Из књиге Константина Петровича  Победоносцева доносимо предговор Ранка Гојковића и завршно поглавље „Црква“

Велика лаж нашег доба, Бернар, Београд, 2018. (Извор: Стање ствари)

Ранко Гојковић: Велики идеолог монархизма Константин Петрович Победоносцев (предговор за књигу „Велика лаж нашег доба“)

Константин Победоносцев припада „великој тројци“ идеолога руског монархизма 19. века (друга двојица су Лав Тихомиров и Константин Леонтјев). Рођен у породици московског професора универзитета Петра Победоносцева, Константин завршава правни факултет на Императорском училишту у Петрограду и још од младости службује у различитим државним ресорима. По стицању докторске дисертације и Победоносцев млађи постаје професор на Московском универзитету. Био је професор и будућем Императору Александру III и средином 60-их година напушта Московски универзитет и прелази у државну службу у Петрограду.

У руској царској престоници Победоносцев од саветника у министарству правде ускоро стиже и до положаја сенатора, а 1880. године постаје обер-прокурор Светог Синода. После убиства Александра II (1881. године) и доласка на престо свог бившег ученика Александра III, утицај Победоносцева у руској монархији је изузетно порастао, неки су га звали владарем из сенке и заиста је био десна рука цару Александру III. Он је био аутор чувеног „Манифеста о неповредивости Самодржавља“, Императорског манифеста од 29. априла (11. маја) 1881. године, који је представљао програмски документ новог руског цара и који је најавио радикални заокрет Александра III од либералне политике коју је водио његов отац Александар II. Владавина Александра III одликовала се повратком принципима старог доброг руског самодржавља. Но, зло семе либерализма и сулудних западних богоборачких идеја је већ било посејано и примило се у великом делу руске интелигенције, руске професуре, па самим тим и руске омладине. Талас револуционарног безумља и тероризма који је 1905. године запљуснуо Русију (у време Руско-јапанског рата, дакле револуционари-терористи као и 1917. године, уводе смутњу у држави у моменту када она ратује са спољним непријатељем), приморао је Цара Николаја II, који је, тако рећи тек ступио на престо, на одређене уступке. Иако је Цар Николај II практично прихватао основне постулате учења Победоносцева који је у Православљу видео консолидујуће национално начело органски повезано са монархистичким устројством државе, Победоносцев се повлачи са најзначајнијих државних функција. Манифест Цара Николаја II од 17. октобра 1905. године којим се у земљи уводе неке буржоаске слободе, свакако није био по души Победоносцеву и после проведених 25 година на месту обер-прокурора Светог Синода, Победоносцев 1905. године даје оставку на тај положај. За дугогодишњу државу службу К. П. Победоносцев је награђен орденом Светог Александра Невског (1883), алмазним лентама на истом (1888), Светoг Владимира 1 степена (1896), Светог Андреја Првозваног (1898). Упокојио се 10 (23) марта 1907. године и сахрaњен је у олтару цркве Свето-Владимирске црквено-учитељске школе у Петрограду.

Дугогодишњи чиновнички стаж омогућио је овом бритком уму да дубље од других сагледа све катастрофалне последице у случају да Русија прихвати погубне западне либералне идеје. Због тога је самодржавно-монархистичко устројствo за њега представљало виши смисао његове друштвене делатности и због тога није могао да се сложи ни са најмањим слабљењем самодржавља у корист либералних западних идеја. Та бритка чиновничка свест и савест била је свакако оправдана имајући у виду сву дубину погледа и схватања Победоносцева, но, у једном тренутку то је била и сметња за једну, како је касније историја показала благочестиву иницијативу, којој се Победоносцев оштро противио. Свестан опасности било каквог продора либералних идеја, њему се и иницијатива Цара Николаја по питању канонизације Серафима Саровског, чинила недопустивом, док се не пројави свенародно поштовање или док Господ не пројави чудеса на његовом гробу. Из данашње перспективе, знајући какав је светилник Серафим Саровски, данас је лако критиковати Победоносцева због противљења канонизацији. Међутим, имајући у виду цео живот, моралне одлике и целокупно грандиозно дело Константина Победоносцева, сву дубину његовог схватања опасности које доносе све западне новотарије, свакако му се може опростити ова једина „мрља“ у блиставој државној и друштвеној служби свом народу, својој држави и својој вери.

Константин Петрович Победоносцев (Извор: Википедија)

Победоносцев је аутор многих значајних радова, мноштва публицистичких текстова, али свакако најзначајније његово дело представља чувени „Московски зборник“ из 1896. године, дакле на самом почетку царствовања Цара-мученика Николаја II (1894 ступио на престо). Управо из тог капиталног дела направљен је избор текстова за књигу коју држите у руци. До данашњег дана ова књига нема конкуренцију када је у питању изузетно утемељена и аргументована критика западног парламентаризма и демократије. Његово бритко перо толико уверљиво и аргументовано истиче сву лажност идеја демократије, парламентаризма, слободе штампе, масонских парола о “братству, једнакости, слободи”, да је и данас ово дело више него актуелно и више него отрежњујуће у времену када је “диктатура демократије” доведена до апсурда. Наравно да сваки избор текстова са једне стране носи индивидуални печат, али сам се трудио да 11 текстова колико је ушло у ову књигу (од 29 колико их укупно садржи “Московски зборник”) буду текстови који су и данас веома актуелни и веома поучни. Поред горе поменутих тема, у овој књизи читалац ће наићи на бриљантну и разарујућу критику дарвинистичке “науке” (један истински научник, савременик Дарвина, рекао је за његову теорију да ту наука није ни преспавала), на префињен приказ заблуда западних хришћана, на изврсну анализу односа цркве и државе, а посебно импресионира дубока анализа протестантске јереси. Поглавље о штампи такође тера на размишљање и тешко је и данас наћи такву анализу апсурдности потпуног некажњавања новинара за многобројна зла, па и злочине, за које су, иако посредно, често одговорнији од самих политичара. Огледи о закону, о народној вери и народној просвети, такође су више него упечатљиви. Последње три главе књиге (Ново хришћанство без Христа, Духовни живот и Црква) говоре о најзначајнијим темама за живот људи, духовним и душевним темама, које стављају печат на целу књигу као на један изузетно важан приручник за ослобађање од свакојаких заблуда које данашње информативно друштво неминовно са собом носи, користан приручник сваком човеку који тежи спознаји Истине…

