У Хрватској се на више страна истиче да су Срби и Српска православна црква коначно одустали од „српског мита од 700.000 српских жртава”
Василије Крестић (Фото: Д. Дозет/Вечерње Новости)
O фалсификовању историје и фалсификаторима (1)
Већ дуже време група српских историчарa залаже се за ревизију прошлости, посебно за ревизију почињеног геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској. Ова група историчара настоји драстично да смањи број српских жртава у читавој НДХ и у Јасеновцу. Она пориче досадашње процене да је у НДХ убијено око 700.000 људи и тврди да је убијено „свега” стотинак хиљада. Такве процене изричу се без доказа, игнорисањем многих прворазредних изворних података о броју жртава, као што су они хрватске комисије из 1945, у којој није било ниједног Србинa, или оних извора нацистичких генерала и високих политичких часника послатих Хитлеру 1942. и 1943. године. Занемарујући постојеће доказе историчари ревизионисти се у својим проценама ослањају на прорачуне појединих статистичара, или, што је још чудније, а са становишта научне методологије и здраве логике апсолутно неприхватљиво, на податке које су о броју жртава износили поједини јасеновачки логораши. Београдски ревизионисти спремни су да прихвате податак да је у Јасеновцу пострадало највише око 90.000 до 120.000 људи, и то само оних којима се зна име и презиме, чиме су се приближили званичним хрватским проценама. Тим поводом у Хрватској се на више страна истиче да су Срби и Српска православна црква коначно одустали од „српског мита од 700.000 српских жртава”.
Драго Пилсел: Мит о 700.000 убијених Срба у Јасеновцу руши баш СПЦ!
Свети Синод без одзива на Апел српских интелектуалаца
Није случајно што Хрвати ликујући истичу да је и Српска православна црква „одустала од мита” о 700.000 убијених људи у НДХ. Ово чине зато што је истински предводник српских ревизиониста владика пакрачко-славонски Јован, председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, кровне установе која ради на смањивању српских жртава. Он не само да стоји иза таквих активности већ се истакао и упозорењем Србима „да добро вагају сваку реч о Степинцу” и његовим кривицама. Владику Јована су на поменуте функције поставили највиши органи Српске православне цркве. Врх наше цркве веома добро је упознат с његовом делатношћу. Повећа група српских интелектуалаца, незадовољна понашањем владике Јована због смањивања броја српских жртава у геноциду и с његовим изјавама које се односе на А. Степинца, обратила се 18. октобра 2019. Светом Синоду „Апелом за одбрану светих српских новомученика јасеновачких”, али се Св. Синод уопште није одазвао на тај апел.
Апел Српској православној цркви за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких
Имајући у виду злонамерно фалсификовање историје које је дошло до изражаја у драстичном а научно неоснованом смањивању броја пострадалих Срба у НДХ, Одељење историјских наука САНУ и цела Академија су се у два наврата јавно обратили надлежним државним установама. Први пут учинили су то када је на положај директора Музеја жртава геноцида постављен Дејан Ристић, историчар који се никада није бавио проблемом геноцида и који за тај посао није био ни стручно нити научно оспособљен. Чим је засео у директорску фотељу изјавио је да ће наставити претходно усмерење Музеја, које је, под покровитељством владике Јована, као председника Управног одбора, већ увелико радило на смањивању броја жртава геноцида у Јасеновцу и Независној Држави Хрватске. То је био непосредни повод да се Одељење за историју САНУ и Академија обрате Министарству културе и уложе неку врсту приговора што се тако важна национална установа поверава нестручном лицу, које је, уз то, на самом почетку посла јасно изјавило у ком правцу ће руководити Музејом. Министарство културе се оглушило о представку Академије, не удостојивши је ни потврде да је примило њен допис. Историчари Одељења историјских наука и САНУ у целини такав поступак Министарства културе оценили су као елементарни недостатак културе. Схватили су да су надлежно министарство и држава сагласни са политиком владике Јована и директора Ристића кад је реч о смањивању српских жртава почињених геноцидом.
Други пут Одељење историјских наука и САНУ обратило се Министарству културе, Министарству просвете, председнику Републике Србије и патријарху Српске православне цркве поводом споразума који је бивши министар Бранко Ружић потписао с директором Ристићем, а односило се на „учење о геноциду почињеног над Србима”. Тим споразумом министарство је овластило Музеј жртава геноцида да обучава наставнике и професоре историје у основним и средњим школама о томе шта је геноцид. Ристић је убедио министра да „ђаци у основним и средњим школама данас знају врло мало или готово ништа о геноциду почињеном на територији Независне Државе Хрватске”, […] „а да наставници имају дилему како да ову деликатну материју приближе дечјем узрасту, што би трeбало да буде исправљено”. На семинару који ће организовати Музеј наставници ће, по Ристићевом исказу, бити упознати „са тим шта значи термин геноцид, који су геноциди почињени у Другом светском рату на територији Независне Државе Хрватске, и нарочито над Србима, какав је био карактер тог геноцида, који су узроци, какав ток, а какве последице, у којим је логорима спровођен […]”. Осим тога, „после тематских предавања, уследиће радионице са полазницима, у којима ће бити коришћена савремена научна сазнања. Наставници ће бити обучaвани како да децу, зависно од узраста, упознају са бруталношћу, масовношћу, организованошћу и територијалном распрострањеношћу геноцида у НДХ, као и о логорима, укључујући најпознатији, онај који је постао синоним страдања – Јасеновац, затим како да организују посете стратиштима, сусрете са преживелима, искористе документарне програме […]”. Најзад, „кроз реализацију, посебно заинтересовани наставници, они који се истакну, похађаће и следећи круг семинара, дводневних. Ту ће стећи вештине да и сами, уз подршку стручњака Музеја, могу да реализују овакве семинаре, односно обучавају колеге”.
