Стање ствари доноси изводе из књиге Мануела Саркисјанца „Енглески корени немачког фашизма“
Насловница књиге Мануела Саркисјанца Енглески корени немачког фашизма (Извор: Романов)
Сам Хитлер тврдио је да се његова политика изграђивала на основу енглеских модела. Године 1935. изјавио је: „Само ја, попут Енглеза, поседујем суровост за остварење циљева“. Тврдио је да је као образац за његову владавину на „источним просторима“ (имала се у виду Русија) послужила владавина Енглеске у индијским колонијама.
Неколико месеци пре но је почео да немачким мачем обезбеђује немачком плугу простор на Истоку, обраћајући се у Рајхстагу својим сународницима, партијским друговима и „националсоцијалистима“ Хитлер је рекао: „Одушевљавам се енглеским народом. Нечувено је шта је постигао у послу колонизације.“ Одушевљење Хитлера Енглеском није била завист колико позив да се од Британије учи „искључивој тежњи ка моћи“. Пример Британије био је за Немачку толико ауторитативан да је само његово помињање било у стању да утиче на јавно мњење. Тек по британској објави рата Немачкој Хитлер је приметио: „Господ Бог није створио свет само за Енглезе“. Хитлер је за Немачку захтевао положај у свету упоредив с оним који има Енглеска.
Још 1928. он је у „националне вредности Англосаксонаца“ убрајао управо „тежњу за животним простором (Lebensraum)“. Хвалио се: „Још од 1920. упорно… покушавам да придобијем националсоцијалистички покрет у прилог… савеза између Немачке, Италије и Енглеске“.
У круговима којима је Хитлер припадао, мислили су – у контексту „надмоћи беле расе“ – да се „судбина народа објашњава његовим расним особинама… Ове особине на најбољи начин омогућавају Британцима да господаре над обојенима….“ Истицали су „самоувереност“. Задатак се састојао у том да и Немци стекну самоувереност. Есесовци су били елита „нових Немаца“. Један од вођа ове организације изјавио је: „Све то што желимо да оживотворимо у вези са расом, класом и начином живота већ одавно постоји у Енглеској“.
Многи Немци били су истог става према Енглеској као Адолф Хитлер и његове присталице, којима је „још у 19. веку било својствено дивљење према Енглеској засновано на односу љубав-мржња“. (Хитлер је наводно 1913. лично боравио у Енглеској – макар је његова снаха тврдила да је Хитлер посетио њеног супруга Алојза – полубрата будућег фирера – у Ливерпулу.)
Да се Хитлер према Британији односио као „одбачени љубавник“ говорио је и у Берлину акредитовани амбасадор Енглеске. Године 1934. Хитлер је изјавио: „Две германске нације требало би да постану пријатељи простом силом природног инстинкта“. У сваком случају, примећено је да је „Хитлер до саме смрти сачувао предрасуде о надмоћи Енглеза због њихове снаге и довитљивости“ (resourcefulness). Чак увукавши Немачки рајх у рат на два фронта, остао је „убеђен да ће крај рата постати почетак дуготрајног пријатељства са Енглеском…“ По Хитлеровом мишљењу, осећање сопствене надмоћи код Енглеза је било развијеније него код Немца. А осећање сопствене надмоћи „својствено је само ономе ко има могућност да наређује“. Иако је Енглеска као одговор на споразум Хитлера са Стаљином објавила рат, ово није изменило убеђење Адолфа Хитлера да „ни један народ… по својим државно-политичким одликама… није подеснији за империју“.
Истина, у наше време Ернст Нолте показао је да без обзира на све своје одушевљење Енглеском, Хитлер није разумео „специфичности енглеске ситуације“ – односно оно што је Ханс Грим, „немачки Киплинг“, назвао „правим енглеским мишљењем“. Изгледа да је оснивач Трећег рајха утолико боље схватио суштину појединих британских модела – које је, ad absurdum, спроводио у све ирационалнијим и апокалиптичким самоубилачким спиралама до уништења.
У Немачкој је аксиом о надмоћи Енглеза неспорно био вршњак Другог царства (1871). Аргумент да између ауторитета енглескојезичког свега и ауторитета Немаца постоји антагонизам везује се још за Хајнриха Трајчкеа. Он је тврдио да је „за немачку нацију животно важно да демонстрира колонијални импулс“: тек „тада ћемо постати… племенити народ господара, чијом ће се припадношћу поносити сваки Немац“. Зачетник немачких колонијалних анексија, Карл Петерс, предсказивао је ово Другом, а после и Трећем рајху: „Досад је Немац… који путује по туђим земљама… принуђен да се повинује; Енглез (пак) заповеда“. Јер, „по природним узроцима Енглези су развили код себе особине нације господара, и због овог се енглеска превласт на нашој планети незаустављиво шири…“
Изражавало се мишљење да енглески народ „непрестано у свету који га окружује наступа као народ господара. И енглески народ је узрок томе да Роман или Монгол не дају тон на Земљи, већ управо Германи – Германи каквима се и ми осећамо“. Ханс Грим, трговац из Јужне Африке и пророк немачког империјализма – „народа лишеног простора“, објашњава деловање Енглеза (и њихових немачких имитатора) ничим до њиховим малограђанским побудама: „Они су се упутили на море не да би спасавали своје душе, разматрали велике проблеме и вршили дела од опште користи, већ из дана у дан тежили некаквој најбржој користи… без пуно рада и руководећи се само типичним енглеским размишљањем“.
Да је „у ономе што се тиче стила живота, Енглеска… испред и племенитог друштва Немачке“, јавно је изговорено још у јеку Првог светског рата, пошто је од 1871. одушевљење политичком моћи Енглеске потиснуло усхићење пред културом Француске. У самој Француској Гистав Лебон није чак ни морао доказивати да Енглези надмашују Французе – сано је наводио објашњења за ту „надмоћ“. Као што је познато, Вилхелм Други, покренут између осталог и осећањем љубави-мржње, покушавао је да опонаша Енглеску (поред осталог речима: „Будућност Немачке је на води“). Један немачки кајзеровски поморски официр код Густава Френсена[1] 1904. одушевљавао се: „Тамо, иза кредастих стена, живи први народ света – племенит, бескрајно уман, храбар, јединствен и богат. А ми? Ми одвајкада поседујемо једину једину од њихових особина – храброст. Постепено стећи ћемо другу – богатство. Да ли ћемо икад усвојити и остале – то је за нас животно питање.“ У истом духу у књизи под насловом Енглеска као васпитач опомиње се немачки народ да постане оно што (још) није био: „Ниједан народ није тако стално напредовао као енглески. Требало би да учимо од њега.“
***
Најзад, и Хитлер, и Алфред Розенберг, и Рудолф Хес били су убеђени да је Енглеској (изузетој из одбацивања тзв. „западног духа“) суђено да буде раса господара; са своје стране, у британском Дому лордова у то време исувише су била распрострањена прохитлеровска расположења. Ни Алфред Розенберг, ни Даре[2], хитлеровски „идеолог“ крви и тла, нису желели да у Енглеској виде ћифтинско начело[3] (насупрот „херојском“).