У књизи “Национална идеја” руског протојереја Андреја Ткачова коју је ове 2018. године такође штампана од стране издавачке куће “Бернар”, у тексту “Велика лаж нашег доба” (то је и наслов једног од текстова из “Московског зборника” Победоносцева који је ушао и у наш избор) познати руски пастир пише: “… демократија је “велика лаж нашег доба” о којој је писао Константин Победонсцев, на чије истоимено дело упућујемо пажњу наших читалаца. Победносцев прецизно, као скалпелом, сецира парламентаризам, како би оголео његову лажну суштину. Парламентаризам функционише само у теорији где се лако осмишља и представља. Таман као и револуција и све што са њом иде. Теоретичар замишља одређени механизам где сви субјекти играју улогу зупчаника. То нису живи људи већ функције. Бирач, народни посланик, сви они означавају само одређене функције, иза којих се крију живе душе. То је механички приступ, пренет у сферу анализе друштва. Друштво је механизам, а свако унутар њега представља завртањ или нешто слично. Када је Стаљин причао о функционерима као о “шрафовима”, он је изражавао већ утемељене европске политичке принципе. Али суштина је у томе да људи нису зупчаници. Они имају своју вољу…”.

Протојереј Андреј Ткачов: Представничка демократија је духовни блуд и апсурдна грешка

Тешко је наћи бољу препоруку за читање ове књиге од речи Андреја Ткачова. Читање Победоносцева јесте пут за покушај избављења од, недостојне за човека, улоге шрафа или зупчаника…

Константин Петрович Победоносцев: Црква

 I

Што се јасније у уму оцртава разлика племенских црта сваког вероисповедања, то се више уверава у то колико је недостижно и мучно дело – уједињење вероисповести у једном вештачком, измишљеном споразуму о догматима, на начелима узајамних уступака, у суштини небитних. Суштинско у свакој вероисповести се тешко може изразити, објаснити на папиру или у одређеном облику. Најсуштинскије, најупорније и драгоцено у црквеном веровању – неухватљиво је, недоступно дефинисању, попут разноврсности светлости и сенки, попут осећања, представа и утисака. Најсуштинскије је повезано и сплетено мноштвом таквих суптилних корена с психичком природом сваког племена и заједнице, са сложеним у њему начелима моралног погледа на свет, што је немогуће раздвојити једно од другога. Разноплемени и разноцрквени људи могу у многим односима при сусрету у узајамном општењу осетити међусобно братство и дати руку један другоме. Но, да би они осетили да су браћа у једном храму, да би се сјединили у религиозном општењу духа, за то им је потребно дуго и много проживети заједно, схватити један другога у свим животним околностима и међусобно се сплести у најдубљим унутрашњим коренима душевне дубине. Тако је некада Немац који је дуго живео у Русији несвесно привикао да верује по руски и да се у руској цркви осећа као код куће. Тада он улази к нама, постаје један од наших, и општење са нама је потпуно, духовно. Но, да би се једно или друго друштво протестаната који се налазе далеко од нас, по причама судећи о нама, могло по књижном или апстрактном споразуму о догматима и обредима, сјединити с нама у једну цркву, у органски савез, и да би постали једно са нама у духу, то се не може ни замислити. До дан данас није успела ни једна црквена унија заснована на споразуму: пре или касније су се откривала фалш начела таквог савеза и плод тог савеза било је свеопште умножавање не љубави, него узајамне отуђености или чак мржње.

Сачувај Боже порицати један другога за веру. Нека свако верује по своме, како му је ближе. Но, свако има веру у којој му је угодно, која му је по души, коју он воли и не може се не осећати када прилазиш ка другој вери, не сродној, не одобравајућој, да ту није то што је код нас. Овде није угодно и хладно је. Овде не бих желео живети. Нека разум говори апстрактним расуђивањем: они се моле једном истом Богу. Осећај се не може увек сагласити са тим расуђивањем. Понекад осећај каже да у туђој цркви као да се не молиш томе Богу.

Многи ће се почети смејати над таквим осећањем, можда ће га назвати и сујеверјем, фанатизмом. Узалуд. Осећање није увек обмањиво. У њему се некад казује истина директна и права, пре него у расуђивању.

У протестантском храму, у протестантском веровању хладно је и неугодно руском човеку. Штавише, ако му је драга вера као живот, он осећа, да назвати тај храм својим јесте исто што и умрети. Ето непосредног осећања. Но, за то осећање постоји много резонских узрока. Ево једне од њих која посебно запрепашћује својом очигледношћу.

Садржај књиге Велика лаж нашег доба (Извор: Стање ствари)

У богословској полемици, у споровима међу религијама, у савести сваког човека и сваког племена – једно од основних питања је питање о делима. Шта је важније – дела или вера? Познато је да се до данас латински богослови препиру са протестантским по том питању. Покојни Хомјаков је у својим богословским делима предивно разјаснио до коликог степена обмањивања доводи апсолутно схоластичко третирање тог питања. Уједињење вере са делом исто је као и поистовећивање речи са мишљу, дела са речју – што је недостижан идеал за човечију природу, као што је недостижно све безусловно… идеал који вечно побуђује и вечно разобличава верујућу душу. Вера без дела је мртва. Вера супротна делима мучи човека сазнањем унутрашње лажи, но у необухватљивом спољашњем свету који обујмљује човека и пред лицем бесконачне вечности, шта значи дело или свакојака дела шта значе без вере?

Покажи ми своју веру из свoјих дела – страшно питање! Шта ће на њега одговорити самоуверени, када га пита испитивач који тражи да спозна истину од дела? Претпоставимо да такво питање поставља протестант православном човеку. Шта ће му одговорити православни? Мораће спустити главу. Осећа да нема шта показати, да све није прибрано, да све није начето, све покривено одломцима. Но, после једног минута може се подићи глава и рећи – грешни смо ми људи и немамо шта доказивати, па и ти ниси у праву. Но, дођи к нама, проживи са нама и добићеш наше осећање и можда ћеш нас заволети. А дела наша каква су, сам ћеш увидети. После таквог одговора, деведесет девет од сто ће се удаљити од нас са презривим смешком. У суштини, читава ствар је у томе што ми не умемо показивати своја дела против вере, па и не решавамо се да то учинимо.