Одељење историјских наука САНУ: О једној нечасној ревизији историје
Изузетно комплексна и деликатна тема
У образложењима програма речено је и то да је „за наставнике који се буду пријавили, у уводном делу програма обуке наведено […] да геноцид који је над Србима извршила хрватска држава на целокупној њеној територији током Другог светског рата, представља изузетно комплексну и деликатну тему за подучавање ученика основношколског и средњошколског узраста”. Штавише, „наставници историје неретко се устручавају да са ученицима детаљније обрађују ову тему на часовима, јер нису сигурни да су са њом довољно упознати, односно да су оспособљени да је на прави начин подучавају […]. Знања о тој теми претежно су стекли током иницијалног факултетског образовања и често не познају новије резултате историографских истраживања. Поред тога, реч је о теми о којој у јавности повремено круже непроверене информације које изазивају забуну и код самих наставника. Подучавање о геноциду над Србима у НДХ, као и о другим ратним страдањима, често је фокусирано на представљање историјских података и недовољно усмерено на унапређивање критичког мишљења ученика и развијање емпатије према жртвама. Отуда је циљ предложеног програма да развија компетенције наставника за поучавање о теми геноцида над Србима у НДХ, уз коришћење кратких прича, аудио-визуелних материјала и изложби, као и да им помогне да стекну вештине хоризонталног повезивања наставних садржаја из различитих предмета који се дотичу геноцида. Примарну циљну групу чине наставници историје у основним школама, гимназијама, средњим стручним школама и средњим уметничким школама.”
Како би постојећи пропусти били исправљени, јавност је обавештена да је „на програму пуних годину дана радила историчарка докторант Биљана Марцојевић, из Музеја жртава геноцида, са стручњацима Завода за унапређење образовања и васпитања и Министарства просвете”.
Цитирана садржина програма и пропратна објашњења Дејана Ристића изазвали су огромну недоумицу, праћену револтом и неверицом историчара Одељења историјских наука и Академије, па су они, у свом обраћању поменутим адресатима, између осталог написали: „из свега реченог произлази да историчари, који су стручно образовање завршили на матичним факултетима, не знају чак ни шта се подразумева под појмом геноцид, а камоли да су оспособљени да о њему говоре. Такво тумачење увредљиво је и за њих као академске грађане и за факултете на којима су дипломирали. Уз то, поставља се питање како ће ‘стручњаци’ Музеја жртава геноцида, међу којима је већина завршила исте факултете, успети да на једнодневним семинарима надокнаде све што је пропуштено током четворогодишњег факултетског образовања? Требало би се питати и да ли постоје поуздана уверења да су за едукацију наставника и професора оспособљенији од универзитетских професора. Којом приликом, када и на колико одржаних часова су стицали компетенције у чије постојање треба да верујемо? У низу питања, на која научна и универзитетска заједница има право да тражи одговор, намеће се и запитаност над досадашњим радом Министарства просвете и Завода за унапређивање образовања и васпитања, којима је Република Србија поверила прављење наставних планова и програма, укључујући контролу квалитета уџбеника и пропратног материјала за усмеравање наставника. Значи ли ово да све до иницијативе Музеја жртава геноцида нису уочили њихове мане и недоречености, не користећи своја овлашћења приликом акредитације уџбеника за историју?
Василије Крестић: Што пре подићи „српски Јад Вашем“, меморијални центар посвећен жртвама геноцида
Шта заправо хоће српска држава?
„У мноштву сличних питања посебну тежину има неизвесност о доследном ставу српске државе према једној од најболнијих тема из националне историје. Јер, док се јавност у Србији с једне стране учестало обавештава о потписивању споразума о сарадњи између Музеја жртава геноцида и других установа културе у Републици Србији, с друге је збуњена ставом који Ристић, директор Музеја, има према броју српских жртава, због чега се у српском друштву сматра једним од оних историчара који се истовремено залажу и за њихово поштовање и за смањивање (?!). Шта српска држава доиста хоће када је у питању култура сећања нејасно је и из чињенице да се на челу Управног одбора Музеја жртава геноцида и Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве налази епископ пакрачко-славонски Јован, који свесрдно подржава тенденцију умањивања броја жртава НДХ, релативизујући притом одговорност надбискупа Алојзија Степинца. У исто време, епископ Јован је на једној јавној трибини увредљиво говорио о Гидеону Грајфу, израелском историчару и аутору тротомне монографије о Јасеновцу, чије је објављивање подржала српска држава. Његовим неодмереним изјавама припадају и оне у којима тврди да се на факултетима не дају теме из историје Другог светског рата, превасходно његовог најболнијег дела, везаног за злочине и жртве. Такве тврдње у потпуној су опреци с чињеницом да је само у последњој деценији на Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у Београду о Другом светском рату одбрањено више завршних мастер радова и докторских дисертација које су нужно укључивале истраживање страдања српског и других народа. Штавише, у Музеју жртава геноцида запослена су двојица колега, који су у својим докторатима пажљиво проучавали злочине над Србима на Косову и Метохији и структуру жртава партизанских јединица.
