З. Чворовић, В. Димитријевић, А. Лазић: Против ревизије броја жртава – зашто смо потписали један апел

Иако у тексту апела има извесних ставова које потписници ових редова не деле, сматрали смо да је неопходно обратити се епископату Светосавске Цркве

Када је некадашњи немачки генерал Рендулић, који је и сам био хрватског порекла, једанпут пред Павелићем поменуо да су усташе, по његовом знању, побиле 500.000 људи. Павелић је то одбио као злонамерну “клевету”. “Било је само 300.000.”
Кархајнц Деншер: „Политика римских папа у 20. веку“

Стварно: Зашто смо потписали?

Потписници ових редова потписали су један апел против ревизионистичких тенденција кад је број јасеновачких жртава у питању.

Те тенденције су сасвим јасне: тврди се, од стране „одговорног лица“, да досадашњи број жртава „балканског Аушвица“ ничим не може да се оправда, и да ће будуће енциклопедијске одреднице о Јасеновцу бити знатно „умереније“.

Иако у тексту апела има извесних ставова које потписници ових редова не деле (рецимо, ми уважавамо рад Музеја жртава геноцида у Београду, и искрено поштујемо допринос др Вељка Ђурића нашој науци, коју је обогатио низом значајних студија, пре свега из историје СПЦ), сматрали смо да је неопходно обратити се епископату Светосавске Цркве, као чувару црквено-народног предања и литургијског спомена Новомученика Јасеновачких, подсећајући на опасност најновијих ревизионостичких тенденција, које су бремените великим опасностима по садашњост и будућност наше верске и историјске свести.

О чему је реч?

Заборав жртава

Скоро осам деценија после почетка Другог светског рата, у коме су државе чланице Троjног пакта а посебно њихови домаћи jугословенски савезници – Хрвати, муслимани, Мађари и Албанци, убили толико наши сународника, из историjске свести потомака убиjених наjвећим делом jе избрисан и оваj рат и његове жртве. У уџбеницима историjе реформисаног српског образовања своjе место ниjе нашао ни jедан од наjмонструозниjих покоља Срба коjи jе краjем jула и почетком августа извршен у храму Рођења Пресвете Богородице у Глини. У цркви у Глини усташе су побиле 1.564 Срба. Један од кољача Хилмиjа Берберовић описао jе детаље овог злочина: „У цркви jе могло стати 1.000 људи. Ту jе командир одређивао 15 људи коjи има да изврше клање. (…) Убиjање jе вршено на таj начин што смо негде ударали ножем где стигнемо. (…) За време овог клања ниjе горjела свjетлост у цркви, већ су били одређени специjални воjници коjи су у рукама држали батериjске електричне лампе и тиме нам освjетљавали простор…“ Оваква историjска амнезиjа постаjе схватљивиjа ако се посматра из перспективе новопроjектоване ревидиране историjске свести „Уjедињене Европе“ о Другом светском рату, коjа у евроуниjатским српским круговима има тежину вредносног аксиома. Циник би приметио да данашњи поборници српске интеграциjе у нови светски поредак мораjу да имаjу историjско разумевање за интеграциjу Балкана у нови поредак jугоисточне Европе из 1941. године. Ипак кључ за потпуно разумевање овог проблема даjе српска политичка стварност последње децениjе 20. века.

Жртве у НДХ

Главни разлог за побуну у западним српским краjевима 1941. године, како с правом примећуjе Милорад Екмечић, jесте „покушаj католичке цркве да на реци Дрини учврсти границу своjе цивилизациjе“. Зато су, додаjе он, „синови 1941. наставили тамо где су очеви били 1914, као што су и они били у истом положаjу према дедовима из 1882“. Расним уредбама НДХ из априла 1941. легализуjе се погром над православним Србима, коjи се одвиjа под покровитељством Ватикана и немачких представника у НДХ генерала Хорстенауа и посланика Кашеа. Бестиjање усташа почело jе већ у априлу 1941. године. Тако jе 17. априла у Старом Петровом Селу убиjено 25 Срба. У ноћи између 27. и 28. априла убиjено 184 Срба код Бjеловара, а око 180 бачено jе у Дунав код Вуковара. До септембра 1941. на подручjу Лике, Баниjе, Кордуна и Далмациjе убиjене су десетине хиљада Срба. На покоље српски народ реагуjе спонтаним егзистенциjалним отпором, коjи на Баниjи отпочиње 24. jула, на Кордуну 26. jула, док у Лици и северноj Далмациjи спорадичне борбе са усташама почињу jош у маjу 1941. године. Стравични злочини захватили су у маjу и jуну Херцеговину и Бањалучку краjину. Тако jе, примера ради, од 8 000 мостарских Срба, протерано или побиjено њих 7 700. У мученичким Пребиловцима jе од 950 становника убиjено 830, у Босанскоj Дубици jе убиjено 17.591, у Босанскоj Градишци 11.163, у Босанскоj Крупи око 15.000, а у Босанском Новом 4.650 Срба. Само до jуна 1941. године на подручjу НДХ убиjено jе око 120.000 Срба. САМО ДО ЈУНА!