Ипак, управо енглески пример чинио је идеју „расе господара“ посебно привлачном за „природне вође“, који су осећали губитак власти као последицу Немачке револуције 1918. Буржуји по природи, који су изгубили социјални статус после Немачке револуције 1918. попут Ханса Грима, који се формирао као ћифта у расистичкој Јужној Африци, тежили су да компензују свој губитак на рачун претварања у расу господара по обрасцу представника британског расног империјализма. Грим, немачки епигон британских империјалних визионара, у потпуности признат тек у Трећем рајху, рекао је: „Људи нису једнаки међу собом. Ни душе пред Богом нису једнаке“. И није се случајно с тим у вези позивао управо на Британце: „Када прастаре силе поново надвладају, опет ћемо узмоћи да мислимо на енглеском, и Немци ће опет мислити на немачком“. Овај јужноафрички трговац захтевао је да се нађе неки „пут ка новом времену… док масовно безумље није угушило последњег племенитог човека – племенитог духом и срцем“. Јер „Немачка мора постати земља господара, где живе истински господари… по раси“, „свет где истински цене праве господаре“. Захваљујући Енглезима, који су наздрављали таквом свету, дошло је до успона „расне (völkischе) Немачке.“ „… Не ићи на Енглеску… већ извршити кађење и спремање у сопственој кући“. Добровољачки корпуси (који су, као што је познато, 1920. у Берлину покушавали – овај пут узалудно – да униште немачку демократију), бригада Ерхарта[4] требало је не да се упуте у борбу с Енглеском, већ да покушају, као господари (по мишљењу овог трговца) да „окаде“ Немачку. Ти исти у које су они пуцали, то јест заштитници демократије у Немачкој, за већ цитираног ћифту – господара били су „моабитски олош“. За Гримову расу господара Енглеска је била кума: „Као што ви покушавате да одгајите из ћелије новог Енглеза у нади да ће он увести у Енглеску чистоту и енглески поредак, тако се и ми боримо да Немац поново добије шансу“ за остварење идеје расе господара на буржоаски начин. Један британски официр – победник дигао је здравицу за „две беле нације, два бела народа“. Код његовог немачког заробљеника (конзула Васмуса) њему није одговарало само једно: што овај није Енглез!
Мисао коју је изрекао британски официр отуда није била једина: сам Адолф Хитлер је не једном жалио што његови Немци у многим стварима не личе на Енглезе… „Једина погрешка Хитлера била је та што није био рођен као Енглез“, изјавио је један од британских есесоваца. Ернст фон Волцоген, који је веровао у срећну звезду Немаца, у закључку својих мемоара 1922. навео је следећи завет, упућен „Немцу“: „Као политичар учи се… од Енглеза… да као рођени господар претвараш вољу за моћ и власт у живот“. Чак у време Лиге народа Енглези су отворено говорили да је мотив за њихово прихватање мандата за управљање територијама у Африци био „инстинкт њихове расе“. И у апогеји британског империјализма, када над империјом (још) није залазило сунце, у основи погледа на свет ове расе господара налазила се управо расна гордост. Један од носталгичних панегирика бизмарковском рајху (који је садржавао и клевету против републиканске Немачке) тако се и називао „Енглеска као васпитач“. Па његов аутор, М. В. Л. Фос[5], „учио се да им завиди (Енглезима) на расној гордости“. Истина, он је „узмогао спознати да је при одређеним условима могуће васпитати господара и од Немца… То што је тачно за Енглеску, тачно је и за Немачку“. Ово је значило да је Немцима требало усађивати Енглезима својствени расни инстинкт, за Енглезе „природно“ осећање своје расне надмоћи, свест о расној чистоти захваљујући томе што их од „обојених“ раздваја расна дистанца (на енглеском „colour bar“)[6]. Већ у једном од својих раних говора (1920) Хитлер је приписивао успех који је Енглеска стекла у управљању колонијама не само свести о сопственој расној надмоћи над урођеницима већ и дистанци на којој су Енглези држали староседеоце: у односу према урођеницима понашали су се као господари, а не као браћа. Свему овоме националсоцијалисти су тежили да науче Немце. Хитлеру је била својствена „агресивна… реакција на осећање мање вредности“. Јер он је потицао од недостатка расне гордости код Немаца: „гордост, засновану на расној припадности, Немци у суштини нису познавали“.
***
Несумњиво да је већ у темељ колонијалне расне политике кајзеровске Немачке било заложено подражавање британским колонијалним узорима: Карл Петерс, један од првих Немаца освајача Африке, „упијао је неке од најрадикалнијих постулата британске колонијалне идеологије“, налазећи се у Енглеској – у време „обуке… када је у њему сазрела одлука… да негде оснује немачку колонију“. „Настало је време кад је могуће брже усвојити енглески принцип: … њега је потребно разматрати као безусловно мудар и практичан, и било би кратковидо не учити од њих“, позивао је Карл Петерс. Систем гледишта који се формирао код њега у време дугог боравка у Енглеској помогао му је да постане истакнути политичар и теоретичар колонијализма. Као резултат, основана је Немачка Источна Африка: „Мост… који је спојио лондонске тежње са немачком колонијалном политиком на крају је и довео до стварања Немачке Источне Африке“. „Ја сам се увек позивао на британску колонијалну политику као на најважнији фактор“. „Сваки дан боравка“ у лондонском Ситију – центру тадашњег финансијског света – „давао ми је нову конкретну лекцију колонијалне политике“. Тако, на пример, Карл Петерс, који је тежио да пређе из парија у господаре, с одушевљењем је прихватио претпоставку о томе да „стотине хиљада људи у Енглеској могу уживати у доколици зато што за њих раде милиони припадника туђих раса“. А „оно што се дешава у Британској империји увек нас интересује најпре: јер тамо су… наши учитељи…“
На тај начин, Пангерманија, која је упутила изазов „највећој“ светској Британији, тешко је могла изабрати модел који је остављао јачи утисак него британски. Бизмарк је тврдио да је период немачког „колонијалног брака с Енглеском“ постојао (1889. и 1890). Но људе као што је Карл Петерс, иако пионир немачке колонијалне политике, много више су ценили Енглези него његови сународници: енглески „градитељи империје“ добијали су од своје нације слободу деловања, а Карл Петерс не. Па 1897. он је постао жртва „хајке у Немачкој“: због злоупотребе власти, изражене у суровом поступању према урођеницима, Карла Петерса отпустили су из службе кајзера Немачког царства.
„Енглези, који имају искуство Јужне Африке“, не поричу то да „узимајући у обзир карактер… урођеника, неопходно је примењивати најсуровија средства њиховог угушивања за одржавање дисциплине и поретка“. Такав разлог још 1919. истакла је царска колонијална агенција Немачке као одговор на версајски диктат. И управо у лондонском Министарству за колоније (Сolonial Office) почео је проучавање енглеске праксе владања колонијама управник одељења за колоније у Министарству иностраних послова Немачке Бернхард Дернбург.
Мање је познато да су још 1911. од судских чиновника у Немачкој Југозападној Африци захтевали „да више испољавају расну свест“. Тамо до 1905. нису забрањивали бракове између Немаца и црнаца.
