Zašto je polemika oko Jasenovca dalekosežno najvažnija koja se vodi u Srbiji
Насловна страна Nedeljnika од 28. септембра 2023.
Ko manipuliše Jasenovcem
Prvi – i sve oštriji, a donekle i bizarniji – „sukob na desnici“ odvija se već nekoliko godina unutar Srpske pravoslavne crkve, kao i unutar historiografskih institucija i među nekim istoričarima, u vezi sa brojem žrtava u jasenovačkom logoru. Tema je, dakle, stara ali je ovih dana dobila novi zamah, pa se radi o trenutno najzanimljivijoj – a dugoročno potencijalno i najrelevantnijoj – polemici koja se vodi u Srbiji.
Poticaj, odnosno, provokacija (u neutralnom značenju te riječi), došli su sa, za historiograliju i nauku općenito, neočekivane adrese: od strane jednog episkopa, u ovom slučaju vladike pakračko-slavonskoga Jovana (Ćulibrka). On je od 2015. nadalje više puta kritizirao srpske istoričare i njihove institucije jer nisu dovoljno istraživali Jasenovac, zbog čega su ostavili prostor otvonren za politizaciju i manipulaciju, bilo da se radi o smanjivanju i negiranju ili uvećavanju broja žrtava. Dok za ovaj „nemar“ istoriografije u doba socijalističke Jugoslavije danas i sami istoričari nekad krive „komunistički“ režim koji navodno nije dozvoljavao da se bave ovom temom (pri čemu daju neuvjerljiva objašnjenja da ona nije bila politički korektna zbog „mira u kući“), Jovanova kritika postjugoslovenskih srpskih istoričara otkriva da bi razlog mogao biti u nečem mnogo jednostavnijem: da ih možda ta tema ne interesira ili barem ne dovoljno. Neki istoričari na to reagiraju, osporavajući tezu da se ne bave Drugim svjetskim ratom, što je svakako tačno, premda nije sasvim isto kao i kritika da se ne bave Jasenovcem.
Slavonski episkop, u čijoj je eparhiji i Jasenovac, tu je kritiku izrekao najprije u intervjuu kojeg je 2016. dao Jutarnjem listu. Potom ju je ponovio na tribini koju je organiziralo Srpsko privredno društvo Privrednik u Zagrebu 2019. godine. Tribina je organizirana povodom dolaska u Zagreb četvoro istoričara iz Instituta za savremenu istoriju – Predraga Markovića, Koste Nikolića, Dragomira Bondžića i Ivana Pantеlića – a ja sam bio njihov domaćin i peti govornik. Glavna tema je bila: Suvremeni trendovi u srpskoj historiografiji i u historiografiji o Srbiji. Vladika Jovan je govorio iz publike i rekao – spominjući Gideona Greifa, koji je upravo tih dana objavio golemu (šest kilograma tešku) knjigu o Jasenovcu (Jasenovac: Aušvic Balkana), a onda postao i predsjednik komisije „za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji od 1992. do 1995.“, koju (komisiju) je formirala Republika Srpska – da je riječ o neozbiljnom istraživaču, „o cirkusu“ za kojeg u svijetu „svi znaju“ da je takav.
Jovan je na tribini upozorio na teze da je u Jasenovcu bilo milijun i četiristo hiljada žrtava, a također i na to da postoji „paradržavna inicijativa“ revizije koja radi na preuveličavanju broja žrtava, a struka na to ćuti, kao da se dešava u nekoj dragoj zemlji. Objašnjavajući kasnije svoje izjave, Jovan je pojasnio da nije mislio na državu nego na strukture koje su, srećom, marginalizirane, ali i dalje rade.
Vladičine kritike „paradržavnih struktura“ odmah su izazvale reakciju, pa je pedesetak intelektualaca, manje-više onih koji redovito potpisuju raznovrsne peticije, pisalo Sinođu Srpske pravoslavne crkve da ukori Jovana i nešto učini protiv tadašnjeg direktora Muzeja žrtava genocida, Veljka Đurića Mišine, koji je tih dana promovirao knjigu Dušana Nikodijevića: Jasenovac – između broja i žrtve. Nikodijević je utvrdio da je broj žrtava u tom logoru između (najmanje) 99.000 i (najviše) 208.000 te je upozorio na one koji i dalje zastupaju tezu o 700.000 žrtava a potom svako dovođenje toga broja u pitanje „vide kao reviziju istorije i izdaju nacionalnih interesa“.
Peticionaši, predvođeni Vasilijem Krestićem i Srboljubom Živanovićem, protestirali su protiv te knjige, ali i vladičinih izjava, te su ih smjestili u konlekst Tuđmanovog smanjenja broja žrtava Jasenovca i, općenito, hrvatskog revizionizma. Pozvali su se na Greifova istraživanja, kao i na izvještaje njemačkih obavještajaca iz Drugog svjetskog rata, u kojima se ustanovljava broj žrtava kakav je kasnije promovirala i službena jugoslavenska politika – i njoj pridružena službena historiografija – na oko 700.000. U pismu Sinodu (čiji je član tada bio i vladika Jovan), potpisnici ukazuju da je SPC kanonizovala „jasenovačke novomučenike“, računajući s tim da bi daljnje dovođenje u pitanje tih novih svetaca bilo neka vrsta blasfemije. Pozvali su Sinod da upozori Jovana da se okani historiografije i posveti isključivo pastirskom radu – premda je Jovan magistrirao u jerusalimskom Jad Vašemu, te je kasnije i objavio svoj rad, Istoriografija Holokausta u Jugoslaviji, najprije (2011) na srpskom, a kasnije (2014) i na engleskom jeziku.
Апел Српској православној цркви за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких
Prije nego je postao vladika slavonski (od 2018. pakračko-slavonski), Jovan je bio i koordinator Odbora za Jasenovac Srpske pravoslavne crkve i njegov predstavnik u Jerusalimu. Govori hebrejski, engleski i ruski, te je stoga već desetak godina najpoznatiji predstavnik srpskog pravoslavlja, kad se radi o ovim temama, u globalnim okvirima. To je bilo vidljivo kad mu je na ustoličenje u Pakracu, kojem sam 2014. prisustvovao kao izaslanik predsjednika Hrvatske, Ive Josipovića, došao i tadašnji londonski anglikanski biskup i duhovnik kraljevske porodice, Richard Chartres, od 1995. član britanskog Doma lordova. Pakrac je posjetio, prilikom otvaranja obnovljenog (u ratu uništenog) Vladičanskog doma 2016. godine, i carigradski patrijarh Vartolomej.
Jovanovi kontakti su omogućili, potom, da se u Pakracu od 2015. pokrene i svake godine održi simpozij „Novomučenici: poliperspektiva“. Ove je godine – na devetom takvom skupu – gostovao Ephraim Zurrof, direktor izraelskog ureda Centra Simon Wiesenthal, podržavatelj i prijatelj vladike Jovana. Treba istaći da se radi o naučno stručnim skupovima, pa je ove godine, primjerice, na njemu bilo riječi o tome kako se u Finskoj, Bosni i Hercegovini, Slovačkoj, Hrvatskoj i Srbiji danas istražuju događaji povezani s Holokaustom.