Срби у старој глинској цркви, довабљени обећањем о прелазу на римокатоличанство, потом убијени (Извор: Википедија)

После масовних покоља Срби подижу општенационални устанак против усташа и Немаца, наjпре 3. jуна у Херцеговини, а потом 27. jула у Бањалучкоj краjини и на Тромеђи. Припадници римокатоличког клера на челу са надбискупом Степинцем – воjним викаром усташа – били су духовни подстрекачи, али и непосредни извршиоци ових покоља. Тако jе 10. августа 1941. фратар Срећко Перић у Ливну покренуо jеднодневну ликвидациjу 5.600 Срба, речима: „Убиjте све Србе. Прво убите моjу сестру коjа jе удата за Србина. Када завршите своj посао, jа ћу вас исповjедити и ослободити гриjеха“. На подручjу НДХ у римокатоличком крсташком походу страдало jе укупно 223 српска свештеника, три епископа су зверски убиjена, док су два епископа умрла у Србиjи од последица усташког мучења.

Тито и усташе

Братоубилачки рат између четника и партизана, коjи jе покренуо Јосип Броз, имао jе за циљ да физички десеткуjе српски народ и потпуно уништи његову националну елиту и тиме дугорочно онемогући стварање српске националне државе. Истовремено, пред краj рата, уз британску и ватиканску подршку, Броз обезбеђуjе амнестиjу верним Хитлеровим савезницима Хрватима, омогућуjући да се у оквирима федералне Југославиjе сачува у НДХ зачета клица хрватске државности. Своj прелазак из нацистичког табора у табор победника Хрвати су спроводили кроз насилну пропаганду jугославизациjу партизанског покрета, у коме jе броj Срба, чак и 1944. износио од 75-80 одсто. Краjем рата усташко-домобрански хрватски пребег у партизански покрет послужио jе, речjу Веселина Ђуретића, као „последњи чин франковачког луцифера“ да се обрачуна са српским националним трупама генерала Михаиловића, али и са национално свесним Србима у Брозовоj воjсци. Како jе краjем рата изгледало у Брозовоj верзиjи ругање српскоj, али и рускоj антифашистичкоj борби, показало jе именовање потпуковника Марка Месића – усташког часника коjи се под немачком командом борио под Стаљинградом – за „хероја“ ослобођеног Чачка, у коме ће бити побиjене стотине наjугледниjих Срба. Док су броjни српски национални интелектуалци, неки од наjчувениjих професора Београдског универзитета, били побиjени или утамничени од „ослободилаца“, наjвећи део хрватске интелектуалне елите усташки ангажман безболно мења за Брозов. О сачуваном континуитету хрватске елите наjбоље сведоче иста имена уредника и сарадника коjа се поjављуjу у Хрватскоj енциклопедиjи штампаноj у НДХ и у послератноj Енциклопедиjи лексикографског завода.

Насилно брисање памћења

Током 45 година траjања социjалистичке Југославиjе, Срби су, зарад лажног „братства и jединства“ са доjучерашњим домаћим џелатима пристаjали да своjе антифашистичке жртве убиjене само зато што су били Срби преименуjу у Југословене. Тако су и жртве и убице у званичноj jугословенскоj историjи изгубиле своj национални идентитет. Потомци убиjених Срба, чиjа се историjска свест формирала на оваквоj „безименоj“ историjи, били су затечени и историjски недорасли времену у коме су потомци некадашњих убица – Хитлерових савезника – почели да руше „социjалистичку заjедницу братских народа“. Срби су делимично избегли нови Јасеновац само захваљуjући томе што се истина о Другом светском рату сачувала у предању недокланог народа. Из овакве националне историjске свести потекли су народни прваци коjима се данас суди у Хагу. Ново жртвовање српске историjске свести о Другом светском рату, зарад „братства и jединства“ са старим европским крсташима створило би генерациjе Срба са потпуном историjском амнезиjом. Истовремено, заборављаjући jасеновачку истину, Срби лако могу да поверуjу у сребреничку лаж. У оквирима европског jедноумља, спроведеног у условима софистицираног информационог надзора, не би постоjали услови да епска традициjа, као у време раниjих окупациjа, сачува неидеологизовану српску историjску свест. У таквом стању неки нови антивизантиjски крсташки поход могао би да буде и историjски краj српског народа. Зато jе борба за истину о Другом светском рату jемство историjског опстанка Срба, али и пут српског отрежњења од евроуниjатских заблуда.

Ако све ово имамо у виду

Морамо устати против сваког прекрајања броја жртава нашег народа на територији НДХ, а нарочито ревидирања истине о деловању монструозног логора смрти Јасеновац. Читава НДХ је била један Јасеновац, огромна фабрика смрти и уништења, и хрватски протектори, Немци, су то добро знали.

