На дан погрома из 2004. сјетите се свих оних који су страдали на Космету. Наравно, немојте тровати душу мржњом
Богородица Љевишка у жицама (Фото: Гордана Тадић)
Тог љета 2010. године ишло се пјешке од Београда до Космета. Имала сам 17 година и дугачким SMS-овима сам преклињала тату да ме пусти. Плашио се, наравно, као што би сваки отац. Али мислим да након мог повратка са тог пута није било поноснијег од њега.
А ја? Ја сам трпала камење у џепове и божурове у косу. Пожељела да загрлим сваког човјека ког сам срела доле и да му кажем „уз вас сам“. Замишљала да сузама магично спирам чађ на запаљеним црквама и манастирима. И питала се оно што сам недуго након тога написала у овој пјесми:
+++
Је ли то Господ заборавио наш Јерусалим
или смо га ми, невјером, продали?
Можда ми се укаже ако хиљаду кандила запалим.Јесу ли молитве прогнаних
јаче од арнаутског мача, или смо пропали?
Да ли жице око Грачанице значе да смо народ који одлази?Можда ми се укаже, ако хиљаду бројаница избројим,
откуд толико зло у људима, зар нико не жали?
Зар нико не пита за оне ријетке што су остали?Можда ми се укаже, ако хиљаду молитви измолим,
како да ријечи претворим у војску праведних
па да вратим срце које су нам отели.Можда ми се укаже, ако хиљаду постова испостим,
како да учиним да мој народ више не пати.
+++
На дан погрома из 2004. сјетите се свих оних који су страдали на Космету. Наравно, немојте тровати душу мржњом, слијепа мржња је уништила фреску за коју је један турски мајстор негдје у 16. вијеку написао „зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук профил Јелене Вујановић)
Categories: Преносимо
Оставите коментар