Један колонијални журнал у позно кајзеровско време негодовао је поводом „одсуства расног инстинкта“ код немачке публике: немачке жене тобоже „су облетале“ око афричких музичара из колонија који су гостовали по Немачкој, толико активно да су колонијалнополитички поборници расног инстинкта указивали Немицама на англосаксонски образац. Зачули су се прекори таквог карактера: немачке жене у стању су да сматрају странца, „чак некаквог Бразилца“, занимљивијим од земљака, а ето „Енглескиње, посебно малограђанке“, сматрају срамотом да их виде са странцем. Тако је 1899. британска јавност била узнемирена тиме да је Енглескиња Кити Џуел хтела да се уда за јужноафричког „принца“ Лобенгулу.
„Англосаксонске расе већ одавно сматрају мешање раса клетвом против цивилизације“, писао је лист Спектејтор. А Дејли мејл је поздравио свештенике који су одбили да венчају овај пар јер су одбили да буду „саучесници… телесног неморала“. По свему судећи, после овог скандала Кити је окончала живот самоубиством, а Лобенгула је био приморан да зарађује за хлеб радом у руднику.
Управо сличне случајеве имао је у виду Ханс Грим („немачки Киплинг“), који је тражио освајање колонијалних пространстава за Немце лишене простора, када је опет и опет наводио пример Британске империје: тамо „бракове између белих Енглескиња и чак племенитих мушкараца друге боје коже до овог тренутка никако не разматрају“. „Ми не желимо мешање, и ово се подудара… с убеђењима… свих британских колонијалних политичара, (са) мишљењем већег дела британског народа“. На ово су упозоравали и националсоцијалистички „колонијални пионири“. У време процвата британског империјализма расна дистанца које су се придржавали Британци у односу према својим „обојеним“ поданицима сматрала се „извором империјалне моћи“. Претпостављало се да таква дистанца помаже да се избегне стварање „расне мешавине“ која је постојала у „вечно метежној латинској Америци“. Зато су већ 1869. за сваког „Енглеза који је доприносио да се појави на светлости… мешана раса“ захтевали сурову казну, о чему се и писало у Антрополошком прегледу (Anthropological Review).
Разуме се, у Трећем рајху – као бедему господарења беле расе – с одушевљењем су дочекивали успехе британске колонијалне политике, представљајући их као блиставе примере за подражавање: „У потпуности су користили сва средства за спречавање пораста мешовитог становништва…“ „Енглез… обичан војник испољава у овим стварима велику уздржаност – ово је за њега жртва, коју свесно приноси свом положају и расним инстинктима“. (Парола раскида пријатељских веза са „расно туђим лицима“ као „жртвом у име расе“ користила се и при ширењу антисемитске доктрине у раном периоду Хитлерјугенда.) На тај начин националсоцијалисти су проценили да „(већ) из енглеског начина мишљења… извире појам ,расаʻ, у време док ми, Немци, (још)… говоримо о ,народуʻ“. Године 1909. британски предавачи историје добили су јасну инструкцију да подучавају васпитанике у складу с етосом своје расе. Енглезима својствено осећање „да кажемо… благе одвратности“, која настаје „при виђењу коже друге боје“, сматрали су сувише дубоким да би га било могуће искоренити. Чак и 1986. године уредник часописа Imperialism and Popular Culture приметио је да „у складу са поузданим изворима, становништво Британије у целини придржавало се и придржава се досад – расистичких убеђења“. „У Енглеској расизам је свеприсутан“. Тако гласи заглавље текста одштампаног крупним словима у Штутгартер нахрихтен (Stuttgarter Nachrichten) чак и 1994. године.
А то да су Енглези „германска нација у најчистијем облику“, тврдио је још „расни“ (völkischе) пророк немачке вере, Паул де Лагард[7], који је живео у време Вилхелма Другог.
Нацистичка пропаганда активно је искористила његово име.
Овај „комплимент“ није остао без одговора са британске стране: 1901. године Н. Ч. Макнамара (у књизи Порекло и карактер британског народа) окарактерисао је Вилхелма Другог као „правог Тевтонца (genuine Teuton)“. А најпопуларнији представник „расне науке“ међуратног периода, Ханс Ф. К. Гинтер, у свом „расистичком уџбенику за више слојеве малограђанства“ (1927) израчунао је да је удео нордијске крви код становништва Британских острва виши него у већини северних рејона Немачке. Он је уздизао Англосаксонце као праве тевтонске освајаче који су „захваљујући свом похвалном егоизму“ избегли мешање с покореним народима. Зато су и постали господари света, тврдио је Грим.
Сам Адолф Хитлер „као Тевтонац… више је волео да види Индију под енглеском, него под нечијом другом влашћу“. Јер „lesser breeds“ (у суштини непреводив енглески појам, нешто попут: ниска [обојена] пасмина“, нап. прев), по Хитлеровим схватањима, дали су расно чистој Британској Северној Америци надмоћ над расно мешовитом Латинском Америком. „Расно чисти Тевтонац америчког континента“ остаће газда континента док год не „падне као жртва родоскрнављења“, објавио је Хитлер 1924. у Мајн кампфу, у суштини дајући ништа друго до германизовану варијанту енглеске колонијалне максиме.
У Британским доминионима који су добили самоуправу, као што су Аустралија или Британска Колумбија (Канада), обојени представници становништва били су лишени права гласа. Управо у Британској Северној Америци – у Ванкуверу, 1892. године – први пут запажено је коришћење расне мржње као мотива за разраду закона, увредљивих и понижавајућих за „небелце”, и више од тога – могуће је уочити како је овде почео да се рађа лексикон расне мржње који је претходио речнику опсесивно антисемитског листа Штирмер (Der Stürmer) Јулијуса Штрајхера: „небелци“ (појма „неаријевац“ још није било) – псовка, која је у најбољем случају означавала „прљавог преносиоца заразе“. Сам Хитлер је са жаљењем приметио да је лик Шајлока, „немилосрдног Јеврејина“, створио Енглез Шекспир, а из пера Немца Лесинга појавио се сасвим други лик – Натана Мудрог, хуманог и мудрог Јеврејина: енглески класик приказао је Јеврејина у антисемитском духу, а немачки – у супротном, филосемитском. Јулијус Штрајхер, „специјалиста“ за јудофобију код националсоцијалиста, већ 1931. године предвидео је „тајни споразум између Хитлера и Велике Британије који ће ублажити финансијско бреме Немачке… кад (само) Хитлер постане канцелар“.
Адолф Хитлер је – уз британску помоћ (или бар попустљивост) – хтео да од „простора на Истоку“ (Ostraum) (тј. од Русије) створи оно што је (у његовим схватањима) за Енглеску била Индија: „Источни простор постаће за нас оно што је Индија била за Енглеску“. Међутим, у Индији британски расизам, усмерен против небелих, неевропљана, беснео је кад се инфериорност последњих сматрала „(научно) доказаном“. А „подљуди“ (Untermenschen) у хитлеровској „немачкој Индији“, на „источним просторима“, били су углавном „Европљани“, беле коже, и то у време када се у међународним размерама расизам више није сматрао „научно“ оправданим.