Ефраим Зуроф: У концентрационом логору Јасеновац убијено бар сто хиљада особа
U organizaciji ovog skupa sada učestvuje i Muzej žrtava genocida, kojemu je vlađika Jovan predsjednik Upravnog odbora. U zadnjih nekoliko godina, Jovan je uspješno nagovorio Vladu Srbije da investira u aktivnosti tog muzeja, te sada u njemu radi 16 uglavnom mlađih istraživača. Njegov direktor Dejan Ristić je međutim postao – uz vladiku Jovana – jedna od ,,meta“ peticionaških zahtjeva da ga se smjeni iz istog razloga: revizionizma u odnosu na prethodne brojke žrtava Jasenovca. Izdanja Muzeja uglavnom izbjegavaju govoriti o pitanju brojeva, smatrajući – kao i Jovan – da se on ne može ustanoviti bez sistematskih i dugotrajnih istraživanja, koja bi dozvolila da se o njima govori naučnim, a ne političkim, rječnikom.
Takvim je pritiscima bio izložen i njegov prethodnik, Đurić Mišina, koji je 2019. odbacio kritike, rekavši da nikada nije napravljen pravi popis žrtava Jasenovca, te je ponovio isto ono što je rekao i Jovan (kojemu je zamjerio da je inicirao njegovo smjenjivanje dva mjeseca prije isteka mandata da bi instalirao Ristića) – da četiri instituta koja se bave istorijom u Jasenovcu nisu učinili dovoljno, te da tek predstoji višedecenijsko istraživanje, za koje – kako je rekao – nema dovoljne političke podrške u samoj Srbiji.
Sam Sinod, kome je peticija iz 2019. bila upućena, reagirao je – kako danas saznajemo – prekoravanjem Jovana, zabranjujući mu da u javnosti iznosi stavove koji su njegovi osobni, a ne i stavovi Crkve po pitanju Jasenovca. Ta je zabrana izrečena za vrijeme prethodnog patrijarha – Irineja, ali unutar Crkve vlada uvjerenje da je glavni inicijator zapravo jedan drugi Irinej – Bulović, bački vladika. Jovan se od tada držao te odluke, pa više nije ponavljao ono što je rekao na tribini u Zagrebu. On i danas drži da nikada nije sam iznosio nikakav broj, nego je samo pozivao na naučna istraživanja. No, u intervjuu kojeg je 2016. dao Jutarnjem listu rekao je da je dragocjeno što i Muzej žrtava genocida u Beogradu i Spomen područje Jasenovac imaju približno jednak broj žrtava, te na tome treba graditi daljnja istraživanja, oslanjajući se na rneđunarodne institucije, koje se sada zgražavaju zbog manipulacija brojem.
U tom je intervjuu Jovan rekao: „Što se tiče brojeva stradalih u sistemu koncentracionih i logora smrti Jasenovac, vrijedi ponoviti da konfuzija oko njih nastaje isključivo zbog toga što pogotovo socijalistička Jugoslavija a ni zemlje nastale njenim raspadom nisu uložile dovoljno ni sredstava, ni rada ni ljudi da bi se došlo do pouzdanih naučnih rezultata. Nakon što su donesene prvobitne procjene broja žrtava – uglavnom oko 1948. godine – normalne zemlje su osnovale ili zadužile posebne naučne institucije da se bave detaljnim proučavanjem karakteristika Drugog svjetskog rata, zločina koji su se desili u njemu, kao i broja žrtava. Rezultati njihovog rada su dospjeli krajem osamdesetih godina i ponegdje su brojevi žrtava bili veći, ponegdje manje-više isti, a ponegdje manji u odnosu na prvobitne procjene. Auschwitz predslavlja dobar primjer: prvobitne procjene govorile su o četiri miliona žrtava: konačni rezultati govore o broju od 1,1-1,5 miliona žrtava. Ogroman hijatus od četiri stotine tisuća govori nam da i u slučaju Jasenovca moramo računati na veliku marginu. Ta margina je velika kada se radi o mnogo sistematičnijoj nacističkoj industriji smrti i može se očekivati da će ona biti još veća, u postotcima, kada je u pitanju NDH. Bez dugotrajnog i posvećenog rada većeg broja naučnika, nikada nećemo imati ni približan broj stradaiih, i ko god u ovom trenulku pretenduje da vlada konačnim brojem žrtava, jednostavno je – i tu ne biram riječi – pretenciozni amater. Konfuzija oko broja žrtava u Jasenovcu, NDH i Jugoslaviji uopšte je predmet zgražavanja u međunarodnim naučnim krugovima; možda najsvježija – barem u pristupu – enciklopedija Holokausta, ona Waltera Laquera, iznosi broj od stotinu do sedam stotina tisuća žrtava Jasenovca. To je apsurdno, ali se bojati da će taj apsurd biti još očigledniji u novijim izdanjima enciklopedija i opštih pregleda.“
Jerko Zovak: Kad episkop srpski ušutkuje srpskog episkopa zbog broja žrtava u Jasenovcu (2018)
U istom je intervjuu slavonski vladika otvorio i pitanje odnosa prema tada aktualnoj temi odnosa SPC prema zagrebačkom nadbiskupu za vrijeme Drugog svjetskog rata, Alojziju Stepincu, u vezi s kime je formirana zajednička komisija Vatikana i SPC-a, čiji je Jovan bio član. U nekoliko intervjua koje je u doba rada komisije, kao i po njegovom okončanju, dao – Jovan je upozorio da se presuda zagrebačkom nadbiskupu ne bi trebala uzeti kao temelj sađašnjeg razmatranja njegove uloge, jer je izrečena od komunističkog režima. Dok ostale izjave koje automatski odbacuju sve što je taj režim učinio ili odlučio nisu sporne na konzervativnoj desnici, ova je izazvala novi val kritika zbog historijskog revizionizma i približavanja „hrvatskoj poziciji“.
Na kritike oko nedovoljnog istraživanja Jasenovca u Srbiji vlast je reagirala, te je doista od 2019. nadalje za tu svrhu izdvojila veća sredstva. Na prijedlog Aleksandra Vučića 2021. je u Beogradu imenovana Obala jasenovačkih žrtava. Vlada Srbije je potom podržala i projekt sistematskog obilježavanja jasenovačkih žrtava u okviru predviđenog „četverolista“ spomen-područja srpskih žrtava Drugog svjetskog rata, koji uključuje Staro sajmište, Jajince, Gradinu (u Bosni i Hercegovini) i Jasenovac (u Hrvatskoj). Muzeju žrtava genocida je dodijeljen teren da u Jajincima naprave novu zgradu koja bi bila ujedno i centralno spomen-područje komemoriranja tih i drugih žrtava u Srbiji. Siični planovi postoje i za Gradinu, u kojoj su postavljene table koje identificiraju broj žrtava Jasenovca od kojih je najveći broj ubijen upravo na bosansko-hercegovačkoj strani Save, neposredno preko puta samog Jasenovca – na 700.000. Milorad Dodik ostaje vjeran tom broju. Stoga je i kritiku vladike Jovana dočekao „na nož“, odbacujući je, praktički stavši na stranu peticionaša.