Шеф Управног штаба Главнокомандујућег у Србији, СС-групенфирер, др Харалд Турнер, извештава 3. септембра 1941. године: „Ови људи (Срби), који су небројено пута сами били сведоци зверског убијања својих фамилија, нису више имали шта да изгубе а пошто је њихово протеривање (у Србију) уследило без икакве претходне најаве, нису нигде могли бити смештени и отишли су комунистима у шуме и брда (…) Према извештајима, којима располажемо, само у Хрватској је побијено око 200.000 Срба. Ова убиства су овде опште позната и, с обзиром на чињеницу да су хрватске области задобиле самосталност под окриљем Немачког рајха, као и да наше трупе у Хрватској нису спречиле ова ужасна недела, одговорност за њих се приписује Немцима…“ У једном извештају за СС-рајхсфирера Химлера, објашњава шеф Службе безбедности и СД, 17. фебруара 1942. године: „Као најважнији узрок распламсавања активности банди, морају се навести ужасна недела која су усташке трупе починиле над православцима у хрватском простору. Усташке трупе су починиле та страшна недела не само над мушкарцима, способним за војску, већ су то починили – нарочито и на најзверскији начин – над немоћним старцима, женама и децом. Број православаца, који су од стране Хрвата масакрирани и применом најсадистичкијих метода све до смрти мучени, мора се проценити на 300.000 жртава. Услед ових ужасних недела су бројни православци пребегли преко границе, у Србију, и њихови извештаји су довели српско становништво овде у стање највећег узнемирења…“

Главни улаз у логор III Циглана (Извор: Википедија)

Феликс Бенцлер јавља министарству иностраних послова у Берлину, 16. септембра 1942. године: „Од оснивања ове државе па до данашњег дана, нису престали прогони Срба и коштали су живота до сада – при врло опрезним проценама – више стотина хиљада Срба. При томе су, од стране неодговорних, почињена тако страшна недела, која би се само од перверзних бољшевика могла очекивати…“         Главнокомандујући за југоисток, генерал-пуковник Александер Лер, пише 27. септембра 1943. године: „Хрвати у овом тренутку неспособни да управљају самима собом (…) полиција (…) је само посматрач при терористичким чиновима усташа наспрам православног становништва, од којих је – према усташким наводима – око 400.000 побијено…“

При крају рата, 16. марта 1944. године, пише СС генерал-мајор Ернст Фик Хајнриху Химлеру: „Хрватска партијска групација усташа је католичка, недисциплинована, лоше обучена, у борбеном смислу делимично непоуздана и позната по томе, да је између 600.000 и 700.000 конфесионалних и политичких другомишљеника, на балкански начин, поклала (…) они себе називају „хрватска СС“.

Специјални опуномоћеник за југоисточну Европу, Херман Нојбахер, сведочи: „Рецепт усташког вође и поглавника Хрватске Анте Павелића, у односу на православце, подсећа на крваве верске ратове из прошлости: ‘Једна трећина мора да се покатоличи, једна трећина мора да напусти земљу а једна трећина мора да умре.’ Ова последња програматска тачка је испуњена. Када водеће усташе тврде, да је око милион православних Срба (закључно са одојчадима, децом, женама и старцима) поклано, мишљења сам да је то хвалисаво претеривање. На основу извештаја, које сам ја добио, ценим да се број беспомоћних и покланих креће око 750.000 људи…“

Сведочење усташког жупника

Жупник у Јасеновцу за време Другог светског рата, у чину усташког сатника, био је Јосип Паршић, за кога Фрањо Туђман тврди да је подржавао НДХ, али је био против усташких злодела. Он је имао поверење највиших власти, јер је пред погубљење исповедио тобожње заверенике против Павелића, Лорковића и Вокића, а редовно се дружио са једним од најважнијих јасеновачких крволока, Ивицом Матковићем. Пред Земаљском комисијом за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Загребу рекао је, јуна 1945, између осталог и следеће: „К мени је долазио усташа Маријан Гела, који ме је често обавјештавао о догађајима у логору: тако нпр. како су убијани заточеници у логору, у почетку већином стројницом, а касније да су заточеници убијани неким тупим предметом. Мени је једном згодом у болници у Јасеновцу приповиједао усташки сатник Марин Јурчев, који је касније био објешен од усташа у логору, у присуству заточеника логораша др Шпицера и др Клајна, да је до год 1943. мјесеца коловоза у логору убијено око 500 000 људи, тј. у логору Крапје и у логору Јасеновац.“ Најважнији Паршићев исказ је следећи: „Ја сам више пута, кад би долазио у Загреб, информирао у догађајима у логору Јасеновац равнатеља писарне надбискупског стола др Борића. Знам да ми је он одговорио да су представници католичке Цркве протестирали против злочина, али да ти протести нису имали успјеха“. Рекао је и ово: „Канцеларија Ватикана је путем Католичке акције из Загреба обраћала се на Жупни уред у Јасеновцу, да се пропитам за имена неких заточеника, већином Жидова./…/ Попис сам ја дао Католичкој акцији.“ То значи да су о злочинима усташа у Јасеновцу знали и Каптол и Ватикан. А значи и да су усташе сведочиле да су до 1943. године побиле ПОЛА МИЛИОНА ЉУДИ!

