Кад је био издајнички и лажљив према нама, Запад је мислио да издајство има географске границе. Сад само наслућује да је издајство било тотално, и да је обухватило и сам Запад, можда и више но нас на Истоку

Драган Крстић (1929-2006)

19. XI 1986. Руси су издали писма, чланке и друге рукописе Сент Егзиперија. То је избор из неког опширнијег француског издања, и сада, са готово потпуном изолацијом у куповини стране литературе, тај избор је свеједно нека информација.

Био сам изненађен чињеницом да ми све те поруке изгледају застарело, а понегде и наивно. Сент Егзипери сјајно одражава европски дух тог ратног (предратног) времена – али како је све то сада сувишно. Његов Мали принц је онолико леп колико је био леп тај предратни дух европског грађанског друштва, али остао је и као споменик том духу и том друштву, које је погинуло током рата, и чији су остаци убијени после њега. Када се тај дух преформулише у политичке ставове, или непосредне вредносне судове, делује бледо, и готово као измишљен.

Те речи некад су биле свете, и носиле у себи цео Логос тог времена. Сад је јасно да су већ тад биле лажне, јер се то време, у ком су те речи настале, никад више није могло вратити. Они који су их изговарали победили су, али су и сами били побеђени од једног другог непријатеља, који је био у њима самима – и који им је омогућио победу над оним војним (формалним) непријатељем. Победници су лагали, а једино је поражени говорио истину. Она је била сужена, та истина побеђених била је прекривена многим и тешким злочинима, али је била бар делимична. У „борби за Европу“ они би бар делимично сачували европски дух и бар неке њене вредности. Речи победника, међутим, чак и кад су долазиле од једног Сент Егзиперија, изданка старе француске породице, човека који се борио за вредности старе, добре Европе, биле су лажне, јер је та његова победа, тим речима вођена, морала да значи њихов потпуни опозив.

Драган Крстић: Четнички конгрес у селу Ба као поклоњење Логосу, а не прагми

То су истовремено биле и речи четничког покрета, а његов пораз, условљен директним политичким и војним интервенцијама западних и источних савезника, и пред лицем целе те (макар и несвесно) лажљиве Европе, обелоданио је још у то време сву лажност употребљених речи. Ништа, наравно, не замерам Сент Егзиперију. Он је погинуо управо кад је почела погибија четништва на Балкану (с англоамеричком продајом Срба комунистима и уласком совјетских трупа на тло Србије). Та два догађаја су у синхроницитету, јер садрже исту природу. Али баш та њихова природна веза открива и историјску везу погибије целокупног европског духа. Цео српски народ стао је не само иза четништва већ и иза европског духа, и зато је морао изгубити, као што је и Сент Егзипери морао погинути. Идеје и вредности које су они носили и оваплотили морале су ишчезнути. Али оне ће остати као велика туга нашег времена, и све касније збивање одигравало се у оквиру те туге за изгубљеним духом и временом. Четништво ће једног дана васкрснути као неки нови Косовски циклус или неки нови Мали принц.

Антоан де Сент Егзипери (1900-1944). Фото: Профимедија

Изненадио сам се видевши ту књигу на руском. Погледавши њен садржај, било ми је јасно да иста психолошка стања владају и у Русији. Једино је можда Запад глув за те поруке. Можда и зато што су оне за њега и најболније. Кад је био издајнички и лажљив према нама, Запад је мислио да издајство има географске границе. Сад само наслућује да је издајство било тотално, и да је обухватило и сам Запад, с психолошког становишта можда и више но нас на Истоку.

Драган Крстић, Психолошке белешке 1982-88, у припреми у издању Балканије

Categories: Аз и буки

Tags: Драган Крстић, Мали принц, Психолошке белешке, Сент Егзипери