Ирачанима, Грцима, Паштунима и Ирцима, као ни Индијцима попут мене, никад неће бити јасно зашто је неколико бомбастичних говора било довољно да спере трагове крви с Черчилових расистичких руку

Статуа Винстона Черчила испред Парламента у Лондону (Фото: Luke MacGregor/Reuters)

(Вашингтон пост, 10. 3. 2018)

„Историја ће према мени бити благонаклона, јер намјеравам да је лично пишем“, рекао је једном Винстон Черчил. Није се требао мучити. Био је један од великих масовних убица ХХ вијека – једини, пак, за разлику од Хитлера и Стаљина, који није омражен на Западу. Овјенчан је Нобеловом наградом (ништа мање него за књижевност), а сад је и глумац који га игра (Гари Олдман) добио Оскара.

Како Холивуд потврђује, Черчилово чувење почива скоро искључиво на говорничком умијећу које је дошло до изражаја током Другог свјетског рата. „Нећемо посустати ни заказати. Ићи ћемо до краја… Борићемо се на плажама, борићемо се на десантним теренима, борићемо се на пољима и на улицама… Никад се нећемо предати.“

На крају крајева, његови поштоваоци могу се позивати једино на ријечи. Дјела су већ нешто друго.

Током Другог свјетског рата, Черчил се залагао за стратешко бомбардовање,„терор с неба“. Писао је да хоће „апсолутно разорне, истребљујуће нападе тешким бомбардерима“. Резултат су били ужаси попут бомбардовања Дрездена запаљивим бомбама.

Током борбе за независност Ирске, Черчил је, у својству Секретара за рат и ваздухопловство, био један од ријетких енглеских званичника који су се залагали за бомбардовање протестаната, предлажући 1920. да авиони „употребљавају митраљезе или бомбе“ за разбијање демонстрација.

Суочен с немирима у Месопотамији 1921, Черчил је, у својству Секретара за колоније, поступао као ратни злочинац: „Најодлучније се залажем за употребу отровног гаса против тих нецивилизованих племена; то би уприличило живописан терор.“ Наредио је обухватно бомбардовање Месопотамије. Једно село збрисано је за 45 минута.

У Авганистану, Черчил је изјавио да би Паштуни требало да „признају да је [енглеска] раса виша“, а да ће „свако ко се супротстави бити убијен на лицу мјеста“. Писао је: „Ишли смо систематски, село по село, и уништавали куће, затрпавали бунаре, рушили утврђења, сјекли дрвећа с крошњама, спаљивали усјеве и уништавали складишта, као казнена експедиција… Сваког племеника ког бисмо ухватили смјеста бисмо пробадали копљем или сасјекли.“

У Кенији, Черчил је или непосредно наређивао или био саучесник у одвођењу 150.000 људи у концентрационе логоре и присилном премјештању домаћег становништва с плодне земље ради довођења бијелих колонијалних досељеника. Силовање, кастрирање, гашење цигарета по тијелу, електрошокови биле су методе којим су енглеске власти мучиле Кенијце у Черчилово вријеме.

Шаши Тарур (Фото: Википедија)

Но, главне жртве Винстона Черчила били су Индијци – „звјерски народ са звјерском религијом“, како их је шармантно назвао. Хтјео је да у Индији употријеби хемијско оружје, али су га спречиле колеге из владе, које је критиковао због „болећивости“, изјавивши да је „противљење Министарства за Индију употреби гаса против домаћег становништва неразумно“.

Уздизање Черчила у небеса као апостола слободе поготово је против здраве памети узме ли се у обзир његова изјава из 1941. да начела из Атлантске повеље неће важити за Индију и колоније с обојеним становништвом. Одбијао је да за људе другачије боје коже важе иста права као за њега самог. „С гандизмом и свим што он представља мораћемо се, прије или касније, ухватити у коштац и на крају га згромити“, изјавио је.

По тим питањима није било Енглеза реакционарнијег од Черчила, чији су погледи били до те мјере екстремни да се не могу правдати духом времена. Чак је и његов Министар за Индију, Леополд Ејмери, признао да скоро да не види разлику у ставовима Черчила и Адолфа Хитлера.

Захваљујући Черчилу, око четири милиона Бенгалаца поумирало је од глади током 1943. Черчил је наредио да се храна умјесто изгладњелом индијском становништву преусмјери добро снабдјевеној енглеској војсци, укључујући чак и допуну залиха у Грчкој и другдје. Кад су га подсјетили на патње и жртве Индијаца, одговорио је да су за глад сами криви, јер се „множе као зечеви“.

Додјељивањем Оскара глумцу у његовој улози награђује се још једна хагиографија овог одурног човјека. Ирачанима, против којих је намјеравао употребити бојне отрове, Грцима који су протестујући на улицама Атине 1944. побијени по Черчиловом наређењу, Паштунима и Ирцима, као ни Индијцима попут мене, никад неће бити јасно зашто је неколико бомбастичних говора било довољно да спере трагове крви с Черчилових расистичких руку.

Многи од нас памтиће Черчила као ратног злочинца и непријатеља уљудности и човјечности, ограниченог империјалисту ког није било брига за угњетавање небјелачких народа. На крају крајева, његов велики пораз – и најдужи час таме – било је непрекидно настојање да нам ускрати слободу.

Винстон Черчил (Winston Churchill, 1874-1965), енглески политичар јеврејског поријекла. Два пута предсједник владе, министар у више наврата, члан Скупштине у пет сазива између 1900. и 1964. Добитник Нобелове награде за књижевност 1953.

Шаши Тарур (Shashi Tharoor, 1956), индијски политичар и писац. Тренутно предсједавајући Одбора за спољне послове Скупштине Индије

С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари

Прочитајте још

• Лесли Пајн: Енглеско-јеврејско племство

Categories: Посрбљено

Tags: Винстон Черчил, Расизам, Холивуд, Шаши Тарур, карусел