И поред тога што даје све што има, није искључено да Србија неће бити поштеђена порука високе политичке моде које долазе са других страна

Александар Тутуш (Извор: Лична архива)

Висока мода и висока политика сличне су по својој театралности, апстрактног и од стварног живота удаљеног значаја, тренутно неупотребљивог али обликујућег у свом неумитном коду који долази као закон будућег времена. Висока мода и висока политика су предсказање шта ће бити, иако није сада – само је потребно вријеме да се пророчанство преведе у реалност. Но да се у пророчанство повјерује, оно се најприје треба изрећи. Кад се макар као пука ријеч или слика похрани у нашу свијест као могућност, отварају се врата да се једном у њ повјерује. Када дође вријеме.

И висока мода и висока политика прије него на естетским (мода), односно на историјским и правним (политика), леже на етичким основама. Етички ниво свијести у оба случаја треба прилагодити новим продуктима; Бертолт Брехт каже у својој Дијалектици у театру (Нолит Београд, 1966) да се на ревијама високе моде не промовише шта се носи, него како се носи.

У сврстаном и подјељеном свијету, којим крстаре нововјековна четири јахача Апокалипсе под заставама Кине, Сједињених Држава, Русије и у име Европе Француске, у свијету строго подјељених (бар на први поглед) интереса и страна, једна земља представља чудно мјесто сусрета и слагања, иначе изричито супротстављених свјетских сила.

Србија нема страну и као риједак примјер испуњава и удовољава свима, осим себи, те на модној писти високе политике, представља један образац диспаритета свих оних мушких сукњи и халтера из кућа високе моде са потребитим и не толико ексцентричним одијевним предметима које користимо у свакодневном животу. Тај диспаритет значи заправо дубоко несагласје између носилаца званичне политике и народа и државних интереса.

Стејт департмент позвао Србију да се уздржи од једностраних акција око хапшења грађана тзв. Косова

Таман је корист од ископане Србије за грађане Србије као кад би се хтјели на хладном зимском дану заогрнути неким високопарним крзненим комадићем без рукава а до пупка.

Булеварима сумрака Србије, тако дефилују манекени високе политике са стотинама евнуха у пратњи, и док се питамо о практичној и корисној страни наше спољње политике за државу Србију, пред нама стоје тек крпице са неке минуле шетње гологузих младаца, да се огрнемо и утоплимо. Не само да се нећемо обући, него нећемо ни срамоту сакрити.

Српски бренд високе моде, који без шале постаје код облачења – дрес код – у времену што долази на читавој планети, и порука и онима у Африци и бијелима у Европи јесте: пожељно је одрећи се суверенитета, уступати и трговати територијама није више преседан, а рудна богатства не припадају држави на којој се налазе – она припадају свима који успију да подмите локалне шерифе.

Србија тако сигурно заузима позицију, рецимо Нигера, који је деценијама давао свој уранијум Французима за безвриједне колонијалне франке. Ископана Србија не даје само Кинезима да је преврћу, ту су и шиптарски спонзори на југу, Рио Тинто на западу, ГМО картели на сјеверу. Све четири стране свијета, у облику Крста на којем је разапета земља.

Слободан Антонић: Србија као колонија

И поред тога што даје све што има, није искључено да Србија неће бити поштеђена порука високе политичке моде које долазе са других страна. Најновија глобална политичка колекција под називом „Сребреница 8372…“ сезона заувијек, која се креира у врло специфичном тренутку масакрирања цијелог једног народа, и то баш муслиманског, отима и оно мало крпица што је фигуративно преостало српском грађанину те га разголићује до краја. Дакле, док Американци и Жидови бришу с лица Земље Палестинце, да ли због новог Суецког канала који би баш преко Газе требао бити прокопан или због нечег другог, не зна се тачно – исти ти Американци и њихови савезници, идентично поступцима рециклирања старих трендова у модној индустрији, ваде неке старе крпице и кажу: ово ће се сад носити. А ми, ми нећемо носити ништа. У кући високе политичке моде, згради УН, углавном смо били публика, у најбољем случају гологузани што шећу подијумом, далеко од тога да привиримо у студио креатора, да би икако могли промјенити наступајућу моду.

Висока мода деведесетих била је једнако накарадна као и данас. Често промовисана као умјетност, креаторска експресија на „како се носи“ одговарала је са једном дојком на сунце. Данас, тридесетак година од тих модних депеша дошло се до четвртог таласа феминистичке револуције, појмови мајка, материнство, жена досегли су своју потпуну трансформацију боље рећи негацију. У Србији је још само у привилегованим случајевима појам жена на свом творничком подешавању, са оним подразумјеваним капацитетом и важношћу; Жене у црном, Жене Сребренице…

***

Сунчано јутро Свјетле суботе. Сједим са својом супругом и пијемо каву. У мислима ми питање које не изговарам. Хоћу да је питам, али ћутим: Мислиш ли о смрти, или, осјећаш ли симптоме смрти? Зар мисли о смрти нису симптоми смрти… Ако се у некој општепознатој пракси за симптоме узимају за то одређени дарови природе, или лијекови, тинктуре, или просто нешто смањимо, а нешто повећамо, који би то препарат или састојак био добар за те симптоматичне мисли… Бљесак дана је упадао кроз прозор не бирајући гдје ће пасти.

Христос Воскресе!

Categories: Гостинска соба

Tags: Александар Тутуш, Политика, Србија, мода