Драган Крстић: Четнички конгрес у селу Ба као поклоњење Логосу, а не прагми

Овде, у селу Ба, успостављен је однос према логосу, а не према праксису, сагледана је историја, а не корисност последица, извршено је поклоњење историји, а не послушности

Светосавски конгрес у селу Ба (Фото: Сајт Српска историја)

30. 10. 1971. Био сам опет по Србији, обишао село Ба у коме је на Светог Саву, 27. јануара 1944. године, тих дана, одржан четнички конгрес, на самом почетку злокобног расплета догађаја те зле године, коју су касније, тог лета, наговестили, уосталом, и неки чудни, необични и ретки скакавци, или неке сличне бубе. Јеле су лишће по дрвећу, и нашем, београдском, да се просто чуло како грицкају, а ми смо их изнервирани тресли са гране и газили и били смо помало и застрашени, јер смо се осећали беспомоћним, као да смо слутили да се и у тој обесној прождрљивости крије нека шира метафора – а ипак је рационално гледајући све изгледало тако обећавајуће. Била је то преступна година, и старији су знали да она може бити опака, да у себи носи злу потенцију, која ће се и одиграти ако се ништа не предузме, а сви су били беспомоћни пред свим и свачим, и нико ништа није могао урадити.

Стајао сам пред школом у селу Ба, где је и одржан Конгрес. Прилично је то велика зараван, могло се окупити доста људи, туда су се кретали и сакупљали, и покушавао сам да замислим како су се стварно осећали – познато је шта су говорили и које су биле њихове замисли. Претпостављам да су и они имали исто оно осећање беспомоћности које сам имао нешто касније, у то лето, разбујало и лепо, газећи с братом бескрајне ројеве бесловесних инсеката, који су управо и били намамљени тим бујним расцветом и његовом лепотом, уништавајући све пред собом.

У победничком ликовању није ни потребно бити храбар, мада се сада том храброшћу многи размећу, не стидећи се тог кукавичлука. Они који су се овде скупили знали су да је све изгубљено, и да су и они изгубљени, ако се речима и својим унутрашњим бићем не помире са безнађем. Ипак, дошли су овде прогоњени од свих, и са обећањем, датим од свих, да ће и даље бити прогоњени ако се не буду сагласили са судбином коју су им други већ наменили. И све се збило баш тако, сви су сва своја обећања тачно и са злобом испунили, али овде су људи учинили поклоњење логосу, а не прагми, и то је оно што их је издигло изнад злобе и злобника. Историја није пракса, већ логос, и то је основни критеријум разликовања поимања света и судбине. Овде, у селу Ба, успостављен је однос према логосу, а не према праксису, сагледана је историја, а не корисност последица, извршено је поклоњење историји, а не послушности. Храбра је жртва која је знамење логоса, а не џелат који замахује у име корисности.

Драма се на том месту само лоцирала, али се свуда, свуда одигравала, и још увек се одиграва, свуда. Употребио сам суморне речи, а није ми то била намера. Нисам хтео да видим ту драму у тако заоштреним облицима, већ у разноликости, па ме је повукло неваљалство победника, које не сме бити заборављено.

Пред тим неваљалством не би требало стати, јер оно није цела истина о нама, тим пре што оно и није наше. Основни концепт неваљалства био је импортован у Србију, а спровођење тог концепта било је обезбеђено непосредном интервенцијом страних сила. Међу извршиоцима било је, нажалост, доста Срба, и то је питање којим се морамо бавити. Као и у сваком тоталитарном систему, највећи број извршилаца био је најбруталније присиљен да чини бруталности, и ти људи су били довољно кажњени што им је судбина доделила улогу злочинца. Неки су одбили ту врсту послушности и били су и сами сурово кажњени. За сада знамо само да су они постојали, и то не у малом броју, и пред њиховом судбином српска култура и историја тек треба да застану.

Ма како једна и друга врста чињеница изгледале ужасавајуће, оне су познате у европском искуству, јер су и други народи пролазили кроз слична искушења, а нас су потресле зато што су се први пут у српској историји јавиле у тим размерама. У питању је деловање уобичајених психолошких механизама власти, па се Српски народ не може ни у том погледу разликовати од других. Право и специфично питање односи се на оне наредбодавце који су инсистирали на злочинима према Српском народу, и који су брижљиво водили рачуна да се ти злочини и остваре. Ни питање о тим људима не би овде било кључно да није реч о њиховој идеологији и образложењима за злочине.

