Шта је пак, кад апстрахујемо наказно рођену државу и хипертрофију привредног апарата, произведено у тој Робној кући Енглеска од „културних вредности“ од времена Шекспира

The Mirror of British Merchandise and Hindustani Pictorial News (Фото: British Library)

Елементи енглеског духа

Основица целокупног енглества је одиста неизмерљива духовна ограниченост тог народа, његова неспособност да се макар за подлактицу уздигне изнад опипљиве и свакодневне „стварности“. Доказ томе јесте то шта се у Енглеској назива „филозофија“. Почевши од Френсиса Бејкона, који према тачном изразу Ничеа оличава напад на филозофски дух уопште, па све до оног човека кога су у Енглеској за читав људски век просто напросто називали „филозофом“ – Херберта Спенсера.

Сви ти енглески филозофи су ретко уједначене основе од Бејкона до Спенсера. Па ако их нешто одликује у њиховом најунутарњијем бићу, онда је то знаменита околност која је пре свега била истицана у свакој историји филозофије – да су, наиме, сви они били ваљани, делимично и изврсни економисти, национални економисти. Бејкон је с доста успеха писао о националној привреди, Хобс увек говори са, за његово време, изванредним разумевањем о економским проблемима, Локов трактат о новцу је познат једнако као и Хјумов есеј о трговини, о новцу, о камати, о трговинском билансу, о порезу, о јавном кредиту, и сличним темама. И Адам Смит, Џереми Бентам, оба Милса се у Енглеској високо цене као филозофи, док су нама познати готово искључиво као национални економисти. А Херберт Спенсер додуше и није стварно национални економист, него превасходно социолог, али у наше време може важити као најутицајнији енглески „филозоф“.

Џон Меклур Хамилтон, Портрет Херберта Спенсера, око 1895. (Фото: Викимедија)

За схватање енглеских мислилаца увек ми је био значајан спор који је Херберт Спенсер једном имао са земљаком Метјуом Арнолдом, који је гледао даље, али зато није био тако чувен. Он је тврдио да је Енглеска земља сиромашна идејама. На то је Спенсер сасвим озбиљно одвратио да није тако, пошто је „енглески дух“ ипак последњих година: 1. снабдео Амстердам водом; 2. спровео канализацију Непала, и пошто 3. Continental Gas Co. снабдева гасом све земље. Спенсер чак дословно наставља да је неоспорна чињеница да „главни кварт духа, сам Берлин, мора чекати на светло док га то друштво не испоручи“. „Зар се не мора казати да је доказано више вере у идеје код Енглеза него код Немаца?“ А тај ко тако говори није неки инжењер Continental Gas Co., већ енглески „филозоф“ – тај филозоф потоњег века!

У овом схватању смисла и вредности идеја, које заступа „филозоф“ Спенсер, обелодањује се заправо друга својеврсност енглеског духа, а која је била од великог значаја за развој трговинског духа: усмереност целокупног енглеског мишљења на практичне сврхе. И ову самосвојност налазимо већ јасно изграђену код „филозофа“ Шекспировог века. Френсис Бејкон је грчку филозофију назвао „детињастом науком,“ „професорском мудрошћу“, јер је била плодна на речима, неплодна на делима. Мислио је да су плодови и открића такорећи јемци који гарантују за истину филозофије. „Истински и прави циљ науке је… да обогати људски живот новим изумима и средствима… “ „Увођењу значајних изума (чини се) да нашироко припада прво место међу људским делањима“. Тако је говорио Бејкон, оснивач енглеске „филозофије“. У том схватању се до данас ништа није променило.

Френсис Бејкон

Том ћифтинском начину мишљења одговара онда – привидно на природан начин – урезана склоност према телесном угађању, према материјалном благостању, према „комфору“. Па и ту црту енглеског бића можемо пратити далеко уназад до у ранија столећа. Већ је у 16. веку пала у очи путницима као својеврсност Енглеза. Један Венецијанац, који је у 16. веку посетио Енглеску и оставио познати путопис, приповеда нам овако о Енглезима: „кад рат најжешће бесни старају се о том да добро једу и да имају сваку другу угодност“ (vogliono cercare du ben mangiare et ogni’ altra loro commoditâ). Један Холанђанин у свом суду иде дотле да сматра да су Енглези лењи, да живе лагодно, een ledich leven leytende, попут Шпанаца (!); за тешке, мучне послове су се побринули да их обављају странци.

Према томе, сви ти посматрачи су већ тада веровали да се код Енглеза може утврдити изричито јасан порив стицања. Посебно је интересантно да је то својство пало у очи чак једном Венецијанцу (tutti divengono cupidissimi del guadagno). Сви су луди за новцем. Не може се енглеском народу нанети никаква неправда, а да се помоћу новца не да поправити (non é possibile fare tanta ingluria alli Inglesi plebei, la quale non si acconci con il denaro). Они су тако ревносни у својим трговачким пословима да не узмичу ни пред зеленашким работама (sono tanto diligenti nella mercatura che non temano di fare contratti usurari). Истакнимо још једанпут да ово пише Италијан 1500. године, дакле у време кад је Енглеска још била врло католичка земља.

Исто тако, Енглезима је од давнина својствено високо мишљење о себи. Ни у 16. веку није било другачије него данас. Кад виде неког странца који изгледа лепо, рећи ће штета да није Енглез, прича нам Паул Енцел у извештају с путовања 1598. године. Енглези су врло уображени и због себе и због својих дела; уопште не верују да осим њих постоје и други људи или нешто друго на свету до Енглеска (gli Inglesi sono molto amatori di se medisimi e d’ogni loro cosa; nè credono che si trovino altri homini che loro, né altro mondo che l’Inghilterra), пише опет наш венецијански сведок крајем 15. столећа.

Манчестер, приказ око 1840. године (Фото: Викимедија)

Било је довољно да дође само до сјајног развоја капиталистичког привредног живота, пре свега до брзог процвата трговине као што је то у Енглеској био случај од краја 16. века (1591. запловиле су прве енглеске лађе за Индију, 1600. је већ основана Источноиндијска трговинска компанија), да би се из тих елемената изградио потпун светскотрговински назор, који већ неколико столећа карактерише у целини енглеско биће.

