Синод се окомио на „класичне лицемере” и задовољио се што је вл. Јовану забранио да говори о броју српских жртава. То значи да владика не сме да говори о броју српских жртава, али може да ради што му је воља

Василије Крестић (Извор: Курир)

Текст академика Василија Крестића који је пред вама редакција „Стања ствари“ добила је још у недељу увече; сазнавши да он није послат циљано нама, уздржали смо се од објављивања (као и остали српски портали/медији) док не буде штампан у листу коме је намењен. Но, текст је освануо на једном хрватском порталу, а његов власник и уредник – потомак усташа и свежи православни брат неким црквеним великодостојницима – тврди да га је добио „iz izvora u SPC-u“, уз захтев да се „pismo može prenositi, ali tražimo da se kod svakog prenošenja, djelimično ili cjelovito, navede da je objavljeno na portalu (…) s obaveznim linkom na našu izvornu objavu“. Суочени с таквим чиновима екуменске љубави и професионалног поштења, уз дозволу аутора, доносимо реакцију академика Крестића на саопштење Синода СПЦ.

Све који су се с пуно поштовања и уважавања и пре нeколико година и у најновије време обраћали Светом aрхијерејском синоду Српске православне цркве и Његовој светости молбом да због непримерених изјава о броју жртава у почињеном геноциду у НДХ и Јасеновцу, као и о кардиналу Алојзију Степинцу смени пакрачког владику Јована с положаја председника Управног одбора Музеја жртава геноцида, Синод је прогласио „класичним лицемерима”. Као један од тих не обичних, него „класичних лицемера” који не само као припадник православне вере већ и професионално као историчар добро познаје вишезначну улогу Српске православне цркве током њене многовековне прошлости, желим да нагласим да веома поштујем ту нашу институцију, а да њене представнике вреднујем по заслугама. Увек сам желео и данас желим да наша црква у сваком погледу напредује, да буде у свему узорна, да на најбољи начин служи и Богу и народу. Због тога сам, кад приметим да у њој нешто није како ваља, спреман на то да у границама својих скромних знања, с најбољим намерама, не желећи никога да увредим и повредим, скренем пажњу и јавно се огласим да кажем шта није добро, ко, како и чиме урушава њен углед. Због такве моје особине постао сам, по оцени Синода, „жалостан пример”.

Синод је једноставно, с позиција које има, не много рационално и објективно, повећу групу интелектуалаца, иза којих стоји маса верника,  која  му се снисходљиво и с пуно поштовања обраћала, дисквалификовао, и означио као незналице. Синод се својим понашањем изоловао од верника.  Мишљења верника њега не занимају. Од њих он тражи да буду бесловесни послушници. Игнорише њихове молбе. На њих не одговара. Не одазива се чак ни на дописе Српске академије наука и уметности који се тичу проблема фалсификовања историје. Таквим своји ставом од народа отуђени Синод створио је масу незадовољника коју је назвао „класичним лицемерима”.

Позив СПЦ и Влади Србије: Разрешите епископа славонског Јована свих дужности везаних за Јасеновац и геноцид над Србима у НДХ

Међу тим интелектуалцима, „класичним лицемерима”, ја сам, по оцени Синода, „посебно жалостан пример”. Такав сам постао из следећег разлога. Пре годину дана имао сам част да с неколико колега будем примљен код патријарха. Том приликом било је речи о смени владике пакрачког с положаја председника Управног одбора Музеја жртава геноцида и о патријарховом залагању за то да се ми, православни Срби, молимо и за душе наших убица ‒ усташа, пошто они, по његовом суду, и нису Хрвати јер су се својим злочинима искључили из хрватског националног корпуса. Тај разговор није уродио никаквим плодом, али је показао да смо Његова светост и ја, у вези с оба питања о којима смо расправљали, на сасвим супротним позицијама. Патријарх није био спреман да смени владику Јована с положаја на који га је поставила црква у Музеју жртава геноцида, који у неколико последњих година, од када је Музеј под контролом пакрачког владике, упорно ради на смањивању броја српских жртава у читавој НДХ и у Јасеновцу.  После тога усудио сам се да и о благонаклоном патријарховом ставу према владики Јовану и о залагању Његове светости да се молимо за душе српских убица обавестим нашу јавност. Тиме сам се замерио Његовој светости, па је он на седници Синода држаној 14. овог месеца показао да је спремнији да опрости злодела усташким убицама него мени, који сам се усудио да јавно изразим своје неслагање с његовим ставовима, мишљењима и препорукама.

Захвалан сам Синоду што ми је одао признање да сам „угледан и заслужан”. То је први и једини пут да црква после мог дуже него полувековног научног рада, изрекне такво признање. Међутим, чудан је контекст у којем је то признање изречено. У целини он гласи овако: „Посебно је жалостан пример једног угледног и заслужног академика који није осетио потребу да се јавно осврне на поновљене изјаве председника САНУ да су Косово и Метохија изгубљена ствар и да од њих треба дићи руке, али се зато ревносно бави темом броја јасеновачких жртава, што је у реду, али уз инсинуацију да Српска црква институционално стоји иза инкриминисане изјаве једног од њених епископа, што није у реду.”

Синод СПЦ: Епископ славонски Јован изнео произвољну и историјски неутемељену процену броја јасеновачких жртава

Када Синод пише о нападима на епископа Јована, њему смета што се критичари, који траже смену тог владике, позивају на његову изјаву коју је  о броју српских жртава дао пре више година. Другим речима, Синод покушава да ублажи нерасположење према владики, да убеди читаоце да је то давно прошло време, да његова изјава више није од значаја, да је треба занемарити и заборавити. Међутим, време као фактор који може да послужи као олакшавајућа околност за владику не важи за „угледног и заслужног” академика, премда је поменуту изјаву председник Костић дао пре више од осам година.

Да ли свесно или случајно, Синод је заборавио да каже да је академик Крестић после Костићеве изјаве у више наврата саопштио а у листу „Печат”, бр. 650 од 29. јануара 2021. и написао: „Ја не делим мишљење председника САНУ господина Костића да су Косово и Метохија и de facto и de jure изгубљени и да Србија због тога треба од њих да дигне руке, да их препусти Шиптарима.” Није ми познато да је тако нешто учинила и Српска православна црква. Штавише, њени највиши представници су после Костићеве изјаве били чести гости САНУ. У сваком случају нису на неки начин осудили Костића или се оградили због његове изјаве која је изазвала буру у нашој јавности. Један од првосвештеника који су у то време тражили и добили пријем код председника Костића био је и владика Јован Ћулибрк.

Извор: Печат

После свега реченог, поставља се питање из којих разлога је Синод поставио ово питање које се тиче Костића кад оно нема баш никакве везе с темом о којој је на својој седници расправљао и одлучивао. Очигледно је да је Синод на некоректан начин желео да покаже и докаже да сам недоследан, да сам према Костићу болећив, а према Његовој светости оштар и хиперкритичан, да имам двоструке критерије, да сам, заправо, нечастан и неправедан.

Кад је реч о кључном питању о којем је Синод расправљао, о оставци владике Јована на положај председника Управног одбора Музеја жртава геноцида, Синод је нагласио да је његова изјава о броју српских жртава, „потпуно нетачна и крајње штетна”. Синод уопште није разматрао изјаву владике Јована о Алојзију Степинцу и његово упозорење Србима да буду обазриви према кардиналу када о њему буду изрицали судове. Колико је нетачна и крајње штетна изјава владике Јована о броју српских жртава толико је нетачно и штетно и то упозорење о Степинцу. Оно доказује да владика Јован и у том случају ради не само против интереса српског народа већ и на штету историјских истина. Било би добро да се тај велики експерт наше цркве за геноцид, али и чланови Синода упознају с текстом покојног академика Виктора Новака, који је написао априла 1935. године. У  њему је описао политичке прилике у Хрватској и Славонији и већ тада показао ко је Степинац, чиме се бави, колико је верски и национално искључив и загрижљив, које и какве су му све проусташке и великохрватске, антисрпске, антиправославне и антијугословенске активности. Занимљиво је да владика Јован тражи од Срба да приликом изрицања судова о таквом човеку, буду обазриви. Такав стручњак какав је пакрачки владика својим незнањем и поступцима наноси штету и нашем народу и нашој цркви, а пред нашим непријатељима нас срамоти. Све то нашем Синоду не смета и упорно одбија молбе нас „класичних лицемера” да га лиши функције које има у Музеју жртава геноцида.

Василије Крестић: Недостојна трговина жртвама геноцида

Синод се окомио на „класичне лицемере” који траже смену владике Јована и задовољио се тиме што му је забранио да јавно говори о броју српских жртава пострадалих у геноциду. Међутим, одлучио је да га остави у Музеју жртава као свог представника. То не значи ништа друго него да владика не сме јавно да говори о броју српских жртава, али може да ради што му је воља. То он и чини утолико лакше и успешније што у директору Музеја, којег поставља Министарство културе, има продужену руку. Кад ово имамо у виду, ми, иако „класични лицемери”, нисмо ни слепи ни глупи да не видимо спој између државе и цркве кад је реч о злонамерном смањивању српских жртава, у огавном фалсификовању историје. На дан заседања Синода, који је одлучио да не смењују владику Јована, председница владе је јавно пружила подршку Музеју жртава геноцида и изразила је сагласност с његовим пословањем. Имам ли право да сумњам да ова подршка Музеју жртава од председнице владе није случајно изречена баш у време када је и Синод одлучивао о пакрачком владики и његовом опстанку на место председника Управног одбора Музеја? Опростите Ваша светости и Ваша преосвештенства, не желим да вас вређам, али вас молим да и ви не вређате нашу интелигенцију кад је реч о фалсификовању историје да ви нисте у истом послу с врхом државе. У синодској одлуци лепо нам причате о нашој цркви, њеном историјском значају и улози, а сасвим друго радите. Зашто то чините и зашто сте дозволили да будете увучени у прљаве политичке игре, нећу да нагађам, али нећу ни да их прећутим. У сваком случају то није само ваша велика погрешка већ и ваш велики грех.

И на крају овог кратког одговора морам да се осврнем и на то што сте у вашој одлуци оценили да ми „класични лицемери” не разумемо шта је то „светосавски патриотизам у црквено-православном кључу”. Можда би било добро да нас о томе подучите, можда баш у Музеју жртава геноцида, где директор Ристић, уз сагласност Министарства просвете, одржава течајеве дипломираним професорима историје о томе шта је геноцид. Само вас молим да нам за предавача не одредите владику Јована. Он нека држи течајеве о падобранству. Ту сигурно не прави такве погрешке као када процењује број српских жртава о геноциду и када оцењује злодела Алојзија Степинца.

Из саопштења Синода СПЦ (Извор: Стање ствари)

Не могу а да не упитам чланове Синода зашто нису на одређен начин, својим ауторитетом, приликом гласања у Народној скупштини о тзв. Смиљиној резолуцији, којом је требало да се одреди дан сећања на геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, тој иницијативи пружили подршку? Можда зато што је против тог захтева, иза којег нису стајали „класични лицемери” и tutti quanti, како се лепим српским језиком изразио Синод, била владајућа коалиција?

Categories: Разномислије

Tags: Василије Крестић, Дејан Ристић, СПЦ, Синод СПЦ, патријарх Порфирије