Милош Стојковић: Плач Старе Србије – како је „излечен“ македонски раскол

Ако изгубимо и Мајку Цркву нестаће и корена и извора… Српство Старе Србије плаче да ми живи не позавидимо мртвима!

У данима велике радости међу васколиким Српством, поводом великог јубилеја – стогодишњице од друге обнове Пећке патријаршије (Уједињене Српске православне цркве) као и наде за коначно решавање 55-годишње шизме и раскола на епархијском простору СПЦ, у данашњој Северној Македонији, ми Срби из некадашње Старе Србије, нисмо могли а да кроз славље не осетимо и благу горчину и зебњу.

Поучени досадашњим искуством непомињања и недовољне бриге од стране наше отаџбине Србије, ми који смо без очинске заштите отачаства нашег остали још 1941. године, све наде и молитве о нашем опстанку полажемо најпре Господу и нашој Мајци Цркви. На свечаности у Сремским Карловцима, Његова Светост патријарх Српски г. Порфирије је у посланици напоменуо символички значај сабрања и јубилеја баш у овом граду, једном од три седишта српских патријарха (Карловачка Патријаршија је проглашена маја 1848. г. са балкона Магистрата, док је у поменутом Патријаршијском двору обновљена 12. септембра 1920. г.). Простим историјским подсећањем, знамо да су била четири (седишта), и да поред поменутих Сремских Карловца, Београда (модерно седиште), Пећи (историјско), нигде није поменуто СКОПЉЕ као место рођења Српске (Пећке) Патријаршије!

Извор: СПОНА

Тадашњи Архиепископ пећки, наследник трона Светога Саве –  Јоаникије, на Цвети 1346. године у престоном српском Скопљу (престоница српског краљевства од 1282. г.) бива проглашен за ПАТРИЈАРХА СРБА И ГРКА као ЈОАНИКИЈЕ I. Такође у поменутој посланици, Његова Светост помиње годину укидања Пећке патријаршије „1766“, (заправо укинута још 1463. и 1499. године припајањем српских епархија Охридској архиепископији по турском освајању српске Деспотовине Бранковића и Зете Балшића, да би иста била обновљена 1557. г. постављењем Макарија Соколовића за Пећког патријарха), али не и година „1346“ и проглашење те исте српске Патријаршије у поменутом Скопљу.

Извор: СПОНА

Да ли је тенденција „авнојске србијанизације“ кроз омеђавање дозвољених седишта патријаршијских, а тиме и историје наше Свете Цркве случајна или није, не можемо судити, али знајући да је Скопљанска митрополија од те 1346. године имала статус „првопрестолне“ (прве по части – као седишту Царства Срба и Грка цара Душана Немањића), и да се те одредбе јасно наводе и у Душановом законику (донетом у Скопљу 1349 и Серу 1354. г.), не можемо подвести под „lapus linguae“ Његове Светости, а још мање неупућеност. Прећуткивање Скопља и Душановог завета директно је и кршење идеје водиље обједињавања свих Срба под скут Мајке Цркве као највеће заштите од однарођења Срба и гашења огњишта, а посебно на историјским српским просторима у којима је Немањићка епоха оставила најсјајније бисере српке цивилизације и културе, а чији смо сви ми чувари – кроз помињање и молитву. Душанов завет је свој почетак имао у Скопљу те 1346. године, а кроз бурне векове опстао и до 20. века у доба ослобођења и уједињења Срба и достојног наследника Немањића – витешког краља (тада регента) Александра I Караорђевића – Ујединитеља, који у свом указу од 17. јуна 1920. озакоњује уједињење Српске православне цркве речима: „Ми данас потврђујемо одлуку Св. Архијерејског Сабора Православне цркве… и проглашујемо васпостављање Српске Патријаршије, извршујући тако и други део Душановог завета”. Српска патријаршија је у Скопљу те 1346. године рођена, у Карловцима 1920. обновљена (Душанов завет), Косовски пораз из 1389. је код Куманова 1912. Освећен (Милошев и Лазарев Косовски завет), на Кајмакчалану Српство Карађорђа, Милоша и Његоша одбрањено и Васкрсло (1918), а браћа Мрњавчевићи из Скопља и Сера пре Лазара своје мученичке главе за Отачаство и Христа на Марици (локалитет „Сирф Синдиги“ – „Погибље Срба“ код Једрена) положили (1371).