Утрка „фра-ђавола“ и стипендисте Брзице

Кархајнц Деншер у свом делу „Политика римских папа у 20. веку“ пише: „За четири месеца је у Јасеновцу, озлоглашеном због масовног одсецања главе, под вођством фратра Филиповића ликвидирано 40.000 људи – ‘не мало њих захваљујући његовим личним инсценацијама као ‘чаробно’ спретног давитеља’. Али, тог ‘фра-ђавола’, погубљеног 1945, вероватно је још и надмашио фрањевачки стипендиста Брзица, који је у Јасеновцу, за једну ноћ, 29. августа 1942, скинуо главу 1.360 људи једном специјалном камом.“

Икона из манастира Јасеновац (Фото: СПЦ)

И још: „С пролећа 1942. године [кардинал Тисеран] примио је усташког отправника послова Рушиновића на четири дуже аудијенције…  Додуше, Рушиновић је у другој аудијенцији могао Тисерану замерити неколико ‘нетачности у вестима’, но, већ у трећем разговору кардинал му је пребацио број од ‘350.000’ убијених Срба.“ Значи, 350 ХИЉАДА до пролећа 1942!

Шта кажу јеврејске жртве?

Садо Коен-Давко бележи: „Сваку вечер су долазили у просторије и прозивали су по 25-30 људи. Одводили су их у неповрат“. „На радилиште нас је пратила усташка стража“ – сећа се Данон. – „Ишло нас је на рад око 500 заточеника, стално трчећи тамо и назад. Путем до радилишта усташе су често пуцале у колону из чиста мира, па је сваки дан понеко остајао на путу убијен. И на самом радилишту су убијали свакодневно без икаквог разлога… По завршетку рада формирала се увијек колона и тако смо се враћали у логор. Најгоре и најопасније је било онима, који су били на крају колоне, а неко је морао бити и на зачељу!. Њих су усташе највише тукле и тјерале. Обично би задњих 5-6 из колоне задржавали и убијали на путу. Никада се нисмо комплетни враћали у логор“.

Јаков Атијас даје најузбудљивији опис рада на савском насипу: „Најтежи и најгори посао у Јасеновцу је ипак био „Насип“. Усташе су хтјеле, да заточеници изграде насип на лијевој обали Саве не само земљом или каменом, него и лешевима заточеника, које су усташе иначе намеравале ликвидирати. Од измрцварених изнемоглих људских костура се тражило немогуће. Ако се расквашена земља није могла превозити циварама, или преносити корпама и сандуцима, тражили су од заточеника да носе то блато лопатама. Ако се заточеник, онако слаб, спотакне или оклизне у блату са лопатом, ударали су га тако немилосрдно, да се није више ни дигао на ноге, па су га тако премлаћеног оставили у Насипу. Вјерујем, јер је то сваки могао видјети, да је на насипима било сваки дан побијено двеста до триста заточеника“.

Према приликама или зависно од извршиоца злочина, примењивани су разни начини убиства. Јерухам Гаон наводи убијање маљем, ватреним оружјем, клањем, кундачењем и жељезном шипком којом су жртве пробадали кроз уста. Пред крај рата, сећа се Адолф Фридрих, „све нове, као и старе заточенике одводили су сваки дан по 5-600 и више, свезане зарђалом жицом преко, у Градину, гдје су их дању и ноћу клали, или убијали маљем, а онда још и полуживе бацали на хрпе, полијевали нафтом и палили скупа са каменим угљем у јамама по више метара у дубину ископаним и непрестано су долијевали нафту“.

Шта кажу јеврејски сведоци? Коен-Давко вели да су свако вече одводили, само из једне бараке, по 25-30 људи и убијали их, а Јаков Атијас да их је по двеста – триста убијали на насипу, а Адолф Фридрих да су сваки дан одводили по 500 – 600 на Градину и тамо убијали.

Ако се свему томе дода исказ човека који је најдубље и најпотресније описао логор, др Николе Николића, број убијених мора бити још јаснији: „Сваке секунде, сваке десетине секунде јаукне смртно рањено дијете, мајка, и она мајка што под срцем носи чедо своје. Сваке секунде врисне смртно рањен младић, старац, сваке секунде прсну десетине лубања, сјевају сјекире, ножеви, брадве. Сваке секунде прскају мозгови стотина људи, дјеце, мајки, сваке секунде шикне крв из артерија, бризне из вена. Сваке секунде замиру рефлекси исколачених, избезумљених очију, сваке секунде шило смртног страха прободе стотине срдаца. Сваке секунде грцају и гуше се у крви стотине и стотине! Сваке секунде…“ Израчунајмо број убијених на основу Николићевог исказа.

И шта сад? Голдштајн и Корб

А сад иде ревизија. Жртве у Јасеновцу треба навести поименце, и не сме их бити више од 100 хиљада, кажу ревизионости. Тако пише и Иво Голдштајн, у својој књизи „Јасеновац“, коју је код нас објавила „Академска књига“. Он се усудио да каже да је у Јасеновцу страдало педесетак хиљада Срба. И он у својој, у неким сегментима озбиљно писаној синтези, тврди да сад не би вредело ни ископавати терен логора зарад бројања преосталих посмртних остатака, јер, гле чуда, лешеви су потпуно уништени (иако знамо да кости не могу нестати тако лако као мека ткива, и ако знамо да су очувани скелети пећинских људи, а камоли Новомученика Јасеновачких).