Епископ славонски Јован: Срби, вагајте сваку реч о Степинцу, можда ће бити канонизован
U međuvremenu je Jovan nastavio raditi što je naumio te je počeo otkupljivati kuće koje su u sarnorn Jasenovcu postojale za vrijeme Drugog svjeLskog rata, a bile su na neki način povezane sa samim logorom. Njegova je ideja da stvori memorijalni kompleks – formalan ili neformalan – koji bi bio komplementaran Spomen-području Jasenovac, s čijom djelatnošću, kao i s odnosom Hrvatske prema njemu, mnogi nisu zadovoljni.
Jovan je u Jasenovcu ove godine otvorio i novu biblioteku koja bi se specijalizirala za Drugi svjetski rat, povrh toga što je već ranije obnovio eparhijskubiblioteku. On se protivi „zagrebizaciji“ svega, pa od Pakraca pokušava napraviti relevantan istraživački, duhovni i draštveni centar, naročito za srpsku zajednicu u Hrvatskoj. Uspostavio je i dobre odnose s rimokatoličkim požeškim biskupom Antunom Škvorčevićem, premda se na službenim komemoracijama u Jasenovcu, koje vlast u suradnji s „predstavnicima naroda žrtava“ iz Hrvatske (Romima, Jevrejima i Srbima) organizira svakog aprila, na dan proboja logoraša iz logora 1945. godine i dalje pojavljuju uglavnom niže rangirani predstavnici Katoličke crkve, a ne njeni biskupi i nadbiskupi. Poznata je epizoda dolaska kardinala Josipa Bozanića (tada de facto prvog čovjeka Katoličke crkve u Hrvatskoj) u Jasenovac, u kojem je Bogdanovićev spomenik pogledao iz daljine, ali mu nije prišao. Štoviše tada je, 2009, rekao da nije došao ni ispričati se ni očitovati se, premda to od njega mnogi traže. O Jasenovcu je govorio u kontekstu stigmatizacije Hrvata i Hrvatske, njihova stradanja na Blajburgu (1945) i potrebe za novim odnosom Srbije prema Stepincu.
Опрема текста Dejana Jovića у Nedeljniku од 28. 9. 2023.
Posjeta srpskog predsjednika Vučića, koju je Jovan priželjkivao (ako ne i inicirao) i koja je pokušana u julu 2022. nije se dogođila, a tom prilikom je Vučić izjavio da mu se to onemogućava već treći put. Formalni razlog kojeg je hrvatska strana iznijela tom prilikom bio je da on nije ispravno najavio taj posjet.
Stvarni je razlog, međutim, dublji i daleko kontroverzniji. Hrvatska u kontekstu Jasenovca govori o „narodima žrtvama“, pozivajući svake godine političke lidere triju zajednica koje smatra stradalničkima u Jasenovcu, ali se to odnosi na Srbe, Rome i Židove iz Hrvatske, smatrajući da su u Jasenovcu stradali u najvećoj mjeri pripadnici tih naroda – i, kako se uvijek naglašava, i „antifašisti Hrvati“ (Jugoslavene se ne spominje) – s područja tadašnje NDH. Budući da Hrvatska pokazuje velik oprez kad se radi o svakom pokušaju da Srbe iz Hrvatske predstavlja i u njihovo ime govori predsjednik Srbije, ona je skeptična prema posjetama službenih predstavnika Srbije u kojima bi oni predstavljali hrvatske Srbe.
Vučić je, pak, zagovornik ideje o cjelovitosti jednog jedinstvenog srpskog naroda – dok Dodik otvoreno odbija bilo kakvu ideju o „bosanskim Srbima“ i „hrvatskim Srbima“, smatrajući je podvalom koja dijeli cjelinu. Dakle, Pupovac u Jasenovcu – da, svakako, kao jedan od predstavnika „naroda-žrtava“ – a Vućić: samo ako dolazi kao i svaki drugi šef države. (O tom kompliciranom odnosu u trokutu: Zagreb – Beograd – Srbi iz Hrvatske tek treba pisati – možda u nekom drugom članku.) Međutim, u svemu tome neku ulogu sigurno ima i narativ o 700.000 žrtava, za koji hrvatska strana smatra da je nastao zbog stigmatizacije svih Hrvata, a dijelom i onoga što se događalo u novije doba, od 1991. do1995, kad je Jasenovac bio u Krajini.
Спомен подручје Доња Градина (Фото: ЈУСП Доња Градина)
U odnosima organizacija hrvatskih Srba i vlasti u Hrvatskoj, Jasenovac je važna tema, koja se ponekad pojavljuje kao predmet sporenja, uglavnom početkom aprila, kad se odlučuje o tome hoće li ili neće Srpsko narodno vijeće, SDSS (glavna partija hrvatskih Srba) i predstavnici drugih organizacija (Prosvjete, Privrednika, Zajedničkog vijeća općina i dr.) kao i predstavnici Židova i Roma komemorirati Jasenovac samostalno ili zajedno s vladom.
Vladi je obično veoma stalo da se komemorira zajedno – naročito je to bio slučaj ove godine kad Hrvatska predsjedava IHRA-om (Međunarodnim udruženjem za istraživanje Holokausta). Ali, govor mržnje te naročito pojedini veći incidenti u direktnoj vezi s Jasenovcem – kao što je podizanje spomen-ploče za poginule borce HOS-a koja je imala i natpis ,,za Dom spremni!“ 2016. – doveli su do bojkota ne samo srpskih nego i drugih delegacija. Ploča je uklonjena – tj. premještena – ali povećani govor mržnje, upotreba simbola NDH na utakmicama i u javnom prostoru općenito, bili su razlog za daljnje bojkote, sve do 2020.
Dejan Jović (Фото: Иван Динић/Nova)
Manjine su, a naročito uporno židovska, tražile donošenje zakona koji bi zabranio simbole ustaštva. Prošle godine, to je pitanje bilo i službeno postavljeno kao jedan od deset zahtjeva koje je u vezi s Jasenovcem političko rukovodstvo Srba postavilo vladi. Od tih deset zahtjeva (kao što su povećano financiranje spomen-područja Jasenovac, koje sada prima osam puta manje novca od komemorativnog centra za hrvatske žrtve u Vukovaru; češće posjete učenika; nova istraživanja te teme i sl.) samo dva su bila za vladu tek djelomično prihvatijiva (sva su ostala bila prihvatljiva u potpunosti), a to su: obećanje da se komemoracija za „blajburške žrtve“ (iz 1945) neće preseliti u Udbinu ili na zagrebačko groblje Mirogoj nakon što je onemogućena u Austriji, i zakonska zabrana simbola ustaštva. Pa ipak, vlada – u kojoj Srbi imaju potpredsjednicu – ove je godine radikalno podigla kazne za isticanje tih simbola (uključujući i izvikivanje ,,za Dom spremni!“) u prekršajnom zakonu, pa se sada može izreći i kazna od više hiljada evra. Plenković vjerojatno misli da bi zakonska zabrana samo dodatno izazivala prijestupnike da krše zakon – što bi bilo kontraproduktivno. Posebno ako bi bilo masovno (npr. na stadionima), te bi pokazalo da država ne može primijeniti zakone. Vrh srpskih organizacija u Hrvatskoj je stoga 2022. odlučio prisustvovati zajedničkoj komemoraciji – vjerojatno i zato što su prernijer i njegovi ministri počeli dolaziti i na komemoracije za srpske žrtve iz devedesetih – ali je židovska zajednica i dalje bila nezadovoljna i ostala je pri bojkotu.
Stvar se kasnije promijenila kad je u Zagrebu podignut spomenik žrtvama Holokausta, u koji je u zadnji čas dodan i natpis kojim se komemoriraju i druge žrtve ustaškog režima. Tekst je nezgrapan – djelomično nelogičan – „U znak sjećanja na žrtve Holokausta i ustaškog režima“. Spomenik je otkriven u aprilu prošle godine, i također je u vezi s odnosom vlade i manjina, predstavnika žrtava, prema Jasenovcu. U Hrvatskoj se, inače, gotovo bez ikakva otpora i uvijek bez incidenata komemoriraju žrtve Holokausta (posebno na 27. januar ali i na neke druge datume), ali postoji trend „holokaustizacije“ Drugog svjetskog rata, pri čemu se odgovornost za žrtve prebacuje na druge, na opću situaciju, na naciste i okupatore. Hrvatskoj je lakše govoriti o Židovima u okviru opće teme antisemitizma nego o Srbima kao žrtvama antisrpstva. Uz to, nije lako ni eksplicitno reći da su počinitelji bili domaći ljudi – ustaše – premda je vrh vlasti jasan u osudi ustaštva općenito. No, protivi se izjednačavanju ustaštva s hrvatstvom, što i velika većina Hrvata smatra uvredijivim i historijski netačnim.
Zato je važno da se u ovom slučaju istakao „ustaški režim“ kao krivac. Taj trend „iskrivljavanja“ istine o Holokaustu, kao što je na ovogodišnjem simposionu o Jasenovcu rekao Ephraim Zuroff, široko je rasprostranjen u zemljama koje imaju nečistu savjest u vezi sa time. Holokaust se rijetko negira ali se pritom nastoji umanjiti odgovornost „naše“ strane, najčešće tako da se sva odgovornost prebacuje na okupatore. To je u hrvatskom slučaju poseban problem, jer su Jasenovac osnovali i njime od početka do kraja upravljali domaći zločinci, ustaše. Ali, taj problem postoji i u Poljskoj, u kojoj je sada zakonom zabranjeno okrivljavati Poljake za pomaganje ili čak i sudjelovanje na bilo koji drugi način (davanjem informacija i sl.) nacistima u provođenju Holokausta. O tome piše Milan Subotić u svojoj knjizi Napred u prošlost, objavljenoj u Beogradu 2020.
To je kontekst u kojem se i u Hrvatskoj prati ova polemika oko Jasenovca, koja se ovih dana intenzivirala u Srbiji. Novi krug se pokrenuo kad je – ničim izazvan – jedan sarajevski portal objavio Jovanovu izjavu iz 2019. kao da je izrečena sada. Odmah sam upozorio – tvitom – da se radi o staroj izjavi, no Milorad Dodik je bio brži, pa je brzopotezno (upitan od strane novinara) izrazio negodovanje i čuđenje nad Jovanovom izjavom. Jovan je potom i sam pojasnio da se pridržava zabrane koju mu je Sinod izrekao, pod starim patrijarhom, te da je njegova izjava stara četiri godine i da je namjerno izvučena opet sada, kad za to nije bilo razloga. Ali, grudva je krenula i u međuvremenu rasla.
Novu peticiju za Jovanovu smjenu potpisalo je pedesetak ljudi, od kojih samo trojica akademika – Vasilije Krestić, Danilo Basta i Radomir Saičić. Krestić je jedini istoričar od njih trojice (Basta je pravnik, a Saičić hemičar). Odeljenje za istoriju SANU ima deset redovnih i četiri dopisna člana, što znači da je Krestić prilično usamljen po ovorn pitanju unutar same kuće. Među ostalim potpisnicima – osim dvojice-trojice – nema javnosti poznatijih imena. Pismo je ovoga puta upućeno patrijarhu, Sinodu i Saboru SPC, te Vladi Srbije – dakle na najviše adrese – osim na onu jedinu koja bi eventualno, ako doista želi, mogla da učini ono što su pismopisci tražili.
U pismu se traži smjena Jovana s pozicije predsjednika Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida, kao i smjena direktora Ristića. Za Jovana se traži i smjenjivanje s mjesta predsjednika Odbora za Jasenovac, dok se za njegovo obavljanje vladičanske dužnosti blizu Jasenovca kaže da je „neka vrsta ponovnog klanja jasenovačkih novomučenika, samo što je nož iz ustaških prešao u srpske ruke“. U pismu Vladi, potpisnici citiraju Jovanove riječi na Privrednikovoj tribini iz 2019, te ga optužuju da djeluje antidržavno i revizionistički. Njegovo je djelovanje u Muzeju žrtava genocida, kažu oni, već posijalo sjeme sličnih revizionizama, pa ga treba smijeniti.
Umjesto da ignorira takvo pismo – već i zbog relativno male „težine“ većine njegovih potpisnika – Sinod SPC je, međutim, odgovorio saopštenjem, koje je napisano za Crkvu neobičnim rječnikom, koji uključuje riječi i fraze kao što su tutti quanti (svi takvi, tj. tome slični), trabanti, CNN affiliate(s), klasični licemeri, ostaci zaklanog naroda i sl. Sinod je za Jovanovu izjavu iz 2019. rekao da je „potpuno netačna i krajnje štetna“, ,,nenaučna, protivna istorijskoj istini“, ,,naučno neutemeljena“ i ,,proizvoljna“. U potpunosti ju je odbacio. Za utjehu (i reda radi) , rekao je da se Jovan doista držao zabrane koju je dobio od prethodnog patrijarha.
