Књига „Грлом у маказе“ би се дуго могла описивати, али њена намера није да засени читаоце гадостима на које су усташе биле спремне. Њена функција је да подстакне на даља размишљања, истраживања и писања
Насловна страна књиге
Приказ књиге Јована Мирића „Грлом у маказе“, Балканија: Нови Сад 2025, стр. 214.
Прошле године је у издавачкој кући Балканија изашла књига професора развојне психологије на Филозофском факултету у Београду, Јована Мирића. Можда би се некоме на први поглед могло учинити да психологија и тема ове књиге – геноцид у Јасеновцу – немају заједнички именилац, али књига је постављена тако да преиспитује психолошки профил џелата и жртве у геноциду који је у НДХ био изведен над Србима, Јеврејима и Ромима. Због тога ова књига не би требало да остане заглављена на рубовима пажње шире јавности.
Из предговора аутора
Није непознато да је професор Јован Мирић и раније писао о овим темама, те да је указивао на велике проблеме које у психологији праве мале разлике, но ова књига пружа додатни увид у тему којој је мало пажње посвећено у науци. Реч је о улози или одразу културе на стил усташких непочинстава. Главна одлика књиге је да је мишљење аутора сведено на коментар, док је далеко више простора дато гласу жртава које су на овај или на онај начин преживеле покоље у НДХ. Тако акценат књиге није на квантитативном, већ на квалитативном аспекту убистава, злостављања и понижења која су над Србима починиле хрватске усташе.
Књига је обимом невелика, има тек двеста страна, поглавља су кратка, али је то не чини лаком за читање. Њен садржај није једноставно савладати, па је ваља читати мало по мало и с временским размацима. Упозорење се посебно односи на стилове убистава изван самог логора Јасеновац, који по свирепости понекад далеко надмашују убиства изведена у самом логору.
Грлом у маказе је, дакле, збирка сведочења жртава и детаљних описа усташке креативности у убијању. Заснована је на обимном броју објављених извора и литературе, као и на архивској грађи Архива Југославије и Државног архива Србије. Бавећи се дуго психологијом моралности, Мирић је приметио да је један аспект психолошког поља упорно остајао необрађен, а то је психологија колективног злочина.
Књигу отвара поглавље које доноси логорашки и логорски лексикон. У њему су описани појмови као што су „подмлађивање“, „агенција латрина“, „грипа Градишка“, „директор Насипа“, „Звонара“, „легенда о Ђакову“, „Људоловка“, „Ваљање“, „Наступ“, „кољачки цар“, „Фра сотона“ и други. Потом се прелази на описе убистава и мучења у кратким исказима и записима, да би се потом прешло на примере спаљивања живих људи, неретко претходно набијаних на колац.
Затим у поглављу Село и град, аутор указује на разлике у понашању усташа-комшија у две средине. Посебно поглавље посвећено је пљачкању имовине погубљених српских породица коју су изводиле комшије Хрвати. Даље се описују поворке смрти, „зарађени опрости“, „сахрањивање сапуна“, бекства из логора, певања пред стрељања, доживљај логора Јасеновац као спас од усташког дивљања широм НДХ, с тим у вези и феномен „молбе за ропством“, потом организовања такмичења и надгорњавања у вршењу злочина.
Једно од најпотреснијих сведочења је оно о којем говоре преживеле жртве из јаме Равни Долац: пред читаочевим очима смењују се слике бацања мајки и деце на гомилу у јаму, дугачак пад кроз понор којег се жртве и не сећају, јаукање изломљене деце и родитеља, капање воде са стена коју су преживеле жедне жртве лизале, труљење деце по мајкама, гомилање црва, бацање бомбе на мртве и живе у јаму и на крају вађење преживелих из јаме. Надовезују се злочини почињени у Сребреници јуна 1943. године, опис усташких тактика на локалу, затим третман трудница и породиља у НДХ, однос усташа према српској деци, али и могућност да само на тренутак усташе устукну пред женском лепотом (случај Кате Родић, 21 година), и тако даље.
