Бранко Павловић: План за Косово и Метохију

План за КиМ је јасан и само на њему треба истрајати, све у складу са Уставом и Резолуцијом 1244 СБ УН, а све снаге усмерити на конципирање развоја који би га подржао

Бранко Павловић (Фото: Медија центар Београд)

Не делим мишљење да поводом питања Косова и Метохије нема јасних планова који нуде различита решења. Али пре него што нешто више кажем о томе, да разјаснимо питање структуре планова и њихов међусобни однос.

За једну државу од највећег значаја су одбрамбени план и ако је угрожавање веома велико, ослободилачки план (увек се, наравно, ради о већем броју међусобно усклађених планова), а затим и план развоја. Развојни план не сме бити у супротности са плановима одбране и ослобођења, а планови одбране и ослобођења морају међусобно бити у сагласности.

Планови одбране и ослобођења имају приоритет, и у Србији као и у било којој озбиљној држави, просто зато што су слобода и целовитост Србије највеће вредности без којих није могуће остварити. на корист грађана, било какав одрживи развој.

Свако ко заговара развој по цену одустанка од целовитости Србије и слободе, суштински износи ставове колонизатора, који би на тај начин хтели да онемогући организовани отпор незајажљивим страним интересима.

Изузетно је важно да одбрамбени план буде подржан одговарајућим развојним планом. И обрнуто, развојни план који све битно препушта странцима, или спроводи мере које странци диктирају, у великој мери онемогућава остварење ослободилачког и/или одбрамбеног плана. Зато питању модела развоја припада изузетно важну улогу за ослобађање од по методама модерних, а у ствари старих колонизатора.

Извор: youtube.com/Miloš Serbia

Србија се у протеклом периоду сасвим суочила „са реалношћу” . Прихватила је Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација и затим 2006. године у Уставу начинила први пут разлику између положаја покрајина, Војводине и Косова и Метохије. И то тако што је садржину аутономије КиМ предвидела као „суштинску аутономију”, што је институт преузет из Резолуције 1244. Своју позицију Србија је тако довела до крајњих граница одржања сопствене целовитости и слободе, све у складу са међународним правом. Садржина овлашћена Србије и на територији КиМ због тога не може бити мања од оне која је предвиђена Резолуцијом 1244.

Отуда следе два закључка. Да је позиција Србије јасно дефинисана и да се веома прецизно зна о којим овлашћењима Србије на територији КиМ не може бити преговора. И друго, да се Албанци сада морају суочити са реалношћу, пошто су они у протеклом периоду предузимали све кораке супротне међународном праву. Због тога сви који заговарају да би Србија требало додатно у нечему да попусти, наводно „суочавајући се са реалношћу” у суштини заговарају ставове међународних насилника којима време на међународној позорници истиче очигледно, желећи да се Србија сама суноврати у понор неправа, расцепљености и неслободе.

Ваља уочити да се сви другачији планови или отворено износе као противзаконити – а као спас се претпоставља утапање Србије и Срба у неку целину која ће уместо нас доносити одлуке – или се тврди да су разрађени и јасни, али се у јавности о њима ништа не зна. Заједничко им је то што ће нам наводно бити много боље када одустанемо од целовитости и слободе. Странац ће, убеђују нас, бринути о нашим интересима боље него ми сами и наводно неће ту своју позицију искористити да додатно заоштри остварење својих интереса на рачун наших.

Оно што у јавности заиста недостаје јесте расправа о моделу развоја који би подржао одбрамбене и ослободилачке планове, подржао целовитост и слободу Србије и тиме омогућио одрживи развој грађанима Србије. План за Косово и Метохију је јасан и само на њему треба истрајати, све у складу са Уставом и Резолуцијом 1244 СБ УН, а све снаге усмерити на конципирање развоја који би га подржао. Дакле, није ништа „замрзнуто” него треба да „кључа” од разматрања, мера и поступака за остварење таквог модела развоја.

Отуда су за мене проблематична и сва заговарања неких других решења која су примењена у другим случајевима у досадашњој међународној пракси. Макар ми појединачна решења била и прихватљива, сама по себи. Због тога што таква разматрања постављају, изричито или прећутно, као полазну основу да плана о КиМ нема, па да то питање тек треба решити. Погрешно. План постоји и објављен је званично. И у УН и у Србији. А мислим да су нам јасни и ови планови који иду наруку страним интересима. Зато по свим истраживањима 80 одсто грађана Србије и неће да се одрекне Косова и Метохије.

Аутор је адвокат

Опрема: Стање ствари

(Политика, 12. 10. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Како лако јасно и без напора свој поглед излаже Бранко Павловић. Наравно, његова упоришта за тако нешто су јасна, самом тим сигурност излагања, а из тога проистиче функционална и сасвим довољна економија текста. По ко зна који пут се суочавамо са једноставном чињеницом да власти Србије неке ствари упорно виде изван институционалног оквира (Устав, 1244) и то виде са непотребном дозом песимиизма. Овде видимо да све није уопште црно и да се не сме искорачити ван оквира који нам у овом тренуткупотпуно одговара.

    Liked by 1 person

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s