То да је процес комерцијализације целокупне енглеске културе тако потпуно и упечатљиво проведен повезано је опет с низом случајних догађања у историји Велике Британије, од којих овде желим да истакнем само три најзначајнија: имам у виду рано прожимање свих слојева становништва с теоретским и практичким комерцијализмом, а пре свега и потпуно комерцијализовање енглеског племства. Једва да је иједан данас живи племићки коленовић у Енглеској феудалног порекла.

Као и сви остали и они су потекли из контоара (пословних канцеларија – нап. прев.). А потом су столећима племићке фамилије стајале у конубијуму (браку – нап. прев.) с грађанством које се бавило занатством, тако да у Енглеској уопште нема сталежа који је дистанциран од радног живота, пошто се ниже племство – џентри – аутоматски образује и масовно је попримило капиталистички карактер кад су капиталистички интереси добили на значају. То да је остало становништво тако темељито комерцијализовано има свој разлог превасходно у чињеници да су успостављањем плаћеничке војске били искорењени сви ратнички инстинкти из широких маса и да су, као што ћемо још видети, готово потпуно нестали они елементи становништва (сељаци), који су се дуго противили комерцијализацији. Тако данас у Енглеској постоје готово само још људи који и у свом позиву стоје у ближњој или даљој повезаности с комерцијумом.

Банка Енглеске као стара дама (Избор: Bank of England)

Сходно томе, сви водећи кругови у Енглеској и енглеско чиновништво прожети су меркантилним духом. Надмоћ Енглеске у трговинском рату који се данас води један хамбуршки трговац, писац списа Енглески гусар, с правом је свео на околност

„да Енглеска има такав сој чиновника који су потекли или директно из самих трговачких кругова или у најмању руку из неког трговачког миљеа и стално долазе у додир са становништвом које се претежно бави трговином“.

То уопштавање комерцијалних интереса скупа с плиткоћом енглеског духа – common sense-a – имало је потом познати учинак да је данас енглески дух јединствен у целом народу. Сваком страном посматрачу данас пада у очи масовност енглеске народне душе, њена недиференцираност. „Вође“ енглеског народа поносни су на то да осећају као man-in-the-street, да дакле не постоји више никоја разлика у инстинктима и мислима нижих и највиших слојева. То стање није наравно достигнуто зато што би нижи слојеви (и енглески радник и енглески трговачки помоћник и енглески предузимач) били увелико уздигнути: сигуран сам да духовно стоје знатно ниже од одговарајућих социјалних кругова у Немачкој. Ствар стоји обрнуто зато што су виши слојеви тако дуго срозавани док нису доведени на једнако низак ниво.

Енглеска наука

Недавно је с позване стране наново указано на то да тако чувена енглеска биологија и учење о развитку није у бити ништа друго до преношење либерално-грађанских назора на животне процесе у природи. А колико више духовне науке морају бити прожете тим општим енглеским народним духом, јер је њихов извор спознавања сопствени унутарњи доживљај!

Не може се порицати да постоје изричита енглеска етика и социјална наука које се, почев од Хобса и Лока до Џон Стјуарта Мила и Херберта Спенсера, у основним схватањима слажу, упркос значајним одступањима у појединачним погледима. И уопште се то не може порећи указивањем на појединачне изузетке. Околност да се оне као такве јасно уздижу с традиционалног енглеског учења доказује да у томе има правила. Сходно томе, лако се могу објаснити посве посебним околностима. Не би се смело позивати на Карлајла као на енглески дух, пошто је он зарана за себе прибављао само немачку духовну храну (којом је, као што неки мисле, покварио свој енглески стомак). Едмунд Берк, да поменемо можда најзначајнијег социјалног филозофа, који додуше пише на енглеском језику и који је, као што се знаде, извршио постојан утицај на многе немачке мислиоце свог времена, био је Ирац – дакле, може се рећи, антиенглез. Тако се на забаван начин, тамо где сретнемо писца духа и дубине који пише на енглеском, готово увек може потврдити да је пореклом Ирац. То посебно важи за песнике. Мислим на појаве каква је Ворик Стерн, о ком је Гете рекао да је „најлепши дух“ који је икад деловао, на Раскина, на Оскара Вајлда, на Бернарда Шоа, који нису били површни и прозаични сходно енглеском типу, ма како се о њима и могло судити.

Џејмс Арчер, Портрет Томаса Карлајла (Фото: Викимедија)

Најсрамотнија изрека коју је икад могла изрећи трговачка душа –  поступај „добро“ да би стекао „добитак и дуго живео на Земљи“ – постала је водећа изрека целокупног учења енглеске етике. „Срећа“ је врховни циљ људског стремљења. „Највећа срећа за највећи број“ – тако је Џереми Бентам за сва времена срочио тај простачки „идеал“. У чему би се састојала та „срећа“ појединца, за чије остваривање је морао бити стављен у покрет огроман компликован апарат целог света, поједини етичари су наравно различито одређивали – сходно свом настројењу. Па и овде се може потврдити једна врста просечног мишљења: „срећа“ је у удобности с поштовањем, Comfort with Respectability, apple-pie и недељно светковање, оданост миру и football, зарада новца и доколица за било који hobby. „Врлине“ које треба неговати су оне које јемче миран напредан живот трговаца. Ја их зовем негативне врлине, јер све вуку томе да се не чини нешто што бисмо можда нагонски радо чинили: умереност, довољност, вредноћа, искреност, правичност, уздржаност у разноврсним стварима, скрушеност, стрпљење и слично. Треба погледати шта Херберт Спенсер цени као „истински људска осећања“: „поштовање власничких права других, брачна верност уговору, поштовање индивидуалности другог, смисао за независност“.