„Због свега наведеног, као и због низа сродних проблема и питања, верујемо да су и научностручна јавност и друштво у целини веома често суочени са недоследношћу надлежних установа, институција и органа власти, те да имају право да захтевају разјашњење о принципијелном ставу и политици српске државе према страдању српског народа у ратовима који су претили његовим затирањем. Самим тим и према начину на који ће геноцид над Србима и другим народима у Југославији бити истраживан и представљан.”
Они којима су се својим писмом обратили историчари Одељења историјских наука САНУ и целокупна Академија нису нашли за потребно да одговоре, иако су директно позвани да то учине. Позиву се одазвао само вршилац дужности Министарства просвете господин Ђорђe Милићевић, али од њега Академија није добила одговор на постављена питања која се тичу геноцида, већ само уопштена обавештења о томе какви су програми, планови и циљеви тога министарства. И у овом као и у многим сличним случајевима ћутање је врста одговора. Прозвани су показали да Академија и њени чланови не заслужују њихово поштовање, а да они који раде на смањивању српских жртава геноцида не раде ништа што није у сагласности с њиховим погледима. Јавност треба да зна да је највиша научна установа Србије, кад је реч о проблему геноцида почињеног над Србима у Јасеновцу и у читавој НДХ игнорисана, а ћутањем пружена је подршка фалсификаторима наше историје.
Увреде као метод рада
Неколико речи нужно је рећи и о начину и методу рада у ширењу фалсификаторских намера. Доказа за своје намере о смањивању броја жртава геноцида фалсификатори немају, а тешко је веровати да ће их и пронаћи. Доказе који постоје, а њиховим настојањима не иду у прилог, како је већ речено, они игноришу, али зато упорно и агресивно траже да се верује њиховим оценама и проценама. У јавности се представљају као велики стручњаци за геноцид, а мало је међу њима оних који стварно имају значајније научне радове о тој теми. Ристић нема баш ниједан, а владика Јован има само једну одавно превазиђену библиографију радова о геноциду. Ауторитативно наступају зато што иза њих стоје наша држава и наша црква. Због те подршке имају више него добру медијску прођу, како у владајућим, тако и у опозиционим западноевропски опредељеним медијима. Њу обилато користе и њеним посредовањем шире своје фалсификаторске идеје којима узнемиравају, трују и вређају не само жртве геноцида већ и њихове живе саплеменике. Према неистомишљеницима, према онима који се не слажу с њиховим ставовима и нимало часним намерама, они су нетрпељиви, безобзирно оштри и до милитантности искључиви. Циљ им је да увредама, нимало бираним речима и омаловажавањем ућуткају све који нису спремни да се сагласе с њиховим ставовима. У том погледу добро може да послужи случај с професором Гидеоном Грајфом. Као странац, као израелски историчар, он је, на основу обиља веродостојних извора и импресивног обима релевантне литературе, написао волуминозну монографију Јасеновац ‒ Аушвиц Балкана. Српским фалсификаторима историје геноцида засметале су Грајфове бројке о пострадалим Србима, које су далеко веће од њихових процена. Ту књигу антологијске вредности и значаја и њеног аутора владика Јован окарактерисао је, за једног епископа, нимало бираним речима. Грајфа је почастио изјавом да је циркус. Занимљиво је да је професор Грајф, који је за владику Јована циркус, за ту књигу награђен Златном медаљом за заслуге Србије, за изузетну и несебичну посвећеност у области истине о страдању српског, јеврејског и других народа током Другог светског рата. Међутим, нешто касније истом наградом награђен је и Музеј жртава геноцида па се поставља питање иза кога и иза чега стоји држава својим наградама кад је реч о лауреатима антиподних ставова?
Владика Јован није поштедео ни покојног професора универзитета Бранка Петрановића, нашег најбољег, најобразованијег и најплоднијег стручњака за најновију историју Србије и Југославије. Зато што му је засметала Петрановићева позитивна оцена књиге покојног Милана Булајића, чијом проценом жртава у Јасеновцу и у читавој НДХ владика није био задовољан, подругљиво и са ниподаштавањем назвао га је корифејом. Све оне који се баве геноцидом над Србима у НДХ, а не прихватају процене Музеја жртава геноцида о броју пострадалих Срба, директор Ристић назвао је дилетантима. Један следбеник владике Јована у смањивању броја српских жртава геноцида покушао је да докаже да су он и његови истомишљеници у праву, да су они рационални и научно објективни, а да су њихови оспораватељи ригидни и неразумни, па их је подругљиво назвао Србендама. Са циљем да и мој историографски допринос о почињеном геноциду обезвреди, та скупина фалсификатора почела је да шири гласове да сам хрватски шпијун и да сам, због дубоких година, као „остарели академик” научно непоуздан.
