Политика: Енглеске лажи о Херцеговачком устанку (2005)

Британског интереса не тиче се да ли ће у устанку погинути десет или двадесет хиљада устаника, писао је енглески амбасадор у Цариграду

Према професору историје на Универзитету Илиној Р. Милману, све су силе – у почетку и Русија – сматрале да „Турска има легитимно право да се брани и уништава устаничке одреде“, а „аустријска, руска и британска влада желеле су и од Порте тражиле да устанак скрши брзо и енергично“. Нису се, као што тврди и француски историчар Ж. Лермеру, „мање бринуле од Турске да спрече ширење устанка“.

Ову грађу о устанку искористио је Василије Гутић објављујући је у сарајевском листу Ослобођење августа 1995. године. Поменуте три силе радиле су да се сачува status quo „без обзира да ли ће Срби заузети Цариград или Турци Београд“ и, нарочито, све су, ма какав био исход устанка, не само биле против уједињења Босне и Херцеговине са Србијом и Црном Гором, већ су и радиле све могуће да спрече да те кнежевине ни у ком виду не помажу устанак, за што је све довољан и сам доказ да је, према историчару В. Самнеру, меморандум Привремене владе у Босни, којим је тражила уједињење са Србијом, на конгресу завршио у архиви секретаријата „непрочитан“.

Премда је у току самог устанка из Србије учествовало свега око 20, а – према изјави књаза Николе – из Црне Горе највише 400 добровољаца, запрећено је кнезу Милану Обреновићу од стране Тројецарског савеза да ће прелаз наоружаних одреда из Србије у Босну и Херцеговину бити сматран агресијом (Мекензи), уз најаве да ће, ако Турској објави рат, Србија изгубити гаранције по Париском уговору из 1856. и да ће Порти бити дозвољено да опет заузме градове у Србији које је 1867. била напустила.

Лажи с циљем обмане

Што се тиче лажи, В. Гутић наводи неколико. Дизраели (Бенџамин, 1804-1881, председник британске владе, у време Херцеговачког устанка био на страни Турске и Аустроугарске, одбио да пружи било какву помоћ Србији у Босни 1878, помогавши потом да Аустроугарска добије право да окупира Босну и Херцеговину – М.М) известио је краљицу Викторију да „такозвани устаници нису ни из једне турске покрајине, већ просто инвазија револуционарних одреда, чија снага лежи у подршци коју им дају Србија и Црна Гора и који раде на подстрек страних агената и комитета“.

Бенџамин Дизраели (Фото: Хатон Архив)

Сама краљица Викторија тврдила је да су устанак изазвали Руси; Дерби (Стенли, 1826-1893, министар иностраних послова и министар колонија) је изјавио да се избеглице нису бојале турске освете, већ „православног насиља“. Енглески конзул у Сарајеву и Мостару, Холмс, јавио је да је узрок устанку „претерана Портина племенитост“, а амбасадор у Цариграду 1877, Лајард, да су Турци са Србијом поступали „с нечувеном уљудношћу и издашношћу“.

Премда никад није био у том граду, конзул Холмс је изјавио да је лично био сведок „страшном аутодафеу у Љубињу“ (аутодафе – извршавање варварских осуда, спаљивање на ломачи), на ком су устаници „пекли на ражњу муслиманску децу“. Посланик Ханбери тврдио је у парламентарној дебати (3. јула 1876) да су „устанак дигли углавном социјалисти, карлисти, гарибалдисти – олош Европе“.

И Дизраелијев помоћник, Батлер-Џонсон, писао је да су Турци „најугледнија, најчистија, најпоштованија, најдисциплинованија и најнапреднија раса под сунцем“.

Бизмаркова изјава

Конзул Холмс је јавио (28. септембра 1875) да „супротно ономе што многи листови тврде, народ Херцеговине нити тражи, нити је икад желео немогућу аутономију“, да би „народ Босне скоро до последњег човека одбио да буде припојен Србији“, да „никад није ни сањао о независности“, да „жели да остане под Турском“ и да „устаници из Херцеговине не желе да буду припојени Црној Гори“.