Јован Мирић: Кратак разговор крвника и преживеле из јаме Равни Долац
Јован Мирић: Кратак разговор крвника и преживеле из јаме Равни Долац
Посебно су сабласна два сведочења: једно о „глави девојке“, а друго о „мртвом колу“. У првом случају земунски хирург Павле К., сведочи оно што никада у свом радном веку, али ни у ратном искуству, није видео: „А једног јутра, у Боровом Насељу – прича Павле К. – довезли су девојку. Беше покривена церадом. Видео сам само њену главу. Била је прелепа. Као извајана. Дуга плава коса, лице анђеоско. (…) Требало је да утврдим узрок смрти. Кад смо је открили, болничар је скинуо цераду, пред нама је лежало тело младића. Њена глава била је зашивена на његов труп. (…) То је могао да уради неки стручњак. Лекар. Из моје бранше.“ Други случај је још гори: „Враћали смо се кроз шуму у правцу села Брезовац и прешли на лијеву страну пута у шуми идући један по један. Челни друг који је први наишао на један пропланак 50 x 50 м, застао је и до њега слиједећи, па редом до посљедњега правећи круг око мртвог кола. Терен на овом пропланку покривен је зеленом травом на којој је лежало 20 деце старости 1 године. Од ових 20 деце 10 је женских, а 10 је мушкараца. На њима и око њих нема ни једног комада њихове одјеће или пелена. Дјеца су поредана у коло – ножице према унутра, а главе према вани на размјерном растојању. Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбух. Свако дијете је заклано, тј. пререзано ножем испод врата, али се не види да су ту на лицу места клана. Не виде се ни трагови крви, што значи да је тај чин учињен негдје на другом мјесту, па су их овдје донијели и поредали у коло. Код ове дјеце уста су отворена, а рана клања осушена тако да читави ројеви муха праве свој лет на уста и грло.“
Наведени случај показује да овде није било речи о простом убијању. Било је, наравно, и простог убијања, али многи примери, па и овај, показују да је у оваквим поступцима било још нечега. Аутор покушава да пружи одговор: „…пијење крви, вербални коментари, клање детета на мајци, провлачење дечјих ручица кроз мајчине дојке, сакупљање и ређање у мртво коло… Биологија познаје мужјачко убијање деце, али овде није реч о биологији, дивљаштву или зверству. Овде је реч о културној појави – о култури.“ Дете са својом нејаком главом, за одраслог који га усмрћује, има симболичку, а не реалну вредност. Ту симболичку вредност српска деца су стицала својим рођењем (па с обзиром на вађења деце из мајчиних утроба – и самим зачећем) на територији НДХ, односно у њиховој расистичкој идеологији коју је поставио Анте Старчевић. Друга симболичка вредност српског детета за усташе заснована је на идеји да је дете потенцијални носилац семена, а семе је основна мета сваког фундаменталистичког расизма („…заклао је осмогодишњег Жељка Тумару на Кордуну рекавши да му мајку српску, ти нећеш више Србе плодити</em>). Трећи симболички слој односи се на негирање дечје невиности, односно у приписивању кривице („…Србину од киле опроштаја нема“). У поступцима усташких убица виде се стил и ритуализација, дакле – култура. Тако да, када пише о усташким злочинима извршеним над српском децом, Јован Мирић скреће пажњу на чињеницу да ту није реч ни о дивљаштву, нити о зверству, да се у таквим случајевима не обраћамо биологији, као ни изворима (ретке) индивидуалне патологије, већ – култури.
Јован Мирић: Разлике између немачког и хрватско-усташког убијања
Једно од питања у које се аутор упушта, а које се сваком здравом разуму намеће јесте – зашто Срби нису бежали? Неколико је објашњења за такве поступке који, посматрани из наше перспективе, не изгледају разумно. Тек понегде је у питању била блокада од страха, али у већини случајева мирно дочекивање убица било је засновано на поверењу Срба у комшије Хрвате – да их неће ни повредити, а камоли убити. Било је то поверење у власт, вера да држава штити недужне грађане, јер – зашто би држава убијала људе који нигде нису преступили?! Понегде је у питању била чиста превара: дан пре убиства представници локалне усташке власти би обишли српске куће наредивши им да сутрадан буду сви на броју због тобожњег пописа, а отац (или глава домаћинства) би се из ревносног односа према држави потрудио да сутрадан сви укућани и буду на окупу. Понекад је, као током зиме 1942. године, снег био висок преко једног метра, па се, осим кроз пртине између куће и штале, куће и потока, штала и помоћних зграда – није ни могло бежати. Ово питање спада у ред најтежих за објашњење.
Јован Мирић: Зашто су колоне Срба под надзором шаке усташа мирно ишле у смрт
Књига Грлом у маказе би се дуго и нашироко могла описивати, али њена намера није да засени читаоце најразличитијим гадостима на које су усташе биле спремне. Њена функција је да подстакне на даља размишљања, истраживања и писања на ову тему. Један од најплодотворнијих могућих праваца могао би бити преиспитивање односа културе и идеологије у свим друштвима и временима, а посебно у југословенском, хрватском друштву и у НДХ.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
Помолимо се још
Позив на молитвено сећање: Запалите једном годишње свећу неком убијеном у НДХ
Прочитајте још
- Јован Мирић: Живот у туђим рукама
- Јован Мирић: О спаљивању живих српских жртава у НДХ
- Јован Мирић: Траума Николе Б.
- Јован Мирић: Вукашин из Клепаца
- Јован Мирић: Призори из НДХ
- Јован Мирић: Пљачкање имовине Срба у НДХ
- Јован Мирић: Праштање
- Јован Мирић: Канибализам у НДХ
- Јован Мирић: Псовке и увреде
Categories: Гостинска соба
Ово питање: зашто нису бежали, сви обилазе као киша око Крагујевца. Ту је и питање: зашто се нису побунили? Зашто нису узели оружје у руке, поставили страже? Немогуће је да нису чули шта се дешава у суседним местима. Кланица је трајала месецима.
Шта је то у људима што их је довело до таквог стања самоубилачке равнодушности? То је било масовно, то нису појединачни случајеви.
Остао ми је у сећању исказ једне старије жене која је преживела бацање у јаму. Спасло се неколико њих. И сви су наставили и даље да живе са својим комшијама који су их спровели до јаме, неки учествовали и у бацању у јаму! Њено објашњење је, колико се сећам, да нису имали другог избора. И тако су живели све до 1995., када су морали побећи да би сачували голи живот.
Како се могло мирно живети са тим крвницима који су свуда око вас? До скоро сам мислио да то постоји само у књигама: Мишка Кошевој у „Тихом Дону“ убија Петра и онда мирно одлази у његову кућу да запроси његову рођену сестру за жену!
Ово су феномени који захтевају веома дубоко и детаљно истраживање.
Непомирљива супростављања сопства у свим варијететима српства егејског , црноморског и јадранског слива (који може значити и фуркација и стапање !)
Код сагледавања историје, а то важи и за старије епохе, и за нешто ближе, свака тежња поједностављивању, тражењу једноставних одговора, уопштавању, у правилу води на погрешан колосјек.
Тако и за период постојања монструм творевине ендехазије,, нема једноставних одговора на бројна питања. Зашто се Срби нису побунили? Зашто нису поставили страже? Како су могли касније преживјели живјети са злотворима? И на бројна друга.
У том времену зла, времену лудила, разум често нема шансе., људи се окрену најнижим поривима, лаковјерности, нади. Погрешно је, јако погрешно, гледати уопштено. Ако би тражили најкраћи одговор, био би. Како ко, кахо гдје и како кад.
Неки су се слушајући људе од угледа у свом селу, окренули пацификацију, пасивније прихватили „нову реалност“. Други би се, слушајући људе од угледа у свом селу, латили оружја, огранизовали одбрану.
Нису ти крвави пирови хорди монструм творевине ендехазије, прошли без отпора, већ 6.маја бјеше побуна и околини Санског Моста која је скршена тек ангажовањем њемачких снага, почетком јуна у Источној Херцеговини, крајем јула 1941-е српски устанак на ширем простору Крајине.
Срби су били неопрезни иако су могли наслутити (између осталог уклањањем паса чувара због наводног бјеснила) шта се спрема и пострадали у покољима 5-12.фебруара 1942-е, у селима око Бање Луке, Пискавица, Ивањска, Дракулић, Шарговац и Мотике.