Сетимо се и ревизионистичких тврдњи Немца Александра Корба, о којима говори Владимир Умељић, наводећи „урадке“ његовог ревизионистичког поступка: „1. У тадашњој хрватској држави 1941-1945. „није се догодио геноцид над Србима“/…/.2. Клерикална компонента (хрватски католички клир и Ватикан) „није играла никакву битну улогу при масивном насиљу над Србима у хрватској држави 1941-1945. Усташки покрет је следио првенствено секуларним циљевима, тако је на пр. и насилно покатоличавање Срба имало секуларни карактер“ а све што говори против тога је „антиклерикална, антикатоличка парадигма, која је у деведесетим годинама прошлог века без много труда преведена у српско-националистичку парадигму“/…/.3. Корб обзнањује врло брзо, да за његову студију, „хрватски извори представљају централни фундус у односу на научно истраживање усташке политике“/…/. 4. српски извори или „националистички“/…/ или „комунистички, јер састављени у стаљинистичком дуктусу“. 5. Сведочења преживелих српских жртава „изгледају проблематично и садрже само поједине исказе, који не изгледају фалсификовано, јер их је српска влада из националистичких разлога изманипулисала“/…/6. Сва сведочења немачких нациста и италијанских фашиста са лица места су безвредна, јер су они пак „све информације и податке преузели од српских националиста/…/ и „од српског православног свештенства“.“

Усташки маљ из Јасеновца

Умељић указује на квалитет Корбове анализе: „Овај крајње селективни тј. елиминаторни, једнострани и тенденциозни начин вредновања историјских збивања нема, то почиње да учи студент историје вероватно већ у првом семестру студија, никакву научно-историјску основу и компатибилан је једино и искључиво са великим делом непревидиво исполитизоване хрватске историографије и њиховим порицањем Србоцида, њиховом „Лажи о Јасеновцу“, („Балканска верзија „Лажи о Аушвицу“, „порицање Холокауста“).“„

Умељић указује на то да Александар Корб никад не би смео да тако пише о холокаусту: „Погледајмо како би изгледао овај Корбов прилаз дотичној материји, да се он случајно одважио да на исти начин третира Холокауст. Шта би било, када би неко у научну и општу јавност изнео апсолутно аналогну тврдњу, наиме: да „извори порицатеља Холокауста представљају централни фундус у односу на научно истраживање нацистичке политике; да су дотични јеврејски извори или националистички или радикални, јер састављени у ционистичком дуктусу; да сведочења преживелих јеврејских жртава изгледају проблематично и садрже само поједине исказе, који не изгледају фалсификовано, јер их је израелска влада из националистичких разлога изманипулисала; да сва сведочења немачких нациста и италијанских фашиста са лица места су безвредна, јер су они пак све информације и податке преузели од јеврејских националиста и од јеврејских ортодоксних рабина“?

Одговор је као ретко кад у овој научној области врло једноставан: У том случају Холокауст не био никакав геноцид, што би довело до крајње апсурдне ситуације да управо овај најмасовнији геноцид у историји човечанства, који је био и повод да се овај злочин међународно-правно санкционише, више није геноцид. О (не-)моралној и (анти-)етичкој конотацији једне овакве тврдње непотребно је говорити.“

Голдшатјну и Корбу придружују се и ревизионисти из редова српског народа.

Ми више верујемо творцу јасеновачке „творнице смрти“, Максу Лубурићу, који се хвалио да су усташе у Јасеновцу за најкраће време побиле више Срба него Турци за пола миленијума своје владавине.

Зашто ревизионисти не траже поименце све јеврејске жртве?

У августу 2013, у израелском листу „Хаарец“, појавио се текст о томе да Јевреји немају поименце имена свих шест милиона жртава, али се тог броја не одричу: „Сам Јад Вашем има своју Базу имена, текући пројекат у коме покушава да прикупи име сваке нацистичке јеврејске жртве. Ослања се на сведочанства породица и пријатеља оних који су ишчезли, званичним архивама из тог времена и локалним комеморативним пројектима. До 2012. године, Јад Вашем је проценио да база података обухвата имена нешто преко четири милиона различитих особа (тачан број још увек није могуће дати зато што се верује да се неколико стотина хиљада људи појављује у више различитих записа)./…/ „Шест милиона“ није, и никада није ни намеравано да буде, прецизан прорачун. Али број, који је сада део јавне свести већ више од педесет година, не би континуирано био навођен да не одражава истраживачке резултате који су уследили у наредним деценијама, и потврдили ту грубу процену.“

Текст у Хаарецу

Зашто домаћи ревизионисти не траже од светске јеврејске заједнице да објави имена свих жртава холокауста? Нека пробају, па да виде како ће се провести.

Они су кренули да ревидирају само број побијених Срба. Знајући све ово, решили смо да потпишемо апел епископату СПЦ са молбом да се зауставе ревизионистичке тенденције које ударају на саме темеље наше духовне и историјске свести.

Свети Новомученици Јасеновачки, молите Бога за нас!

Зоран Чворовић, Владимир Димитријевић, Александар Лазић

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , ,

19 replies

  1. Sjedne strane smanjivači broja žrtava,a protiv njih Pokoljaši, ljudi koji smanjuju suštinu zločina, jer ne znaju srpski. Jao nama

    Свиђа ми се

  2. ,,Аутори цене допринос Мишине…“’ Куку леле!!