А они показују. И умеју показати и истину рећи, имају шта показати, у савршеном поретку – вековима стварана и учвршћивана дела и институције. „Гледајте – говори католичка црква – шта сам ја значила и шта значим у животу тог друштва које ме слуша и које ми служи, што сам га ја створила и што се на мени држи. Ето дела љубави, ето дела вере, ето дела апостолства, ето подвига мучеништва, ето пукова верних, као један човек, које ћу ја разаслати на крајеве васељене. Но, зар није очигледно што са нама и у нама благодат борави од века до данас?”

„Гледајте – говори протестантска црква – ја не трпим лаж, обману и сујеверје. Ја приводим дело у склад, и разум у сагласност са вером. Ја сам вером освештала труд, животне односе, породични живот, вером искорењујем бескорисност и сујеверје, уводим честитост, правосуђе и друштвени поредак. Ја свакодневно учим и учење моје је блиско са животом, васпитава читава поколења у навици за часним радом и добрим моралом. Човечанство је призвано да се обнови мојим учењем – у доброчинству и истини. Ја сам призвана да мачем искореним речи и дела, разврат и лицемерје свуда. Зар није очигледно да је са мном сила Божија, јер је у мени истинско схватање религије?”

Протестанти се до данас споре с католицима о догматском значају дела у односу на веру. Но, при апсолутним супротностима богословског погледа на тај предмет и једни и други стављају дело на чело своје религије. Само што код Латина дело служи за оправдање, за искупљење, као сведочанство о благодати. Са друге стране Лутерани на дело гледају и у вези с њим и на саму религију, са практичне тачке гледишта. Дело као да се обраћа код њих у циљу ради кога постоји религија, постаје брус, на коме се бруси религиозна и црквена истина и ето тачке на којој се више него на било којој другој наша религиозна мисао разилази са религиозном мишљу протестантизма. Нема сумње да сада изнети поглед не оставља догматску позицију у лутеранској цркви, но њиме је проникнуто све учење. Неоспорно, у том учењу је садржана веома јака практична страна за садашњи живот, за овај свет. И због тога су многи чак и код нас понекад спремни да нашој цркви поставе као образац и идеал протестантску цркву. Но, руски човек, у дубини верујуће душе, никада не прихвата такав поглед на свет. Благочешће је свему корисно и по апостолским речима. Но то је само једна од природних својстава благочестивости. Руски човек зна не мање од другога да мора живети по вери и осећа колико је мало сходан са вером његов живот. Но, суштину и циљ своје вере он не види у практичном животу, него у спасењу душе и љубављу црквеног савеза тежи да обгрли све – од живућег по вери праведника, до тог разбојника који је, без обзира на дела, добио опроштај у једном минуту.

Та практична основа протестантизма нигде се не изражава тако очигледно као у цркви англиканској и у духу религиозног погледа енглеске нације. Оно се и саглашава с карактером нације који је израђен у њеној историји – усмеравати мисао и делатност свуда само ка практичним циљевима, чврсто и непоколебљиво добијати успех и у свему бирати те путеве и начине који брже и сигурније воде до успеха. Та природна тежња неопходно мора тражити себи моралне основе, израдити за себе моралну теорију и тада схватамо да су морална начела нашла за себе санкцију у одговарајућем познатом карактеру религиозног погледа. Религија, неоспорно, освештава морално начело делатности и учи како живети и деловати на земљи, тражи трудољубље, част, истину. Не можемо се не сложити са тим ставовима. Но са тих ставова практични поглед на религију директно прелази ка питању: шта је религија за онога ко живи у испразности, који је нечастан и лажљив, не уме да подржи себе? Такав човек је паганин, а не хришћанин, само је тај хришћанин који живи по закону и који пројављује у себи силу закона хришћанскога.

Расуђивање је, као што видимо, логички исправно. Но, код кога се не колеба у души питање како ће бити на свету и у цркви митарима и блудницама, онима који се по речима Христовим често припремају црквене праведнике у Царству Божијем?

Разуме се, било би чудно претпостављати да такав поглед на религију представља позитивну формулу црквеног веровања у Енглеској. Таква формула би била јавно одрицање јеванђелског учења.

Но, управо је такав дух религиозног погледа на свет у најсавеснијих представника такозване „националне црквене институције” која брани и хвали англиканску цркву као прву тврђаву државе – bulwark of State – и као главни израз нацоналног духа. У енглеској књижевности, како духовној, тако и световној, тај поглед на свет се некад изражава у веома оштрим формама, пред таквим речима пред којима застаје у недоумици, сличној ужасу, мисао руског читаоца.

Постоји дело изузетно по дубини и заснованости мисли, написано од стране човека који је очигледно верујући, дубоко и ревносно предан својој цркви. Ево шта је овде речено, између осталог и о религији.

„Неким религијама очигледно није благопријатно осећање друштвеног дуга. Друге немају никаког односа према друштву, а из тих религија које су му благопријатне (такви су у већој или мањој мери сви облици хришћанске вере), једни делују на њега с посебном силином, други са много мањом. Може се рећи да најмоћније делују у том смислу те религије у којима над свим преовладава образ бесконачно мудрог и моћног законодавца. Његово лично битисање је неистраживо за људски разум. Но, он је створио свет таквим какав је, створио га је за род благоразумних људи, чврстих и смелих духом и поузданих, за оне који нису сами безумни и нису плашљиви и не жале превише безумне и плашљиве, знајући чврсто шта им је потребно и одлучно користе сва законска средства да би то достигли. Таква религија се стварала ћутке, но дубоко се укоренила у убеђењима енглеске нације, у њеним најбољим, најсолиднијим представницима. Они представљају наковањ, о који се разбило већ мноштво чекића и разбиће се још више тога, без обзира на било какве ентузијасте и хуманитарне маштаре”. (Stephen. Liberty, equality, fraternity). Ето до каквог схватања религије може довести мисао увереног англиканца – протестанта. Исписивање речи о суштини садржи у себи директно извраћење јеванђелских речи. Они као да говоре: блажени јаки и силни у послу: њима припада царство. Да, рећи ћемо ми – царство земно, но не Царство Небеско. Аутор не даје овакву напомену, он не разликује земно од небеског. Каква страшна, каква очајна доктрина!

Такво настројење религиозне мисли, неоспорно је имало у протестантским земљама, посебно у Енглеској, велики практични значај и у том смислу се морамо сложити да је протестантизам био јак и погодан мотор друштвеног развоја код тих племена, чијој је природи оно одговарало, и коју су га прихватили. Али зар истовремено није очигледно да нека племена по својој природи не могу прихватити протестантизам и не могу му се потчинити, јер се управо у том погледу на свет протестантизма не осећа животно религиозно начело, не види се јединство, него располућена религиозна свест, не жива истина, него конструкција мисли и уопштавања.