Формула правичности код Спенсера (коме се у недоумици увек можемо обратити као аутору који најрепрезентативније утеловљује водостај енглеског мишљења) гласи овако: „свако је слободан да чини оно што жели уколико не угрожава исту слободу било ког другог“. Слобода бива изједначена са самовољом (позитивно), с независношћу (негативно), и то битно у закључивању дневних трговачких послова, којима „узвишени човек“, по назору овог Енглеза, све искључивије испуњава свој живот. У вечном делању и ценкању тек су се заправо развили ти обичајносни постулати: слобода = самовоља + независност, због чега они бивају успостављени и упражњавани само у „нaпредним“ земљама каква је Енглеска. О том много казује следећи став класика чисте ћифтинске филозофије:

Свакодневна размена учинака према обостраном споразуму условљава у исто време одржавање како сопствених права тако узимање у обзир права других и тиме поспешује нормалну самосвест и отпор према неовлашћеној принуди који из тога проистиче. Већ околност да је реч „независност“ у свом модерном значењу код нас у употреби од средине прошлог столећа, и да то својство изгледа много мање изображено на континенту допушта да се претпостави сложај те речи и развоја капитализма.

Шта зна Енглез о слободи!

***

Трговци ни државу не могу себи представити другачије до као слику џиновског трговинског посла који закључује свако са сваким. „Теорија уговора“ у учењу о држави начелно је потекла из чистог трговинског духа који је био заживео већ у време касне антике; у њему је та мисао била појмљена и отпочињала да осваја Европу, у њој је „теорија уговора славила своје васкрснуће. Њу су жудно у свим трговинским државама прихватили „државни филозофи“ (Хуго Гроцијус!), а у Енглеској је догурала до сувереног господара у учењу о држави од времена Хобса, док их је Херберт Спенсер надмашио кад је у најмању руку настанак државе протумачио „органски“ (у биолошком смислу), макар да су представе о том настанку посве оне лондонског Cityman-a то је случај кад почетак државног живота своди на диференцирање припадника неке заједнице у три групе које нису друго до председништво, надзорни одбор и генерална скупштина једног акционарског друштва, он сам указује на ту аналогију у својој Социологији, или кад енглески закон о буџету проглашава праустановом човечанства, или кад ранију епоху историје држава узима без уговорног односа, у којој је владао природно настали „сталеж“, да би потом само снажније довео до важења уговорну теорију. На времена непотпуног образовања друштва, по Спенсеру, следи, наиме, и то снагом „природног развитка“, један период који, у супротности према оном првом „ратничком“, означава као „индустријски“. Он отпочиње „увођењем уговора као универзалног односа, под чијим утицајем се учинци појединаца здружују у узајамни добитак“. Став појединца према држави сада је свесно став трговца који прорачунава свој добитак.

Сваки грађанин жели да живи, и то пуним животом, како му дозвољавају околности…

Држава „има да се брине за то да се одржавају услови – под којима свако има удела у пуном животу који се може сјединити с исто таквим пуним животом његових суграђана.“

Појединац има према држави само „права“, која су у основи права да слободно тргује. Спенсер у својој Етици набраја следећа „права човека“ ( = права грађанина):

1. Право на телесну неповредивост. „Право на живот је заузело меродавну улогу у мишљењу“ – а живот се свагда схвата у напред означеном тривијалном смислу;
2. Право на слободно кретање и промену места боравка;
3. Право на употребу природних медија (светлост, ваздух, земљиште);
4. Право на власништво;
5. Право на духовно власништво;
6. Право на поклањање и завештање;
7. Право на слободну трговину и слободан уговор;
8. Право на слободну зараду;
9. Право на слободу вере и култа;
10. Право на слободу говора и штампе.

Познато је како то плитко трговинско схватање државе коначно доводи до страха од државе. Што мање државе то боље – то је мелодија коју певају сви енглески теоретичари од Лока наовамо. Идеал према ком се креће „индустријско друштво“ је потпуно одсуство државе. Да још једном пустимо да „филозоф“ дође до речи (Х. Спенсер):

Једина сврха која још преостаје да буде постигнута кроз јавно деловање је да се приватно делање одржава у пристојним оквирима…

Унутарња заштита постаје главна функција државе.

Готово све јавне организације нужно ишчезавају, с јединим изузетком оних које се брину о правосуђу, пошто су заправо све оне такве врсте да оптерећују (!) грађанина, било да му заповедају одређене радње било да од његовог власништва одузимају више него што је нужно за његову заштиту.

То енглеско схватање државе се у нашим душама неизбрисиво урезало у његовој својеврсности кроз реч Фердинанда Ласала, који га је назвао „ноћобдијском идејом, јер саму државу може замислити као слику ноћног чувара, чија се читава функција састоји у томе да спречи разбојништво и провале“.

Трговци на лондонској Берзи 1937. (Фото: Vintage Everyday)

Ласал је овде следио свог великог учитеља Фихтеа који се већ слично изразио о таквој трговинској држави. „Овај назор о држави је прилично уопштен у школама мудрости“ – жали се Фихте. „Он се показује у ревности за слободу; то јест безакоњу стицања – у тврдњи да би држава потпуно отпала ако више не би било ниједног разбојника, будући да све друго лежи изван њеног опсега…“ По овом схватању „власници се понашају према држави као господар према послузи“. „Држава, мисле, да је нужно зло, јер кошта новца; мора се, међутим, свако зло колико је могуће смањити.“

„Отуда (да би се радници могли боље експлоатисати, мисли он) потиче мржња наше либералне буржоазије према држави, не према некој одређеној држави, него према појму државе уопште, коју би они најрађе потпуно укинули и растворили у грађанско друштво, то значи да буде у свим тачкама прожета слободном конкуренцијом… Отуда пре свега неутољива мржња буржоазије против сваке јаке државе, макар како да је ова организована и саздана…“ Било је то Ласалова заблуда. Мора се додати да класни интереси буржоазије најревносније излазе у сусрет филозофији која је непријатељска према држави, али се то двоје нипошто не подудара. Постоји и буржоазија са снажно урезаним осећањима за државу.

Постоје теорије које су сачињене посве независно од било каквог класног интереса. С друге стране, постоји мноштво антикапиталистичких стремљења која су потекла из еудемонистичког индивидуално-манчестерског духа. Штавише – не постоји ни једна једина енглеска струја о социјализму или радничком покрету која не би била индивидуално-еудемонистички усмерена, што, дакле, значи да не би полазила од права индивидуе на заједницу и да не би имала за циљ највећу срећу за највећи број суграђана.