    Свиђа ми се

  3. Ко потписује, против кога, у одбрану кога? Хрпа атеиста, против епископа Цркве, који обновио манастир у Јасеновцу – чије сестре монахиње по први пут у историји окупљају на гробове Мученика хиљаде поклоника годишње? У одбрану кога? Мученика – којима се у епархији Славонској служи сваки дан Литургија, i сестре приносе тамјан и кадионицу свако јутро? Браво! Одакле – Из Бањалуке – гдје се Мученици уопште не прослављају ни како доликује ни икако? Паметном доста! Само напред, на добром сте путу!

    Свиђа ми се

  4. Атеисти – јер против владике; атеисти јер против монахиња; атеисти јер – против Литургије; атеисти – јер листом нико од њих никад, или ријетко и и кад – нису ходочастили, дошли, служили, помињали и помагали у светињи Јасеновца; атеисти – јер им стало само до бројки; атеисти – јер тиме настављају аморфну и бесадржајну технологију обиљежавања Јасеновца – без Литургије, изван тог мјеста и изван богомданог поретка наше Цркве; коме ту шта није јасно?

    Свиђа ми се

  5. Јадно је и недостојно скривање иза мантија монахиња. Колико знам Црква није устројила литургијску службу на Дан светих јасеновачких новомученика, највећи део цркава нема ни икону, а свештенство чак ни припремљену молитву за тај дан. За тај дан у највећем броју цркава се и не помену новомученици. То вам причам из искуства. Толико о томе колико Одбор за Јасеновац СПЦ, на чијем челу је владика толике године, шири и развија свест и колективно сећање код Српског народа. Друго, владика је пуних 15 година у Јад Вашему. И сам зна да тамо ради предано 800 професионалаца. И никоме од њих не пада на памет да ревидира бројку од 6 милиона јеврејских жртава. Поставља се питање, зашто у Музеју нема бар 50 стално или повремено запослених, зашто нема међународних пројеката, зашто нема на хиљаде волонтера који би дигитализовали грађу, сабирали на терену податке, чинили ствари које би могле да увећају финансије фондове Музеја жртава геноцида за бројна истраживања, стипендије, издаваштво на више светских језика? Велика је срамота, да су генерације школске омладине још за време Броза, у складу са наставним плановима, обилазиле Јасеновац. А данас? Зар треба толико времена да се утиче на власт да се Министарство образовања обавеже да изради наставни план који би предвиђао обилазак, поред многих, и Јасеновачког стратишта? Владика се бави нивелисањем бројева а не и организационом структуром бројних институција на чијем је челу. Тврдим, он није квалификован за тему за коју га неки проглашавају експертом. Да ли је добронамеран, и за кога ради, показаће се врло брзо. Штета коју чини он и послушници је немерљива. Шизофрено је да он сада и јавно напада власт, ону исту која га је именовала на сва та места. Још горе је што се власт не оглашава. Уосталом, загуглајте мало, па видите у каквом распаду је сајт Одбора за Јасеновац СПЦ, или прочитајте шта је до сада урадио тај исти орган СПЦ, на чијем челу је наведени владика толике године.

    Свиђа ми се

  6. Нажалост овај апел написан из добрих намера претворио се у манипулацију људима који су добри срби и ставили су свој потпис не знајући да је међу потписанима и део пропалих официра војске крајине,чланова хрватске обавештајне службе и кадрова који су створени у време комунизма.Они су сви на истом задатку напада на владику,цркву без икаквих аргумената .Лако је из удобних соба писати критике и при том живети ван хрватске територије.Сведочите делима а не писанијама.И да нагласим против сам ревизије броја жртава.Надам се да ће и део потписника овог апела доказаних на истинском националном раду повући свој потпис јер њиховим именима није место овде.

    Свиђа ми се

  7. Богдане, то су интелектуалци који се представљају као велики верници Српске православне цркве. Двоје потписника су забринути зато што сматрају да би Католичка црква могла прогласити Степинца свецем. Којој цркви припадају они који брину да ли ће Алојзије бити светац?
    Главна ствар им је број жртава, али осим броја, који је немогуће тачно утврдити, постоје методи мучења, патња жртава и гомила других ствари.

    Свиђа ми се

  8. Тужно је кад пургери ,балтазари већ препознатљиви успеју у свом науму завади па владај да манипулацијом као основним средством комуникације заведу и посвађају јавност на теми Јасеновца и терминологије покољ или геноцид.Мислите да је то случајно?Основна циљна група је СПЦ ,епископи ,свештеници,државне институције и то је оно о чему треба размишљати.Потписнике молим да се још једном информишу о тексту апела који делом подржавам али не оним делом подвргнутим манипулацији .Питање питања које се намеће у свему je да ли на ово треба да обрате пажњу органи безбедности Србије и Српске?

    Свиђа ми се

  9. @OСА
    Поштовани, као једног од потписника апела, објасните ми, молим Вас, у ком делу је исти манипулативан? Можемо да ли да се по неким темама слажемо или не слажемо и да дискутујемо, а да се не прозивамо на атеисте, на богоугодне, богохулнике, историчаре, неисторичаре, манипулаторе, пету колону и тсл?

    По мени, ствар је у следећем – влада огроман мрак о српским жртвама током Покоља, Србоцида или како год да назовете погром над Србима од Хрвата, више људи покушава да осветли са разних страна, али су тренутно трзавице између њих. Зато не би било лоше да се организује неки интерни скуп где ђе присуствовати, пре свега (ако желе) г-дин Басташић, епископ Јован Ћулибрк, г-дин Ђурић, г-дин Чворовић, г-дин Димитријевић и сви други које ова тема занима и тиче их се (а тема је невероватно битна и тиче се свих нас) па да се размене мишљења, варнице и све друго, не би ли се ставови укрстили и можда приближили.

    До тада аргументација типа – ја сам историчар имам монопол над том темом, ја сам потомак жртви и организујем поклоњење па имам монопол, ја сам епископ на том подручју највећег страдања и обнављам са братсвом наше светиње те ја имам монопол – јесте битна, али не сме бити пресудна.

    Што се тиче органа безбедности све нешто мислим, да ми не замере, да се они у ово разумеју или им је ово битно кол’ ко и резултати бадминтонске лиге у Јужној Кореји. Дај Боже да грешим.

    Свиђа ми се

  10. Јоване П,

    Ти кажеш : “Зато не би било лоше да се организује неки интерни скуп где ђе присуствовати, пре свега (ако желе) г-дин Басташић, епископ Јован Ћулибрк, г-дин Ђурић, г-дин Чворовић, г-дин Димитријевић и сви други које ова тема занима и тиче их се . . .”

    Јоване, Ево, пре неки дан сајт СС је најавио скуп : У Народној библиотеци Србије, у понедељак 21. октобра 2019. са почетком у 12 часова, биће представљени књига Душана Никодијевића „Јасеновац између броја и жртве“ и Годишњак Музеја жртава геноцида

    Ето прилике да дођу сви који желе и могу. Надам се да ће модератор, на крају сусрета, дозволити кратка и прецизна питања. Не знам да ли је могуће, а корисно би било, да наш сајт сними скуп.

    Свиђа ми се

  11. Јован П
    Да ли Ви господине заиста верујете да је потребан и могућ икакав интерни скуп наведених особа? Бар би Вама требало да буде јасно да компромиса по овом питању нема нити се може трговати опстанком помињаних на садашњим функцијама. Из досадашњег се може јасно уочити да настала штета није продукт заблуда, незнања, необавештености, већ споља јасно профилисане арогантне политике да се оспоре размере злочина, не само према Србима. Недопустиво је да страни лобисти буду плаћени и од стране овог народа и државе чију патњу релативизују и доводе у питање. Лично, волео бих да се коначно неко по овим питањима огласи, а да српске службе, задужене за праћење страних агентура реагују код надлежних државних органа. На српску несрећу није мало лезилебовића, на одговорним местима, од бројних архива, института, Завода за статистику, који су се приклонили простим математичким радњама (1948 минус1931) Кочовића и Жерјавића, којима „доказују“ српску митоманију, која „нарушава“, у ближој перспективи, складне хрватско-српске односе, преко чега се жели, ваљда, да докаже српска ароганција и агресија од 1991. на остале народе у окружењу, произвођењем и опстанком лажних српских митова?!
    У овоме нема никакве манипулације, већ голе чињенице штеточинског рада оних који нападају Србију и Српску, због покушаја да се очува свест о прећуткиваним и скрајнутим размерама злочина, ма како га звали.

    Свиђа ми се

  12. Поштовани Јоване и сви учесници у дискусији надам се кад прочитате коментар Баташића-Балтазара да вам је јасно да било какви разговори на јединству српске интелектуалне елите по питању српског страдања нису могући са човеком који је на задатку разједињавања и врло веште манипулације људима .Надам се да су неки потписници свесни своје грешке сарадњом са истим јер су нарушили важност самог апела и себе довели у етар јавности са доста неозбиљне позиције за свој статус и углед.Сви учени и савесни људи без обзира на позиције присгаће на дијалог и разговоре ма колико им различите биле позиције али обезбoжени и огорђени имају друге жеље и намере.

    Свиђа ми се

  13. Нема дијалога са српским изродима који број српских мученика у Јасеновцу своде на 50.000. Не знам који је ваш интерес да мантрате једну те исту причу о манипулацији? У сваком коментару наводио сам аргументе, на које нисте узвраћали контрааргументима и чињеницама. Жеља сваког потомка је да се у тој институцији поставе високо морални српски родољуби, који ће прионути на мукотрпан али частан посао, да се свет упозна са чињеницама а не статистичким керефекама арогантних егоцентрика, којима је милије хрватско становиште од пијетета према српским великомученицима.
    До даљњег се на вашу радост нећу оглашавати. Ако Љиљана Никшић и Ивица Дачић, па потом редом чланови Владе, који именују на дужности лица одговорна за рад институција првога реда, немају шта да кажу поводом агресивне кампање и критике којом их подарују њихови кадрови и чиновници, онда смо ми дефинитивно, као друштво и народ, у неповратном суноврату.
    О овим питањима се и у време Броза водила у научним круговима полемика, коју су заговорници приче о 100.000 жртава Система логора Јасеновац изгубили, и касније се потезала само у функцији сатанизације Срба, а нарочито у време процеса распада Југославије.
    То, што је неко рукоположен за владику не значи да ће он на вијеке и вјекова бити достојан својих обавеза и одговорности. Историја је пуна таквих примера, чак и у нашој Светој Цркви. Критика нечијег рада и мотива не подразумева напад на ма кога, а најмање на нашу Отачку цркву, коју пре свега твори верујући народ. То не значи да ћемо мирно и ћутке гледати пасивност и нереаговање истих да се уочени проблеми брзо не отклоне, па се зато, и на овај начин обраћамо, све у жељи да неко схвати да је дара превршила меру. Жалосно је да ми траћимо снагу на тако једноставне ствари, јер брига о овим питањима није ствар једног или малог броја људи, већ читаве нације.