„Тешко слабим и падајућим! Тешко побеђеним!” Наравно, у овдашњем животу несумњива је истина и правило животне мудрости говорити свакоме бори се, скупљај снагу и држи се у снази ако хоћеш да живиш. Слабому нема места на свету. Но придавати томе правилу некакву безусловну, догматску силу у религиозном смислу – ето шта наша душа не прихвата као што не прихвата блиско протестантизму ужасно учење Калвина о томе да су неки од века призвани ка добродетељи, ка слави, ка спасењу и блаженству, а други су од века суђени, и ма шта радили у животу, све их вуче у бездан очајања и вечних мука.

Извор: 5istoriya.net

Страшно је читати неке енглеске писце код којих са посебном снагом звучи та струна англиканског протестантизма. У Карлајна, на пример, долази до усхићеног пафоса поклоњење сили и таленту победника и презрењу ка побеђеним. Созерцавајући своје хероје, јаке људе, он у њима поштује оваплоћење божанственог и са суптилним презривим хумором говори о тим слабим и несрећним, нелагодним и палим, које је придавио победнички точак. Његов херој у себи оваплоћује идеју светлости и поретка, у мраку и неустројству космичког хаоса. Његов херој гради своју васељену. И све што му се налази на путу и не уме да му се покори, и служи њему и нема своје силе како би се борио против њега, гине достојно и праведно. Огромни таленат Карлајла очарава читаоца, но тешко је читати његове историјске поеме и видети како се често име Божије с његове стране примењује у борби јачег са слабијим. У паганизму класичног периода и поред оних у победничким кочијама понекад се налазила дворска луда, која је, служећи представницима моралног начела, својим шалама прогонила не побеђене, него самог победника.

Најтеже је читати Фруда, знаменитог историчара енглеске реформације и најугледнијег међу историчарима представника енглеских националних начела у цркви и политици. Карлајл је у крајњем случају песник, но Фруд говори спокојним тоном историчара, воли дијалектику – и нема безакоња које он не би оправдао у својој дијалектици у корист омиљене идеје. Нема лицемерја које он не би постројио као истину како би доказао праведност реформи и њених главних делатника. Он стоји непоколебљиво, фанатично, на позицијама енглеског правоверја и као главни темељ сматра свест о друштвеном дугу, оданом државној идеји и закону, и неумољиво прогањаног порока, злочина, испразности и свега што се назива издајом дуга. Све је то предивно у делу људском. Но, како то правило ставити у основу и циљ религиозног погледа на свет ако помислиш да свакој тој светој речи – и дугу, и закону и пороку, и злочину, свака партија сваког тренутка придаје посебан значај и што се данас међу људима правдом и витештвом назива, то ће се сутра кажњавати попут лажи и злочина. Нема места за милост, за састрадавање, у вери Фрудовој: како се може сагласити милост са негодовањем на то што се сматра пороком, злочином, кршењем закона? Сећајући се страшних казни којима су у то време често подвргавани и невини заједно са кривима, строги судија људских дела овако говори о свом народу: „Енглези су строг и суров народ, они не знају за састрадавање тамо где нема законских разлога допустити састрадавање. Штавише, они су испуњени свештеним и тријумфалним ужасом према злочину – осећање које се по мери свог развоја у души неопходно кали и образује жељезни карактер душе. Строго моралан човек је склон нежности само тада када још остаје места за добро усред зла и кад се добро још бори са злом. Но, усред апсолутног развраћања и зла, никакво састрадавање није замисливо. Оно је ваљда могуће само тада када ми у свом срцу помешамо злочин са несрећом”.

Какво презрење мора осећати овај аутор према руском човеку код кога је уистину у души таква помешаност и који од искони назива злочинца несрећником. Како лични карактер, како карактер племена, тако и карактер свак цркве, у вези са племеном које је усвојило, има и своје врлине и своје недостатке. Врлина протестантизма довољно се показује у историји германског и англо-саксонског племена. Пуритански дух је створио данашњу Британију. Протестантско начело је дало Немачкој силу, дисциплину и јединство. Но, на његовој супротној страни постоје такви недстаци, такве тежње религиозне свести, са којима ми не можемо саосећати. Протестантизам – као и свака духовна сила – склоно је паду управо у томе у шта полаже своје корените духовне основе. Тежећи ка апсолутној истини, ка остварењу вере у животу, оно је сувише склоно поверовати у сопствену истину и односити се до гордог поклоњења према својој истини и до презрења туђег веровања, које поистовећује са неистином. Отуда је с једне стране опасност за власт да упадне у лицемерје и фарисејску гордост. И заиста, из протестантског света се чује много гласова који са огорченошћу почињу схватати да лицемерје чини чир строгог лутеранства. С друге стране, почевши од проповеди о трпељивости, о слободи мисли и веровања, протестантизам у свом даљем развоју изражава склоност ка фанатизму посебне врсте, фанатизму гордог разума и самоуверене праведности пред свим осталим видовима веровања. Строги протестантизам се са презрењем односи према сваком веровању које му изгледа неочишћено, недуховно, испуњено сујеверјем и спољном обредношћу, ка свему што је он сам одбацио, као ропске ланце, као дечију одећу, као припадност незнању. Створивши сам за себе кодекс веровања и обреда, он сматра своје исповедање изабраним, просвећеним и разумним, и све који се држе старе цркве склон је да сматра људима ниже сорте, који нису у стању да се узвисе до истинског разумевања. Тај презриви однос према другим веровањима можда се и несвесно изражава у протестантизму. Но, он је сувише осетљив за иноверце. Ни једна религија није слободна од веће или мање склоности ка фанатизму, но, смешно је слушати када се према нама са оптужбама за фанатизам обраћају лутерани. У нас, при толеранцији ка свакој вери, својственој нашем националном карактеру, срећу се наравно поједини случајеви изузетака и ускости црквених погледа, но, никада не бива и не може бити ничег сличног том презрењу са којим строги лутеран гледа на нешто њему непознато, но за нас је припадност нашој цркви и својствима нашег веровања испуњено дубоким духовним значењем.