Питање „расног скрнављења“, које је постојало у Трећем рајху, у периоду процвата Британске империје узрујавало је и вицекраља Индије лорда Керзона[8]. Он је решавао „питање“ шта је за империју мање зло – конкубинат представника „империјалне расе“ с урођеницима или „мешани бракови“. (Такви бракови озбиљно су осуђивани од колонијалног друштва, почињући од средине 19. века[9].) До седамдесетих година XIX века, урођеничке жене могле су бити само љубавнице или проститутке. Међутим, „међурасни конкубинат“ остао је уобичајена ствар у Британској Малаји. У Британској Бурми и Уганди сличне односе почели су осуђивати почињући од деведесетих година XIX века. На крају едвардијанског доба, 1909. године – за разлику од француске колонијалне политике – међурасни сексуални односи били су забрањени за британске званичнике.). Због овог, истина, нису упућивани у концлогоре, већ „само“ отпуштани из службе или добијали прекоманду. Уосталом, већ ово је било довољно за очување релативне расне чистоће – јер за Енглезе очување расне дистанце у односу према „расно инфериорним“ обојеним било је „природније“ него за Хитлерове сународнике – у односу према „остменшен“ и „подљудима“ са белом кожом. (Вођа британских фашиста, сер Освалд Мозли, тврдио је да пошто Енглези поседују урођени расни инстинкт који спречава мешање и кварење нације, сагласно томе нема потребе за специјалним расним законима. „Ако пак ова урођена расна свест некад ослаби, морају се увести такви закони“.) Тако су за време лорда Керзона британске крчмарице из Британске Индије (којима је било тешко да остану неприступачне за „урођенике“ из виших слојева) упутили у отаџбину, као уосталом и машиновође Енглезе, да нико од „империјалне расе“ – нико од Енглеза – не би обављао послове нижег ранга.
Енглески представници беле расе морали су сачињавати „аристократију“ белокожаца – као што су потом хитлеровски „Аријевци“ играти улогу расне елите, „аристократије крви“. У Индији „Енглез је заснивао своје право да се сматра ,аристократијомʻ не религијом (као у шпанском империјализму), не образовањем (као у француском империјализму), не класом (класном идеологијом, као у совјетском империјализму), већ припадношћу доминантној етничкој групи“ (Хачинс).
Зато је потпуно логично да је таст сер Освалда Мозлија, лорд Керзон (који је оваплоћавао „достигнућа колонизације“, која су толико одушевљавала Хитлера) изражавао чуђење да је код Енглеза из нижих слојева (обичних војника) тако светла кожа…, јер је бела кожа на „источним просторима“ Енглеске одликовала представнике расе господара, а обојена – ниже слојеве („the lesser breeds“) расно инфериорних. Зато је др Карл Петерс желео да би се и на њега односило одговарајуће: „Сит сам да ме убрајају међу парије (декласиране елементе, без обзира на докторски степен): хтео бих да припадам народу господара“.
***
Одговор на питање ко је послужио као узор за немачке колонијалне „господаре“ очевидан је: то је била британска буржоазија (између осталих и ситна), која је у тропским колонијама добила могућност да усваја „аристократске“ навике – при томе у време када је у самој Великој Британији аристократија све више губила власт. „У Енглеској су се државни службеници сматрали обичним чиновницима, у Индији, пак, постали су гувернери колонија“. Они који су у самој Енглеској каткад стајали на хијерархијској лествици мало изнад послуге у Британској Индији као „бели сахиби“ могли су без ограничења заповедати обојеним слугама. Британски официр који се нашао у Индији сматрао се правим „сахибом“, човеком који припада раси господара; било му је дозвољено све (осим повратка кући), сваки његов поступак остајао би некажњен. Навика да заповедају урођеницима претворила је Енглезе у звери. Чак је и тон који су себи допуштали у односу на домаће житеље више личио на довикивање псу. За колонијалне Британце такву ситуацију било је могуће назвати значајним „социјалним побољшањем“, иако нису поседовали ту свемоћ коју се спремала да присвоји за себе елита ситнобуржоаског, „лактарошког“ друштва – хитлеровски Ес-Ес, за владавине у својој „Индији“, на источним просторима.
Сер Чарлс Дилк, аутор Велике Велике Британије, тако је описивао британског регрута: „пијан, неће проћи поред урођеника да га не удари… обраћајући се официру, он виче: ‘Да, ја сам редов… знам, но ја сам и џентлмен’„. „Немогуће је описати колико груби су постали ови пијани војници и морнари… када су стекли за њих тако неочекивану власт“. Међутим, у издању Велике Велике Британије из 1894. Дилк пише: „Наши официри причају да је сваки урођеник који говори енглески нитков, лажов и лопов, што… није далеко од истине“. И управо су „урођеници“ с енглеским образовањем више од свих страдали од свог статуса „ниске пасмине“ (the lesser breeds). У Краљевству Зулуа (данашња Јужна Африка) чак је и црнац с универзитетским образовањем био принуђен да путује железницом у вагону за стоку. „Црнцима нису дозвољавали да ходају тротоарима“, спомиње Ричард Сајмондз, аутор књиге Оксфорд и империја. О самоубиству једног младог Бурманца који је студирао право на Кембриџу прича, на пример, председник Бурме Ба У, судија Вишег суда у Британској Индији. На једној од железница у јужној Енглеској забрањивали су продају карата за бање обојенима. „Индијцима и црнцима“ био је забрањен приступ на многим плажама, што је одушевљавало дописника нацистичког листа Völkischer Beobachter: „У 1935. и неки ресторани увели су праксу да тихо и учтиво затраже од јеврејских гостију да напусте кафану“, извештавао је он из Лондона.
Истина, у енглеском расно-сталешком друштву, у тропима империје, број „небелих“ који су се одлучили на самоубиство због психичких траума изазваних расизмом био је неупоредиво мањи него број „неаријеваца“ који су сами окончали свој живот још 1933-1937. (тј. пре процвата есесовске Хитлерове државе). Реџиналд Рејнолдс је, пак, већ 1937. године – тј. пре почетка хитлеровског геноцида, чија су мета првенствено били Јевреји – већ поредио психологију империјалне Енглеске и нацистичке Немачке, пишући да је „постојање британских колонијалних баријера незнања и страха у владајућој раси стварало неурозу расне мржње, упоредиву само с антисемитским комплексом фашистичке Немачке“.
У сваком случају, несумњиво да је Хитлер, поклоник Енглеске, обавезивао своје СС одреде да уче од енглеских „господара“ како би требало да се понаша представник расе господара да би ограниченим снагама држали у страху цели континент – да уче, на пример, уз помоћ омиљеног Хитлеровог енглеског филма „Живот бенгалског улана“.
Гледање овог филма било је обавезно за све чланове СС-а. А један есесовски лист запазио је да филм „Живот бенгалског улана“ велича Енглезе баш због онога због чега Енглези критикују присталице Хитлера. На пример понашања Енглеза у британској Индији позивали су се нацисти када су у својој „Индији“ (Русији) изоловали руске добровољце у немачкој армији од осталих немачких снага – јер Енглези нису дозвољавали заједничко превожење својих војника и урођеничких најамника.
По речима Алфреда Розенберга, хитлеровског идеолога освајања источних простора, „мисија Велике Британије“ састоји се у „обезбеђивању политичке превласти беле расе на земљиној кугли“, превласти нордијске Европе, „Запада, преко мора… и где је год то неопходно у интересу нордијског човека“. (Енглеска мора „очувати престиж беле расе… због интереса свих белих народа“, писао је лист Völkischer Beobachter.) „У Суецу (Енглеска) остаје заштитник нордијске Европе[10] од продора сила Предње Азије“. И у Розенберговом Миту двадесетог века за аутора „не подлеже сумњи да Индија има потребу за газдинском руком над собом“.
С друге стране, то јест индијске, нико други него Џавахарлал Нехру видео је у таквој руци европског господара прототип европског фашизма. Налазећи се у тамници, где га је довела борба за права Индијаца, Нехру је изјавио да су фашизам и империјализам били рођена браћа, а борба за слободу Индије – део светске борбе против фашизма и империјализма. Нехру је опомињао да расистички фашизам представља примену колонијално-империјалистичких метода и у самој Европи. Ово су разумели и британски господари Индије и власти САД. Тако, филмови који су били допуштени за приказивање у Британској Индији нису смели дотицати тему фашизма (пошто је ово могло подсетити Индијце на своје колонијално искуство). Без обзира на то што британски историчар Мекензи (уредник књиге Империјализам и култура маса – lmperialism and Popular Culture) истинито примећује да би било погрешно у ма чему поистовећивати Британску империју са фашистичким државама, он ипак помиње да су и једни и други беспоговорно веровали у хијерархију раса, у надмоћ једне расе над другом. Са своје стране, пошто су САД ступиле у рат против нацизма, америчка агенција Office of War Information одбацила је пројекат компаније Метро-Голдвин-Мајер (Metro–Goldwyn–Mayer), која се припремала да сними филм према Киплинговом делу Ким, које је величало британску владавину над Индијом. (Интересантно да је британски вицекраљ Вилингтон 1931. године назвао себе „неком врстом Мусолинија у Индији“.) Можда Нехру и није преувеличавао тврдећи да је „фашизам… већ давно био познат Индији под именом империјализма“. Можда је тврдња да је колонијална идеологија „формирала све главне елементе фашистичких идеологија“ прејака. Међутим, очито је да се веза последње са првом показује и при најповршнијем разматрању.
(Убеђења сличног правца исказивала су се већ 1906. године у писму читаоца одштампаном у листу Deutch–Sudwestafrikanische Zeitung: „Шта нам смета да искористимо ове принципе – природно право јачег, природни одабир – не само у колонијалној политици, већ и у читавој политичкој сфери? Зар је ширење територија на рачун немоћних белих горе него на рачун ненаоружаних црних?…“) Тако је у устанку народа Хереро 1904. године чак начелник немачког генералштаба фон Шлифен[11] видео „расну борбу“, „која се може завршити само уништењем или покоравањем једне од страна“. „Наступила је… обратна пројекција колонијалног државног тероризма не само на унутрашњу политику, већ и на освојена ,источна подручјаʻ… ,Генерални план Истокʻ, који је предвиђао масовно уништење тридесет милиона људи у Источној Европи, био је састављен и прорачунат као концепција колонизације… и апартхејда, јасно повезан са колонијалном праксом коришћеном до 1914. године“.
Очито је да су и милитаристи колонијално-империјалистичког типа имали активног учешћа у крчењу пута Трећем рајху: њихов учинак је – контрареволуционарно подривање демократије. Уочљив пример антидемократизма колонијалне солдатеске је – улога генерала Паула фон Летов-Форбека[12], заштитника Немачке Источне Африке „колонизоване“ по британским узорима, и Ритера фон Епа[13], који је имао искуство гушења устанка урођеника (Кинеза), које ће му добро доћи у уништењу Минхенске совјетске републике 1919. године.
Први је штитио законитост рата до уништења који се водио 1904. у Немачкој Југозападној Африци против народа Хepeро: он је мислио да је устанак таквих размера одмах требало „скршити свим средствима“. Још 1957. Паул фон Летов-Форбек хвалио се: „Хвала Богу, као Африканац прочуо сам се немилосрдношћу“. Године 1920, пошто је немачки народ формирао владу у складу с демократским Вајмарским уставом 1919, овом хероју Африке постало је јасно „да законите владе нема“.
Царски намесник „фирера“ у Баварској 1933. године постао је генерал Ритер Франц фон Еп – од 1925. вођа Савеза колонијалних ратника. Овог вођу колонијалних ратника узбуђивала је следећа чињеница: „Зна се какве су колонијалне ратове водили други народи, исти ти Енглези, и зар је неко трепнуо оком. Зашто… немачки народ мора да се снебива?“ Учешће Немаца у походу на Кину 1900. године (ради гушења „Боксерског устанка“) он је схватио на следећи начин: нас „су послали овде… да бисмо постали господари“ над бестидним Кинезима. Чак и у време кад је кајзер подражавајући Хуне изрекао „без милости, без заробљеника“, Франц фон Еп жалио се на „сањарење немачког хуманизма“, подгрејавано „црвеном демагогијом“ (немачких социјалдемократа). Кад је услед оптужби за разбојништво скоро завршио пред војним судом, изјавио је: „Овом се народу немилосрдно мора показати ко је газда“.
Очито не само овом (обојеном) народу. Јер његов добровољачки корпус, позван да изврши „освету над државним преступницима“, покушавао је да методе испробане на обојенима примени и на Немце – житеље минхенских предграђа као што је Гизинг. Од 1. до 6. маја 1919. немачке присталице „црвених изрода“ браниле су се од спасилаца отаџбине предвођених Ритером фон Епом (за осам година он ће постати делегат Рајхстага испред националсоцијалиста). Ритер фон Еп се жалио: „У неким кућама Гизинга по нападачима су отварали ватру са свих прозора“. Укупно је његова јединица у време борби у Минхену изгубила пет људи, који су убијени… Пошто су „црвена страшила“ стрељала дванаест талаца, заштитници отаџбине под командом овог „укротитеља“ урођеника убили су између 400 и 533 „црвених“ Немаца.
У борби против „рушилачког олоша“ (још у Јужној Африци) овај будући Хитлеров намесник саветовао је угледање на пример британских колонијалних власти. Британске оцене својих раних ратних успеха он је сматрао „пристојним“ у поређењу са немачким. Овом „ослободиоцу“ Минхена од власти свог совјета Британци су уопште представљали узор као „колонизаторски народ“. Толико да, према Ритеру фон Епу, „Немцу престају да се допадају обичаји његове земље кад их само упореди са енглеским“: јер код Енглеза предност има патриотизам. Узором праве расе господара у очима Р. фон Епа Енглезе је учинило и пространство њихових колонија.
„Колонијална делатност… израз је величине једног народа. Пример је Енглеска“. Немачкој, према мишљењу Епа, старог предводника „колонијалних ратника“, „националсоцијалистичко расно законодавство даје посебне могућности“ за владање туђим народима у колонијама.
Пример Велике Британије, по његовим речима, уочљиво показује, да је „за пробу карактера младог нараштаја“ неопходан „прекоморски животни простор“.