Вељко Ђурић Мишина: Књига проф. Грајфа о Јасеновцу пропагандистичка компилација
У својим акцијама и намерама фалсификатори су понекад и жалосни. Један од њих, који није дилетант већ експерт за сва историографска питања, пре неколико дана је на телевизији изјавио да су Срби чудан народ, да се не радују њиховим тврдњама да је број пострадалих Срба далеко мањи него што тврде њихови противници. Судећи по томе, он и његови истомишљеници, као историчари, нису дужни да се служе доказима, да утврђују чињенице, да дођу до истине, каква год да је она, већ да раде на томе да обрадују народ. То заиста није дилетантизам, то је много горе и теже, па зато и не заслужује коментар.
Наставак у наредном броју Печата
Наслов и опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Апел СПЦ за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких
- З. Чворовић, В. Димитријевић, А. Лазић: Против ревизије броја жртава – зашто смо потписали један апел
- Стефан Радојковић: Научно ревидирање броја жртава Јасеновца неће ревидирати историју
- Душан Никодијевић: Најмање 99.000, највише 208.000 жртава логора Јасеновац–Стара Градишка
- Душан Никодијевић: Број од 700.000 жртава Јасеновца нема чврсто утемељење
- Вељко Ђурић Мишина: Процене Д. Никодијевића не умањују нити повећавају број жртава Јасеновца
- Душан Ј. Басташић: О једном несрећно одабраном поређењу и контексту
- Вељко Ђурић Мишина: Академику Крестићу и иним 51 потписнику „Апела за одбрану новомученика јасеновачких“
- Василије Ђ. Крестић: Уместо одговора В. Ђ. Мишини или Зашто сам потписао Апел за одбрану Новомученика Јасеновачких
- Александар Лазић: Ини потписник Мишини на писмо или Само ви, директоре, радите свој научни посао
Categories: Преносимо
Господине Василије, свака ваша ријеч блажи душу. Сматрам да се ова невјероватна ситуација у којој се као народ и друштво налазимо изложени овој бласфемији домаћих издајника и фалсификатора историје, не може у потпуности схватити без појашњења историјске одговорности и улоге римокатоличке цркве и Ватикана у геноциду над српским народом. Иза оминозног владике Ћулибрка и директора Ристића, али и осталих који омисивно и комисивно подржавају тај њихов дијаболични посао, стоји једна моћна организација – римокатоличка црква, која већ хиљаду година води геноцидни рат против православља. Када спомињете арогантни и инвективни стил изражавања који несрећни Ћулибрк и његови истомишљеници/плаћеници/издајници користе у обрачуну са Србима који се супротстављају том демонском ревизионизму, треба знати да се ради о провидним језуитским методама немоћним пред истином коју ВИ говорите и свједочите, као и велика већина наших поштених и родољубивих људи. Истина је Богу мила и она ће нас ослободити!. Несрећни Ћулибрк и остали који га с предумишљајем подржавају починили су апостасију и постали су ренегати, такође постали су и саучесници страшног геноцида почињеног над српским народом. Из несрећног Ћулибрка (наглашавам да је несрећан) заиста излазе аспидске конструкције које би требале да збуне људе који сплетом околности мало познају мартиријску историју свог народа страдалог за вјеру православну. Замислите он каже како је постојала опасност да нас прогласе ревизионистичком државом??? Какав цинизам! Каква злоба! Каква ароганција! Зато што МИ вршимо ревизију српске мартиријске историје, не он већ МИ, који само свједочимо о злу да не би постали дио тог истог зла коме несрећни Ћулибрк и припадници те котерије служе.Није он вријеђао само Гидеона Грајфа, вријеђао је и Србољуба Живановића који је давно рекао да нико нема право да прашта у име оних чије је ћутање вечно. Видимо да наши екуменисти подржавају ово зло, нажалост слично је и са колонијалном управом. Оно што нам хронично недостаје то су људи од моралног интегритета на кључним положајима. Нама недостаје самопоштовање које је предуслов сваког доброг самопоуздања.како рече Калајић. Сваки правдољубиви Србин треба да зна да његова улога и одговорност у борби против овог зла које покушава да нам окупира нашу цркву и државу, није занемарљива и да треба да се бори колико може и у свим приликама. Свједочимо истину о злу и на тај начин ћемо се најбоље заштитити!
Фала богу, још увек нема стручњака, који тврде да су нас усташе и њиово цвеће, ослободађали, силним офанзивама и сличним дрангулијама.
Издајници неће престати са извршењем својих циљева. Кад више не буде величина које им се могу супротставивити, више неће бити никога да изнесе истину и укаже на лаж. Нови нараштаји неће знати каква их судбина чека и вероваће у добре намере својих учитеља инструисаних са запада.
Зато, због наше деце, вратимо се гуслама и усменом предању. Морамо објаснити деци да смо поробљени, да су нам владари издајници, да их у школама лажу и да од њих крију истину. Данашња школа оспособљава нове нараштаје само да буду пуки извршиоци, а не образовани људи. Таква школа је супротна интересима српског народа. Ми, без Руса, нисмо у стању да се ослободимо, али можемо децу научити истини. То је и наша света обавеза према часним прецима. Наша деца се морају занимати за цара Лазара, Карађорђа, војводу Мишића, патријарха Павла, за изгиниле у оба велика рата и последњем рату у Босни и Хрватској, за судбину Срба на Косову и изван Србије. Нашој деци морају бити потпуно стране и са гнушањем одбојне приче о родној равноправности, о промени пола, о уласку у ЕУ, о добрим намерама Америке према нама, о Мини Шенгену, о подршци Украјини, о пропасти Русије, о добрим комшијама Хрватима. Жути и Вучић су нас увели у дуго робовање и вазалство, али ми морамо раздвојити жито од кукоља и морамо знати шта је право. Најважније је да то знају наша деца, јер само тако могу опстати.
Врло је добро ухваћен momentum да се на чистац истерају ствари са србским фалсификаторима/умањивачима броја жртава убијених у логору Јасеновац. Сада не би требало то “скинути са дневног реда” све док се најзад не одстране са важних фукција и утицајних места сви свесно злонамерни или пак обични “корисни идиоти” који дезавуишу истину о Јасеновцу.
За “дивљење” је са каквом упорношћу и са колико преданости они раде свој посао. Са барем исто толико упорности и преданости треба и ми да се трудимо да их онемогућимо у томе што су наумили.
Одлично је господин Крестић указао и на улогу коју у свему томе игра епископ Јован Ћулибрк, али и врх Србске Цркве, својим ћутањем, пасивношћу и допуштањем да еп. Јован несметано, већ годинама, води кампању дезавуисања свих оних који се противе умањивању броја жртава убијених у Јасеновцу.
Нисам сигуран да ли је еп. Јован свестан колико је незадовољство и огорчење изазвао у србском народу својим “јасеновачким” деловањем? Али не само тиме, него и отвореним екуменистичким, толико екуменистичким да би се могло окарактерисати и унијатским, деловањем-сарадњом са Римокатоличком црквом у Хрвата? Не знам да ли сам икада раније, за било ког црквеног великодостојника (а било је тога, са разлогом, периодично), чуо толико гласних и одлучних израза негодовања, све до узвика “недостојан” и позива за његово рашчињење. Није да нисмо (нажалост) навикли да Црква не слуша глас верног народа, сводећи га на стадо (уз једва чујни, подразумевајући, јелте, додатак “словесно”) и није да верни народ не зна шта јерархија у Цркви јесте. Али врло добро знамо и шта јерархија треба да буде, и шта не треба да буде. То што не изговарамо то превише често требало би схватити као последицу постојања високе црквене свести у народу Божјем, као и добронамерности и стрпљивости. И не жалимо због тога. Свесни смо да свако, и свештеник и епископ, није безгрешан, да има много брига, и личних и општих, и велику одговорност. Али и свештеник и епископ је (макар и најпоштованији и најважнији) је само део организма Цркве, којој је глава Христос. Њиме се све мери. Само је Он Пут, Истина и Живот. Сви ми људи, и епископи и мирјани, јесмо грешни и слаби, са врлинама и манама. А кроз историју се показало да је једно од најтежих искушења Цркве, са најтежим последицама – клерикализам, одвајање клира, свештенства, у посебну “касту”, која остатак Цркве третира са позиција власти и моћи.
Нека нас Господ сачува од тога!
Kao što sam na ovom sajtu objavio, kao i u knjizi “Američki pohod na rusiju” (Ćigoja štampa, Beograd 2022), broj žrtava u Jasenovcu nikako nije mogao biti manji od 500.000, a verovatan broj je izmedju 700.000.i 900.000 ili čak više. Ektrapolcija iz kasnijih popisa stanovništva i iz tih velikih brojeva i iz linearnog rasta stanovništva u poslednjih 70 godina to garantuje. Nagadjanja na osnovu kasnijih izveštaja i kasnijih istraživanja su sasvim nepouzdana i garantuju pogrešne procene.
Videti ovde:
https://stanjestvari.com/2023/05/02/dragan-pavlovic-genocid-u-kompleksu-logora-jasenovac/
Читајући неке чланке (све мање због недостатка времена) највећи број читалаца је збуњен и не зна шта се заиста у позадини догађа. Зато је важно мало разбистрити ситуацију. Јавио се и ред проф Ковић са пар изненађујуће корисних информација али и са пар погрешних.
После дужег времена се неко удостојио да се осврне на број жртава Аушвица. Ковић каже да је опште прихваћен број пољског историчара од 1,1 милиона да постоји 650 хиљада досијеа и да је записано 445 хиљада имена, али не мора да значи да су сви били жртве. Пољакову бројку је већ поменуо МЕ, мада није истина да је опште прихваћена баш као што није била ни бројка из Нирнберга од 4 милиона.
Ни Ковић ни други вероватно не знају да постоји тачна бројка жртава и ја сам покушао да наведем МЕа на њу. Aли и бројеви које је Ковић изнео имају толику важност да је ретко ко тога свестан. То на пример значи да је број жртава у Аушвицу био мањи од броја жртава у Јасеновцу!!!
Зашто је то важно? Концептом холокауста се влада светом и тај концепт Ковић наводи као нешто позитивно и државе које кажњавају негирање холокауста се сматрају као прогресивне и ми би као требали да будемо такви. Број жртава у Јасеновцу ремети темеље владања светом и зато се мора по сваку цену смањити.
То објашњава деловање владике пакрачког који је вероватно не-Србин и уз то још и ционистички препарирани производ. Узгред, јавна је тајна да су ционисти ушли дубоко и у структуру Ватикана, неки кажу да утичу на кључне одлуке.
Они који желе, знају како ради систем. Пронађе се уцењени појединац који не може да извуче из игре нити да одбије да ишта учини и он даље поставља патријарха , потписује предају Косова, признаје Смакедонску цркву, растура националне ресурсе, ангажује војску и полицију да спроводе антиковидске мере, итд. Заузврат га одржавају на власти и омогућују му неограничену пљачку сопственог становништва. Тај систем влада у целој Европи (осим Белорусије) и те земље се називају ‘демократским’.
Интереси циониста и Ватикана се овде (а и другде) поклапају па тако можемо објаснити масовну кампању негирања српских жртава у коју се чак укључио и анестезиолог из Канаде са својом оригиналном методом умањивања жртава.
Због тога се никако не сме објавити тачан број жртава у Аушвицу иако се зна. Ковићева цифра од 6 милиона од којих се наводно знају имена 5 милиона је нетачна и неодговорна. Коришћење такве аргументације и концепта холокауста у циљу утврђивања тачног или приближног броја српских жртава у Јасеновцу је више него контрапродуктивна.
Да ли владика пакрачки после 8 година боравка у Јерусалиму и изучавања Аушвица зна тачан број жртава? Он не каже ништа ни о чему а натукница о ‘ревизионистичким’ земљама је безобразлук најгоре врсте. Hажалост, већ сам објаснио да је систем наместио патријарха и Синод који само спроводе туђе одлуке и немају ни воље ни храбрости да се коментаришу понашање пакрачког владике.
Ево, да видимо да ли ће неко да реагује. Колики је укупан број жртава (који је тренутно 6 милиона) који је утврђен од стране Црвеног крста? Невероватно је да се тај податак тотално игнорише иако потиче од кредибилне организације која је била очевидац на терену? Ако број жртава у Аушвицу већини није познат или је неизвестан, да ли неко зна да ли је тамо, на пример, постојало породилиште?
@Онорије АЕ Илирије
“Број жртава у Јасеновцу ремети темеље владања
светом и зато се мора по сваку цену смањити.”
У државном и црквеном врху ”авлијанери” су ту да
ћутањем и држањем по страни припомогну ту
ђаволску работу смањења броја жртава у
Јасеонвцу (па и целој НДХ), са 700 до 900000,
на 80 до 120000.
Јована Ћулибрка ће Ватикан одликовати орденом
”разБлаженог Алојизија Степинца”, а и подржати
за поглавара будуће ”Православне цркве НДХ”,
исто као што је учињено и са ”МПЦ”.
Све иде у прилог тој твтрдњи, јер се то планира и
са Шиптарима на КиМ, а и са ”Војвођанерима” у
АПВ.
На Србе из Montenegra врши се велики притисак
у том смислу, само се не зна још да ли ће се тамо
преломити у корист Montenegrina или СРБина.
Да не заборавимо и она ”’три мускетара”
из САД и Канаде, предовђени заклетим
”Дарвинистом”
„Некада смо имали дрвене путире и златне свештенике, а данас имамо златне путире и двене свештенике (епископе)“, рече мудри Патријарх Павле. Епископ Јован би бар са часова богословије (ако не из сопствене вере и личног убеђења) требало да зна да нам је „свака длака на глави избројана“, а поготово свако име, сваке жртве у Јасеновцу и на другим стратиштима широм злочиначке НДХ записано у Књизи Живота, исписаној Божијом руком и да Господ, не само да види лица свих за Њега и веру пострадавших, већ и лица оних који њихову жртву умањују и „играју“ се бројкама мученика. Каже Јеванђеље да је „ђаво отац лажи и када лаж говори, своје говори…“(Јован 8, 44). Сваки епископ се на монашењу обавезао да ће говорити, живети и ако треба и живот положити за Истину и ништа сем Истине (која је Христос Господ). А манипулација бројкама (свесна или несвесна), је лаж јер све што је у супротнисти са истином, лаж је је само по себи.