Паја Јовановић, Крунисање цара Душана

Где је нестао Душанов завет и да ли смо и ми Срби Старе Србије избрисани из стања свести и наше Мајке Цркве? Гласно плачемо и Богу се молимо да смо у заблуди.

Нову радост пружило нам је Саопштење Светог архијерејског Сабора од 16. маја, којим се успоставља канонски црквени поредак у Северној Македонији на основу одлуке СПЦ-а из 1959 и 2002. године (ова друга година и важећи Томос о аутономији ПОА се експлицитно не помињу) и назнаке решавање 55 година дуге шизме те враћања МПЦ-ОА под окриље мајке Цркве – СПЦ (Пећке патријаршије), нама верницима канонске Православне охридске архиепископије, били су вратили Веру да се везе колевке патријаршије српске и њеног садашњег трона Светога Саве неће више насилно и тако дуго раскидати. Разапети кроз страдање наше Цркве и прогоњени у последњих 20 година са пута истине нисмо желели одступити, а посебно мучени кроз страдање нашег поглавара Архиепископа охридског и митрополита скопског Јована VI. Остајемо и без сазнања да ли су се у поменутом писму покајали за своје бивствовање у расколу, за прогон канонске цркве ПОА и њених верника, те да ли их је Црквени Суд пре ове одлуке помиловао и поништио одлуке САС СПЦ-а из 1967. године. Морамо, а да поново не упитамо нашег патријарха, да ли је овом одлуком помирења са нашим доскорашњим прогонитељима из МПЦ-а заборавља сва патња, страдање, прогон, политички монтирана суђења као и вишегодишња затварања нашег Архиепископа Јована?

Архиепископ Јован (Извор: СПОНА)

Али, како је саопштио патријарх Порфирије у Скопљу – једногласном одлуком Сабора СПЦ дат је благослов за аутокефалност Македонске православне цркве!

Зар су већ избледели насртаји на монаштво, свештенство и вернике, паљења, рушења параклиса и цркава („Одеса“ пре Одесе)? Зар се олако заборавља толика жртва и патња нас канонских верника током претходних 20 година (где су Срби само у мањини), а наш литургијски живот свео на катакомбе, скривена места, станове и бараке? Диоклецијаново време у 21. веку! Слобода и правда нама су далеки снови. Наша је патња дубља и тежа од патње наших сународника у енклавама на Косову и Метохији, тамо су жице, али Српско име није спорно, а Светосавље извире и шири се Васељеном. Како да објаснимо себи и другима да сада треба званично да се збратимимо (да поновимо, без назнака њиховог јавног покајања или извињења) са онима који су хушкали руљу на монахиње и тукли их боксевима, моткама, те бацали сузавац на вернике, уз заштиту полиције и власти наше домовине Македоније. Дводеценијско страдање Његовог Блаженства г. Јована је и велика српска срамота. Довољно је видети колико је тортура утицала на Његово здравље – једва да може да хода! Најмање што је могло да се за њега учини је да се укаже заслужено поштовање и буде важан учесник овог одлучивања и Сабрања (а не споредна и „пензионисана“ фигура, скрајнут и одбачен од свих), али уместо тога вођа доскорашњих расколника Стефан бива награђен давањем легитимитета и „опране биографије“ да наставља даље са досадашњим „чинодејанијем“. Као да није баш његовом иницијативом и знањем, архиепископ Јован био прогоњен као звер. Надамо се, да се надаље, древно, велико, храброшћу, муком и памећу стечено, српско наслеђе како свуда, тако и на југу неће и даље расипати и неповратно нестајати. Време ће показати исход ових одлука, али нажалост, слутимо да се ретко дешава да се поодмакли процеси врате на полазну тачку. Процеси са далекосежним последицама, а које зависе од одлука српског „двоглавља“ (световне и духовне власти, где обично духовна има улогу „слушкиње“ прве), са надом да након истих ми маћедонски Срби нећемо остати само неподобни сведоци лоших одлука „развијања добросуседских односа“, рецидив „неподобне прошлости“ и заложници вечитог жртвовања српства зарад неког новог југословенства и јајачке визије као мерила свих вредности. Вредности које се данас мере шлеперима.

Извор: СПОНА

Највећи неспокој и страх код нас Срба Старе Србије изазива ово поклањање „аутокефалије“ нашим прогонитељима и негаторима од стране наше Српске православне цркве. Истим онима који српске задужбине проглашавају као „окупаторске базе“ (нису знали Стефан Немања и краљ Милутин докле ће друг Тито у Јајцу „оцепити“ границу, да су знали држали би се авнојевских граница, да не врше „агресију“), а нас Србе дошљацима након 1912. године. Који нам светитеље по црквама преименују, а у црквама и манастирима осим што их држе отетим, не дају да у њима Молитвом обележавамо празнике наших светаца – ктитора тих истих светиња и владара који столоваше баш на овом простору. Све ове светиње (заједничке свим хришћанима, па и онима који то нису) без имало зазора протеривањем свештенства и верника СПЦ-а присвајају као „македонске“, прећуткујући српске градитеље (античке, вмро-вске, титовске, натовске), чак и костурнице српских дивјунака претварају у подруме и забрањују нам посете јер су ето „окупатори“ (само Срби?). Зар је нама Србима дозвољено само да се кроз јефтине „тотеме“ Светог Саве од картона уздижемо српство и Светосавље? Или су кости наших јунака од Зебрњака до Кајмакчалана мање вредни од камиона брашна, уља и вакцина? Докле ће се Срби и српство Македоније увек жртвовати зарад авнојевског македонства. „Титово Јајце“ као парадигма свег и свја.

МПЦ је до сада призивала „украјински“ сценарио и обраћала се или Бугарској цркви као „мајци“ или Фанару (овде, овде, овде, овде, овде, овде и овде„источном папи“, а праву мајку Цркву називала непријатељем, негатором, убицама и асимилатором, шовинистима, док поштовање канонског поретка СПЦ сматра за „упад и великосрпске претензије“. Макар и када је у питању протоколарно видео обраћање српског патријарха Порфирија на научном скупу у Скопљу поводом 7 векова од смрти српског краља Милутина.

Епархије СПЦ 1920. године

Македонија је пример свима који сањају да на нашим гробовима остварују своје анти-идентитете и „државне“парацркве. Ми Срби из Старе Србије, који се поред најсветлијих Немањићких задужбина рађамо, живимо и умиремо, тужна срца се прибојавамо да нисмо постали „кусур“ у договарањима са следбеницима расколничке Бугарске егзархије (као и овде, овде), о чему смо ми из СПОНЕ писали и раније у својим анализама о символима и поменима убицама Срба. Ако смо после векова унижавања од вукова који преобучени у јагњад нашу „браћу“ вешто глуме скоро 80 година сведени на статистичу грешку. Молили смо се драгом Господу и Светоме Сави да нас и ово мало не напусти наша Светосавска Српска Православна Црква – Пећка патријаршија, наша последња нада и утеха опстанка!

Извор: СПОНА

Православна охридска архиепископија и преко ње јединство са нашом Српском православном црквом била нам је до сада нада и утеха да се Светосавска спона за нас Србе из Старе Србије и на даље неће прекинути. Немојте нам и ту последњу наду узимати. Ако изгубимо и Мајку Цркву нестаће и корена и извора…

Српство Старе Србије плаче да ми живи не позавидимо мртвима!

