Без добрих десних странака ово све што радимо не може да се реализује у пракси и никаква ад хок удружења интелектуалаца не могу да буду супститут за то
Миша Ђурковић (Извор: Лична архива)
Тек што се појавио прошли текст о разарању образовања у Србији, новопостављени министар истог, ваљда у жељи да потврди наша запажања, обрадовала нас је све нечим што се зове Смернице за организацију и реализацију образовно-васпитног рада у основним и средњим школама у школској 2023/2024. Уместо да последице трећег маја буду јасан заокрет од идиотизације школа, систематског разарања ауторитета учитеља и наставника, повратак дисциплине и меритократије, и пре свега отворено истраживање ко је крив за злочин, добили смо међутим још једну потпуну будалаштину, коју су ваљда писали директно у централи Фонда за отворено друштво код Вучићевог новог најбољег другара Алекса. Дакле вашој и мојој деци ће одузети још три почетне недеље наредне школске године тиме што ће да их забављају ординарним НВО будалаштинама и цео школски систем претворе у велику, трајну радионицу „ненасилне комуникације“. Наравно и то је прошло као што сада апсолутно може да прође шта год хоће. Осим неколико текстова по порталима и издушавања на друштвеним мрежама, ништа нису урадили ни синдикати, ни струковна удружења, ни родитељи, ни организације родитеља, просветни савети, било ко.
Учитељи и наставници, да имало држе до себе, након начина на који им је у медијима саопштено да се завршава школска година и након понижења да морају да преговарају са родитељима о томе шта ће да закључе деци, сада када су добили још тежу шамарчину морали су да се побуне и да одбију да примењују ове будалаштине. То што ће у пракси већина њих ово опструисати не значи много. Ово је додатно понижење струке, и смисла њихове професије. Али, после пропасти још једних протеста чини се да власт мисли да може да ради апсолутно шта год хоће, док год то не иде против политичких визија гувернера протектора ове државе Кристофера Хила. А ове смернице су све што колонијални фактори желе да виде у нашим школама и потпуно су на линији са њему омиљеном Задругом и њеним власником.
Гледам оне несрећнике из такозване прозападне опозиције што су разочарани како је газда помиловао Ди Џеј Жекса и показао да му је једнако срцу драг као и они. Па како је то могуће, па зар Амери овде да подрже неког ко није тако демократски и правоверно усмерен као што су они, ко се не буди сваког јутра са зеленом агендом и молитвом за Зеленског?! О Господе, па њима баш такви као што је Ди Џеј Жекс и требају, а Задруга као врх сатанизације овог народа (паралелно са Шолаковом Ај ди џеј порнографском поткултуром) управо је све оно што колонијалном управнику треба да разори и последњи остатак пристојности, морала, вредности и у крајњем случају људскости.
Него, ако смо све то апсолвирали, и говорили о томе да било каква промена не може да дође без озбиљних патриотских странака, време је да се позабавимо управо тим крилом политичке сцене. Уз ризик да се замерим људима које дуго лично познајем, покушаћу да проговорим смислено о нечему што данас заиста јесте један од највећих проблема које имамо. Оцена ће ићи између тога да то што имамо ништа не ваља и ни елементарно не ради онај посао који сви од њих очекујемо, и чињенице да је боље да и такве странке постоје и да је боље да су у парламенту него да тамо нису.
Српски интелектуалци: Француско-немачки споразум представља признање независности Косова
Прва и основна ствар јесте да треба истаћи да им заиста није лако. Никада услови за бављење партијском политиком у Србији нису били тако лоши. Овај добри човек што већ једанаест година држи све у својим рукама, а мајстор је деструкције, ставио је на врх листе својих приоритета разарање партијске сцене и каквог-таквог партијског система који је раније постојао. И у томе изванредно успео. Разбио је до тада постојеће странке, оставио их је без извора финансирања, отео им је медије и медијски простор који је раније некако постојао, и увео је такве системе зависности и дубинске масовне корупције да је радикално сасекао базу гласача и, пре свега, активиста из које би партије могле да регрутују нове људе.
Но, све ово не оправдава у потпуности лоше стање тзв. десних странака и то што врло мало раде оно што од њих очекујемо као њихови потенцијални гласачи. Иду избори за шест месеци и оних их поново дочекују без јасне концепције, јасних идеја, разједињени, без покушаја да се направи шири и јачи десни блок, без икаквих медија и у озбиљној опасности да после тих избора, ако се Вучић и Хил тако договоре, више нико од њих не буде у парламенту.
