
Када јеромонах Рафаило каже: „Бог је љубав“, то је хипноза.
Када истамбулски патријарх каже: „Бог је љубав“, то је јерес (јер он има некога другога бога, и када говори, о њему и у његово име говори).
А када светитељ каже: „Бог је љубав“, то је Истина.
Када бивши министар културе у вазалној влади Вучића и његових вучића каже истину („Бог је љубав+истина+правда, првосвештеници СПЦ су безсловесна оруђа диаболоса – онога који раз-бацује оно што није његово“), ја заиста не знам шта је то. И потпуно разумем све којима је сумњиво.
Ипак, можда брат граби прилику да се покаје, не можемо му је отимати а приори. Нека принесе плодове достојне покајања, па ћемо му и ми скептици признати да је достојан јаке истине коју говори.
@Марк Еугеникос
Да ме је @Евсевије нѣким случајем прѣтекао са својим коментаром, ја онај свој први вѣроватно нѣ бих ни писао. Човѣк је рѣкао главну ствар и то смиренијим и лѣпшим рѣчима од мене. Вукосављевића зато са задовољством стављам на страну, а даље ћемо видѣти шта ће бити.
Зато се, опет са задовољством, нѣћу сложити с Вама ни поводом Ваше оцѣне Ломпарове књиге. И менѣ је милије кад могу нѣког да хвалим умѣсто да га грдим, али ми се таква прилика врло рѣтко указује, па Вам стога хвала на томе:-)))
Елем, меле. Као прво, врѣдност и значај нѣког књижевног дѣла нѣ одређује број његових читалаца. Што се врѣдности “Духа самопорицања” тиче, мислим да нѣће бити прѣтѣрано ако устврдим да је то најзначајнија српска књига XXI вѣка – барем ове прве четвртине коју управо живимо. Ломпарову књигу је сигурно досад прочитало сасвѣм довољно људи, и она је већ обавила своју корисну улогу. А ево како.
“Дух самопорицања” је више од пуког “полемичког свѣдочења”. Та књига је ДИЈАГНОЗА, која нам је свѣма била јако потрѣбна. Нѣ можеш се против нѣчега успѣшно борити ако тога нѣчег нѣси потпуно свѣстан, ако болѣст нѣје прѣпозната, описана и ИМЕНОВАНА. Име вишевѣковне српске болѣзање дато је већ у наслову књиге. САМОПОРИЦАЊЕ је израз кога нѣма ни у најобимнијим рѣчницима српског језика. Нѣ мислим да га је сам Ломпар сковао – тај израз се вѣроватно већ вртѣо у нѣким стручним књигама, рѣцимо из психологије, које иначе слабо читам, па се ни у то нѣ бих баш могао заклети – али он му је у сваком случају дао наподробнији опис, пун смисао и, што је најважније, удахнуо му живот, учинио ЖИВОМ рѣчју, па је пустио у народ. Остало су одрадили његови читаоци, тако да нѣком више уопште нѣје потрѣбно читати саму Ломпарову књигу да би тачно знао о чему се ту ради.
“Самопорицање” је сад постала доста “обична” рѣч, па зацѣло многима нѣ изгледа ништа нарочито, али колико је стваралачког труда њен аутор морао уложити да би је изнитио! Професор Ломпар се овѣм чином винуо у висине истинских пѣсника, јер је стварање нових рѣчи, њихових обрта и уопште богаћење језика – пѣснички посао. А о насушној потрѣби за једном оваквом рѣчју свѣдочи чињеница да се за њом већ извѣсно врѣме свѣсно или нѣсвѣсно трагало. Узмимо само, такође раширени, Ћирјаковићев израз “аутошовинизам”. Али колико је Ћирјаковићево рѣшење нѣсрѣћније и слабѣје! Прво, “аутошовинизам” је искован из туђица, и зато је нѣдовољно разумљив израз. У њему се осѣћа извѣсна осуда, прѣкор. Ни старе српске рѣчи “отпадник, отпадништво” а тѣм прѣ “изрод, израђање” због тог “осуђујућег” прѣлѣва нѣсу погодне – болѣсник се лѣчи, а нѣ кори. Најзад, “аутошовинизам” нѣје ни тачан појам за дату потрѣбу, јер одрицање од сопства уопште нѣ мора бити повезано с мржњом према себѣ или свом народу. Ломпар и у том погледу наступа као смотрени лѣкар, који болѣст именује и описује нѣ позлѣђујући ране.
Прѣтходно рѣченим мислим да сам највећим дѣлом одговорио и на Вашу другу опаску – “Дух самопорицања” нѣје ни писан да буде “практичан програм националног дѣловања”, већ са потпуно другим циљем. А каквим – дѣлимично ће постати јасније кад одговорим још на Вашу трећу опаску.
Нѣ знам колико сам “национално здрав”, али мене је својеврѣмено “Дух самопорицања” заиста ободрио. И најстаменији људи – а себе, нимало скромно, уопште нѣ сматрам слабићем – могу посустати кад им се на путу нѣпрестано појављују прѣпреке и све тврђи и дебљи зидови. Нѣ у смислу да се човѣк одрѣкне себе и својих увѣрења, већ да се одрѣкне ОДРИЦАЊА, да дигне руке од јуришања на вѣтрењаче, животарења од данас до сутра, дебело потцѣњеног животног позива те најзад нађе нѣки “нормалан” посао, који ће му редовно плаћати рачуне, пунити трбух и ослободити зебње прѣд сутрашњицом. Човѣк се једноставно почне осѣћати ПОТПУНОМ БУДАЛОМ, која се бави залудним и ником нѣ потрѣбним стварима. И онда узме у руке Ломпарову књигу која га утѣши да нѣје сам, а успут му и нѣсумњивим доказима потврди и нѣке ствари у које нѣје био баш сигуран или које је само слутио. Друго, Ломпар је на примѣру сопственог искуства разобличио лицемѣрјѣ и нѣдоученост српске интелектуалне елите у свој њеном руглу и испразности стргнувши јој лажни ореол нѣдодирљивости. Било је и ранѣје сјајних књига тог типа (узмимо само “Ембахаде” Црњанског или Драинчево “Издајство интелектуалаца”) – али нико досад то нѣје учинио тако бестрасним, строго научним језиком и методом, па опет живо, сликовито и питко. С тако изнѣтим, вриштећим чињеницама може се борити само подједнако снажним, неоспорним чињеницама. Било је покушаја да се Ломпар омаловажи јефтиним триковима и галамом, али су се они завршили нѣславно – такви “прѣгаоци” су доживѣли још катастрофалнији лични бродолом, о чему свѣдоче каснија, допуњена издања “Духа самопорицања”.
Најзад – нѣ ваља људе посматрати као нѣку КОЛИЧИНУ. То раде глобалисти и нѣсој који управља Србијом, па се зато с Македонијом можемо зезати како хоћемо, јер у њој живи “безначајан” број Срба, с Косметом такође, јер их је на њему тричавих сто и нѣшто тисућа… Сваки је човѣк важан и нѣпоновљив. Па нѣка је “Дух самопорицања” преумио, како кажете и једног јединог читаоца – за толико је Србију учинио бољом. А то, уз остало рѣчено – никако нѣје мало.
На крају Вам се морам захвалити на надахнућу. Послѣдњим својим коментаром сам задовољан, па ћу га вѣроватно кад стигнем дорадити и објавити као посебан чланак:-)))
@Гремлин
Хвала на надахнутом коментару. Ободрили сте ме да покушам поново да читам „Дух самопорицања“. Признајем да, како сам старији, све ми више пријају сажете форме: поезија и афоризми. Делом због луцидности, а делом што је најтеже нешто рећи кратко и језгровито. Морам више да се терам да се посветим опширним делима. Наравно не због квалитета таквих дела, него због недостатка времена и концентрације. Mea culpa.