Али су се Срби у другим селима око Бање Луке огранизовали и држали страже, бранили су нејач и много мање пострадали. Чак смо имали и озлојеђеност неких политичких радника који себе зову истирицима, неких Бранки, дУвравки и осталих Бешчина, што је по њима мало српске нејачи страдало по Мањачи од усташког ножа. Која болест.
И кад је избио устанак у ендехазији погубан бјеше раздор међу српским устаницима. Да није било тог раздора, да неки нису служили доктрини Коминтерне и Лондона „што горе, то боље“ (што више зла, већа мржња, већа жеђ са осветом и бољи људски „материјал“ за њихове циљеве), да су се поставили приоритети и борба против правог непријатеља (а не улазити у окршаје против прејаке њемачке силе, гдје би након што би њемачке трупе сломиле отпор, улијетале усташке хорде и кренуле са покољима), и тада би Срби пострадали у ендехазији, прејака бјеше акумулирана вишевјековно усађивана мржња према православним Србима, али не би страдало 700.000 Срба од 2,2 милиона колико је битисало 1941-е, трећина српске популације, него три пута мање. Велике су то бројке.
Како су Срби након такве кланице могли живјети са злотворима? Опет је одговара више, и опет је најкраћи, како ко и како гдје. А имамо искуства и из ратова 1990их. Проблем са људима јесте што се радије „хране“ илузијом него истином.
А илузије, су често биле погубне по наш народ, илузије, увјерење да комшије добро мисле, да ће то зло само од себе проћи, су уносиле смутњу, замућивале разум, потискивале опрез, подстицале лажну наду, и итекако помогле размјерама српског страдања.
Па и данас ако неко укаже да су те илузије опасне, биће оклеветан, проказан, извређан, и кроз бројне медије и од стране типова знаних и незнаних.
Како написах, код сагледавање историје, и периода ендехазије, и те наше болне приче и незацијељене ране, тежња поједностављивању, тражењу једноставних одговора, уопштавању, у правилу води на погрешан колосјек.
Из „ПИСМА КОЈЕ ЛУТА СВИЈЕТОМ“
Свети оче, у то вриjеме, у тоj новоствореноj држави, нико у њоj ниjе могао да живи осим Хрвата. Ко ниjе хтио да се покрсти, усташе су знале куда ће с њим. Тад ниjе било грехота убити ни мало диjете од седам година, ако jе сметало усташком напретку. А православна дjеца, таj влашки накот, сметала су. Како jе greace fides, nula fides („грчка вjера, никаква вjера“), требало jе таj гркокатолички одрод почистити гвозденом метлом из Народне пучке школе у Шарговцу, гдjе сам jа, по несрећи, учитељица била. А ваша црква jе, у циљу стварања Civitas Dei („Држава Божја“), гвоздену метлу одобрила, и чак апеловала, уздаjући се у вашу милост, да онима коjи у том патриотском раду понекад прекораче уске границе вjерског морала и етике, да им опроштаj да.
Опроштаj jе лажа, а Бог jе истина.
Свети оче, седмог фебруара по грегориjанском календару 1942. године упала jе у школу Усташка сатниjа Друге тjелесне боjне Анта Павелића, коjу су предводили натпоручник Јосип Мислов, сатник Никола Зелић, те неки жупник из самостана Петрићевац гдjе ви треба католичког лаика Ивана Мерца, коjи jе љубио Цркву и Христова Намjесника, коjи се борио за Апостолску Столицу, и као орао хрватскоj омладини показао пут ка сунцу, учините блаженим, односно прогласите за свеца. Свеца, тако се каже. Е, таj неки жупник из самостана Петрићевац jе фра-Мирослав Филиповић, мада други мисле да jе фра-Томислав Филиповић, а трећи фра-Вjекослав Филиповић. Но, сва та мишљења су недjелотворна, пошто jе риjеч о jедноj истоj Сaтони. Сaтони коjоj jе Бог име напустио.
https://naukaikultura.com/pismo-koje-luta-svijetom-zlocini-ustasa-u-selu-sargovcu/%d0%ba%d1%83%d0%
bb%d1%82%d1%83%d1%80%d0%b0/