А 25. јула 1876. јавља да „ниједна суседна земља није више страна једна другој, нити има мање међусобних односа, као што је случај са Босном и Србијом“, да „православни хришћани у Босни мало желе присаједињење Србији“, и „радије би да садашње стање остане заувек“, и да „осим кад су били апсолутно присиљени да то учине, хришћански становници у Босни нису се никада дигли против Турака“.

У парламентарној дебати од 31. јула 1876. и посланик Ханбери изјавио је да „зато што се осећао убеђеним да сам не може опстати, сам народ Србије није никада тражио независност“.

Ото фон Бизмарк (1815-1898), председник владе и министар спољних послова Немачке, изјавио је да „до последњег рата нико није чуо за границе и места Србије и Црне Горе“, да „нека спорна места у предлозима о Србији, о којима се дуго расправљало, нису ни постојала“. А Дизраели је имао „нејасну идеју о чему се ради“ и „све је разумевао површно“.

Ото фон Бизмарк и Бенџамин Дизраели

Руски делегат канцелар кнез Александар Михаилович Горчаков (1798-1882) био је представник Русије на Берлинском конгресу 1878. Он је предлагао делегатима В. Петровићу и С. Радоњићу да „ако неће да јој (Турској) уступе Подгорицу, Србији препусте Спуж“, сматрајући да се ова места налазе у Санџаку.

Многи од водећих људи у Енглеској мислили су да су Црногорци црнци. Није онда ни чудо што је енглески амбасадор у Цариграду, Елиот, јавио 2. августа 1877: „Једина ствар која се може учинити је да се у Кнежевини (Србији) дигне револуција и да се Карађорђе (?!) (при чему је мислио на Петра Мркоњића – кнеза Петра Карађорђевића) супротстави кнезу Милану, обећавајући му, ако успе, Мали Зворник и друге повластице. Ово је велики везир спреман да учини, али тражи извесну суму новца.“

Досадни мали народи

И поред тога што су пре почетка српско-турског рата из 1876. све силе прогласиле неутралност, санкције ни тада нису изостале. Аустрија је већ 8. августа 1875. на граници према Босни и Херцеговини поставила јаке војне кордоне, забранила увоз хране у обе покрајине, интернирала све устанике који су прелазили на њихову територију, дозвољавала турским бродовима да гранатирају устанике око Клека, склапала с Турцима споразуме да на одређеним местима протерају устанике преко границе, где их је чекала и разоружавала њена војска, забранила ма какво скупљање помоћи за устанике, радила све што је могла да спречи учешће других Срба у устанку, и, заједно с Русијом, наметнула Србији и Црној Гори неутралност.

Сличне мере предузимала је и Енглеска. И њени бродови крстарили су Јадранском обалом, блокирали Боку, тражећи од Аустрије да све избеглице враћа у Турску. Председник енглеске владе Дизраели рекао је руском амбасадору: „Устаници се не боре за реформе, већ за независност. При таквом стању ствари, борба и крвопролиће су неизбежни.“

Изглед текста у штампаном издању Политике

Пошто верује да је „крвопролиће неопходно“, а „ако превладају хришћани, нама не преостаје друго него да признамо чињеницу“, за време цариградске конференције у децембру 1876. тражио је од Солзберија (Роберт Сесил, 1830-1903, министар спољних послова) да „превари“ Русију и Аустрију да пристану на трајну енглеску окупацију Балканског полуострва и да „10-15 хиљада војника енглеске војске заузме Босну“.

Са циљем претње устаницима да обуставе борбу и да ће у противном бити „препуштени на милост и немилост Турцима“, већ у августу 1875. конзули свих шест сила долазили су – и то први пут у историји Европе – код Требиња и Невесиња на ноге „гладним и дроњавима српским револуционарима“.

Елиот, енглески амбасадор у Цариграду, потврђује сву безобзирност енглеске политике. Он саопштава да се „британског интереса не тиче да ли ће у устанку погинути десет или двадесет хиљада устаника“ у вези са Солзберијевом недоумицом: „Није знао ко је досаднији – мали народи или комарци у Потсдаму“.

Приредио: Миодраг Максимовић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 7. 8. 2005)

Прочитајте још



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар