Владимир Димитријевић: И грчка црква пала на колена пред НАТО и Америком

Централне силе глобалистичког окупирања планете извеле огромну специјалну операцију да би се православље поделило, каже Димитријевић

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

Упркос значајном броју грчких епископа који се противе признању лажне украјинске православне цркве од Цариградске патријаршије, притисак Цариграда, у комбинацији са притиском Америке, довео је до тога да се руководство грчке цркве определи да крене једним неканонским путем, каже за Спутњик православни публициста Владимир Димитријевић.

Он подсећа да је још 1821. године, када је дигнут устанак против Отоманске империје, Цариградска патријаршија, која се још увек налазила у „снажном стиску султана“, била приморана да анатемише грчке устанике, зато што се не покоравају „легалној власти“.

Саговорник Спутњика додаје да је после тога завладао један период у коме је Грцима наметнута страна, германска династија и онда је створена аутокефалија Грчке православне цркве, насупрот Цариграду, управо зато што Цариград није могао да се ослободи султанове власти, а Грци су хтели да, поред независне државе, имају и независну цркву.

„Међутим, та црква је увек била под снажним утицајем политичких притисака, и то се нарочито видело крајем Првог светског рата, када је Елефтериос Венизелос, премијер Грчке, у договору са Енглезима, који су му обећали помоћ, кренуо да осваја грчке територије у Малој Азији и да их ослобађа од Турака. Међутим, такозвани савезници су га издали и огроман број становника, преко милион људи, морао је да бежи из Мале Азије на територију тадашње Грчке, јер су Турци те територије вратили и задали снажан ударац Грчкој као држави“, подсећа Димитријевић.

Америчко преузимање

Док је Венизелос преговарао са западним државама за помоћ, Цариградска патријаршија је стала на његову страну и, да би се приближила Западу, донела је „страшну одлуку“, иза које је стајао „несрећни патријарх Мелетије, авантуриста, али и близак пријатељ Венизелосов“.

„Реч је о увођењу новог календара у богослужење православне цркве“, каже Димитријевић.

Та одлука је довела до огромних последица и до раскола у грчкој цркви, тако да Грчка и данас има снажан покрет старокалендараца или зилота, који нису признали ту одлуку о промени календара.

И касније, Грчка црква се налазила под снажним утицајима државе, нарочито у време грађанског рата у Грчкој, који се водио између комуниста и монархиста, а у коме су Енглези отворено стали на страну монархије и тако „спасили Грчку да не потпадне под комунизам и власт Источног блока“.

„У тим тренуцима, Америка је коначно преузела бригу о грчкој држави, и то се види по томе што је врло брзо, после Другог светског рата, смењен патријарх Максим Пети, који је био за сарадњу са Руском православном црквом, а на његово место доведен је проамерички човек, Цариградски патријарх Атинагора, који је био у одличним везама са римским папом, што је и доказао такозваним скидањем анатеме 1965. године, кадa је на челу Ватикана стајао папа Паоло Шести. Дакле, увек је грчка црква имала снажне везе са државом, православље је државна религија и епископи и свештенство добијају новац из државног буџета“, каже Димитријевић.

Улога Ципраса и дијаспоре

„У доба владавине Ципраса дошло је до јаког удара на црквено-државне односе, јер је тадашњи премијер кренуо додатно да секуларизује државу, а црква је избачена из многих друштвених односа“, истиче Димитријевић.

„Ако се узме у обзир да је грчка дијаспора под влашћу Цариграда и да је она врло снажна у Америци, и ако се зна да је главни циљ Америке и НАТО-а да одвоји све православне од Русије и да изолује руску цркву и државу, онда је јасно да је тај притисак био огроман и да Грчка црква није успела да му одоли“, сматра Димитријевић.

„Тако да би требало да будемо врло трезвени када размишљамо о грчкој црквеној ситуацији, јер Грчка је, у овом тренутку, држава на коленима. Упркос томе што је Ципрас смењен, притисци ће се наставити, а Грчка православна црква нема довољно снаге да им се одупре, као ни неканонском поретку, који се намеће у овом тренутку светском православљу. Још ћемо ми видети тешких удараца на јединство православља и ситуација ће бити врло озбиљна у наредном периоду, који неће бити кратак“, сматра Димитријевић.

Одлука грчке цркве ће, по Димитријевићевом дубоком уверењу, довести до велике трагедије и даљих подела и раскола у васељенском телу православља.

Специјална операција од Сирије до Украјине

„Ово је заиста огромна, специјална операција, коју су извеле централне силе глобалистичког окупирања планете, које су врло добро испланирале шта треба урадити да би се православље поделило, тако да ми, у суштини, имамо врло снажан ударац на све православне земље, почевши од рата у Сирији, где се налази Антиохијска патријаршија, па све до Украјине“, каже Димитријевић.

„Нажалост, свему томе се придружују и поједине помесне цркве, које ће својим непромишљеним и убрзаним признавањем украјинских расколника довести до још дубљих и тежих подела на телу православне цркве“, сматра наш саговорник.

„Ситуација у Украјини је јако озбиљна, а са друге стране, она је канонски потпуно јасна. Ни једна ни друга страна од ових који су направили ову лажну творевину нема никакво канонско упориште. То су људи који немају континуитет светога предања и хиротоније, од апостолских времена до данас“, истиче саговорник Спутњика.

„Та једна групација је саму себе хиротонисала у доба Бољшевичке револуције“, подсећа Димитријевић и истиче да је реч о потпуно неканонским процесима. Он додаје да му је жао што се то догодило, али да је очигледно да православље није нашло одговоре на притиске спољних сила, а ти притисци ће се наставити.

„Док се светска ситуација не реши и док се не распореде карте у великој геополитичкој игри, православље ће бити суочено са великим изазовима“, закључио је Димитријевић.

Опрема: Стање ствари

(Спутњик/Искра, 14. 10. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. SPC i RPC su zapravo pale pred kanonima

    Свиђа ми се

  2. Издајник је лако бити, али жртвовати себе јако тешко. Они нису синод већ синедрион који се служио лажима осудивши Христа на смрт.
    А ови пљунуше на веру православну.

    Свиђа ми се

  3. Волим Андрића и Жигона.
    Обојица су били васпитавани као католици.
    То објашњава један део који имају њихови, сваког понаособ, погледи. И који ми нису блиски.

    И кад си православни не значи да си хришћанин.

    Неке ствари се дешавају „упркос“, а неке „захваљујући“.
    „Упркос“ тако неком додатно даје на ваљаности, а некима бива додатна отежавајућа околност.

    Андрић је много слова посветио несаници којом је бивао мучен.
    Није ни чудо.

    Сати које искуцавају часовници на дубровачким торњевима звуче увек као ноћни сати, зазебли и неподмазани, са промуклим гласом, неједнаким у појединим откуцајима. Они једва некако стижу да саопште грађанима час, а испод њиховог звука осећа се замор, колебање, сумња у бројање и бројеве уопште, и жеља да се већ једном замукне и пусти то немерљиво и неразумљиво време да тече како тече; без имена и рачуна, као светлост, као море, као сокови у биљу и крв у људима и животињама.
    Многи је од тих часовника тако стар и дотрајао да, слушајући га у поноћ, просто не верујете да ће моћи својим сипљивим гласом до краја искуцати свих дванаест удараца. Изгледа вам да ће се код седмог или осмог загрцнути самртничким ропцем и издахнути, и остати као празна љуштура шкољке на пустом жалу безмерног времена. Или, напротив, да ће, ођедном сишавши с ума, заборавити и изневерити сваки рачун и све законе механике, и продужити да искуцава даље: тринаест… петнаест… деветнаест… четрдесет и два… тако све док неко не истрчи и не ућутка га као лудака који се непримећен попео на торањ.
    Ти су откуцани сати подношљиви само зато што смо навикли на њих као на свој дах, што их право не слушамо, никад стварно и не чујемо, и не размишљамо о њима. Али кад се деси да њихов звук, у ноћи, продре до наше свести, ми видимо колико је несигуран и стравичан, и како у свако доба казује исто: да је откуцани број лажан; да је доцкан; да је све што човек може знати и предузети тешко и неизвесно; да стога треба бити тврд и опрезан, али да ни то не помаже, јер је смрт већ постављена негде тамо испред наших одбројаних сати; и, најпосле, да ипак треба живети по диктату часовника са торња, правећи се да верујеш у њихову рачуницу, и ничим се не одати и не показати свету око себе оно што знаш и стварно осећаш док искуцавају сати.

    (из Знакова поред пута, Иво Андрић)

    Кад фазани лете, Џони

    zasto trazis karizmu u sebi punjena ptico
    mogucnost prosvijecenosti
    razdvaja te u beskraj od zudnje za misijom
    miris zemlje
    koncentricni krugovi gluposti i neznanja
    kao prstenje
    ono dalje ne razumijem
    izgleda mi da je mrtva straza
    rekoh sebi
    moj boze koliko demagogije sustavno poredane u artiljerijske salve
    koliko pokradenih misli iza kojih ne stoji nista osim
    mrznje
    sujete
    vlasti
    i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred nase noge
    i kako je do neprepoznavanja dovedena sustina prevare
    i rijeka nije bila rijeka u samom pocetku
    i nije nuzno da ne bude ponornica do kraja
    sto se dogadja kad mrtvi fazani lete iznad nasih glava
    kad
    mrtvi fazani lete a ni jedan ne pade
    sto se dogadja kad ocajanje zahvati ljude
    kad
    ocajanje neumitno prelazi u kajanje
    gledajuci iz daljine konture na sceni
    padaju mi na pamet vodene boje
    umazane ruke
    brzo se peru

    https://www.metatube.com/en/videos/223748/Kad-fazani-lete/

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s