II

Нигде као у цркви се тако очигледно не осећа разлика међу друштвеним духом и складом англо-саксонског и на пример руског племена. У енглеској цркви јаче него игде, код руског човека се јавља таква мисао: овде је много тога доброг, но ја се ипак радујем што сам се родио и живим у Русији. Код нас у цркви се може заборавити на све сталеже и друштвене разлике, заборавити на световни положај, слити се у потпуности са народним сабрањем, пред лицем Бога. Наша црква је великим делом и створена на свенародном новцу, јер је рубљу од гроша немогуће разликовати. У сваком случају, наша црква је свенародно дело и свенародно власништво. Отуда нам је она у свему дупло дража, јер улазећи у њу и последњи сиромашак се осећа апсолутно исто тако као и први велможа, да је то његова црква. Црква је једино место (каква срећа што код нас постоји такво место!) где последњег бедника у ритама нико неће питати: зашто си ти дошао овамо и ко си ти такав? Где богати не може рећи сиромашноме: твоје место није поред мене, него позади.

Овде – уђите у цркву, погледајте на црквено сабрање. Оно је богобојажљиво, оно је можда и свечано. Но то је сабрање дама и господе од којих свако лице има своје место које му посебно припада. А богати људи и познати у својој околини имају места посебна и украшена, тачније ложе. Може ли се, гледајући са стране, уздржати од мисли да је овде црквено сабрање само видно измењено друштвено сабрање и да у њему има места само за у друштву тако називане „пристојне људе”? Сви се моле по својим књижицама, но, пошто је код свакога у руци своја књига, очигледно је да свако жели бити и пред Богом сам по себи, не губећи своју индивидуалност. Кажу да се у последњих 20-30 година још десила приметна промена у тим односима: места у црквама су у већој мери слободна, то јест, нису сасвим ограђена и доступ к њима је постао слободнији него раније. А у ранија времена, посебно у провинцији, и места у црквама су била затворена или одређеним шипкама тако да би се власник сваког места могао спокојно молити, усамљен, не смућујући се никаквим суседством. Како се јасно у таквом расположењу цркве одражава историја тамошњег феудалног друштва и сама историја тамошње црвене реформе! Nobility и gentry чине све и све воде за собом, зато што свиме владају и све себи присвајају. Све мора бити купљено или узето у боју, чак и право да се има своје место у цркви. Само свештенослужење је право извесног рода стављеног у цену. Пасторско место, с правом на извесни доходак или плату, представља у Енглеској наследно законско право, патронатство, и избор на место припада или приватним земљопоседницима или круни или услед неког не толико државног колико феудалног власничког права. Отуд и пастори усред народа, независно од народа изабрани и не зависе од народа у свом издржавању па у народу представљају нешто попут кнеза одозго постављеног. Црквена дужност је пре свега привилегија (preferment) и имовина. И срамота је рећи: та имовина служи као предмет трговине. Места главних свештеника (incumbents) могу бити дата за извесну цену, састављену из капитализације прихода, исто као што се дају места адвокатима, нотарима, брокерима и томе слично. У сваком енглеском часопису у посебном одељку су огласи о тзв. preferments, ви ћете наићи на низ предлога да купите место свештеника са описом профитних тачака: хвали се место са његовим погодностима за живот, описује се кућа, локација, наводи се приход и предлаже цена са упозорењем да је садашњи incumbent стар, толико и толико година, и вероватно се неће дуго користити својим положајем. За преговоре се указује обраћање на ту и ту адресу. У Лондону се чак издаје посебан часопис (“The Church preferment registrar”), са подробним описивањем свих тачака, погодности и прихода сваког места за свођење и рачунање оних који желе да га добију за извесну суму.

Говоре да је у политичком смислу корисно када се свако право, лично или друштвено, добије не другачије, него у борби. Можда свако друго, само никако не право на молитву друштвену у цркви. Није тешко закључити да се друштвена савест не може задовољити таквим црквеним устројством и да је Енглеска – земља установљене државне цркве, класична земља ученог богословља и дебата о вери – постала од времена реформи земљом свакојаких дисидената. Религиозна и молитвена потреба у народној маси, не налазећи себи места и задовољства у установљеној цркви,почела је да тражи излаз у слободним самоканонским црквеним сабрањима и у свакојаким сектама. Подела око црквеног обреда овде је огромна и међу становницима набезначајнијег места. Сама установљена црква се дели на три партије, и присталице сваке од њих (такозване Високе, Ниске и Широке цркве) имају обично своју цркву и не улазе у туђу. У омаленом селу где нема више од петсто људи, постоје често и по три енглеске цркве и поред тога три цркве методиста три различита тумачења, веома различита у суптилним и каприциозним подробностима, одричу се међусобног општења. Ослобађајућа црква – за првобитне или Веслијеве методисте, потом за конгрегационисте, потом за такозване библијске хришћане: ти последњи су такође методисти, но оделили су се пре неколико година само због тога што сматрају, супротно с осталим, да је немогуће имати ожењене у чину црквене евангелисте. Ето колико цркви, и капиталних, лепих и пространих – у једном селу! Све те секте и сабрања се разликују особеностима вероучења, некада веома суптилним и каприциозним, или сасвим дивљим. Међутим, поред догматских разлика, код свих се изражава једна те иста тежња за слободном свенародном црквом и многи од њих су обузети силном мржњом према установљеној цркви и њеним служитељима. Поред појединих секти усред саме установљене цркве одавно је образована многобројна партија у име слободног црквеног општења – free church movement. Приватни људи и поједина друштва користе своја средства за пружање могућности простом народу да учествује у богослужењима: за то се морају градити посебне цркве или изнајмљивати просторије, театри, сараји, сале и томе слично. Цео тај покрет је већ произвео осетљиву реакцију у обичајима саме установљене цркве, побудивши је да шире отвори своја врата. Но, зар није чудно да се овде мора задобити у борби то што је код нас од почетка слободно као ваздух којим дишемо?