@ЈеленаММ
„…задатак цркве је спасење људи у вечности. Како се води црквена политика с обзиром на тај задатак ми прости мирјани не можемо да знамо.“
Можда се нисте добро изразили, али не сматрам да се спасење људи постиже политиком, па макар била и црквена. Пастирски рад на спасењу (а нисам од оних који сматрају да човек мора бити овца да би се на њ применио пастириски рад у духовном смислу) не подразумева политику, већ праксу, сведочење живота по Христу.
Проблем са многим нашим архијерејима и јесте у томе што се баве политиком, и световном и црквеном, а да за то уопште не делују талентовано. Да се баве политиком лукаво и успешно, у нашу општу корист, ни по јада, још би им можда и прогледали кроз прсте иако им то није „опис посла“. Но бавити се политиком са овако траљавим резултатима, то је стварно и срамота и катастрофа.
Свако од нас има право да се пита, посматрајући јавне изјаве и делатности неких наших архијереја, „за кога ви у ствари радите?“ Поновићу примере које сам навео у једном од претходних коментара:
„Загреб и ја се волимо јавно.“ Чисто сумњам да те Загреб воли и делић тога колико ти тврдиш да волиш Загреб.
„Усташе су се својим злочинима исписале из хрватског народа.“ Што не верује нико други осим тебе, ни Усташе ни „обични“ Хрвати.
„У Јасеновцу је побијено не више од 80 хиљада Срба.“ Без коментара, јер не могу ништа пристојно да кажем.
И тако даље…
Такође не мора да значи да су наши архијереји продане душе које се не боје Бога. Проблем је што, када се понашају овако како видимо у вези ове последње теме, признавања МПЦ, изгледа да се неког другог (или неких других) боје више од Бога. Ко су ти други и зашто је тако, о томе можемо нашироко, али не сада. А што се проданости душе тиче, ни то не мора да буде нужно. Некад су сујета, потреба да се допадне другом, комплекс ниже вредности, среброљубље, славољубље, итд. довољни разлози.
Понављам се, али до пре месец дана нисам веровао да бих о нашим архијерејима ђутуре могао да имам овако ниско мишљење. Можда би они били срећнији са неким другачијим народом? Мислио сам да само политичари могу да се понашају као да би хтели неки други и послушнији народ од оног којим незаслужено владају, а сада ми изгледа да то може да се примени и на архијереје.
Је’л могу они архијереји који нису задовољни нама такви какви смо да оду рецимо да оснују неку своју хрватску или југословенску православну секту, јер то би било тако еуропејски и фенси? А ми да нађемо неке настојатеље манастира из разних забити по Србији и Босни, по могућству у опанцима, никако докторе наука са грчких универзитета, па да такви здрави воде док још има шта да се води?
Ваш коментар о мрежном / хибридном рату: мислим да сте у праву, али из сасвим супротног угла. Могуће је да су наши архијереји пали управо због тога што нису били свесни да се против њих и нас води такав рат. И заиста не сматрам да су наше речи неодмерене; критичке, да; оштре, да. Али прошао је час да се мазимо у рукавицама.
Праштајте и Ви, и искрено се надам да Вас не саблажњавам оваквим ставовима. Али ако се на ово чему сада присуствујемо не може применити изрека „није српски ћутати“, на шта онда?
@Евсевије (пустињак?)
Јеромонах Рафаило: морадох да потражим ко је то, а препознах када видех слику. Не верујем да сам све скупа одгледао више од два-три његова (краћа) видео записа, недовољно да имам било какво мишљење о њему. Молим Вас да појасните коментар о хипнози, јер су ми сви остали коментари јасни.
https://dveri.bg/component/com_content/Itemid,100724/catid,19/id,71560/view,article/
„Са своје стране арх. Стефан је захвалио речима: „Патријаршијски и саборни чин за наш повратак из страдања усамљености је – и ми ћемо и даље да обезбеђујемо – темељ на коме ћемо градити своју будућност, увек држећи се мудрих савета Мајке Цркве св. Цариграда, што смо показали испуњавањем послушања које сте нам упутили да превазиђемо неспоразуме са сестринском Српском православном црквом, што је потврђено заједничким светим литургијама.
Импресионира чињеница да је патр. Вартоломеја и архиепископа. Стефан није помињао „томос” Српске патријаршије, а поруке Српској цркви биле су мирне као учеснику у превазилажењу раскола. Реч „аутокефалност“ није поменута, као ни контроверзна тачка око назива помесне цркве у северној Македонији. Архијереју се обратио васељенски патријарх. Стефана као поглавара Охридске архиепископије.“
POBUNA U SPC, TRAŽI SE VANREDNI SABOR?
Ceo Sinod nije znao za Tomos, članovi Sabora obavešteni iz medija, vladike ne priznaju nekanonski Tomos?
https://politicki.rs/drustvo/pobuna-u-spc-trazi-se-vanredni-sabor/
Каква брука и срамота за представнике СПЦ-е!!!
https://www.doxologiainfonews.com/2022/06/%d1%84%d0%b0%d0%bb%d1%88%d0%b8%d0%b2%d0%b8-%d0%bd%d0%be%d0%b2%d0%b8%d0%bd%d0%b8-%d0%be%d1%82%d0%bd%d0%be%d1%81%d0%bd%d0%be-%d0%b5%d0%b2%d0%b5%d0%bd%d1%82%d1%83%d0%b0%d0%bb%d0%bd%d0%be%d1%82%d0%be/
Лажна вест о могућем давању Томоса за аутокефалност Охридској архиепископији од стране Васељенске патријаршије
„Од сада је посао Светог и Светог Синода Васељенске Патријаршије да се састане и одлучи да ли ће дати аутокефалност или не. Одлука Васељенске патријаршије се јавно објављује, а на време се организује и сама припрема за фактичку доделу Томоса. Тада се објављује датум стварног сервиса.
Ако Васељенска патријаршија одлучи да додели Томос, учиниће то по истом поступку који је користила током векова. Недавни пример за то је давање Томоса Православној цркви Украјине.
Штавише, представљање Томоса не може бити изненађење, као што је то учинио Патријарх српски Порфирије у Београду када је изненађујуће поклонио лажни Томос за аутокефалност Охридске архиепископије. Српска православна црква је у то време изазвала подсмех и негодовање код многих православних хришћана.
Недопустиво је у тако важном тренутку да Охридска архиепископија, разни медији стварају сујетна очекивања код људи и обмањују их, а онда када се очекивања не испуне, људи траже кривицу у Васељенској патријаршији, а да ова нема никакву кривицу. Вероватно је циљ оваквог типа медија стварање негативног става према Васељенској патријаршији, а сви знамо ко се тако понаша – Москва.
Треба напоменути да Васељенска патријаршија није тајна организација. Сваку своју одлуку саопштава или она сама или медији којима шаље саопштења. Васељенска патријаршија није рекла када ће тачно дати томос. Биће му дато када дође време за које ће цео универзум бити обавештен.“
@Марк Еугеникос
Драги господине и брате Евгениче,
Јеромонах Рафаило Бољевић, будући епископ СПЦ (или Православне Цркве у Црној Гори?):
Благообразни, благогласни и тако смирени и продуховљени монах, са светачком брадом, интелигентним и топлим очима које просто у душу продиру, и у њој озарују оно најбоље у човеку. А тек проповеди, силне речи православне истине, беседе које одушевљавају на подвиг у стицање сваке врлине, кристални догмати непорециве науке коју ни један хришћанин не може да одбаци – десетине хиљада благочестивих Срба слушају његове беседе и благодаре Богу што га имамо (и Јован Златоусти би му у своје време позавидео на толикој пастви!).
Ипак, ко на сопствени ризик пренебрегне заповест („не суди“), па покуша да критички и детаљно ослушне све што о.Рафаило говори (https://www.youtube.com/c/%D0%91%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85%D0%B0%D0%A0%D0%B0%D1%84%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%B0/videos) и потруди се да избегне хипнотски ефекат његових беседа тако што брзину репродукције постави на 1,75, моћи ће да примети да се нигде у његовим беседама не помиње оно што ми овдашњи ревнитељи не по разуму видимо као сушти проблем (црквена велеиздаја, сублиминално унијаћење Срба, фанариотски папизам, екуменизам, нова „кинонијска еклесиологија“ заснована на заједници у лажи, са перспективом на заједницу у вечном огњу…). Односно да он, са изванредном прецизношћу у својој пастирској агенди, помно води рачуна да не узнемири душе својих слушалаца и не оптерети их непотребним бременом које они нису кадри носити. То јест, да их не пробуди из слатког православног сна који сањају.