Томас Мор, који је свој дух, ако ћемо право, хранио на Платоновим идејама, и од кога би најпре требало очекивати другачије схватање, учинио је да његови утопијци своје задовољење ипак утоле у најплићој енглеској срећи средњег сталежа. „Душа је… Божјом бескрајном добротом створена за блаженство…“ „Утопијци се туку на страни оне странке која људску срећу види, било потпуно било у највећој мери, у задовољству“. Не у сваком задовољству, додаје мудри државни канцелар, него само у „поштеном“. (То захтева енглеска respectability).

Ханс Холбајн Млађи, Томас Мор, 1527. (Фото: Викимедија)

И на томе се остало. Може се скренути поглед на било ког великог енглеског „социјалисту“, на Годвина, Томсона или Овена, па ма колико се иначе међусобно разликовали, у својим теоретским основама као и у практичним идеалима, они се изједначују: друштво је агрегат индивидуа а његова сврха је да тражи највећу срећу за највећи број људи. И никоји од енглеских радничких вођа, било револуционара било ревизиониста, никад није срочио мисао другачију од ове. (Карлајл остаје увек посве неенглеска појава). Нису социјално, него су национално условљени темељни назори о држави и друштву. А индивидуалистичко-еудемонистичка социјална филозофија је изворно у најдубљем смислу еманација енглеског духа (у којој мери и колико значајно и, израз самосвојности француског духа – овде се не може претрести).

***

Теоретски став трговца према рату произилази без даљњег из његових основних назора – његов идеал мора бити општи „вечни“ мир. Он може потицати из уских интереса привредног живота, којима дозначује широк простор у систему вредности, или за правац за свој суд бирати општи трговински поглед на свет.

Свако дете види да међународно улагање новца, да трговина а посебно прекоморска трговина потребује мир да би напредовала (наравно, у данашњим цивилизацијским облицима). Ако је доиста постало значајно да се сланина и памучни производи неометано преносе с једног на друго место Земље, како се онда свака ратна сметња може не сматрати као неспојива с напретком цивилизације. Пошто је, елем, напредујуће комерцијализовање човечанства у правцу развоја виших облика људског постојања садржано у његовим темељима, онда је обичајносни захтев за вечним миром, наравно, саморазумљива последица.

Мерење бале памука у Њу Орлеансу (Фото: Istockphoto)

Али, и без непосредног обазирања на несметан проток привредног процеса, општетрговински назор на свет морао би водити ка одбијању рата.

Пошто се представници тог назора и нису ничем другом надали од живота до „настављању навике да се постоји под подношљивим условима“, не види се никакав разлог зашто се на Земљи не би живело мирно и разложно, ако је икако могућно. Угодност не бива нипошто ратом увећана. А пре свега ако је за највећи број људи циљ и сврха живота највећа срећа и одвојеност од државног живота, како се онда може оправдати жртвовање појединачних људи у рату? Сваки појединац од кога би се хтело захтевати да се изложи непријатељској ватри поставиће с правом питање зашто треба да идем у смрт да би други узели удела у срећи на коју и ја полажем не мање право од њих?

Логика трговинства води дакле нужно у првом кораку до одбијања сваког рата, у другом кораку уколико се рат, који наравно може бити само „одбрамбени рат“, не може избећи, до позивања плаћеничке војске, које почива на начелу да се и ратни занат, као сваки други посао води у сврху добити. Ако се задржи „добровољност“ пристајања онда су савесно испуњена начела трговинског морала.

То је, пак, било становиште свих теоретичара државе: у Енглеској рат је нужно зло, ако мора да се води онда, ако је икако могуће, „помоћу других“ и – као што треба додати – са свим ујдурмама комерцијалне технике. Томе смо били поучени почев од Томаса Мора, па наново у наше време, до Херберта Спенсера.

Томас Мор заслужује посебно уважавање. Он је своју Утопију писао у једном времену (објављена је 1518) кад енглески народ није био потпуно бакалински прожет; у времену у ком су странци, придошлице у Енглеску, чак похвално истицали ратничке способности Енглеза. „Sono molto reputati nell’arme“, пише наш сведок, венецијански аутор [Relatione, 1500. године]. Никакво чудо. Није ли тада још био жив нараштај који је био битку Јорка и Ланкастера и чији су најстарији припадници били доживели још и ратове с Француском. Истина, изгледа да је тада већ отпочео заокрет ка трговинству. Да ли је ратнички дух енглеског народа искрварио у биткама грађанског рата? Па је спис државног канцелара Мора из чежње за миром вапај енглеске трговачке душе за избављењем од зла. Из њега се може извести целокупна трговинска усмерена филозофија државе доцнијих Енглеза (упркос антикапиталистичкој тенденцији тог списа, или управо зарад ње).

Дрворез Амброзија Холбајна из издања Утопије из 1518. године (Фото: Викимедија)

Оно што Мор казује о ставу Утопијаца према рату интересантно је стога што су његов програм, готово у свакој тачки (како ћу то још показати), Енглези остварили у каснијим столећима довољан доказ колико су назори, које Мор заступа, изворно из трговинског мишљења и осећања.

Овде наводимо неколико места из Утопије која то потврђују:

Житељи Утопије презиру рат као нешто посве бестијално, чему се, као човек, не излаже тако често ниједна врста дивљих животиња, и противно обичајима често готово свих других народа славу стечену у рату сматрају за нешто најнечасније…“ али се ништа мање веома приљежно вежбају у војничкој кроткости… [Клица спортизма!]

Но, они не отпочињу рат наслепо него или да заштите своје границе или да сузбију (!) непријатеље својих пријатеља који су преплавили њихову територију (!) или да народ који је бачен у тиранију, због чега иначе жале, ослободе од јарма тираније и ропства, а то предузимају из чисте човечности (!).