Колико често ми у Русији можемо чути чудне речи о нашој цркви од људи који су били у иностранству, читали стране књиге, који су волели да суде лепо с туђим гласом или просто од људи наивних којима се баве као идеалном представљањем мимо стварности. Ти људи не налазе меру у похвалама англиканске или германске цркве и англиканског духовенства, не налазе меру у осуђивању наше цркве и нашег духовенства. Ако им је веровати – тамо је све жива стварност, а код нас мртвило, грубост и сан. Тамо су дела, а код нас гола обредност и бездејствије. Није чудо што многи тако говоре. Људи говоре да по оделу можеш познати човека. Кажу – они прате ум. Но, да би спознали ум, да би осетили дух, треба много посматрати и порадити мисаоно, а о оделу није тешко судити. Саставивши себи готов утисак, тако ћеш при њему и остати. Притом, има много људи за које је на првом месту дело, први и коначни чинилац утиска – спољашњи пристојан изглед, манири, елеганција, чистоћа, респектабилност. У том односу, наравно, чак и у енглеској цркви има понешто симпатично, постоји нешто због чега се у нашој растужимо. Ко још није имао прилику да сретне световно, а понекад, на жалост, чак и духовно лице, од оних који су били у иностранству, који ватрено хвале тамошњу простоту црковну и осуђују нашу рођену „за незрелост”. Тужно је слушати такве речи, као што је тужно видети сина када се он, пошто је проживео у монденским круговима, међу свим тим суптилностима престоничког живота, враћа у село у коме је некада провео своје детињство и са презрењем гледа на оскудне околности и на просте, понекад и грубе обичаје своје рођене породице.

Ми смо задивљујуће склони по својој природи се занимати пре свега лепом униформом, организацијом, спољашњом конструкцијом сваког посла. Отуд и наша страст за подражавањем, за преношењем на свој терен тих институција и форми које нас запрепашћују у иностранству спољном елеганцијом. Но, ми заборављамо при том или се сувише касно сећамо да се сваки облик историјски образовао, израстао у историји из историјских услова и да постоји логично објашњење тог облика из прошлости, изазван неопходношћу. Нико не може своју историју нити променити, нити заобићи. И сама историја са свим њеним појавама, делатницима, сложеним формама друштвеног живота, јесте произод народног духа, слично томе што и историја човека појединца јесте у суштини производ духа који живи у њему. То исто се може рећи и за облике црквеног устројства. У свакој форми постоји своја духовна подлога на којој је та форма изникла. Ми се често прелестимо формом, не видећи њену подлогу, но, ако би је ми увидели, други пут би без размишљања одбацили готову форму уз сву њену елеганцију и са радошћу би остали при својој старој и грубој форми или безобличности, све док нам наш духовни живот не изнедри своју форму за нас. Управо је дух суштински у свакој институцији, ето шта треба највише чувати од свих закривљености и конфузија.

Наша црква је од искона имала и до данас је сачувала значај свенародне цркве и дух љубави и безразличног општења. Наш народ се до данас држи вером усред свих невоља и беда и ако га нешто може подржати, ојачати и обновити у даљњој историји, онда је то вера, и само она, црквена вера. Нама говоре да је наш народ незналица у вери својој, препун сујеверја, да страда од глупих и порочних навика. Да је наше духовенство грубо, неуко, неефикасно, понижено и да има мало утицаја на народ. Све је то често истинито, но све те појаве нису суштинске, него случајне и привремене. Оне зависе од многих услова и пре свега од економских и политичких услова, са чијим ће се изменама и те појаве пре или касније променити. Шта је суштинско? Шта припада духу? Љубав народа према цркви, слободна свест пуног општења у цркви, појам о цркви као о општем добру и општем сабрању, пуно одбацивање сталешких разлика у цркви и општење народа са црквеним служитељима који су из народа изашли и од њега се нису оделили ни у животном битисању ни у добрим делима, ни у самим недостацима, са народом и устају и падају. То је такво поље, на коме може узрасти много добрих плодова ако се ради у дубину, ако се брине не само о побољшању живота, колико о побољшању духа, не толико о томе да број цркава не би премашио потребе, колико о томе да потребе у цркви не би остале без задовољења. Зар треба да смо завидни, из далека и по причању, макар на протестантску цркву и њене пастире? Сачувај нас Боже да дочекамо то време када се наши пастири утврде у положаје чиновника постављених над народом и постану кнежеви усред људи својих, у околности световног човека, у сложеним потребама и жељама усред народне оскудности и простоте.

Замисливши се над животом, долазиш до тога закључка, да је за сваког човека, у току његовог духовног развоја, најдраже, најнеопходније – сачувати у себи неприкосновено просто природно осећање људског односа према људима, истину и слободу духовне представе и кретања. То је неприкосновени капитал духовне природе којим се душа чува и обезбеђује од деловања свакојаких чиновничких форми и вештачких теорија, које неприметно раслабљују просто морално осећање. Ма колико биле драгоцене у многим односима те форме, оне могу, прививши се уз душу, сасвим је извратити и погубити у њој просту и здраву представу и осећање, спутати појмове о правди и неправди, подлокати сами корен на коме узраста здрав човек у духовном односу према свету и људима. Ето шта је суштинско и ето шта ми тако често убијамо у себи због форми, уопште небитних, којима се уопштавамо. Колико због тога пропада код нас и људи и институција, који су фалш развојем постали и фалш извраћени, међутим, у црквеним институцијама за нас је најдражи управо тај корен. Избави нас Боже од тога да и он било кад буде криво подупрт неком црквеном реформом.

III

Протестанти нас критикују због формалности и обредности нашег богослужења. Но, када погледаш на њихов обред, онда невољно и по том питању дајеш предност нашем обреду. Осећаш како је наш обред прост и величанствен у свом дубоком, тајанственом значењу. Свештенослужитељ је у нашем обреду постављен тако просто, да се од њега тражи само богобојажљива пажња према речима које произноси и према дејствима које савршава. У његовим устима и преко њега свештене речи и обреди говоре сами за себе – и како дубоко и тајанствено говори душа сваког и сједињује цело сабрање у једну мисао и у једно осећање!

