Током похода Францетићеве „Црне легије“ 1942. у околини Сребренице убијена су и два муслимана, Мехић Суљо и Мехић Ибро. „Њих су усташе убили јер су носили српске шајкаче на глави па су мислили да су то Срби…“
Злочини усташа (Фото: Википедија)
У временима масовних покоља, када су се главе губиле навелико, пред непосредношћу смрти понекад су нарочите околности играле одлучујућу улогу. И односиле живот или доносиле спас. Некад су појединци налазили начина да избегну најгоре и онда кад је изгледало да више нема никакве могућности, кад је у истим околностима већ много њих изгубило живот и кад су се многи предали. Неки пут је лична акција плаћена главом, некад је пука срећа одлучивала. Овде дајемо неколико примера који су ретки, понекад необични или чудни.
***
Новак Мастиловић, свештеник из Надинића у источној Херцеговини, повезен је 4. јуна 1941. године са групом угледних Срба аутобусом до места Павлић, у планини Кобиља Глава. Аутобус је заустављен и командован је излазак. Новак је био шеснаести по реду, али није силазио низ папучице возила него је скочио међу побијене. При скоку је добио слаб ударац. Усташе су тукли кундацима, а кад су сви побијени уследила је команда: Дајте свакоме по један метак.
Кад је усташа дошао до Новака није у њега пуцао из пиштоља. Наиме, на Новакову главу је пуким случајем пала цела грудва мозга од суседног убијеног. Усташа је у томе случају видео да може да уштеди један метак.
(Саво Скоко, Милан Граховац, Злочини Независне Државе Хрватске и Немачког окупатора у Херцеговини 1941-1945, стр. 91-92)
***
У купрешком засеоку Бућевача почетком новембра 1942. године усташе су у једној пећини открили 30 сакривених Срба. Све су дотерали у кућу браће Томе и Мирка Васића, поубијали из пушака а затим кућу запалили. Спасла се једино Перса Васић са својим синчићем Симом. Перса се затекла поред велике пећи за печење хлеба, која је била хладна. У пећ је кришом убацила малог Симу и кад је почела пуцњава пала је својим телом на отвор пећи, правећи се да је мртва. Кад је кућа планула, са оближњег брда запуцали су партизани, па су усташе побегли. Перса је неповређена извадила дете из пећи и брзо изашла из запаљене куће.
(Милан Булајић, Усташки злочини геноцида, 4, стр. 745)
***
Милош Зелен из Мокронога код Дувна преживео је захваљујући „студирању“. У лето 1941. године усташе су довели групу Срба из села до ивице јаме, ударали их у потиљак чекићем и сваљивали у јаму. Милош је пажљиво посматрао шта се ради. Кад је дошао на ред, баш кад је усташа замахнуо чекићем он се придигао се на прсте, готово поскочио, тако да је примио ударац у врат а не у главу. Доле у јами нашао је живу и своју кћер, па је сутрадан и њу успео да извуче из јаме.
(Душан Калић, у: Милан Булајић, Усташки злочини геноцида, 4, стр. 661)
***
Упавши рано ујутро 2. јуна 1942. године у Горње Примишље, усташе су у кући затекли само Милку Чубра, девојку од 17 година и њену бабу Аницу од 70 година. Кад је Милка пошла на бунар да захвати воде, усташе су је бацили у воду, а за њом и бабу Аницу. У води од око 1,5 метар висине Аница се убрзо удавила, а Милка је, кад више није могла да издржи у студеној води, стала на мртву бабу и тако стојећи на њој дочекала тројицу комшија који су је предвече извукли из бунара. Чим је стала на земљу пала је у несвест.
(Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, стр.168)
***
У лето 1941. године Тодор Париповић нашао се у групи од педесетак везаних Срба из Косиња које су усташе водиле ка јами Света Ана. Тодор је успут разлабавио жицу на рукама, а то је пошло за руком и његовом парњаку. У једном тренутку обојица су скочили и почели да беже. Усташе су запуцали, убили су тог другог невољника, а Тодор је умакао жив. После рата је дао исказ о томе догађају, именујући своје комшије Хрвате који су учествовали у спровођењу и ликвидирању Срба.
- Данас када ово пишем и причам послије двадесет година, чудим се оном нашем држању за вријеме спровођења, да нико није имао намјеру да бјежи, а ја сам ту одлуку донио сасма случајно, више као разлог да ме убију на трку из пушке, него као циљ да побјегнем.
(Дане Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић, стр. 115)
***
Алекса Ђурђевић преживео је само до јутра. На Илиндан 1941. године усташе су ручним бомбама побили 80-90 Срба из села Чапље и Лужани код Санског Моста. Алекса је био лакше рањен, само у прст, али је био толико чврсто везан конопцем за убијене да није успео да се одвеже. Целу ноћ је преседео међу мртвима, пушио и чекао. Молио је усташе, кад су ујутро дошли на стратиште и нашли га како седи и пуши, да га пусте, јер није ништа крив. На то му је један од усташа опсовао краља Петра и убио га ударцем трнокопа у главу.
(Шушњар 1941. – Зборник саопштења, свједочења и докумената, стр. 117)
***
Када су усташе крајем јула и почетком августа 1941. године сакупљале Србе по бихаћким селима и одводиле у смрт на Гаравицама, наишле су на Новака Вурдељу испред његове куће у Српској Гати. На питање где је Новакова кућа и да ли је он код куће, Новак је показао заиста на своју кућу, али је рекао да он није код куће. Усташама је казао да је он Лазо. Усташе у кући нису нашли Новака па су се истим путем вратили назад. Недалеко од куће од деце су сазнали да је оно био Новак „главом и брадом“, да им је испред носа побегао у шуму, узевши из неког дрвеног ваљка пушку са торбицом муниције. Новак је убијен почетком новембра следеће године у „ослобођеном“ Бихаћу. Оптужили су га неки муслимани партизанским властима да је у њиховом крају, где је дошао у потрази за једним истакнутим кољачем, вршио пљачку. Стрељан је по кратком поступку.
(Петар Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици 1941-1945, стр. 58)
***
Ранка Перић Матијевић била је у групи од десетак Срба из околине Цетинграда на Кордуну које су усташе 19. августа 1941. године ухватили у покушају да побегну. Јединог одраслог у групи, Милана Перића, убили су из пушке ту где су га сустигли. Остатак групе су поклали, али је остало неколико живих, недокланих. Одлазећи са попришта упитали су има ли ко жив. Ранкина сестра Марија, девојка од 16 година, одговорила је да је она жива. На то се један од кољача повратио и убио је метком у потиљак.
(Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, стр. 73)
***
Током похода Францетићеве „Црне легије“ у пролеће 1942. године у околини Сребренице убијена су и два муслимана, Мехић Суљо и Мехић Ибро. „Њих су усташе убили јер су носили српске шајкаче на глави па су мислили да су то Срби. Ова двојица нису стигли ни да докажу усташама да су муслимани, јер је овима било довољно да су носили шајкаче на глави.“
(Зборник Злочини геноцида над Србима у Сребреници у Другом светском рату, стр. 97)
Categories: Противу заборава
Оставите коментар