Дивљег разврата и дивље раскоши у царским одајама није било. Али зато они спокојно обитавају тамо где одјекује брбљање о Слободи, Једнакости и Братству. Епштајнови досијеи доводе овај мутљаг на нови ниво открића
Протојереј Андреј Ткачов (Фото: ФБ Ж. Никчевића)
Када су фебруарци, путем дворских интрига и завере, обезглавили руски народ и укинули монархију, на брзину је створена Комисија за истрагу злочина царског режима. Чак су се и такве личности попут Александра Блока нашле укаљане активностима ове гнусне организације. Тражили су доказе о раду Императорице за немачки Генералштаб, о колосалном расипању народног новца и, наравно, о разврату. Нису пронашли апсолутно ништа. Испоставило се да су Цар и његова породица потпуно невини. Комисија је тихо распуштена. Неки Јеврејин, члан групе, наводно је трчао ходницима вичући: „Шта да радимо? Ја волим Цара!“
Дивљег разврата и подједнако дивље раскоши, дакле, у царским одајама није било. Али зато они спокојно обитавају тамо где одјекује брбљање о Слободи, Једнакости и Братству – у републиканским владама. Епштајнови досијеи доводе овај мутљаг на нови ниво открића.
Питам се шта би цар Николај Александрович рекао да су, у његово време, докази открили содомске праксе у већини европских краљевских кућа. Да ли би стидљиво ћутао (на крају крајева, били су му рођаци) или би нешто рекао? И ако би рекао, шта? Недостаје нам јасан одговор на ово питање. Али постоји громка тишина оних који не би смели да ћуте.
Каквим ће очима, реците ми, католици наставити да промовишу своју омиљену тезу о папској столици као тачки моћи и центру гравитације за цео хришћански свет? Ако ова „тачка моћи“ остане тиха, занемела. Ни другима није баш згодно да ћуте, али они себе бар не називају Христовим намесником. А овај самозвани Виши помоћник Небеског Цара носи двоструку тијару (симбол две силе – Небеске и Земаљске) и рутински љуби педофиле и канибале у оба образа, као да тако треба да буде.
Протојереј Андреј Ткачов: Светост цара Николаја први спознали и признали Срби
Само се шиитски Иран никад није устручавао да Сједињене Државе назива „Великим Шејтаном“, што је вероватно разлог зашто се група носача авиона креће ка његовим обалама. Сви остали превише воле зелени долар да би бело назвали белим, а црно црним.
Једном је К. П. Победоносцев написао књигу о демократији „Велика лаж нашег времена“. Ух, добио је критике са свих страна. Сам Блок је написао: „Победоносцев је раширио крила сове над Русијом.“ А Победоносцев је јасним језиком показао да у „представничкој демократији“ нико никога не представља. Да се уместо „владавине најбољих“ врши селекција у корист „владавине најгласнијих и најбескрупулознијих“. Да вечита збрка борбе за место под сунцем слаби народ и горуће проблеме оставља нерешеним. И тако даље. Ту књигу вреди читати свежим очима. Баш као што, узгред буди речено, вреди поново погледати Кјубриков филм „Широм затворених очију“. Западни идеал, у који се свака ситна душа без изузетка заљубила, није просто избледео. Показао нам је своју позадину. И тамо нас је дочекала Вавилонска Блудница, пијана од крви, држећи чашу пуну гнусоба свог блуда.
Хоћемо ли ми и даље наставити да се играмо демократијом као највишим обликом људског самоорганизовања или ће нас неумољиве чињенице приморати да извучемо неумољиве закључке? По мом мишљењу, Русија нема другог пута осим да свесно учини све што је могуће како би земља постала православна држава, способна да временом на легитимни престо постави Белог Цара. У супротном, једноставно ћемо изгубити сваку помоћ Одозго, играјући по западним правилима и претварајући се да не примећујемо Сатану, који контролише процес.
Опрема: Стање ствари
(Телеграм канал o. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)
Categories: Гостинска соба
Не треба бити наиван и прихватати било шта здраво за готово. Кјубрик је такође део те екипе коме је дат мали простор да се мало поигра. Ни један филм тог формата се не може прозвести а поготово не дистрибуирати ако није по Протоколу. Његов најпознатији филм (важнији чак и од Одисеје 2001) је слетање на Месец у алуминијумској канти без икаквог комјутера, које је проглашено за велики корак целог човечанства.
Значај тог филма је што ћацији још увек верују у његову истинитост, амортизери знају да је лаж али не праве питање од тога и јавно се декларишу као верници, док су другосрбијанци протоколарно калибрисани по свим питањима па и у том погледу. Љхубезни камелеони ће се чак пре одрећи лепенских даждевњака него своје основачке лектире (Јан Бибијан на Месецу) тј. Базове верзије – с кантом на Месец и натраг, опеване у дивљој башти:
Брате Посматрачу,
Тачно је све ово за Кјубриков највећи филм „Слетање на Месец“. Али је важан и филм „Широм затворених очију“ који је приказао сатанистички ритуал у коме учествују елите САД. Филм је приказао само најбезазленији део њиховог ритуала: сатанистички процесију и оргијање. Могло би се рећи да је то што се у филму види нешто што би могло бити и друштвено прихватљиво, јер њихова је ствар ако воле оргије и глупе ритуале (не може бити прихватљиво за Хришћане, али бар за оне који то нису). Али, постоје ствари које филм не приказује а које тзв. елите чине, као на пример оргијање са малолетницима оба пола, њихово силовање и канибализам, а што смо сазнали у Епстиновим фајловима. Али и то није све. Оно што не приказује ни филм ни фајлови Џефрија Епстина је ритуално убијање људи, деце или беба, ритуално пијење њихове крви и једење меса, ритуално испијање фекалија, семене течности итд. Све саме гадости и подлости у које је нормалном човеку тешко поверовати, а у сатанистички ритуалима се вековима практикује.
Кјубриков филм је, по свему судећи, скраћен (сумња се за 24 минута), а он је умро 8 дана након приказивања продуцентима. Ако је у филму покушао да прикаже све бруталности и гадости ритуала елита, онда имамо основа да верујемо да је редитељ убијен а филм скраћен на прихватљиву за њих меру. Сетимо се како је Кјубрик у „Пакленој поморанџи“ приказао бруталност и суровост малолетничког насиља – без и мало задршке и обзира према гледаоцу. То је прави Кјубрик. У „Широм затворених очију“ смо добили „лајт“ верзију која не постоји ни у једном његовом делу.
Слично је и са фајловима. Они приказују мало више него филм, али не све. Педофилија и канибализам излазе на светску сцену. Јавност је потребно полако привикавати на обоје, као на нову нормалност. Видимо да то чине омражене политичке и финансијске елите, али и хероји нашег доба: глумци, певачи, спортисти… Да можда не би требали да се угледамо на њих?
Али, и то није све. Када се навикнемо на педофилију и канибализам, идемо на следећи левел.
ПС Ми Хришћани знамо да ће се кад тад време завршити привременом победом света таме на земљи и зацарењем Антихриста. Гледајући Епстинове фајлове и Кјубриков филм не можемо а да се не запитамо да ли се то време приближило? Или ће се ипак, неким Божијим чудом, време продужити.
У сваком случају Христова је последња реч (као што је била и на почетку).