Од тога најпростији и најискуснији човек може, без прилагођавања себи, не користећи вештачке напоре, учинити молитвено дело и ступити у молитвено општење са целом црквом. Протестантски молитвени обред уз сву своју спољашњу једноставност, тражи од свештенослужитеља молитвена дејства у извесном тону. Отуд у том обреду тако дубоко духовни и веома талентовани људи могу бити прости. Остали, то јест, огромна већина, су принуђени да се прилагођавају и прибегавају афектирању, која се управо у протестантским храмовима најчешће среће и на ненавиклог човека производи мучан утисак. Када видиш проповедника како, стојећи на сред храма, лицем окренут ка сабрању размештеном на клупама, произноси молитве дижући очи ка небу, сложивши руке у свима познати вид и даје свом говору неприродну анотацију – постаје ти непријатно. Размишљаш колико му мора бити непријатно! Још осетљивија постаје непријатност када се по окончању обреда он пење на катедру и почиње своју дугу проповед, осврћући се с времена на време назад да би попио воде из чаше и сабрао дух. И у тој проповеди ретко се дешава да чујемо заиста живу реч, када је проповедник заиста духовни човек или таленат. Прича се да црквени делатници у великом броју случајева имају екстремно наглашен глас, са крајњом афектацијом, са јаким гестовима, окретањем са једне стране на другу, понављајући уобичајене свеобухватне фразе које сви употребљавају. Чак и када читају по књизи што се неретко догађа, они прибегавају познатим покретима тела, интонацијама и паузама. Често се дешава да проповедник пошто произнесе неколико речи и фраза, галами и удара песницом по катедри да би придао значај својим речима… Овде осећаш како је исправно наша црква прилагодила проповед природи људској, не смештајући га у састав богослужбеног обреда. Цео наш обред, сам по себи, представља најбољу проповед, тим стварнију што је свако прихвата не као људску, него Божију реч. И црквени идеал наше проповеди као живе речи јесте учење о вери и љубави, од божанских писања, а не узбуђених осећања, као неопходно дејство сваког свештенослужитеља на црквеним молитвеним сабрањима.

IV

Говоре да је обред неважна и другостепена ствар. Но, постоје обреди и обичаји од којих би отказивање значило одрицање од самога себе, зато што се у њима одражава духовни живот човека или читавог народа, у њима се изражава цела душа. У разноликости тих обреда најочигледније се изражава коренита дубина и дубока разноврсност духовних представа, које теже ка несвесним сферама духовног живота, та сама разноврсност која спречава спајање или потпуно узајамно саосећање међу иноплеменим народима и представља основни узрок разлика у црквама и вероисповестима. Одрицати са апстрактне, космополитске тачке гледишта дејство те привлачне или одбијајуће силе, прибрајајући је међу предрасуде, значило би исто што и одрицати силу сродства (Wahlverwandschaft), која делује у личним међуљудским односима. Као што је у многим народима значајна разлика у погребном обреду и у обраћању са телом покојника! Јужни човек, Италијан, бежи од свог мртваца, жури да што је могуће пре очисти своју кућу од њега и оставља људима са стране бригу о његовом погребу. Код нас у Русији је супротна народна црта – религиозни однос према мртвом телу је испуњен љубављу, нежношћу и богобојажљивошћу. Из дубине векова до нашега времена одазива се испуњење поетских образаца и плач који се покреће над покојником претвара се, са прихватањем нових религиозних обреда, у свечану тријумфалну црквену молитву. Нигде у свету осим у нашој земљи, погребни обичај и обред није изашао до тако дубоке, можемо рећи и виртуозности, до које он достиже код нас, и нема сумње да се у том његовом складу одразио наш народни карактер са посебним, у нашој природи присутним, погледом на свет. Ужасне и одвратне црте смрти су свуда около, но ми их облачимо у предиван покров, ми их облачимо у свечану тишину молитвеног созерцања, ми над њима певамо песме, у којима се ужас оболеле природе слива у једно са љубављу, надом и богобојажљивом вером. Ми не бежимо од свог покојника, ми га украшавамо у ковчегу, и нас ка том гробу вуче тежња да се загледамо у црте духа који је оставио своје жилице. Ми се поклањамо телу и не одбијамо да му дамо последњи пољубац и стојимо над њим три дана и три ноћи уз читање и појање црквених молитви. Наше погребне молитве испуњене су лепотом и величином. Они настављају и не журе да дају земљи тело, додирнуто труљењем и када их слушаш чинити се да се над ковчегом не само узноси последњи благослов, него се око њега врши црквени тријумф у најсвечанијем минуту битисања људског! Како је јасна и како је љубазна та свечаност за руску душу! Но, странац је ретко схваћа, јер му је она сасвим туђа. Код нас се осећање љубави погођено смрћу, шири у погребном обреду. У њему се оно болесно сабија од тог истог обреда и обузима самим ужасом.

Немац лутеран који је живео у Берлину, изгубио је у Русији своју омиљену православну сестру. Када је он уочи погреба дошао к нама и увидео омиљену сестру како лежи у ковчегу, обузео га је ужас, срце му се скупило и било је очигледно да је осећање љубави и богобојажљивости у њему устукнуло пред одвратношћу са којом је он присуствовао опраштању са мртвим телом на коме је морао да присуствује… У томе, као и у многом другом, Немац не може да нас схвати и не улази у дубину нашег духовног живота. Од тог чини се узрока, ништа толико не збуњује лутеране у нашој цркви као поклоњење светим моштима, што је за нас саме, по нашој природи, тако природно и једноставно када се ми и свом покојнику клањамо, и његово тело грлимо, и прослављамо на погребењу. Он, не живећи нашом душом, не види у том прослављању ништа осим дивљег сујеверја, а за нас је то покрет и дело љубави, најприродније и најпростије.

Тешко му је да нас схвати, исто као што нама изгледа дивљачки слушати о агитацији која се појавила у немачком и енглеском друштву, која тражи увођење новог погребног обреда. Они желе да се мртви не предају земљи, него да се спаљују у посебно изграђеним пећима, и то траже са утилитарне и хигијенске тачке гледишта. Та пропаганда се појачава, одржавају се митинзи, организују се друштва која се издржавају на рачун приватних лица која усавршавају пећи, врше се хемијски експерименти, организују жалосни маршеви којима се прати спаљивање… Нарастају гласови, галама се појачава у име науке, у име просвете, у име општедруштвеног добра. Из каквог далеког света, из каквог битисања пристижу до нас ти звуци и какав је то мир, за нас туђ, како је непријатан и хладан! Не, не дао Бог умрети у том крају у туђини, далеко од мајке сирове земље руске!

 V

Ко је руски човек – душом и обичајем, тај схвата шта значи храм Божији, шта значи црква за руског човека. Мало је бити само благочестив, осећати и уважавати потребу религиозног осећања. Мало за то да би се разумео смисао цркве за руски народ и заволео ту цркву као своју, родну. Треба живети народним животом, треба се молити заједно са народом, у једном црквеном сабрању, осећати исто куцање срца са народом, проникнути истом свечаношћу, истим речима и појањем. Отуд многи који знају цркву само по домаћим храмовима, где се окупља одабрана и добро обучена публика, немају истинско схватање своје цркве и истински укус црквени и гледају понекад равнодушно или погрешно у црквеном обичају и служењу на то што је народу посебно драго и што у његовом схватању представља црквену лепоту.