Крвави рат их не само ужасава него га се они још и стиде и сматрају великом лудошћу да се нека роба, ма колико била драгоцена, купује по високој цени. Али се веселе и кличу од радости кад ратном вештином и лукавством победе непријатеља и ставе га под своју владавину…

Чим је рат објављен, побрину се да се, потајно и истовремено, на најпознатијим местима непријатељске државе излепи велики број прокламација које су снабдевене државним печатом. Уз то бивају издате огромне суме као награде оном ко је кнеза непријатељске земље лишио живота, а потом мање суме, иако још увек значајне, за неке истакнуте главе у редовима непријатеља, итд, Висина таквих издатака нема границе за утопијце…

Тај обичај да се непријатељ третира као објект аукције и продаје код других народа се осуђује… али, они нека думају да ли је њихова висока мудрост животно важна… Ако на назначеном путу не стигну до циља онда бацају семе раскола међу непријатеље… Ако пак тај поступак унутарњег растакања на странке не обећава никакав успех, онда подбадају непријатељу суседне нације и покрећу их против њега, све под изговором неког старог ископаног титуларног права пред којим се краљеви никад не збуњују, дају пристанак на њихове оружане снаге у рату и јемче у највећој мери за новчану помоћ. Међу њих одашиљају само понеке своје грађане… злато и сребро дају… пак пуним срцем… Осим својих домаћих богатстава, утопијци поседују још и неизмерна блага у иностранству, јер им је већина народа дужна… С особитом љубављу у вођењу рата утопијци се служе Каполетима, једним народом, „ружним, варварским, дивљим“ који обитава 500.000 стопа од Утопије и „који своја домаћа брда и планине, у којима је рођен, ставља испред сваког другог боравишта“. (Можда се ту мисли на Немце или Швајцарце.) Тај народ врши за утопијце ратну службу против свих народа, против којих ови воде рат, јер његова помоћ бива унајмљена уз високу цену, какву иначе нико не даје… Стога се мало брину колико ће изгубити таквих савезника… После ових, они употребљавају и трупе оних за чију заштиту се хватају за оружје, потом и помоћне трупе њихових осталих пријатељских суседа. На крају (?) организују корпус својих суграђана… У свакој држави бивају регрутоване чете оних који добровољно приступају, јер за спољашњи рат се нико не узима против његове воље… Пошто на све начине настоје да сами не морају улазити у борбу, они желе да рат воде само заступничком руком унајмљених трупа. Али кад њихово лично учешће у бици постане неизбежно, они једнако знају засукати рукаве као што су борбу срећно избегавали све док им је стајало на вољу…

Код Мора се никад не зна где престаје озбиљна реч а где отпочиње поруга. Стога тај идеал вођења рата може да значи исто тако изругивање ћифтама које је велики канцелар тада видео како се уздижу међу његовим земљацима и попримају на утицају. С којим осећањима би он доживео рат од 1914. у ком би могао видети како његови „утопијци“ остварују програм који је састављен четири стотине година раније! Али, о трговинској пракси говорићу касније. Овде треба да се само једном речју означи, поред назора временски првог, схватање смисла и бити рата временски потоњег енглеског социјалног филозофа.

Фото: London School of Economics

Рат је, сматра Херберт Спенсер, раније праћен благословом. Данас нам више није потребан; данас је рат сувишан; данас трговина и индустрија постижу све знатно боље. Данас рат оставља као последицу само неприлике.

„Потискивањем ратних делања и распадањем ратних организација наступиће само од себе побољшање државних прилика. Без тог побољшања ни на једном подручју не може бити боље“.

По назору Спенсера оправдан је само „одбрамбени рат“, јер (нек се чује!) жртвовањем мањег или већег броја индивидуа бива одржана држава. Али и „одбрамбени рат“ има смисла само ако делотворна одбрана има изгледа на успех. „Јер, требало би без даљњег да буде јасно да тамо где је надирући непријатељ надмоћан, такво жртвовање појединаца више нема никакав разуман разлог“ (!). Повлачење енглеских трупа из опкољеног Антверпена! О том ћу још да говорим. „Војник, који се наравно може замислити само као плаћеник, ставља свој живот на коцку, остали народ допушта да се одузима од зараде да би се војска издржавала…“ То су оправдане жртве грађанина, „као средство за постизање највеће коначне сврхе да му се зајемчи сигурност, да може несметано да обавља свој посао и да се радује награди за то.“(!!)

Како су ипак драг народ ти наши „утопијци“!

Енглеска држава и енглеска култура

Енглеска држава нема себи равне у историји. Можда су у малом нешто слично представљале трговинске државе старог доба: државе Феничана и Картагињана. Али, још никад није постојало „светско царство“ саздано из чисто меркантилног духа. Оно самосвојно енглеске државе почива на томе да она не садржи ништа од оног што се досад с пуним правом мислило о држави – да је она, наиме, органски рашчлањена заједница, стопљена у културно и цивилизацијско јединство, коме, па нека му буде, у одговарајућем обиму припадају „колоније“ као спољашња утврђења. Све што смо досад могли да упознамо на великим државама органски је израсло из унутарњег животног нагона. Енглеско светско царство је, пак, попут неке суме капитала механички низано парче по парче; појединачни саставни делови су „акумулирани“ и посве лабаво су међусобно и с матицом повезани. Шта то значи: Индија, 300-милионска земља „спада“ у Велику Британију?! То „припадање“ има само један смисао, ако се намерава да се целокупно британско светско царство разуме из комерцијалног духа, то значи, покушати да се оно појми не као држава, него као велика робна кућа, у којој матична земља представља главну кућу у којој се налази централно књиговодство, док су колоније филијале.

Британска империја 1921. (Карта: Historic-UK)

Колико је Енглеска као земља за себе потпуно неоргански начињена може да поучи један поглед на статистику. Очигледно је да је наказна творевина она држава чији становници не припадају у великом броју, готово да бих казао у већем броју, земљоделству.