Istodobno, ovaj slučaj „istorijskog revizionizma“ navodnim umanjivanjem broja jasenovačkih žrtava smjestio je u kontekst globalnog udara na „naciju, porodicu, veru u Boga“, te označio kao djelo „satanske travestije“ da bi se masovni ubice i vinovnici genocida abolirali a zatim postali heroji. U tom stilu, Sinod nastavlja ali sada kritikujući neimenovanog zaslužnog akademika koji dijeli lekcije Crkvi a nije se usudio kritizirati predsjednika SANU zbog njegove svojedobne izjave o Kosovu i Metohiji.
Premda je o Jovanu izrečeno daleko više grubih riječi, pa je izgledalo da je došao do ruba ekskomunikacije, u polemiku sa Sinodom ušao je upravo taj, u saopštenju neimenovan, akademik – Vasilije Krestić. Napao je Sinod, i to u momentu u kojem je njihovo saopštenje izgledalo kao velika pobjeda onih koji su godinama pisali protiv Jovana, jer su ga uvrstili među „klasične licemere“, ali je išao mnogo dalje:
„Sinod se svojim ponašanjem izolovao od vernika. Mišljenja vernika njega ne zanimaju. Od njih on traži da budu beslovesni poslušnici. Ignoriše njihove molbe. Na njih ne odgovara. Ne odaziva se čak ni na dopise Srpske akademije nauka i umetnosti koji se tiču problema falsifikovanja istorije. Takvim svojim stavom od naroda otuđeni Sinod stvorio je masu nezadovoljnika koju je nazvao ʿklasičnim licemerimaʾ“, napisao je Krestić.
U nastavku pisma, Krestić direktno kritizira patrijarha, koji je odbio da smijeni Jovana i zaključuje da je on „pokazao da je spremniji da oprosti zlodela ustaškim ubicama nego meni, koji sam se usudio da javno izrazim svoje neslaganje s njegovim stavovima, mišljenjima i preporukama“. Krestić tu podsjeća i referira na raniju Porfirijevu izjavu da treba oprostiti svima, te da zločinci ne pripadaju nijednom narodu, jer su se svojim zločinima ispisali iz naroda.
Krestićevo pismo je kružilo mailovima nekoliko dana, prije nego ga je prvi objavio portal Autograf iz Zagreba, kojeg vodi Drago Pilsel. Pilsel je prethodno kritizirao saopćenje Sinoda – zbog čega je dan-dva kasnije difamiran člankom u jednim srpskim dnevnim novinama. Na neki način ne čudi da je oko Krestićevog pisma zavladao – makar kratkotrajni – ,,muk“. Radi se o nekoj vrsti dugogodišnjeg akademskog „patrijarha“ desnice, posebno u pitanjima koja se tiču Hrvatske. Premda ne više onoliko utjecajan koliko je bio u osamdesetim godinama 20. stoljeća, Krestić je i dalje – u akademskom kontekstu – simbol kontinuiteta s tim decenijama. Međutim, čak i oni koji bi ga podržali oko Jovana i Muzeja, teško da će stati uz njega u ovako eksplicitnim optuživanjima patrijarha i samog Sinoda.
Premda ova polemika nije ni blizu kraja (u nju se uključila, člankom u Pečatu protiv pakračko-slavonskog vladike i direktora Muzeja, i šefica katedre za istoriju Jugoslavije Mira Radojević, braneći akademsku zajednicu od Ristićevih i Jovanovih kritika), već je sada izgledno da će ona ostati zapamćena kao jedna od najrelevantnijih u srpskoj historiografiji, koja se sada suočava ne samo s kritikom da nije učinila dovoljno, nego i s izazovom revidiranja prethodnih tvrdnji i zaključaka o jednom tako osjetljivom pitanju kao što su žrtve Drugog svjetskog rata i naročito one u Jasenovcu. Ova tema snažno je podijelila i Srpsku pravoslavnu crkvu i srpsku istoriografiju, institucije koje su dosad bile važni akteri u formuliranju novog, postjugoslavenskog, „nacionalnog programa“ i službenih narativa. Zaslužuje daljnje praćenje.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
„Турчину су руке крваве до лаката, а потурица до рамена.“
Ко је Дејан Јовић?
Србин из Хрватске, земље која има у свом срцу фанатичну антисрпску политику.
Да ли би Дејан могао да опстане у Хрватској да не заузима став његове земље? Овај чланак нам јасно указује да је то немогуће.
„Pismo je ovoga puta upućeno patrijarhu, Sinodu i Saboru SPC, te Vladi Srbije – dakle na najviše adrese – osim na onu jedinu koja bi eventualno, ako doista želi, mogla da učini ono što su pismopisci tražili.“
Писмо је упућено на праве адресе. Онима које одлучују. Када би смели…
Да ли је сада јасније, очигледније, како је један од показатеља аутоимуне духовне болести господина Ломпара од “ додирне културе “ са панонским латинством гостовање у најпросечнијој од малоумних емисија код најмалограђанскије регионалне брозовске буржујке са плиткоумним, одрођеним малограђанином из ндх историчарске провинцијенције ?
Ниједан владика Српске Православне Цркве који је пао у руке хрватских власти 1941. није преживео рат. Преживеле су само оне владике из НДХ које су пале у руке италијанским фашистима или немачким национал-социјалистима. Двојици ЕПИСКОПА СПЦ – Петру (Зимоњићу) и Сави (Трлајићу) се изгубио сваки траг – ишчезли су. То су били највиђенији Срби тог времена, па се ипак ни данас не зна где почивају, иако су имали „тежину“. Нека нам сви који се данас баве пребројавањем српских жртава које немају „тежину“ објасне најпре где почивају ова двојица српских владика. Овде није реч о ревизији историје, него о најави њеног понављања у овом веку, након геноцида учињеног у више наврата у прошлом. Да је о томе реч сведочи овај текст који дели људе „по тежини“, па је ваљда тако настала разлика између 100 и 700 хиљада жртава, оних 600 хиљада су ваљда „лаки“ па су зато ишчезли. Зато, довиђења у следећем геноциду браћо Срби. Немојте да после кажете да нисте знали – за то нас данас припремају, и зато нас деле на „тешке“ и „лаке“.
@Александар Симић
Др Дејан Јовић може само да служи на понос српству. Камо лепе среће да имамо више таквих људи и да умемо да их саслушамо и разумемо.
„Ova tema snažno je podijelila i Srpsku pravoslavnu crkvu i srpsku istoriografiju,“
За србску историографију не знам, нисам довољно упућен, али што се СПЦ тиче, ова тема није поделила СПЦ. Ако је Синод јасно и гласно стао на становиште да је број србских жртава у Јасеновцу 700.000, а то нико у СПЦ, (осим еп. Јована) није доводио у питање ни раније, а ни сада, у чему се та подељеност огледа? Ни у чему. Подељености у СПЦ око Јасеновца нема. Има некакве подељености само око тога да ли би или не СПЦ требало еп. Јована смени са места председника Одбора за Јасеновац и да повуче своју сагласност за место председника Управног одбора Музеја жртава геноцида. Прилично сам сигуран да је велика већина и свештенства и лаика за то да еп. Јован не обавља те функције, али у врху јерархије очито не постоји воља да се он са њих одстрани. То је једина подељеност о којој би се могло говорити. Наравно, постоји и друга подељеност у СПЦ, а тиче се екуменистичког деловања еп. Јована (а и још понеких епископа и свештеника) који је присутан сваке године на Молитвеним осминама за јединство кршћана на којима се заједно моле сви кршћани, и римокатолици и протестанти, а и вл. Јован са својим свештенством, што је неприхватљиво са предањског православног становишта. Но то је део шире подељености у самој СПЦ на присталице предањског тока у Православљу и оних (већина епископата и приличан број свештеника) који су присталице екуменизма и, генерално, црквеног модернизма и либерализма. Тај модернизам је у СПЦ највећим делом ушао преко Истанбулске (тзв. Цариградске) патријаршије и нарочито митр. Зизиуласа, чије је либерално и екуменистичко богословље у богословљу СПЦ уопште, а нарочито на Богословском факултету и другим богословским училиштима СПЦ, било еталон и једино прихватљиво гледиште деценијама уназад. Тиме је драстично, можда и непоправљиво, измењено и богословље, и црквени живот, и облик побожност у СПЦ. Но, то је посебна тема.
Било би добро да еп. Јован постане свестан да му није од користи, штавише да му само доноси штету, подршка коју добија из Хрватске (Пилсел, Јовић), уз њихову истовремену, у вези са Јасеновцем, критику Синода СПЦ и патриотских интелектуалаца (које је Јовић омаловажавајуће назвао „петиционашима“). Наравно, уколико му је битно какав је однос СПЦ и патриотске јавности према њему.
Карте су одавно отворене и све је јасно. То неће променити ни утисци недеље, ни емисије на ХРТу, ни просвећени Хрвати са везама у Ватикану и Патријаршији, али ни политички Хрват, који између осталог предаје и на београдском Универзитету.
Ћулибрк је опасан пројекат за нашу Цркву и народ. Његова каријера је пројектована споља, а делом и уз помоћ неких наших јерарха. Видећемо има ли Синод храбрости и воље да повуче једино исправан потез, а то је да након свог Саопштења, владику развласти дужности које обавља по питању страдања Српског народа.
Хвала Стању Ствари на истрајности. Нека борба буде непрестана!
Овај Јовић нити изгледа као Србин, нити има шта србско у себи!
Али ништа ново: ниједан бриљантан подвиг против Срба није ишао тако добро као онај који је ишао преко србских издајника.
У чему се огледа овде трик код Јовића? У САМОМ СТАРТУ ЈОВИЋ КАЖЕ У ТОМ СМИСЛУ ДА ЋУЛИБРК НИЈЕ МИСЛИО НИШТА ЛОШЕ, ВЕЋ ДА ПОЗИВА ИСТОРИЧАРЕ ДА УСТАНОВЕ ИСТИНУ. ОЧИГЛЕДНУ ИЗДАЈУ ХОЋЕ ЈОВИЋ ДА ПРЕДСТАВИ ДАКЛЕ КАО БОРБУ ЗА ИСТИНУ! Латинска подвала.
Ћулибрк и остали његови сателити попут горе поменутог Јовића рачунају да, уколико дође до ревизионизма, да је победа загарантована. Како и не би кад су сви докази уништени, кад су скоро сви очевици помрли, кад је атмосфера изузетно антисрбска, кад су Срби иначе немаран народ кад је у питању однос према сопственим жртвама, …
Додуше не може се овде апсолутно осудити поступак инертности људи. Ниво усташког зверства је толики да надмашује све границе иоле здравог људског разума. Често је остајао само један изданак од читавих породица. Ако се прича о сусрету са самим ђаволом онда као Христов грешник бих смео да кажем да је Јасеновац један од њих.
Чак и ако дође до ревизије, зна се ко ће бити у комисији „експерата“ из области историје. То сигурно неће бити профил академика Живановића, Грајфа, Басташића … већ ће бити профили типа Ћулибрка, Ристића, Јовића …
Имамо ситуацију да људи који у првом реду треба да бране страдалну историју Срба, они предњаче у својој богоборачкој активности и кривотворењу истине на штету сопственог народа!
Принуђени су?
Ceterum censeo Johannes episcopus debet excommunicari et degradari
Јован Ћулибрк глумата србског владику, а Neven Ćulibrk
ustaškog I TELAVIVISKO-VATIKANSKOG odvjetnika, iz sve
snage!
Није он “православни свештеник“, он је глумац (као и Зеленски)
у свештеничкој мантији – костиму – и веома приљежно глуми
“православног свештеника“, слугу екумениста, глобалиста…
Ако се поспе пепелом, покаје и јавно извини Православном
Србском народу, посебно прецима Мученика Јасеновачких,
па да му се и опрости ово злоумље и злодело.
А као доказ његовог искреног покајања, да буде његово до-
бровољно одступање са епископског положаја.
Dejan Jovic je Jugosloven i fluidni srbin kao npr. ovi iz Crne Gore. Po potrebi, kako mu zatreba, zavisno od situacije. Inace je prijatelj slicnog mu biskupa Grigorija i preovladava mu duh srbofobije. Uopste ne cudi sto je on ustao u odbranu Culibrka i njegovih laznih tezi da je u Jasenovcu ubijeno samo 90.000 Srba.
Пита „Ko manipuliše Jasenovcem“?
И одговара: „Tema je, dakle, stara ali je ovih dana dobila novi zamah, pa se radi o trenutno najzanimljivijoj – a dugoročno potencijalno i najrelevantnijoj – polemici koja se vodi u Srbiji.“
Не, тема није стара нити икада стара може бити. Тема је апсолутни табу а они који су је тако држали сада „на научној бази“ крећу у потирање жртава, њихових предака и потомака, у потирање нас као појма! Баш као што је г. Златић мало раније написао, „немојте да после кажете да нисте знали – за то нас данас припремају.“
И каква полемика? Ко са ким полемише? О Јасеновцу?!?
Нема овде полемике, ради се о чистом насиљу!
Дакле, „Ko manipuliše Jasenovcem“? Ти, Јовићу, и ови зликовци које посипаш пепелом жртава.
Da li Srbin samo spava kao zaklan ili je konačno, samo zaklan. Nema pore na Srbinovom telu koju nije napao neki crv, ugnezdio se, gosti se i mljacka. Možda je sve isto kao što je uvek i bilo, samo ja nisam živeo uvek, nego samo sada, pa mi deluje da je Srbin stvarno samo zaklan. Nadam se da nije samo dovoljno zaklan, pa zato ne ustaje.
@Родољуб Лазић
Ако је Синод јасно и гласно стао на становиште да је број србских жртава у Јасеновцу 700.000 и ако то нико у СПЦ, (осим еп. Јована) није доводио у питање ни раније, а ни сада, како је онда могуће да тај исти Синод држи на најодговорнијим функцијама организација и институција које се баве Јасеновцем и геноцидом над српским народом у НДХ управо епископа Јована који све то доводи у питање? Плус тог истог епископа Јована који јавно и отворено стаје на страну Алојзија Степинца држи у тиму СПЦ за преговоре са Католичком црквом у вези канонизације (проглашења за свеца) управо тог истог Алојзија Степинца? Да ли је то нормално господине Родољубе? Једно говоре а сасвим друго раде и за вас је све то у реду?
@sengepenge
А ви лепо тог др Дејана Јовића водите кући и покажите га деци као пример како Србин треба да изгледа. Што се мене тиче, мени се живот згадио од таквих „Срба“. Иако ми је јасно да људима са таквим размишљањем не вреди ништа објашњавати, нити са њима полемисати, због других људи на овом сајту ћу навести само један пример из текста који довољно говори о моралности и људском поштењу „Србина за понос“ Дејана Јовића. У једној реченици он каже како је врх хрватске власти јасан у осуди усташтва генерално, али да се противи изједначавању усташтва са хрватством и да и велика већина Хрвата то сматра увредљивим и историјски нетачним. Шта је у тој реченици спорно? Готово ништа, сем чињенице да готово 100% тих истих Хрвата оцем своје нације сматра и слави психичког болесника и патолошког мрзитеља свега српског Анту Старчевића, човека чија су идеологија и учење темељ усташког покрета и геноцида почињеног у НДХ над Србима.
@ Драган Р.
Не знам одакле вам мисао да је „за мене све то у реду“? Да ли сам ја то експлицитно или имплицитно рекао? Можда вам је промакло, али и моје име је међу потписницима оног позива упућеног СПЦ и Влади да еп. Јована одстране са тих функција. То што сам потписник наведеног текста значи не да је „то“ за мене у реду, него обрнуто – значи да то за мене није у реду.
Не знам зашто Синод и даље држи еп. Јована на тим одговорним местима која се тичу геноцида над Србима у Јасеновцу и генерално у НДХ, као и у тој Комисији која се бави Алојзијем Степинцем. (А не знам ни за што је СПЦ уопште прихватила да учествује у тој заједничкој комисији. Њихов човек, њихова ствар, ако хоће да га прогласе светим нека га прогласе, какве то везе има са нама и зашто бисмо се њиме бавили.) Логично би било да га помере са тих функција, ако ништа друго онда због ове снажне негативне реакције великог дела црквене и културне јавности, која реакција је резултат његовог дугогодишњег деловања у правцу померања Овертоновог прозора што се тиче Јасеновца и уопште геноцида над Србима. Просто, кад постоји толико контроверзи и негативне реакције у јавности, уклањање извора контроверзи може читаву ствар релаксира и поведе је у неком добром правцу.
@ Родољуб Лазић
Ваш је коментар врло противречан. Отуда и питање које Вам је оправдано поставио Драган Р. У првој реченици сте нагласили да нема подела у СПЦ, а у целом даљем тексту говорите у ствари само о поделама и несагласностима. Ако један епископ сматра да је број жртава у Јасеновцу мањи него што то сматра Синод, то по Вама није подела и то је у реду? Узгред, откуд Ви баш знате шта који владика и Синод мисле, лично и појединачно. Сви смо прочитали Саопштење Синода, прилично необично и не баш јасно. Све је ово и почело око броја, а Ви пишете да око тога нема спора! Кажете, подељеност је само око тога треба ли владика да се смени, а зна се шта је био разлог предлога да се смени! Потписници предлога сасвим сигурно нису имали у виду ставове појединих епископа о екуменизму, па ни владике Јована. Пре изгледа да сте се предомислили, па сад покушавате да нађете нека чудна објашњења.
Дејан Јовић је годинама упосленик при хрватским властима, близак НВО, нагиње тзв љевичарској визури (мада по мени то не постоји, тзв љевица је друго име за опортунизам), воли се бавити деснисом, у овом случају у његовој глави озмишљеним сукобом на српској десници иако је то ван сваке памети.
И тако треба доживљавати његово писаније, то што је случајни Србин и није од неке важности, логично је да ће (зло)употребити ситуацију око епископа Јована како би промовисао ставове блиске хрватском виђењу ове за нас болне материје. Тако да његова размишљања у тексту не чуде, напротив.
Када је у питању епископ Јован, подуже већ времена, неких седам, осам година његови иступи, излагања, гостовања у емисијама обилују ставовима које боље да није рекао.
СПЦ када су у питању Јасеновац и наши мученици пострадали и у том нашем Јасеновцу и у ендехазији, однос је какав треба бити, крајње опрезан, са пијететом, не упуштају се у лицитације, популистичко надгорњавање, настоје ту нашу највећу и никад зацијељену рану не укаљати политиком, иако је то некад тешко.
Улога и СПЦ и синода СПЦ је у овом случају јако осјетљива, у овој Хрватској гдје имамо и све присутнију ревитализацију неоендехазијских „вриједности“, једина брана наставку расрбљавања и оно мало Срба што је преостало јесте СПЦ, и нико више. Ту ће сваку реакцију, неопрезну изјацву, саопштење, српски непријатељи искористити, посебно ако је у питању епископ, и ту се СПЦ не ријетко мора уздржати од реакције коју други Срби могу себи приуштити. Да ли ће схватити и разумјети позицију наше Цркве, до сваког је у складу са интелектом.
@ Лимес
Када се мало пажљивије прочита шта сам написао, нема никакве противречности у мом писању. Први део мог коментара је био поводом те одређене Јовићеве реченице о наводним поделама у СПЦ у вези са Јасеновцем. Наравно да у СПЦ нема подела У ВЕЗИ СА БРОЈЕМ ЖРТАВА У ЈАСЕНОВЦУ. То што еп. Јован заступа један одређени дискурс са тенденцијом смањивања броја србских жртава је његов ексцес, који нема подршку ни од кога у СПЦ. Да ли сте икада чули од било ког владике или свештеника или истакнутог лаика у СПЦ да помиње у вези са Јасеновцем неку другу цифру од оне која се помиње у синодском саопштењу? Ја нисам. Подела би била када би било још таквих као што је он и када би се формирале „две стране“ у вези са Јасеновцем у СПЦ. Подељеност коју сам потом поменуо односи се само на статус еп. Јована у погледу функција које обавља испред СПЦ, јер се види да врх Цркве није (за сада) вољан да га са тих функција одстрани, док је расположење у црквеном народу другачије. Али то није подела коју је имао у виду Јовић у исказу који је био повод за мој коментар. И трећа подела, коју сам поменуо (у вези са предањским и модернистичким струјањима у СПЦ) такође нема везе са Јовићевим исказом, нема везе са Јасеновцем. Дакле, ја сам у свом коментару „проширио“ тему и причао и о стварима које немају везе са Јовићевом тврдњом о поделама око Јасеновца, него се тичу шире слике у СПЦ. То је било можда и непотребно, али ми се учинило прикладним да на том месту кажем нешто и о томе. Међутим, изледа да је то у нечијим главама изазвало забуну и неразумевање.