 Аутор је историчар из Скопља и члан Српског културно-информативног центра СПОНА (Скопље)



Categories: Српске земље

Tags: , , , ,

11 replies

  1. Туга. Остали сте без пастира. А и ми. До данас смо само слутили. Сад знамо. Нека нам Христос буде нада. Пут, Истина и Живот.

    А посредници? Нека их. Прихватимо их као трговце. Кад нам нешто затреба од њих, одемо и купимо. И поштено платимо. Као што хљеб купујемо у пекари.

    53

  2. ‌Зажежи лучу Господе

    ‌Зажежи лучу Господе
    ‌Нека слијепци провиде
    ‌Да нас живе не одводе
    ‌У црње – горе гробове

    ‌Уждиј ломачу истине
    ‌Нек мржња и зло изгоре
    ‌У крви спали отрове
    ‌Лажне љубави братове

    ‌Освијетли ноћ Господе
    ‌Разоткри ситне нељуде
    ‌Упри прстом на одроде
    ‌А даље знамо Господе

    ‌Момчило


    37
    1
  3. СПЦ је била под окупаторским „патријархом“ и раније, док се не појави Свети Павле.
    СПЦ је неуништива, јербо живи са Богом у души сваког Србина, Србкиње и Србадије.
    Ми разумемо да смо под зверском чизмом и сарадницима, није то први пут, навикли смо.

    32
    2
  4. И ја се осећам изданим иако (као и моји преци више од 2 века уназад) живим у централној Србији.
    Раскол је страшан грех,
    али где сад да се молим, пред ким да се исповедам, ко да ме причести?

    Бојим се да је ово почетак краја Српства и наше цркве као организације (не и вере).

    17
    2
  5. Ovakve stvari mogu da se dese onima koji ne znaju svoju istoriju I na putu su da postanu beslovesna masa. Zbog toga nam se tragicna istorija ponavlja kao farsa. Posle citanja ovog kratkog teksta mozemo da vidimo kakvu ‘inteligenciju’ imamo – kukavicku, poltronsku, korumpiranu, ciftinsku, nekompetentnu, koja samo moze izazvati gadjenje. Toliko kukakvicku da ne sme da izjavi ono sto svi znaju – da Siptari nisu starosedeoci Kosova – I sve se zavrsava ispraznim pominjanjem Kosovskog zaveta I potpisivanjem nekih peticija. Nedostatak reakcije na siptarsko prisvajanje srpskih crkava, kao bajagi otetih njima od strane ‘Slovena’, ce mozda u sledecem koraku biti otcepljenje neke tamo Kosovske crkve od srpskog organizma. I sta znaci zadrzavanje zagrebacko-ljubljanske eparhije od strane PPa a ne imenovanje posebnog vladike? Da li je on toliko besposlen ili je to nesto sto takodje ne sluti na dobro?

    27
  6. Свети Саво, помози нам! Моли Бога за нас! Ништа није изгубљено док имамо тебе пред престолом Творца.

    22
  7. Ljudi bavite se bajkama, sve je pitanje finansija, vlasti..

    1
    12
  8. Заиста је страшан јучерашњи гест. Издајом свог народа у Старој Србији, изгубили су поверење народа у модерној Србији. Патријарх који се свима додворава, изгубиће на крају и себе и нас.

    20
  9. Јесте Перо, зато је и тако трагично и жалосно. И срамотно.

  10. Порфирије није једини који љубише папи руку.
    Ево их овде, 36 свештеника+поч. Лаврентије.
    „Само јако“, што рекао Бели Прелетачевић.
    „Да славимо, што папи руку љубимо“, ој- ха!

  11. @револуционар
    Хвала на прилогу. Битанге, ***** ***** у мантијама.
    Нек слUжбују у лијепој њиховој, за мене су мртви, олађени и сарањени.
    Нит Србадија а богуми ни Бог од њих вајде немају.

Оставите коментар