А ко пажљиво погледа на листу видеа на јутјуб каналу манастира о.Рафаила, видеће да се тамо повремено објављују и беседе не мање харизматичног о.Гојка Перовића. Односно, моћи ће да разуме да се ради о два узајамно благословена, братска симфона гласа који говоре из истог источника, једнога духа.
А о.Гојко Перовић је, за оне који не знају, ревносни црквени проповедник нове српске православне истине – да су Срби и Црногорци „два братска народа“.
Што значи, као пригодни адендум оном мом претходном низу – када о.Гојко Перовић каже: „Бог је љубав“, то је канонски православни дукљанизам.
П.С.
Да је у питању перспективна религија (канонски православни дукљанизам), доказ је то што је чак и далековиди стари лисац Мило Ђукановић већ резервисао мјесто за своје наследнике (унуке) у тој новој канонској структури. Остаје још само да се и ретки преостали задрти Срби адекватно оправославе и прихвате реалност, и тако ће сви мучни проблеми и у Црној Гори бити решени, канонски, у миру и љубави, како бог заповеда.
+Праштајте што сам се расписао – боље ме је не вући за језик, после не умем да станем.
Свака Вам част господине Вукосављевићу! Поставили сте језиво истиниту дијагнозу данашње српске јавности;
„Гласно ћуте епископи и ниже свештенство и монаштво СПЦ, ћуте САНУ, Матица српска, Универзитети и факултети широм Србије, електронски и писани медији, њихови уредници и вајни коментатори, целомудрени и самозаљубљени професори, ти професионални солитељи памети свима и у вези са сваком темом, покондирена и шупљоглава, прецењена и препотентна српска „елита“ из индустрије забаве, редитељи, глумци, сценаристи, драматурзи али и углавном надобудни сликари, визуелни уметници, сујетни музичари, горди диригенти, помпезни певачи, играчи.“
И шта ми, обични смртници, можемо ту учинити? Ако ништа друго, можемо макар да се сложимо са Вашом оценом стања и да Вас подржимо у Вашим напорима раскринкавања ове фантазмагоричне завере која долази незнано одакле! Будите сигурни да огроман део српског народа сагласан са Вашим размишљањем. Зато се не обазирите на људе који имају болесну потребу да дробељају о свему и свачему, само не о ономе што Ви критикујете.
За нас у Р.Српској житељи те територије су јужни словенци.То им је мера.Патријарх је одиграо маестрално.Као Анатолиј Карпов.Жртвовао је фигуру за добијен меч.Након бодежа у леђа од стране надбискупа из вашингтона,пардон истанбулског вартоломеја,црно јање иде право пред вукове.Грке и Бугаре.Биће то дууууга ноћ.Цитирам себе.Од пре три седмице.Коментарисао истог аутора.Четник сам.Унук убијеног Равногорца.Али,као да сам из озне израстао.Хе,хе..;16:29 13.06.2022,Kако Танјуг сазнаје у Београдској патријаршији, у преговорима патријарха Вартоломеја и архиепископа Стефана није постигнута сагласност о аутокефалности Охридске архиепископије која искључује дијаспору…Иако се јучерашња заједничка литургија у Истанбулу најављивала као историјска, скопски медији пишу да је македонска јавност остала затечена.
Скопски портал Плусинфо пише да, како сада ствари стоје, МПЦ-ОА је аутокефална црква за Српску православну цркву и Руску православну цркву, али не и за Васељенску патријаршију и још неке православне цркве.…хе,хе …Дуууга ноћ.Патријарху Порфирије,Свети Синоде,браћо,Очеви,после Глигорића и Љубојевића најбољи Српски шахисти.На Духове,како и приличи,ХРИСТ силази на вернике.ВЕРНИКЕ.Ови брозови?Бездан.
@Евсевије
Хвала на објашњењу. Фасцинира како је Матија Бећковић све то видео и описао пре 40 и кусур година, и колико је „Лелек мене“ данас вероватно и бољи опис тог друштва него када је написан.
Сад живимо од тог – ђе живимо,
Од тога смо подвиг начињели!
Није било ђе смо – но зашто смо,
А од ђе смо – завјет начињесмо!
@Благојевић Предраг
Само су наивни могли да верују да ће Фанар-папа Македонцима дати томос, кад га већ није дао Украјинцима. Мислим наравно на праву аутокефалију, што Украјинци нису добили, па макар се документ који су од Фанар-папе добили и звао томос. Томос од Фанар-папе вреди мање него диплома са Мегатренда.
Е сад, зашто је то маестрални потез Патријарха Порфирија, и какву је он то партију добио таквим потезом, волео бих да нам објасните. Осим ако се уношење смутње и међу вернике и у односе између канонских православних цркава не сматра успехом.
@Евсевије
Требало је ово да ставим у претходни коментар, али ко споро мисли, куца двапут.
„А о.Гојко Перовић је, за оне који не знају, ревносни црквени проповедник нове српске православне истине – да су Срби и Црногорци „два братска народа“.“
Нама су братски народи Руси, где осим Руса спадају и Белоруси и Украјинци који се сматрају Русима. Не могу нам бити братски народи они који су бивши Срби. У случају Црногораца, како нам може бити братски народ онај чија држава признаје отимање дела наше територије под видом лажне државе Косово, затим држава која је члан непријатељске војне организације зване НАТО, и коначно држава која је забранила прелет министру иностраних послова Русије, да не набрајам даље?
Ако ми неко од Црногораца каже, али то се не ради у наше име, одговор је, не трудите се довољно да се томе супротставите. И наша власт у Србији је далеко од патриотске, али има црвених линија које не сме да пређе.
Ово све наравно не значи да у Црној Гори нема Срба, али то нам није братски народ, то је наш народ. Говорим специфично о Црногорцима. Кад чујем то „братски народ“, одмах очекујем неко шлихтање, типа „оставите ваше паре овде као туристи“, „пустите нас да купујемо станове у Београду“, и слично.
Кога нема, без њега се може. Збогом, и пазите да вас не ударе врата док излазите.
https://armenianweekly.com/2011/08/01/searching-for-lost-armenian-churches-and-schools-in-turkey/. Jermenci traze izgubljene( otete I razrusene crkve) dotle SPC jednoglasno poklanja srpske crkve.
Србин је Србину вук.Ономад смо то потврдили.Као што сведочимо,био сам у праву у оној нашој расправи.Понашање Мицотакиса,обраћање Зеленског у грчком парламенту су вам развидили стање ствари?Ту је кључ ове мале победе на 64 поља.Пустили смо их Грцима.Који ће их,руку под руку са Бугарима,ЗГАЗИТИ.Од октобра 1912 носимо стигму агресивног народа.Поготово за ове јужно од Прешева.110 година неправедног љагања и стајања уз бок сваком нашем непријатељу.Шта год урадили,били смо под лупом.1996.,Пок. председник Милошевић их је признао под именом Р. Македонија.Када то западни свет није.Богатили су се на нашој несрећи.Оно шта су радили нашем Епископу Јовану,то бандеровци не би руским монасима.Одлуком америчког бискупа вартоломеја,у ово недоба,ми смо доведени до ивице провалије.Повукли изнуђен потез,Време је најбољи судија.Стојим при ономе што сам написао.Пред нам су два пута.Да нас прихвате као добре суседе,ако не браћу,оно као кумове.И то што пре.До јесени.Ако не.Као и В.В.Путин.Назвати ствари правим именом.Што би их ми звали Македонцима?Чиме то заслужују?Бугари,Срби,шиптари,Турци,торбеши и остали.Кад сте већ код Бећковића,Ћераћемо се.PS.,братски савет,опрезно са песницима који су
људовалиса Ђиласом.