***
Разлика између онога што се „догађало у варљивом, напола нестварном тропском свету колонија и у Европи састојала се у томе… да је Европи за рушење етичких стандарда било потребно неколико деценија док се у тропским колонијама све завршило муњевито“[14](Хана Арент). Већ код Киплинга стоји да „источно од Суеца најбољи је што и најгори; тамо не постоји Десет заповести“. Тамо је „овај тип напредовао“ и водио Британце ка „сазревању расе“. Огорчени типови и они који нису осмислили свој живот „спас од егзистенцијалне самоће и очајања“ видели су у томе да се удену у тајно друштво „Изгубљена легија“, чија је сврха, према Сесилу Роудсу, била да читав „нецивилизовани свет“ потчини власти Британске империје. „Легију су чинили џентлмени… али и авантуристи из разних слојева друштва. Чланови легије одликовали су се одлучношћу, суровошћу и оданошћу свом вођи. То је ,опасна екипа, која не зна за Богаʻ, неустрашива и спремна на све, братство храбрих људи, прекаљених животом на границама империје, где су обављали тежак рад у име Британије…“ Ето шта је сама по себи представљала „Изгубљена легија“, настала далеко пре Хитлеровог Ес-Еса.
„Изгубљену легију“ славио је Радјард Киплинг, и о њој сјајно писао Роберт Мекдоналд. Малодушни нису имали шта да траже на граници цивилизованог света – само људи са „срцима Викинга“. „Само на граници могу процветати врлине варвара. Човек који обитава на граници живи по законима природе: свет је џунгла, и преживљава само најјачи дивљак“. „Он (најјачи) се понаша као прави Енглез; он је свестан да је он – најбољи, и може доказати своју надмоћ… на најсуровији начин“. „Изгубљена легија потврђује расну надмоћ, то је клуб белаца“. Тако је империјалистичка литература (која је постојала и у двадесетим година ХХ века) потврђивала господарење беле расе над урођеницима, а њени хероји још много пре рађања фашизма у Европи били су „фашисти у свом (измишљеном) краљевству“. Зато се сасвим логичним показало то да су ухапшени холандски есесовци у време последњег колонијалног рата били послати у Холандску источну Индију да заштите западну цивилизацију од обојених „побуњеника“, а немачки есесовци, заробљени од Француза – у Вијетнам.
Већ претходно искуство империјалиста у тропима допринело је јачању нихилистичког односа Европљана према слабијим народима. Године 1857. лорд Елџин говорио је о „одвратности, презиру, суровосги… (чији) су објекат били Кинези или Индијци“. Период између 1840. и 1860. означавао је прелаз од „колонијалног хуманизма“ ка „епохи империјализма“; на место алтруизма противника ропства дошао је цинизам империјалиста. У књизи Империја и енглески карактер читамо да је „.. немогуће примењивати уобичајене моралне норме… за успостављање апсолутне надмоћи беле расе над црним урођеницима… (јер) дивљаци не разумеју добар однос“.
„Виши слој белих пословних људи империјалиста“ веома брзо је решио да је „са Азијатима особито корисно поступати као са црнцима“. А фашизам, нарочито енглески (његов „Нордијска лига“), подстакао је расне поделе у Европи: англосаксонска охолост у односу према колонијалним народима преобразила се у претензију на елитистичку надмоћ „нордијске расе“ над „средоземном“ у самом британском друштву. По тврдњи једног историчара који се бавио питањима расе и империје, за многе Енглезе најближе место становања „црња“ био је већ Кале (или Даблин, „насељен нижом келтском расом – прљавом, емоционалном, неверодостојном, недисциплинованом, нестабилном“).
Сматрало се да „примесе… стране крви“ (француске, ирске, јеврејске) „угрожавају урођену надмоћ англосаксонске расе“. Енглези скоро да нису посматрали Французе као белу нацију, па каткад боју њихове коже скоро нису разликовали од боје коже некаквог брамина из Индије. Ирци, пак, с пороцима својственим келтској нацији (насупрот врлинама Англосаксонаца), били су стални предмет критике у литератури викторијанске епохе. Ирце – насупрот Енглезима – оптуживали су за сувишну емоционалност. „Од свих карактерних црта уписиваних у кривицу Ирцима… осећајност је била најгора“.
Закључак је био савршено очит: „келтској нарави неопходна је власт Англосаксонаца – поредак наметнут одозго“. А пошто су британске слободе биле привилегије оних који су се добровољно потчињавали власти, оних који су способни управљати собом, то Келте једноставно не припадају англосаксонске слободе. И стварно, пошто „дивљи Ирци“ разумеју само силу (као и Азијати), неопходно је да њима (као и Азијатима) влада надмоћнија раса. Такво гледиште исказивао је, на пример, оксфордски професор историје Џејмс Фрод. Но чак и В. Леки, који га је критиковао, свеједно је сматрао неопходним успостављање сурове форме владања над Ирцима – по обрасцу британске колонијалне владавине у Индији или чак угледајући се на самодржавни режим у Русији. И мужевна енглеска власт над Индијом, и још мужевнији нацисти, који су тежили да завладају над Русијом, сматрали су Индијце и Русе „женственим“. Таквог схватања су се Енглези држали и у односу према келтској нацији. Зато је Келте, заједно с „Козацима“, требало искључити из Европске федерације, за коју се залагао Роберт Нокс, тврдећи да „келтска и руска нација… које презиру рад и ред… стоје на нижем ступњу човечанства“.
Келти су, по мишљењу Енглеза, стајали на тако ниском степену развоја да су их описивали као „пола људе, пола мајмуне“. Енглези су често правили паралеле између мајмуна, дивљака и Ираца. Тако је 1845. Џејмс Фрод уверавао да је сусретао Ирце који су више личили на прљаве мајмуне него на људска бића. А 1860. његов колега „историчар“ Чарлс Кингсли (1819-1875) осећао се као да га у Ирској „прогоне гомиле човеколиких шимпанзи“. „Ужасно је видети беле шимпанзе; да су црне, било би лакше…“.
Ирце су такође сматрали и свињама, Кинезима, Маорима и Хотентотима, а „научник“ Џон Бедоу претпостављао је да су преци Ираца били црнци. Чак су и „социјалисти“ Сидни и Беатрис Веб називали Ирце „одвратном нацијом“: „Ми мрзимо… ирски народ колико и Хотентоте“. Године 1891. британски чиновник у оставци који је служио у Индији тврдио је да се он не може односити према Ирцима као према белим људима. А Томас Карлајл (у време Велике глади 1847) саветовао је да „два милиона лењих ирских просјака обоје у црну боју и продају у Бразил као црнчуге“.
Пошто су Енглези већ Ирце сматрали црнокожим, како су тек гледали на домаће становништво Индије. После побуне 1857. године Индијце су називали „индијским црнцима”. И управо ово „одређење“ ушло је у наслов есеја који је изашао испод пера енглеског мислиоца калибра Томаса Карлајла: „The Nigger Question„ („Црначко питање“, 1849). „Црнац је једини тикван (blockhead), једини дивљак од свих представника обојених раса који може живети с белим човеком.“ По мишљењу Карлајла, Свевишњи је одредио „црнцима“ судбину робова, „робова онима који су се родили као њихови господари“ „да би их благотворни бич принудио да раде“. „Црнац има неоспорно право – да буде принуђен на рад упркос својој природној лењости. И најгори господар (за њега) бољи је него да га уопште нема“. На овај начин је поробљавање за црнца природно; и ако их грађански рат у САД ослободи, они ће пропасти. Најједнодушнија супротстављеност укидању ропства била је у Енглеској тог времена, пошто је британски конзерватизам само појачавао расизам Енглеза. У Енглеској су доживотно исмевали Линколна. Грађански рат у САД (1861-1865) појачао је расну гордост Британаца. Чак и тако различити људи као Текери и Дизраели истицали су исте пароле о солидарности Англосаксонаца и изабраности енглеске расе на југу САД.
Зато Карлајл жигоше хуманитарне организације и друштва која се боре за укидање ропства, називајући их „друштвима за универзално укидање бола“, исмева их као „савезе за заштиту ниткова“ („Scoundrel Protection Society“) – много пре него што је израз „плачљиви хуманизам“ ушао у речник немачких публициста. Најављујући Хитлерове речи о „пацифистичком јадиковању“, Томас Карлајл већ 1849. „образлаже“ неумесност „сентименталности“ у односу према расно туђим елементима тиме да ипак и бели (то јест његови сународници у Енглеској) гладују… Претекао је он Хитлера и у другом: сагласно Карлајлу, ни један црнац нема право да обрађује за сопствене потребе „земљу где почивају посмртни остаци хиљада Енглеза, земљу наквашену британском крвљу“, „осим под условима које је издиктирала Британија“. Карлајл је посебно имао у виду Јамајку. Као диктатора Јамајке он је желео да види Едварда Џона Ејра, који је 1865. као демонстрацију силе наредио да убију 586 црнаца, да би „предупредио“ њихов устанак (сличан ономе који се десио на Хаитију 1804. и завршио се победном црнаца) и „покољ Европљана“.
На сличан начин и европски колонизатори, који су, живећи изоловани, осећали претњу у свету тропа, безнадежно уступајући по бројности масама урођеника, подлегли су психологији паничног сграха. Осећајући сталну претњу за живот, прибегавали су методима власти фашистичког типа.
Нехру није био једини који је – под утиском глобалног рата против фашистичког расизма – упоређивао расистички колонијални империјализам на истоку с фашизмом. Снаге покрета отпора у Бурми, које су се ујединиле под називом „Антифашистичка лига народне слободе“, 1946-1947. бориле су се против обнављања туђинске британске власти, при чему су одређење „фашистички“ примењивали и на британске колонијалне господаре и њихову расистичку политику. (Организацији фашистичког мишљења „English Mystery“ припадао је и гувернер Британске Бурме Дорман-Смит, који 1947. безуспешно покушавао да спречи проглашење независности у земљи.) Кад су Енглези (заједно са Француском и Израелом) напали Египат октобра 1956, Радио Дамаск објавио је (на француском) да ће исто као што је Стаљинград био гробница фашизма, Порт-Саид постати гробница империјализма… Основом за то да би се упоређивали фашизам и Трећи рајх са колонијалним империјализмом – чији је најпознатији и основни облик био британски империјализам – био је расистички појам „раса господара“. Иако је равноправност у Британској империји била „сурово повезана са етничком искључивошћу она се заснивала на отворено постулираном принципу… надмоћи расе освајача“[15]. (И многи азијски научници и научници из земаља трећег света мислили су да је холокауст био апсолутно логичан продужетак онаквог насиља које су искусили урођеници у целом свету.) Расно оријентисани империјализам проистиче из мишљења да човеку није довољно да изјављује о својој припадности некој нацији и култури да би им припадао: он мора бити крвно повезан са том нацијом. Зато такозване „туђинце“ из колонија и у европској метрополи треба угњетавати као људе „нижег ранга“.
Међутим, чак обично посматрање живота тих тропских колонија показује да је удео расиста или пак нациста међу Европљанима у колонијама био виши него међу тим нацијама у самој Европи. Убеђени расисти протофашистичког мишљења у колонијама су били заступљенији него у самој Енглеској. Сама атмосфера у британским колонијалним насеобинама доприносила је рађању и процвату фашистичких идеја. Припадност британској нацији у Африци, Азији, Западној Индији давала је такву власт о којој у отаџбини нису могли ни сањати. Зато су колоније деловале као рај за присталице ауторитарног стила владања.
Британски фашисти проглашавали су себе борцима против оних који теже да разруше Британску империју. Они су истицали да се ради очувања Британске империје треба борити „против свих… револуционарних покрета који у садашњем времену помажу… рушењу… империје“. Везе које повезују енглески фашизам с империјалним расизмом Енглеза колониста испољавају се у томе да је цео низ британских „фирера“ био на овај или онај начин повезан с колонијалним империјализмом. Гроф од Портсмута, који се придржавао фашистичких убеђења, био је представник расистичких британских колониста Кеније[16].
Арнолд Спенсер Лиз (1878-1956) из Империјалне фашистичке лиге (Imperial Fascist League) (настале 1928. године) служио је на северозападној граници Британске Индије (и у Кенији). И баш „због вирулентног антисемитизма и расистичко-фашистичког мишљења њега у првом реду треба назвати енглеским Хитлером“. Његов „расни инстинкт“ заоштрио се због боравка у колонијама: у Индију је дошао са либералним убеђењима, но тамо је „дубоко осетио“ да је „расна елита“ позвана да руководи. Тако је само један боравак у колонији начинило од Лиза фашистичког екстремисту. Вођа „Лиге оданих империји“ (League of Empire Loyalist) А. К. Честертон био је пропагандиста Британског савеза фашиста (British Union of Fascist) – лиге бораца против распада британске колонијалне империје, нарочито привлачне некадашњим колонијалним управницима. Његови чланови често су разбијали скупове организација попут „Покрета за слободу колонија“ или „Удружења против ропства“, потпуно у духу Томаса Карлајла и уз помоћ британских фашиста сер Освалда Мозлија, зета вицекраља Британске Индије лорда Керзона.
Међу Французима у колонијама расисти протофашистичког мишљења такође су се сусретали чешће него у Француској; доктрина националсоцијализма у холандским колонијама била је раширенија него у самој Холандији – и међу Немцима који су живели у колонијама проценат убеђених присталица Адолфа Хитлера (или његових савезника – немачких националиста конзервативаца) био је виши него у самој Немачкој времена Републике[17].
Алфред Розенберг био је родом из немачке прибалтичке колоније Ливоније, Рудолф Хес родио се у од Британаца окупираном Египту, Херман Геринг, као што је познато, био је син једног од намесника Немачке Југозападне Африке, чији пријатељ је био Сесил Роудс, идол Карла Петерса, који му је служио као образац тога да се сваки поступак који је извршен ради личне користи може представити као патриотско дело и зато је вредан хвале. Петерс је сматрао себе, такорећи, немачким Сесилом Роудсом:
„Веровао сам да у мени има снаге да бих спроводио савремену колонијалну политику – по енглеском узору, као Сесил Роудс…“. А Сесил Роудс је позивао своје земљаке да „на географској карти обоје црвеном бојом Британије колико год узмогну“.
Роудс, као један од првих стваралаца британске колонијалне империје у Африци и визионар господарења енглеске расе у целом свету, постао је пример за Немца Карла Петерса: у пројекту свог завештања Сесил Роудс прорекао је светску владавину „нордијске“ расе и (у својству првог стадијума) „распростирање британске превласти у свету“, укључујући британску колонизацију целе Јужне Америке, колонизацију свих земаља, посебно освајање читаве Африке, приобаља Кине и Јапана, и коначан повратак Сједињених Држава као „неотуђивог дела Британске империје“.
Роудс је у свом тестаменту записао да „ову идеју може остварити једино неко тајно друштво које ће постепено присвајати богатство света“.
У Оксфорду је Сесил Роудс научио да су Енглези „у расном погледу још увек недегенерисани – помешани с најбољом северњачком крвљу“. „Енглеска мора завладати сваким комадом… слободне, плодне земље… „. Роудс је био убеђен да је Бог желео владавину англосаксонске нације, „а најбољи начин да се помогне Господу у његовим настојањима… била је сарадња с Њим у уздизању англосаксонске расе“. „Мислим да је јасно да сам Господ жели да ја радим оно што ради и Он сам“, писао је Сесил Роудс. („Роудс не допушта противречење. Настојати на томе да правда увек представља добро било је празно траћење времена“, подсећао је један његов саговорник.) „А пошто сам Свемогући одређено претвара англојезичну расу у своје изабрано оруђе, он жели да ја што је могуће више територија на карти света обојим у британску црвену боју… да бих раширио утицај англојезичне расе“.
Стога је Роудс 1877. у свом тестаменту написао да се мора основати тајно друштво ради успостављања нордијске превласти над светом“, и „ради ширења британске власти по свету“. До дана данашњег роудсовске стипендије служе одржању елита англосаксонске расе и уопште нордијских елита[18]. Присуство Роудсових стипендиста у Оксфорду усадило је тамо расне предрасуде, а допринело њиховом расту и у Кембриџу. (Узгред, међу особинама неопходним стипендистима Роудс је посебно истакао „бруталност“.)
Роудс је опомињао своје сународнике:
„Никад нећете моћи довољно изразити захвалност што сте рођени као Енглези… Размислите колики милиони људи у данашњем свету су рођени као Кинези, Хиндуси или Африканци; а ви сте рођени као Енглези.“
Разуме се да само ја сносим одговорност за садржај ове књиге, коју сам замислио још 1948. године.
Мануел Саркисјанц
Мерида, Мексико, јула 2002.
Мануел Саркисјанц (1923-2015) (Извор: Википедија)
Мануел Саркисјанц (1923-2015) – политиколог и историчар јерменског порекла. Предавао на Универзитету у Хајделбергу (Немачка), који није хтео да му одобри курс о енглеским коренима нацизма, због чега се обратио суду и добио процес. На основу предавања објавио 1997. о сопственом трошку – пошто се ниједан издавач у Немачкој није усудио – оригинално (и досад једино) издање књиге на немачком, Adolf Hitlers englische Vorbilder, (Енглески узори Адолфа Хитлера, нап. СтСт) у тиражу од петсто примерака. Од укупно 350 страница књиге, последњих 57 страница чине извори. Књига је 2003. објављена на енглеском у Индији и Северној Ирској, исте године и на руском, а на српском, преведена с руског (преводилац Раде Милојевић), у Бања Луци 2014. године у издању Романова (Бања Лука) и Bard Fina (Београд).
[1] Још. пре горде изјаве Френсена да је његово „мало дело постало део… великог фиреровог дела, да он, многовољени фирер… цени ово и уважава“ (прим. аутора). (Густав Френсен [1863-1945], немачки писац)
[2] Даре Рихард Валтер (1895-1953) – од 1934. „рајхсбауернфирер“ (руководилац пољопривреде Трећег рајха). Творац израза „Blut und Boden“ (крв и тло).
[3] Насупрот позицији Вернера Зомбарта, који је назвао рад објављен 1915, посвећен полемици у вези са ратом, Трговци и јунаци (прим. аутора). (Вернер Зомбарт [1863-1941] — немачки економиста, социолог и историчар.)
[4] Херман Ерхарт (1881-1971) – командант „поморске бригаде“ у саставу „Добровољачког корпуса“, који се одликовао крајње десничарским усмерењима. Почетком Каповог пуча, 29. фебруара 1920. ова бригада је заузела Берлин.
[5] Фос Макс В. Л. (1850) – контраадмирал, аутор специјалних књига о поморској техници.
[6] Баријера боје (енгл.).
[7] Паул Антон де Лагард (1827-1891) – оријенталист и филозоф културе, аутор књиге Немачка вера, немачка отаџбина, немачко образовање
[8] Џорџ Натаниел Керзон (1859-1925), маркиз.
[9] У Индији средином 18. века сами гувернери Британске источноиндијске компаније женили су се Индијкама. Године 1778. британским војницима који су се женили урођеничким женама чак су указивали материјалну помоћ, пошто су ове породице требале да доприносе порасту колонијалне армије. Године 1807, кад је Рт Добре Наде прешао из руку Холанђана у руке Енглеза, око десет одсто белаца били су ожењени „обојеним“ (три одсто чистокрвним Африканкама). Међутим, после 1800. у Индији били су више распрострањени бракови између Британаца и Евроазијаткиња него Британаца и жена индијског порекла (прим. аутора).
[10] Чак 1956. године, кад је египатска влада национализовала британске приходе од експлоатације Суецког канала, реакција на ово у Франкфурту изгледала је као да су на Суецком каналу били погажени немачки интереси.
[11] Шлифен Алфред фон, гроф (1833-1913) – немачки војни руководилац.
[12] Паул фон Летов-Форбек (1870-1964) – немачки војни и колонијални руководилац, у Првом светском рату руководио војним дејствима у Немачкој Источној Африци.
[13] Ритер Франц фон Еп Ксавер (1947) — немачки. војни и политички руководилац, од 1926. руководио јуришним одредима у Баварској, од 1928. делегат Рајхстага испред НСДАП, од 1933. намесник Баварске.
[14] Хана Арент (1906—1975) политиколог и филозоф; бавила се европским питањем и проблемима тоталитаризма.
[15] „Обојени“ нису имали право гласа у британским доминионима. Још 1912. године у службу су примали само „чисто европског порекла”. А 1930. један британски судија у британској Бурми био је практично одстрањен са дужности, зато што житељи колоније – Енглези – нису могли подносити његову расну непристрасност (прим. аутора).
[16] У време ванредног стања 1952-1954. британски фашисти саветовали су да се стреља 50.000 урођеника Кикују, а за сваког убијеног Европљанина да се обеси по сто урођеника (прим. аутора).
[17] „Лично познанство“ аутора с националсоцијалистичким идејама догодило се 1941-1945. године у Техерану у скоро свакодневним разговорима о политици с једним афричким Немцем који је ратовао под заповедништвом Летов-Форбека. Тај је не само узео персијско име већ је и примио ислам, међутим, није се одрекао убеђења да „папа не чини ни корака без дозволе врховног рабина“, да је Гете (као масон) „отровао националисту Шилера“ и да је Адолф Хитлер одвезао са собом на подморници оружје „Фау“ у Јапан… Од СДПН био је страшно увређен због тога што „они захтевају да се дају свим црнцима вунене чарапе..“ (прим. аутора).
[18] Интересантно је да су почињући од 1939. године роудсовске стипендије почели давати и Индијцима, што Роудс није могао ни претпоставити (прим. аутора).
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар