Однос хрватских власти у НДХ према имовини Срба и Јевреја свакако је део програма затирања ових народа. После покоља Срба по селима и засеоцима широм НДХ по правилу би уследила пљачка

Однос хрватских власти у НДХ према имовини Срба и Јевреја свакако је део програма затирања ових народа. Срби приспели у Србију прогоном из славонских и других села (она трећина која је предвиђена за исељавање) остављали су детаљан попис покретне и непокретне имовине остављене иза себе, у кућама које је одмах запосео неко други. По правилу би онима који су протеривани било наређено да понесу све драгоцености, да би им оне уз пут биле отете. Било им је дозвољено да понесу собом одређени износ новца, да би у Србију стигли са десет-дванаест пута мањом свотом, јер им је новац одузиман приликом сваког од неколико претреса на путу. Власници занатских радњи и крупнијих предузећа остајали су без њих: држава је постављала намештенике који су обављали послове за њен рачун.

После покоља Срба по селима и засеоцима широм НДХ по правилу би уследила пљачка. Некада је то било организовано тако да се опљачкана стока сабирала на једно место а затим делила по хрватским кућама, један део се одвајао за исхрану војних јединица, покретне ствари су се продавале а новац узимала држава итд. У пљачки су учествовале комшије, које су неретко и убијале и затим и пљачкале. Некад су опљачкане ствари задржавали за себе. Често су се дешавале свађе око плена, па и туче. Овде доносимо неколико примера одузимања и пљачке имовине.

Јован Мирић: Призори из НДХ

***

Финци Шабатај, рођен 1878. године, на суду после рата изјаснио се да је јеврејске вере а српске народности. Био је власник пилане у месту Зобик код Бановића. Хрватске власти су му одузеле пилану а њега поставиле да ради као главни стручни руководилац. После рата, због сарадње са окупатором (производе пилане су, наиме, користили и Немци), осуђен је на двогодишњи губитак грађанске части. Пилана му је одузета поново.

Архив Југославије, ф. 110,  820-359

***

Томо Вуковић, кафеџија из Клашнице код Бање Луке, морао је да препише имање једном Хрвату. Добио је признаницу да са 10.000 динара иде за Србију. Успут су му од тога новца на разним успутним станицама опљачкали 8.000 динара. Један од пљачкаша, Смајо Стињанин, вређао га је најпогрднијим речима. И опљачкао га је и он, додатно.

Архив Србије, Г-2, Ф-4, р. 12/1941

***

Гаврило Вукоје, старешина манастира Озрен, поднео је извештај Епархијском црквеном суду 1942. године. Претходног лета Гаврило је ухапшен од стране хрватских власти и спроведен у Цапраг, у логор. Још у Бањој Луци позвао је капетан, командант логора, виђеније Србе и рекао им да се могу вратити својим кућама ако приме римокатоличку веру. Срби су му одговорили да се немају где вратити јер им је све одузето. На то им рече капетан: „Све ће вам се надокнадити само ако примите католичку веру, јер ваша православна вера неће више постојати, јер свештеници који су пребачени у Србију неће се више вратити натраг, а ово све што је остало треба све потући, јер су они свему овоме криви.“

АС, Г-2, ф-6, р. 4/1942

Јован Мирић: Извори ужаса

***

Пресудом Врховног суда БИХ у Сарајеву, од 21. септембра 1946. године, осуђен је Алишић Дервиш на казну затвора са принудним радом од 14 месеци и годину дана „губитка политичких и појединих грађанских права“, зато што је у 1941. години, по наређењу усташа, вршио закопавање Срба, „којом приликом је са њих скидао одјећу и за себе задржао“.

АЈ, ф. 110, 815-28

***

Млађен Стијаковић (1913) био је у немачком заробљеништву када су му усташе побиле укућане, 7. фебруара 1942. године у селу Мотике код Бање Луке. После покоља комшије Хрвати су темељно опљачкали све што се могло однети из српских кућа. Нико од њих после рата није самоиницијативно вратио преживелима ни једну однету ствар, али се чуло о различитим њиховим понашањима током пљачке. Између осталих и о овом (дајемо реч Млађену Стијаковићу).

„Ту у Тодића долини, близу нас, Илија Тодић имао је подрум. У подруму је послије покоља остало буре ракије. Код нас се ракија много цијени. То је главно пиће. Као у неким крајевима вино. Ми печемо природну лијепу ракију од шљива. И Тодићи су имали доста шљива и ракије. Знао је то и комшија Шокац Анте Мартиновић, па је одмах послије покоља кренуо у пљачку у Тодиће. Пошто пуно велико буре ракије није могао да понесе сам, отишао је кући по коње и санца [санке] и некога ко ће му помоћи да натовари буре. Док је Анте све то припремао, у међувремену је био бржи од њега његов синовац Јосо Мартиновић. Он је успио да прије стрица дође до Тодића подрума и стрицу испред носа украде и однесе буре. Када је Анте дошао по ракију, видио је да бурета нема. Кажу да се много љутио и гласно дерао што има тако покварених људи и лопова, који краду из очију. Пријетио је. Није знао ко му је украо Тодића ракију. Касније се његов синовац Јосо хвалио по селу како је подвалио стрицу Анти. То се причало и послије рата, да се свијет смије и забавља. То је за људе била забава.“

Л. Лукајић, Фратри и усташе кољу

***

Милан Вујановић, из Челебића код Ливна, успео је да пoбегне из школе и сакрије се у својој штали, у сену под кровом. У школи су му усташе, већином комшије, убили мајку, сестру, жену и ћеркицу стару 6 месеци. Из свог скровишта Милан је слушао крике и запомагања жртава, помешане са подврискивањем и виком џелата. Ујутро је гледао како запрежним колима одвозе побијене и бацају их недалеко у ископану јаму. Обневидео од јада и бола Милан није ни приметио како му је у шталу ушао комшија Хрват, одвезао стоку и потерао својој кући.

„Нека га, нећу му ни сад спомињати име кад нисам до сада… стид ме његовог стида: комшије му, и дијете у колијевци, кољу до педесет корака одатле, а он се полакомио да уграби плијен, да се овајди од крваве комшијске муке…“

Б. Симоновић, Огњена Марија Ливањска

Јован Мирић: Живот у туђим рукама

***

У усташкој офанзиви на српска села југоисточног Кордуна 18. јула 1941. године заједно са усташама иду и хрватски и муслимански цивили, пљачкајући и пустошећи. Само првог дана у овим селима убијено је близу пет стотина људи. Народ је убијан и остављан несахрањен.

Милорад Милошевић сведочио је о томе убијању и пљачкању: „Поред усташа убијање су вршили и ненаоружани људи који су ишли пљачкати имовину, и кога су пронашли ови пљачкаши убили су га сјекиром, ножем или другим предметом. Имовина је била сва опљачкана.“ Раде Кларић додаје: „Када сам се враћао по народ који је био распршен, још су увијек муслимани из Босне пљачкали стоку и одгонили са необичним расположењем вичући ,Хеј, џабова, хеј, Шарова, реко Анте ко шта кидне нек му биднеʻ.“

Петар Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици, стр. 130

Categories: Противу заборава

Tags: Јован Мирић, НДХ, геноцид над Србима