Сада је, пак, у Енглеској удео становништва запосленог у земљорадњи (и – веома важном! риболову) пао на 8 процената (!). Наспрам те дванаестине стоји читава четвртина професионалних трговаца (готово 25% становника Енглеске запослено је у трговини и саобраћају), а готово половина становника Енглеске (45%) ради у индустрији. На тај начин професионално рашчлањена држава је карикатура од државе, није више никоје живо јединство, него само обична писарница. Колоније су пумпне станице које изричито имају сврху да директно или (највећма) индиректно доносе вишкове. Јасно се може пратити у појединачним случајевима како то меркантилно израбљивање неког подручја води у његово увлачење у колонијални посед, или како улагање капитала у неку област чини ову „зрелом“ за анектирање. Имам у виду Египат, Анголу, Месопотамију.

Према најновијим проценама манчестерског Social Society, Енглеска је уложила 74,7 милијарди марака у иностранству, од тога 35,9 милијарди у колонијама. Ако се од тих улагања одбију зајмови са чврстим каматама, који се дају наравно превасходно страним, самосталним државама, онда је сигурно највећи део стварног улагања капитала отишао у колоније. Земља матица служи у суштини томе да води то огромно предузеће „енглеско светско царство“ и обрачунава уласке и изласке. То је неприлагодљива неман, Левијатан, коју је Хобс у свом духу предвидео, кад је смишљао идеалну слику државе, о којој је држао да се њена снага састоји у богатству појединачних грађана (!) – divitiae singularium hominum sunt pro robore.

Трговински борд (Фото: Britannica)

Ако бисмо хтели представити себи енглеску државу по обрасцу Хобсове слике организма, онда се Велика Британија указује као један од оних џиновских полипа који се сада састоје још само из хватаљки и енормног пробавног апарата, док су одумрли сви други органи: глава, срце и шта је иначе још у диференцираном организму од важности.

***

Као што је енглеско државно здање рођено из комерцијалног духа тако су и сва средства државне политике узета из домена меркантилистичких мисли и идеја. Необично је поучно видети како кроз енглеску политику долази до важења оно средство моћи и бива учињено стварним оруђем политичког деловања, које је непосредно рођено из трговинског духа – уговор.

Ако се прође кроз спољашњу историју Енглеске, пре свега кроз њену привредну а поготово историју трговине, лако се може доказати да је изванредна спретност у закључивању уговора поглавито довела до величине Енглеске. Жели ли се објаснити огроман полет који је енглески привредни живот постигао у 18. столећу, онда се мора пре свега узети у обзир то да су на почетку тог столећа била склопљена два уговора, захваљујући којима је Енглеска успела да пре других народа привуче себи ток племенитих метала из шпанских и португалских колонија, чије притицање јој је тек омогућило сваку осталу велику трговину с Европом и Истоком. Два уговора које имам у виду су Споразум из Метуена (1703) и Асијенто (1713).

Сваком познаваоцу енглеске историје знано је да су руку под руку са спретним закључивањем уговора ишла и сва средства преваре, раскидања уговора, мангуплука, крађе, и разбојништва. Moral insanity тог народа је тајна његове моћи, у не малој мери. Али, оно што нас овде интересује нису марифетлуци лупешких трговаца који су у Енглеској били у свако време омиљени, него смицалице трговца као таквог.

Потписивање Споразума у Нанкингу 1842. којим је окончан Први опијумски рат (Фото: Викимедија)

Јер, оно што бисмо хтели спознати јесте наравно рођење читаве Енглеске из трговинског духа.

Овде се морамо подсетити на то да је и у „вишој“ политици вешта употреба уговора помагала народу у његовим успесима. Јер, шта друго стоји у основи тога чиме је Индија била „освојена“ и држана у Царству? Трговачки вешто искоришћавање хиљада супротности којих је Индија пуна између мухамеданаца и Хиндуса, и других. Имаћемо увек на памети чињеницу да се у чувеној бици код Плeсија (23. јуна 1757), којом је Енглеска освојила Индију, на енглеској страни борило 3.000 људи од којих су 900 (!) били Енглези.

Одвајкада је пажња Енглеза усмерена на то да се закључе повољни уговори, (већ је влада „утопијаца“ код Мора, који је тако дубоко схватио енглески народни дух, у томе спознала свој главни задатак), и да се – што је непосредно с тим сродно – противничке снаге учине безопасним тако што ће се окренути једне против других и тиме избећи сопствену угроженост.

Зна се да је водеће начело енглеске политике од давних времена да се одржи „равнотежа“ међу европским државама (као што је на том начелу такође изграђена енглеска политика у Индији). Та „идеја равнотеже“ очито је такође рођена из трговинског духа: реч је о слици ваге коју бакалин држи у руци да би извагао суво грожђе и бибер. Она је угледала светло дана у италијанским трговинским државама Средњег века и с одушевљењем је произведена у средишњу идеја енглеске трговинске државе. И овде нам пада у очи разорно биће сваког трговинског духа: реч је о чисто механичком схватању свега што се тиче државе, која има да „снаге“ одржи у „равнотежи“. „Одвагати“ се могу само материјали, али не и живи створови, што државе одиста јесу. Већ је Адам Милер овако излио своју поругу на рачун „јадне слике лебдеће ваге“: „Као да право народа не би било ништа до збир политичког умећа рачунања“.

***

Но, сада је посебно поучно да осмотримо како трговац води рат; видећемо посве према програму теоретичара трговине, од којих смо неке напред већ упознали. Пошто не познаје друге до материјалне интересе, то рат за њега може увек имати само значење да се њиме бране или штите материјални интереси, у Енглеској, дакле, готово искључиво трговински интереси, или интереси поседника капитала у иностранству. Године 1900. објављен је у познатом енглеском месечнику The United Service Institution награђени рад једног британског морнаричког официра. У њему се налазе следеће реченице:

„Ми (Британци) не улазимо у рат из сентименталних разлога. Сумњам да смо то икад чинили. Рат је резултат трговинских спорења; његов циљ је да се нашем противнику мачем наметну они привредни услови које држимо за нужне да бисмо створили комерцијалне предности. Послужићемо се свим замисливим изговорима и поводима за рат, али свему у основи стоји трговина: We give all sоrts of reasons for war, but at the bottom of them all is commerce!“

Ко познаје, макар и површно, енглеску историју ратовања, зна како тачно енглески морнарички официр овде описује разлоге свих енглеских ратова. Пре свега, робна кућа Енглеска бива принуђена на употребу ратних насилних средстава увек кад верује да је приметила да се нека конкурентска фирма спрема да јој оспори положај на светском тржишту. Одатле потичу ратови против Шпаније у 16. столећу, против Холандије у 17, против Француске у 18. столећу, и ето сада против нас. А у свим тим ратовима које је Енглеска водила или учинила да се за њу воде може се доказати комерцијална побуда. Мислим на рат који је Енглеска 1739. објавила Шпанији јер није била плаћена одштетна сума од стране шпанског јужноморског друштва па су његове робе задржане. Мислим на „освајање“ Индије (1757. године) које је лорд Клајв предузео по налогу источноиндијске трговинске компаније да би осветио, односно одбранио трговачке помоћнике тог друштва које су у Бенгалу били напали богаташи. Мислим на учешће Енглеске у нашем Седмогодишњем рату, које је посебно поучно: Енглеска је подупирала Пруску, јер јој је – гледано уопштено – морало бити важно да се ослаби тада још водећа прекоморска и трговинска сила Француска, и јер је посебно имала интереса да скрши француску владавину у Индији.

Сусрет Роберта Клајва и пребега Мир Џафара током битке код Плесија 1757. (Фото: Викимедија)

Али, мислим и на ратове 19. столећа који су непосредно вођени као ратови око трговине и капитала, на опијумски рат (1840/41) против Кине, на рат за злато и дијаманте против Бура, на рат из 1914.

Међутим, пошто је мотивација за рат код овог трговинског народа чисто комерцијална, иста она која законито стоји у основи сваког капиталистичког предузетништва, наиме постизање што је могуће већег профита, онда се и на сам рат гледа као на ништа друго до на капиталистичко предузетништво, и као такво се и организује. Ту се сада срећемо с најотменијом мишљу: ја сам не водим рат, него омогућујем да се рат води. Као што се у пословању неке памучне плетаре средства за производњу и радна снага купују на пијаци, тако се по начелу плаћеничке војске купују топови и војници. То је старо становиште ћифти који воде рат, како су га у старо доба усвојили Картагињани, у средњем веку банкарске државе Италије. Још боље се и меркантилно тачније мисли да се рат уопште не води на сопствени трошак и опасност, него да се само улогом капитала узме учешће у подухвату: тако су поступали Енглези у 18. столећу, кад су преплавили европске државе својим прилозима. Нажалост, у наше време не може се више посао тако угодно одвојити. Данас је иначе теже трговати: то је општа ознака нашег времена, и овде су damned Germans [проклети Немци] загорчали живот јадним Британцима на исти начин као и прођу на робној пијаци.

Данас се већ мора применити суптилнији поступак како би се страни народи могли придобити да воде ратове за трговинске интересе Енглеске: ако им се као филијалама и агентурама матичне куће не може једноставно издати наредба „да лиферују“ толико и толико људи (тако се поступа с колонијалним народима, који су наравно за Енглезе у Енглеској такође странци, с вазалним државама као што је Египат или Португалија), онда се мора или успоставити компањонски однос, што је исправно с нацијама које су једнако настројене, или – тамо где се још мора рачунати с устанком и витештвом као код Француза – мора се вешто знати играти на њихове слабости, како би и они узели учешћа у подухвату.

Индијска коњица у британској служби на Западном фронту током Првог светског рата (Фото: Imperial War Museum)

Ако је потхват покренут, онда око брижног трговца мора пазити на то да се он проведе с могуће већом користи и с могуће мањим губицима. Стране трупе не коштају Енглеску ништа, могу се дакле до миле воље жртвовати, па и туђи градови могу бити бомбардовани (Антверпен, Остенде енглеским топовима!). Сопствене трупе морају се, пак, платити готовим парама, па их треба колико је више могуће поштедети. Пре свега су сопствени бродови осетно скупи! Оно што се за време овог рата по меркантилном начелу десило у Антверпену чује се до небеса. Без иједне помисли на дужност и верност и пристојност енглеске трупе се на време повлаче из опкољене тврђаве, коју је требало да бране, да би се неокрњено докопале бродова у Остендеу, који су бегунце одвезли на сигурно место. Уверен сам да руководиоцима одељења који стоје као министри на челу робне куће Енглеска д.о.о. ни у једном тренутку није пала на памет мисао да је то била неисказиво прљава ствар. Ако би им се приговорило због тога, они би одговорили: па било је практичније да се тако делује. И с њиховог становишта су потпуно у праву. Ми смо већ видели како њихов теоретичар, Херберт Спенсер у својој етици робне куће посве отворено проповеда тај морал корисности.

Тако произилази да је оружана борба за Енглеску само споредан део рата, који сама она води против нас, њено учешће с трупама у потхвату не игра у основи никакву улогу, а своју флоту она не шаље у борбу јер је то прескупо. Њен главни рат је у ужем смислу трговински и новчарски рат, какав иначе воде међусобно стварни трговци – и то бескрупулозно – на пример, поседници двају великих робних кућа нижег ранга. Зар нису најважнија средства борбе, која сама Енглеска примењује, непосредни комерцијални притисци и шикане, који су листом усмерени пре свега на то да оштете наше материјалне интересе? Енглеско пословно вођство изгледа да једва мисли на што друго – бојкот, крађа патената, гусарење, одвраћање купаца, поткупљивање.

Бонови за хлеб издати у Алзасу и Лорени у Првом светском рату (Фото: Викимедија)

То да данас још увек постоји гусарење у које се морају принудно упустити и нације непријатељски настројене према Енглеској, треба захвалити једино Енглеској. То открива унутарњу суштину њеног вођења рата: да ту никакву форму борбе сматра као у основи најважнији саставни део, кога се „не може одрећи“, како то наново објављује на свакој међународној конференцији.