Православна црква је лепа народом. Како уђеш у њу, тако осетиш да је у њој све једно, све народом осмишљено и народом се држи. Уђите у католички храм, како све у њему изгледа пусто, хладно, вештачки у односу на православно сабрање. Свештеник служи и чита сам за себе, као изнад народа и као да је одвојен од народа. Он се сам по себи моли, по своме, одлази и долази, врши своја мољења и дочекује једно или друго црквено дејство. На олтару се врши свештенодејство. Народ приступа само при њему, но као да му не суделује заједничком молитвом. Обред не говори нашем осећању и ми осећамо да лепота каква треба да буде у њему, није наша лепота, него туђа. Све кретње обреда, механички лоцирани, изгледају нам чудно, хладно, безизражајно. Контуре, слике одеће – непријатни. Звуци црквених рецитала – нехармонични и бездушни. Појање на туђем језику где не распознајеш речи – није химна народног сабрања, није вапај који се излива из душе, него концерт, вештачки организован, који собом покрива богослужење, али се не сједињује с њим. Душа наша овде тугује за својом црквом, као што тугује међу туђим за Отаџбином. То ли је ствар код нас: ето лепоте неописиве, лепоте, јасне руском човеку, лепоте за коју је он спреман живот положити, тако је он воли. Руско црквено појање, као народна песма, разлива се широко, слободном струјом из народних груди, тим пуније говори срцу. Напеви код нас су једнаки са грчким, но руски народ их другачије поје, зато што је у њих положио своју, руску душу. Ко хоће да послуша како се та душа изражава, он не треба да иде тамо где одзвањају чувени хорови и капеле управљају гласовима, где се свира музика нових композитора и врше се нови уобичајени званични аранжмани. Он треба да слуша појање у благочестивом устројеном манастиру или у једној од оних парохијских цркви где се по добром поретку створило хорско појање, тамо ће он чути каквим се широким, слободним потоком излива празнични ирмос из руских груди, како се свечаном поемом испевава догматик, слажу стихире са канохаром, каквим одушевљењем радости је проникнут Васкршњи канон или Божићни канон. Ту ћемо се осврнути и видети како се одазива свака реч песме у народном сабрању, како она блешти у подигнутим погледима, носи се над сагнутим главама, одражава у припевима, који стижу одасвуд, зато што су познати сваком црквеном човеку од детињства и речи, и напеви, и у сваком душа пева, када их он слуша. Богослужење је складно, озбиљно, истински празник руског човека и изван цркве душа чува дубоко осећање које се у њој одражава чак и приликом успомене о овом или оном тренутку. Руска душа навикла је на цркву и у сваком тренутку је спремна да се подигне када унутар ње зачује глас васкршње песме или божићног канона, са мишљу о светлом јутрењу, или омиљени напев празничног ирмоса, или „Светска слава” с њеним потресним „Дерзајте…”. Заиста, то су звуци за које је песник рекао да њих

…без узбуђења
Није могуће слушати
Не дочекати одговора
Међу мирском галамом
Из пламена и светлости
Рођена је реч,
Но у храму, усред боја,
И ма где ја био,
Зачувши је, ја
Ћу је свуда познати…

А од онога ко се од детињства привикао на те речи и звуке, колико се од њих подиже сваки пут сећајући се и ликова из те велике поеме прошлости, коју је свако проживео и коју свако носи у себи… Срећан је онај који је навикао од детињства на те речи, звуке и ликове, ко је у њима нашао лепоту и тежио к њој и не може без ње да живи, коме је све из њих познато, све сродно, све узвишује душу из прашине и блата животног, ко у њима налази и сабира разбацани по угловима свој живот, разбацану по путевима своју срећу. Срећан је кога су од детињства добри и благочестиви родитељи привикли на храм Божији и ставили га у њему да се моли усред народа свенародном молитвом, да празнује свенародне празнике. Они су му сакупљали ризницу за цео живот, они су га увели истински у разум духа народног и у љубав срца народног, учинивши и за њега цркву родном кућом и местом пуног, чистог и истинског сједињења с народом.

Шта рећи о мноштву наших храмова забачених у дубини шума и у ширини поља, где народ глупо стоји у цркви, ништа не схватајући, под козјим гласом ђачета или бормотањем клирика?

Авај! Није црква крива због те тупости и није сиромашни народ крив: крив је лењиви и служитељ цркве који ништа не зна смислити. Крива је власт црквена, која непажљиво и равнодушно распоређује црквенослужитеље, крива је на неким местима оскудица и беспомоћност народна. Благо томе човеку у коме се у то време запали искра љубави и ревности за духовним животом и ко успе да изведе забачену цркву у светлост благолепија и појања. Уистину он обасјава светлом земљу и сен смртну, он васкрсава умрле и оболеле, спасава душе од смрти и покорава мноштво грехова… Отуда и руски човек тако радо и тако много жртвује на црквену градњу, на стварање и украшавање храмова. Како погрешно суде ти који га осуђују због те ревности, а таквих гласова се може чути доста. Та се издашна ревност приписује или грубости или незнању, или моралном формализму или лицемерју. Говоре: зар не би било боље тај новац употребити за „народно образовање”, за школе и добротворне установе? И за једно и за друго прилаже редом, но то је сасвим други прилог, благочестиви руски човек са здравим руским смислом није се једном замислио пре него што је отворио новчаник за обилан прилог за формално образовне и добротворне институције.

То ли је дело Црква Божија! Она сама за себе говори. Она је жива свенародна институција. Само у њој је и живом и мртвом радосно. Само у њој је свима лепо, слободно, у њој има свакаквих душа, од малих до великих, веселе се и радују се, и слави од тешке патње. У њој је и белом и сивом човеку, и богатом и сиромашном, исто место. Она је украшена боље од царске палате – то је дом Божији а сваки од малих и бедних стоји у њој као у свом дому. Свако може цркву назвати својом, зато што црква на народној рубљи стоји и штавише, на народном грошу је изграђена и народом се држи. Сви у њој имају склониште и молитву са утехом, и то учење које је драже од свега руском човеку. Ето шта се несвесно и свесно одмах исказује у руској души када је реч о цркви и тера руског човека да прилаже у цркву без освртања и без расуђивања. Руски човек осећа да у том делу не греши и даје верно и свето на верно и свето дело.

Categories: Гостинска соба

Tags: Константин Петрович Победоносцев, Ранко Гојковић, Русија