Србима непријатељи нису потребни.
https://izmedjusnaijave.rs/%d0%bf%d0%be%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%be%d0%bc%d0%b5-%d0%b8-%d0%bd%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d0%b4%d0%be-%d1%81%d1%80%d0%b1%d1%81%d1%82%d0%b2%d0%b0/
Još jednom. Iz velikih brojeva celokupnog broja stanovništva Jugoslavije od 1921. do danas se može videti d aje porast bio LINEARAN. Zato se može izračunati gotovo tačan broj stanovnika 1945. onaj koji je trebalo da bude i onaj koji je bio. Linearnom regresijom se nalazi da je demografski (ukupan) broj stanovnika bio za oko 2.5 miliona manji od očekivanog. Sva kasnija brojanja žrtava rata bez kompleksa Jasenovac ne daju više od 1.7 miliona. Taj nedostatak se jedino može objasniti činjenicom da je u kompleksu Jasenovac ubijeno 700.000 do 1 milion ljudi. Taj broj se ne može negirati:
https://stanjestvari.com/2023/05/02/dragan-pavlovic-genocid-u-kompleksu-logora-jasenovac/
Истински „владар“ СПЦ из дубоке сенке , ментор Патријархов , повлачи своје потезе пажљиво и одмерено , вагајући тамо где претеже тег …
Онорије АЕ Илирије, Хвала Вам на исказаном поштењу и ОДВАЖНОСТИ. Многи знају чињенице које сте навели, али немају петљу да то јавно кажу односно напишу.
Зашто би бестијални усташки злочин са својим недвосмислено утврђеним геноцидним карактером био мањи, чак и да је ова цифра неупоредиво мања? Зашто неки наши историчари толико инсистирају на тој цифри?
Зашто наша држава није донела резолуцију да је у Јасеновцу извршен геноцид над српским народом? Зар нам то није важније него да ломимо копља око цифре од 700.000?
Да ли нам је цифра од 700.000 потребна ДА БИСМО МОГЛИ ЗАПАДУ ДОКАЗАТИ да је над српским народом извршен геноцид у њиховој држави-мезимчету (и онда и данас)?
Како је могуће да је у Сребреници извршен геноцид, а (наводно) побијено око 8.300 Бошњака, а за Јасеновац нигде не постоји званични став, па ни код нас (резолуција) да је то био геноцид? Ако је тако, онда је очигледно да за Запад, којем хрлимо у загрљај раширених руку, није довољно побити ни 700.000 Срба да би нам они и некакви судови “правде” признали да је над нама извршен геноцид?
Слажем се са Крестићевим аргументима, али пошто му није јасно шта је заправо политика Србије према овом проблему, треба да му укажем да је то она иста политика која је омогућила председнику САНУ да тврди како се треба ратосиљати Косова. Одељење историјских наука САНУ је врло млако реаговало због тога. Да се не градимо наивни, нису овде проблем ни Ћулибрк, ни Костић ни Баба Јока, овде “риба смрди од главе”. Вучићева власт стоји иза овога и САНУ треба то отворено да каже. То би било поштено. Све остало су шпекулације и трговина, што мање што више.
@Ганимед Зна “запад” да су хрваЦи извршили геноцид, па они су их и створили такве и због тога. Ми би требали да упознамо наше нараштаје како настају конвертити (вера, писмо, националност итд.), чијим интересима служе и какве су све злочине, тј. геноцид, спремни да ураде матици.
Поздрав.
У контексту ових дискусија се између редова провлачи и питање да ли је геноцид над Србима дело групице Хрвата ‘који су се исписали из људског рода’, или се може сматрати да је то одговорност свих оних који себе називају Хрватима.
Мало је претенциозно називати их народом пошто нису имали прерогативе за декларисање као посебне нације. Познато је да нису имали никакву своју историју, нити језик, нити културу а поготово никада, све до данас, нису имали стид. Такође је познато да немају ни своју посебну генетику нити прехришћанску (тзв словенску) митологију пошто тада нису постојали а католицизам им је избрисао и оно мало што се задржало после конверзије.
Одмах да кажем да оне који се називају Хрватима – треба сматрати за ‘геноцидну групу’ (или геноцидни народ). Зашто?
У свету има много дискусија и покушаја ревизија догађаја из недавне (и старије) историје укључујући и два светска рата. Један правац дискусија су геноциди. Геноцид над Србима је мало познат што је још један од великих пропуста наше историграфије, која на светском (а и на локалном) нивоу уопште не постоји и нема ни једног аутора који је објавио нешто вредно пажње.
То користе Хрвати, чији аутори уз подршку својих коментатора сада проглашавају да су Хрвати били жртве српско-комунистичке пропаганде, да српских жртава скоро да уопште није било а да су највеће жртве Србокомуниста управо били Хрвати. Тешко је било на малом простору набројати сва зверства која су Хрвати починили, људима који никада нису чули за Јасеновац и који не могу да разумеју зашто су убиства обављана ножем и маљем а не пушкама.
Ја сам смислио критеријум да би се нека група/народ прогласила геноцидном иако многи мисле да је ‘ненаучно’ сматрати икога да је геноцидан и да данашње генерације нису одговорне за поступке оних (својих предака) који су се ‘исписали’. По том критеријуму ако 100% неке групе/народа (у овом случају Хрвата) сматра да је геноцид над Србима био оправдан и ако сви, без иједног изузетка, одобравају и подржавају усташе, та група се сматра геноцидном.
Барем 15 пута сам позвао Хрвате да макар вербално осуде усташки покрет и геноцид над Србима и да ћу ја, ако то само један једини од њих уради, јавно повући своју квалификацију да су Хрвати геноцидан народ. Никада, ни један хрватски аутор нити коментатор то није учинио тако да се показало да је моја квалификација о њима, као јединој геноцидној групи на свету била исправна.
То је истовремено било и најконцизније објашњење западној јавности да геноцид над Србима није био дело једне маргиналне, ‘исписане’ групе, већ да је увек имао и још увек има 100% подршку свих Хрвата. Раније се сваки пут када сам поменуо Јасеновац јављало неколико Хрвата да негирају, релативизују, провоцирају и спрдају да би се спречила дискусија о томе. Сада се више нико не јавља јер знају да ће им бити упућен претходни позив да би ce негиралa квалификацијa о ‘геноцидном народу’ и да сви други радознало ишчекују да ли ће се неко одазвати, па вероватно процењују да је боље не провоцирати јер би се стално освежавала мантра о њиховој геноцидности а то полако људима улази у уши.
Дакле, одговор на питање – да ли су Хрвати геноцидан народ? – је недвосмислено позитиван, све док се они коначно не суоче са зверствима својих очева, каквa нису виђенa у историји људског рода до сада и којa их смештају на само дно људске цивилизације.
Evo sta o NDH pise Hrvat Gordan Duhacek u clanku :
« Hrvati su pobijedili ustaše i uništili NDH. To trebamo slaviti »
NDH je u svibnju 1945. posve zasluženo izgubila svoje mjesto na svjetskoj pozornici. Ako je postojala neka država ili „država“ koju je trebalo uništiti, onda je to bila ona. U četiri godine postojanja počinila je genocid, izazvala nekoliko ratova, dovela do smrti stotina tisuća ljudi, opljačkala sve što je mogla, posijala golemu mržnju koja neke truje i danas. Klik na :
https://www.index.hr/vijesti/clanak/ndh-je-bila-najveca-greska-u-hrvatskoj-povijesti/2354518.aspx
@Деда ђоле
Ко је, бре, победио усташе? Хрвати ??? Ајде, **** **** *** *** *** ***.
@Ганимед
Да, Хрват Јосип Броз Тито
Прочитај овај чланак :
https://www.matica.hr/kolo/603/presucivano-najvece-stratiste-hrvata-30202/
@Деда Ђоле,
на страну несувисле тврдње, свибањске и прешућиване, али да ли заиста мислите да ће ико при чистој свести и савести да испрати везе које наводите?
Дајем краља (рвацког, подразумева се) за коња и * за одговор.
Поздрав, Твртко Сарајевски
Поводом годишњице звјерског убијства србске нејачи у околини Бање Луке, (више од 2300 уморених душа), Глас Српске из Бање Луке је објевио прилично опширан чланак о томе стравичном догађају. Само једном је наведено НДХ а шест пута су спменуте усташе. Нити једном ријечју се не спомињу Хрвати. Сви знамо да су огромна већина усташа били Хрвати, а мањи дио претци муслимана, данашњих Бошњака. Неколико пута сам писао коментар да је потребно навести да су то углавном биле хрватске усташе. Међутим, уредник Гласа Српске то није хтио да објави. Увјерен сам да је ово ствар коју већ дуже времена контролише СНСД, односно Милорад Додик и Жељка Цвијановић. Потпуно исти случај је са београдском Политиком, гдје по том питању ведре и облаче Александар Вучић (*****) и Ивица Дачић.
@Ајде, погледај и запамти !
Наредбу за уништење усташа и домобрана издао је Хрват.
У време масакра у Блајбургу и “маршева смрти” који су уследили, тај Хрват је био председник владе, министар одбране у тој влади, генерални секретар КПЈ и врховни заповедник свих југословенских оружаних снага.
Јосип Броз Тито је имао пуну ефективну контролу над јединицама (51. дивизија Треће југословенске армије Косте Нађа) које су побиле усташе, домобране.
Један мањи део усташа убијен је на блајбуршком пољу у Аустрији јер се нису предали довољно брзо. Потпуковник Милан Баста им је за предају дао рок од 15 минута.
Највећи део је убијен у Словенији.
Преостали су одвођени на места где су за врема НДХ вршили злочине и тамо убијани. За више детаља, Клик на :
https://hr.wikipedia.org/wiki/Bleiburška_tragedija
Наредбу за уништење и Срба и Хрвата на Блајбургу-Зиданом мосту је издао психопата.
Шта сад, друже, Деда Ђоле?
Да Заборавомо Јасеновац због пар комунистичких психопата, који су мислили да треба једнако “казнити” извршиоце геноцида као и браниоце државе – монархије?