    Свиђа ми се

  14. @Балтазар
    Могу делимично да разумем Вашу љутину, делује ми оправдана.
    И немам ништа против смењивости свих, па и челника институција које би требало да се баве Јасеновачким новомученицима и другим српским страдалницима. Али ко год дође на место тих лица опет мора да решава накупљене проблеме – јак лоби да се о страдалништву на Старом сајмишту говори искључиво или претежно о страдању Јевреја, шест запослених у Музеју геноцида, потпуна незаинтересованост и незнање државних институција о нашим новомученицима самим тим и неспремност за инвестирање у истраживања, кадрове и бројне друге ствари.. На све то додајте доста историјског мрака којим су те теме завејане и јасно је да ту треба много много ресура, људи труда које не видим да имамо. Да наведем пример мало даљи од теме – једног дана ће, кад тад доћи на ред евентуална рехабилитација Војводе Ђујића (ако је уопште осуђен) и можда иницијатива да у престоном Београду имамо његову улицу. Реците ми, је ли знате неког историчара који се бави њиме?
    Такође, не верујем у ,,постављање високо моралних српских родољуба, који ће прионути на мукотрпан али частан посао, да се свет упозна са чињеницама“.

    @OСА
    Г-дина Басташића не познајем лично, али сам захваљујући његовој организацији био на поклоничком путовању по Лици. Више ми је значила посета Шарановој јами (и немир који из ње избија услед страховитог страдања) и посета Смиљану, него 50 књига о томе да сам прочитао. Када пешке само делимично прођете пут куда су Хрвати водили на Велебит водили Србе (своје комшије, кумове пријатеље, махом нејач) и убијали успут, добијете само обрис слике наше голготе.
    Он је преко свог удружења популаризовао схватање да није ЈАсеновац био једини логор где смо тамањени. Све се више користи израз систем логора Госпић-Јадовно-Паг који је претходио Јасеновцу.
    Подржавам и иницијативу новоуведеног термина ,,Покољ“. Да ништа осим тога није урадио, није мало.

    Да закључим, а нећу се ни сам више на ову тему укључивати, имамо битну тему на којој многи раде (неко мање, неко више, неко боље, неко лошије) и неразумевање је довело до спорења ко треба да води институције (недовољно изграђене) које се баве том темом. То се може решити обраћањем ауторитетима у држави који имају моћ да то пресеку и то је легитимно. Али не мислим да треба бежати од покушаја разговора између себе о тим темама, без обзира да ли доживаљавамо (оправдано или не) једни друге као егоцентричне манијаке, испоставе страних агентура, огорђене, обезбожене.

    Свиђа ми се

  15. „Подржавам и иницијативу новоуведеног термина ,,Покољ“.“

    Ta reč ne označava dubinu,smisao i užas onoga to se desilo. Zato nemojte molim vas

    Свиђа ми се

  16. Изгледа да српске жртве комунистичко усташког покоља у Србији нису тема, нити их ико помиње, нити су мученици… Мало ми је нејасно то неједнако третирање српских жртава… Углавном су страдали на исти начин…

    Свиђа ми се

  17. Потписивање петиција и захтева по овој теми је залудан посао.
    Прегањање са хрватима такође, не води ничему.
    Србија,на жалост, нема Музеј о геноциду над српским народом!
    Јевреји имају Јад Вашем и тиме су показали шта им се дешавало, ко је и како вршио геноцид над њима.
    Треба питати српске Власти зашто не оформе тај музеј и тиме запуше уста свима нашим непријатељима и “пријатељима“ о томе како су нас убијали и како нас још увек убијају.
    Има новца за будалаштине којима се власти поносе, за историју геноцида над Србима нема?
    Стадиони, фонтане, калдрме, жичаре и остале идиотарије су вредније од подсећања на животе Срба који су одузети јер су били Срби.

    Свиђа ми се

  18. Да допуним пређашњи коментар.
    Сада се сетих када најпаметнији међу нама даде 2000000$ долара Клинтоновима за кампању и оног грљења од стране Клинтона, његовог презривог осмеха док је најпаметнији седео скрушен и депримиран што није дао америчким фашистима још српских пара.
    Колико би од Музеја могло да се изгради од тог новца?
    О лечењу српске дечице не бих сада јер сам толико бесан да је боље да завршим овај коментар одмах!!

    Свиђа ми се

  19. Antun Miletić je utvrdio da je u Jasenovcu ubijeno 144.000.
    Šta sad? Da li je i on izdajnik poput Ćulibrka, Mišine, Cvetkovića, Nikodijevića, Trifkovića, Markovića, …?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s