Не, потписници нису имали у виду питања у вези са екуменизмом, а нисам ни ја када сам потписао тај позив. Не знам како сте то повезали. Нити позив има везе са екуменизмом у СПЦ, нити сам ја питање екуменизма имао у виду када сам позив подржао. Искрено, не разумем баш најбоље начин како неке ствари повезујете. Нити на шта мислите кад кажете да сам се изгледа предомислио. Ако мислите да сам се предомислио што сам потписао позив, нисам.
@ Родољуб Лазић
„Ако је Синод јасно и гласно стао на становиште да је број србских жртава у Јасеновцу 700.000, а то нико у СПЦ, (осим еп. Јована) није доводио у питање ни раније, а ни сада, у чему се та подељеност огледа? Ни у чему. Подељености у СПЦ око Јасеновца нема. Има некакве подељености само око тога да ли би или не СПЦ требало еп. Јована смени са места председника Одбора за Јасеновац и да повуче своју сагласност за место председника Управног одбора Музеја жртава геноцида.“ Ово сте Ви написали, противречност је у једној истој реченици, а питате се како ја то ствари повезујем? Па тако како сте написали.
Ако један епископ и Синод немају исто мишљење о нечем тако значајном, што сте сами навели, онда је тешко рећи да нема подељености. Кажете, разлике постоје само у томе треба ли владику разрешити дужности, а што би га онда смењивали, ако нема подељених мишљења о том питању?
Што се екуменизма тиче, није он у мом коментару баш никако повезан с потписом, него сте сами поменули да одређене поделе, (које иначе од прве реченице негирате, а после их набрајате), постоје у Синоду управо у вези с екуменизмом и неким иступањима епископа, где се на првом месту помиње владика Јован?
Дакле, треба пажљиво писати, пре тога добро размислити и одлучити, а читалац може разумети онако како је написано. Неће баш бити да су два коментатора тако погрешно разумела ово што сте написали. Шта сте заправо мислили, Ви ваљда знате. Ово што сте написали противречно је са самим смислом позива који сте потписали, па се читалац мора питати при чему од тога остајете?
Не бих трећи пут објашњавао оно што је и први пут било јасно некоме ко је пажљиво читао. Нити бих улазио у ваше недоумице које немају везе са мојим мислима и речима него са вашим неразумевањем онога што сам написао, и што сам у другом коментару објаснио. Али не сумњам да ћете се још једном јавити да ми објасните противречност у свему и свачему. Али то је ваш проблем проблем и не бих се више тиме бавио.
@ Родољуб Лазић
Па, да Вам не кварим предвиђање, ето јавићу се и трећи пут. Није било потребно ниједно Ваше објашњавање, ту је Ваш текст који је довољно јасан и сасвим лако разумљив, само што Ви то нећете да признате. Немам ја никакав проблем, а што очекујете да ја Вама објашњавам оно што Ви најбоље знате – зашто сте потписали онај апел за смену, зашто сте се предомислили и зашто сада покушавате да објасните да нисте мислили то што сте мислили и написали, и да то неко није разумео. Све се може лако разумети, није било потребно да се запетљавате и понављате своја објашњења, нарочито тамо неком коментатору који ето не разуме пет јасно написаних редова (цитираних да бисте сами пажљиво поново прочитали). Опростиће Вам Синод и владика, не брините!
@Limes
Сви потписници који су се непосредно/експлицитно
(потписом) изјанили против умањења броја настрадалих
Срба у Јасеновцу, хтели или не, посредно/имплиците су
се изјаснили и против ЕКУМЕНИЗМА, МОДЕРНИЗМА,
ПАПИЗМА, ГЛОБАЛИЗМА… јер све то извире из
САТАНИЗМА и увире у САТНИЗАМ.
Смањивање броја жртава у Јасеновцу једино може
да промовише и инсистира на томе само онај
који је инспирисан (а и сам саучесник) у горе
наведеним САТАНИСТИЧКИМ појавама у СПЦ,
посебно у епископату, зараженом ПАПСКИМ
вирусом – “Н Е П О Г Р Е Ш И В О С Т И“ (по питању
вере), а на ниже свештенство и верну паству
гледају као на “ЈЕДНУ СТОКУ ГРДНУ“!
Њих не треба смењивати, њих треба мотком РАЗЈУРИТИ,
и то “оплемењеном“ мотком!
@ Драган Славнић
Што се тиче смањивања броја жртава у Јасеновцу, ту наравно нема никакве недоумице. Не познајем довољно црквена питања. односе у цркви и свештенство, али ми се чини да сте и у томе у праву, мада не схватам сасвим зашто сте мени упутили свој коментар. То је пре требало упутити Р. Лазићу, јер он очигледно ни сам није начисто с тим шта жели, шта не жели. шта јесте написао, а шта није, шта је мислио. а није написао, а шта је написао и потписао. а није мислио! Па му је сад неко крив што је разумео његов текст како се једино и могао разумети и бацио се у јалова објашњавања! И, наравно, обавезне увреде!
@Limes
Ништа није случајно!
Хвала Вам на овом и оваквом коментару!
Надам се да Вас нисам ражалостио!
Одреаговали сте срцем, а “Бог је у срцу, а не у разуму!“.
@ Limes
„То је пре требало упутити Р. Лазићу, јер он очигледно ни сам није начисто с тим шта жели, шта не жели. шта јесте написао, а шта није, шта је мислио. а није написао, а шта је написао и потписао. а није мислио!“
Нико осим вас није имао проблем да разуме оно што сам написао. Ви сте имали проблем и после мог објашњења. Верујем да није ствар у томе да не можете да схватите написано и објашњено, него у томе да нећете да схватите. А зашто нећете да схватите, то стварно не знам. Једино што ми пада на памет је да можда имате неки лични проблем са мном, мада не знам зашто, и да због тога пишете ове смешне импутације и дисквалификације на мој рачун. Пријатан дан вам желим!
@ Родољуб Лазић
Како сте Ви то закључили да „нико није имао проблем да разуме“? Ваљда не мислите да је то било тако тешко разумети? Превидели сте првог коментатора који је указао на противречности у Вашем тексту. Само је он очигледно много разумнији од мене па се није упуштао у јалов посао, а вероватно нико није желео да се замајава! Само ја, од дугог времена! Ово о личном проблему је баш бизарна претпоставка, какав лични проблем с Вама могу имати, не знам о Вама баш ништа, осим онога што сте овде написали и онога што се отуда може закључити. Свако има право да буде недоследан и да се предомишља, али ипак не треба да скаче када то неко примети! А тема је сувише важна! И ја Вама желим пријатне дане!