Познато је да енглеска влада за време рата шаље своје изасланике на сва тржишта у иностранству да би одвратила купце од немачке конкуренције. Колика је нада да ће рат пре свега учинити да буду руиниране немачке фирме, показује следеће писмо једног кореспондента Times-a из Паханга (Малага) које је тај лист објавио у броју од 11. септембра 1914:

Овај рат се води зато да се обогати мноштво домаћих трговаца. Са становишта британског индустријалца важи правило: што рат дуже траје, то боље по британску индустрију. Данас можемо осећати притисак, а за неколико година имаћемо добит. Свака немачка фирма у британским колонијама која се затекла у најдубљој утроби британске трговине и рада биће потом руинирана. Не сумњам у то да је британска влада – која је далекосежна, далековида, непогрешива – потпуно свесна тог стања ствари. Да смо имали велику војну моћ, да се стропоштамо у рат и Немачку надвладамо у првом налету, учинци не би били тако далекосежни. Лаган, сталан притисак, какав је садашњи, јесте све у свему исправна политика.

Најпростије средство вођења рата, потекло из најнижих трговинских инстинката, којима се Енглеска, као што је познато, на мајсторски начин послужила за овог рата, јесте оно што је названо „журналистичко“ опкољавање Немачке. Својим новцем она је поставила или купила све телеграфске каблове света које сада безобзирно користи за ширење својих лажних вести; својим новцем она је подмитила бирое за депеше, новине и часописе, илустраторе и новинске агенте у неутралним и у пријатељским земљама, да раде у енглеском интересу. Увек трговац од главе до пете, овај пут чак умашћени трговац. Још никад није вођен тако чист рат у трговинском духу, није га водила ни Енглеска, као што је овај рат, који се природно усавршава од случаја до случаја у својој техници трговине. Често одиста помислимо да се против нас бори једна робна кућа. Прочита ли човек енглеске службене ратне вести, каткад изгледа као да неки пословни човек потеже адут у конкурентској борби; тако на пример кад се јавља о приспећу индијских трупа у Француску: „Данас је стигла првокласна роба која побија све досад познато и изложена је у излогу“. Чак и чисто квантитативно разматрање рата потиче из истог душевног тла. Колико често смо већ могли слушати о милионима војника племенитог лорда Киченера, и да ће толико и толико трупа пристићи из Канаде, из Индије, из Португала. Увек бројеви и само бројеви. Опет посве конзеквентно мишљење са становишта капиталистичког предузетника, који у високом обрту види најсигурнији знак истине за процват свог посла! Бестидном отвореношћу и Черчил (или беше Лојд Џорџ?) је изјавио: Енглеска ће победити, јер је спремна да потроши и последњи милион. Овде се, дакле, чисто капиталистичко схватање ствари не заогрће више никаквим плаштом; неувијено је исказано: за нас је рат посао као сваки други, а пошто живимо у доба капитализма, онда ће победу однети посао с највећим капиталом.

Карта: http://blogs.mhs.ox.ac.uk/

Оно одвратно што је овај рат изнео на светло дана јесте то да га Енглези виде као неку врсту спорта. Можда се нигде тако јасно не обелодањује комерцијализација самог рата него у тој несвесној замени рата и спорта. Јер, из најдубље дубине душе трговца, који рат никако и никад не може схватити, рођен је спорт.

***

Шта је пак, кад апстрахујемо наказно рођену државу и хипертрофију привредног апарата, произведено у тој Робној кући Енглеска од „културних вредности“ од времена Шекспира?

Далеко ми је од помисли да говорим о оном што се у Енглеској назива „религија“; у основи то одговара оном што се тамо назива „филозофија“. У том подручју Енглези нису извршили било какав стваралачки чин. Да су већ идеје Реформације биле увезена туђа добра, made in Germany, још до данас нам нису заборавили, а опет, то што су мајсторски разумели бејаше прилагођавање њихове самопрокламоване метафизичке потребе њиховим трговинским интересима. Драги Бог је у општем трговинском погону добио посве умесно и лепо место. Енглези су чак постали „толерантни“ у религиозним питањима: то се неупоредиво боље подноси с прављењем профита и с угодним животом него јогунаста ортодоксија. Узгред ћемо се подсетити на то да је већ Кромвел поново допустио повратак Јевреја у Енглеску, јер је веровао да му могу затребати за финансије и трговину. Нећемо исто тако заборавити да је у објави индулгенције Џејмса II из године 1687, која се слави као Magna carta религиозне толеранције, дословце казано: persecution was unfavorable to population and to trade – религиозни прогони нису ишли у прилог становништву и интересима трговине. Дакле, и у црквеној политици овог народа морамо констатовати примат комерцијалних интереса.

Песништво? Изузимајући неколико Ираца – ништа: лорд Бајрон, протеран из земље, и који је из темеља проклео свој народ; Шели, исто тако прогнан, који се у Laon and Cythna свечано одрекао своје отаџбине.

Лорд Бајрон

Сликарство? Шећерлеме Гинзброа и Рејнолдса и хистерија прерафаелита.

Музика? …

Из трговства не може поникнути никаква културна вредност. Ни сада ни за читаву вечност. Али они и неће духовну културу. Они гуше све духовне вредности. И отуда су из свог најдубљег бића донели на свет две животне форме, које могу служити као сурогат духовних вредности, а које опет уопштавањем могу такође допринети да се из народа прогна последњи остатак духовног живота: комфор и спорт.

Но, правичност налаже да се потврди да су Енглези унапредили и дали допринос на подручјима материјалне културе. Као што су некоћ, што не би требало посебно истицати, суштински обогатили наше техничко и економско умеће. Требаће да се још испита да ли су те јединствене даровитости тог народа биле благослов за човечанство.

Вернер Зомбарт (нем. Werner Sombart; 19. јануар 1863 – 18. мај 1941) био је немачки економиста и социолог, један од водећих социјалних научника континенталне Европе током прве четвртине 20. века (Википедија)

Вернер Зомбарт, Трговци и јунаци, ДПИ/ИЕС, Београд, 2018. Превео Алекса Буха.

Погледајте још

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Вернер Зомбарт, Енглези, Запад, Херберт Спенсер, капитализам, филозофија