Фото: Балканија

У оквиру исламског џихада или римокатоличких отворених или скривених крсташких ратова били су такође почињени масовни покољи Срба, и са образложењима и идеологијама које су наглашавале „срећну будућност“, али те покоље су вршили људи са јасним обележјима иноверства (муслимани или римокатолици, одавде или из иностранства). Комунисти су такође увели масовне покоље Срба, и такође су их образлагали неком „срећном будућношћу“, али њихова обележја остала су скривена, или неразумљива и њима самима и свима другима. Они нису прешли у другу веру, него су припадали одређеној „партији“, али пре тога у читавом српском искуству није било случајева да било која партија предузима масовне злочине према било коме, а некмоли према сопственом, Српском народу. Код суседних и других народа таквих злочиначких партија је било, усмеравајући злочине према неком другом народу, али у српској историји тако нешто је било просто незамисливо, таква партија једноставно није могла бити основана, без обзира коју врсту насиља да је заступала.

Припадници те нове „партије“ су показивали не само програмску и оперативну спремност на злочине, већ и једнообразност веровања, мишљења и понашања, која је такође била несхватљива, јер је у дотадашњем српском искуству припадност некој политичкој партији подразумевала и одређену разноликост уверења унутар те исте партије, што је све скупа, у склопу свих осталих партија, давало збир разноврсности уверења. У тој разуђености животних концепата била је незамислива било каква ригидна схема, и цео систем је био отворен за било какве повратне информације, ма одакле оне долазиле.

Историјска тема о четничком конгресу у селу Ба отвара, у ствари, тај проблем. У склопу српске традиције, био је то конгрес животне разноликости, над којим се већ неопозиво надвила једнообразност смрти. Само је живот разнолик, и само је смрт једнообразна. Па и независно од саме смрти, ако ту смрт и занемаримо као неку врсту прагме, наметнута једнообразност, ако је посматрамо као чисту форму, у опозицији према самој материји, јавила се као још једна и додатна историјска перверзија која се тако неправедно сручила на Србију.

Све је у њој разнолико, било и остало, осим смрти, а ево где су неки дошли из далека, одевени у енглеске униформе, са англоамеричким аутоматским оружјем и много муниције, идући иза совјетских тенкова, ходајући у један корак, певајући исту песму, говорећи неколико истих речи, хапсећи и убијајући на један исти начин, за једну те исту ствар. Збиља, ко су били ти људи? Физички, они ће бити идентификовани, уосталом то већ и јесу, јер су сами себе идентификовали. Међутим, они би морали бити и психолошки идентификовани. Њихова социолошка идентификација једва да ће имати неког значаја, јер није диференцијална.

Говор о разарању и смрти могао би изгледати и патетичан, и ако јесте, нека буде, али такав говор је пре свега реалан. Патетичност можда произлази из контраста са претходном идилом, али и тај контраст је реалан. Настала драма и трагична пустош иза ње такође доприносе патетици, али је све то такође дато, све до најгрубље очигледности.

Извор: Драган Крстић, Психолошке белешке 1968-73, Балканија, Нови Сад, 2015.

О аутору:

Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Данима бежах од наума да оставим коментар на овај ванредан, антологијски текст, али како побећи кад га јопет и јопет читам… Да су ми Аргусове очи, да сторазлично сагледам и увидим, да се убог отржем од надирућег и раздирућег непребола… Срце болује, душа боли кроз, од и за истину која и сто очију у један вид сажима, ужижује, истину која трагедијски закриљује битије Србско… И када зажмурим, од једног до другог слепоока пулсира, дамара, жили слово Димитрија Богдановића, засловљено на питање : “ А шта нама, православнима остаје? “
    “ Остаје нам МАРТИРИЈУМ, СВЕТО МУЧЕНИШТВО! “
    Мартиријумом да оплеменим непребол, да обришем сузе над Крстићевим текстом, укрепи Господе благодати Твојом, не могу ја, нејаки, крхки, ништа сам начинити… Дођи, Господе, не изгуби мене, дођи Господе кроз Благодат Твоју…

    6
    1

Оставите коментар