Прво, апсолутно је нејасно зашто пре годину дана није формиран озбиљан десни блок од, пре свега, те три странке, уз проширење разним другим групама и уз могуће отварање перспективе и ка Јеремићу. Тај блок је потенцијално имао двадесетак посто гласова и могућност да постане једна од најважнијих политичких сила у Србији, која би имала значајну улогу у креирању јавног мнења, али и поствучићевске партијске, политичке и друштвене сцене. Уместо тога, сем неколико трибина, и једног успелог митинга није урађено ништа. Штавише, енергију тог митинга и буђење жеље људи да поново изађу на улице, искористила је Хилова опозиција која је извела стотине хиљада људи спремних да следе било ког ко би их позвао и показао да је довољно опозициони.
Друго, они сви заједно из буџета примају врло солидну количину новца. Само од тих средстава, а нашао би се и понеки донатор, могли су да направе портал, интернет радио, или чак интернет телевизију, било какав медиј који би користили онако како су радикали некада користили Фокус. Ни појединачно, ни заједно нису урадили ништа на том плану за ових годину и по дана и нове изборе дочекују ван медијског фокуса јавности, осуђени да за мрвицу медијског простора зависе од Вучићевих и Хилових, односно Шолак-Ђиласових медија. И једни и други су их видљиво исекли од октобра прошле године, што се нужно одражава на рејтинг и што може да их остави ван парламента.
Треће, за разлику од странака из деведесетих које су шпартале Србијом, правиле одборе, биле стално на терену, трудиле се да некако нађу људе од угледа и по мањим местима, да створе партијске активисте, да науче како се чувају кутије, раде кампање и створи шире чланство, ове странке – по свему што чујем – на терену готово да не постоје. То се види и по резултатима на локалним изборима, а чекају нас и војвођански избори на пролеће.
У блиској вези са тиме је и сумњиви квалитет људи који данас чине елиту тих странака, недостатак квалитетних кадрова, недостатака било каквих експерата за питања правног система, законодавства, економије, просвете, безбедности итд. Некада су странке имале врло јаке ресорне одборе у којима су стварно спремали програмска документа, нацрте закона и кадрове који би сутра могли да преузимају одређене ресоре. Да се којим чудом деси да ове три странке узму власт, тешко би сви заједно данас из својих редова накупили иоле озбиљне људе да попуне ресоре.
Овако слаба организациона, медијска, финансијска и кадровска база, доводи их у ситуацију да имају врло ограничен домен рада у односу на актуелну власт. Многи мисле и тврде да их је она мање више и убацила у парламент, те да због тога и убудуће морају да према томе ограниче своје деловање. Да их нема, нема их нигде заиста. У реалности они су сведени на оно што сам раније називао симулакрумима десне опозиције, на ону меру која Вучићу одговара да би их по потреби користио у шаховској партији са Западом и Истоком. Неки сматрају да управо због тога они не смеју да се уједине у један јачи блок.
Мислимо, дакле, да присуство у парламенту у овом двогодишњем циклусу нису искористили на прави начин, да нису много напредовали, да су се самоограничили у односу на реалне потенцијале, да нису смели или могли да искористе доста простора и прилика, да у парламенту осим о Космету нису говорили о гомили озбиљних проблема као што су образовање, урбанизам, дивљање страних корпорација које нас своде на робове, расуло у здравству, проблемима у сектору безбедности итд.
С друге стране, боље је да и овакви постоје и буду у парламенту него да их нема. Потребно је да и ми којима такве странке требају пробамо да видимо да ли има начина да их натерамо да боље раде свој посао. Овај текст видим као један покушај да се на тај проблем скрене пажња и да се о проблемима њиховог рада проговори на време. Без добрих десних странака ово све што радимо не може да се реализује у пракси и никаква ад хок удружења интелектуалаца не могу да буду супститут за то. Но, они могу и морају да буду бољи од овога прилично јадног стања у коме се налазе, а и цела земља великим делом због тога.
Због свега тога, Domus florus delenda est!
Categories: Шта после Тита?
Па сви они су или на АВовом или на УДБАином платном списку. То би господин Ђурковић требало да зна. Српској десници ни ресет не помаже ресет је за нешто што постоји а ово су све фронцле остале од УДБИне шешољоидне СНО.
Нема напретка Србији док не се рашчисти са курвато-комуно-југославенизмом.
То је суштина све остало су нијансе.
Иначе предлози су добри али од г…а пита се никад не направи.
Прилично добар текст. Врло добра анализа стања ствари. Као коментар ( може се рећи и неко објашњење, можда и оправдање ) на текст господина Ђурковића, цитираћу проф. др Мила Ломпара :
,, Народ је високо деполитизован. То је један процес. То је јако тешко људима у први мах да разумеју. Овде се одвија систематска деполитизација од 2012. године. То је политика коју је овде утрла Демократска странка. Само је СНС све то преузела и са својим талентом да све појача до упропашћивања, она то изводи до краја.
Шта је основна идеја систематске деполитизације ?
Она је везана за то да вам се увек шаље једна иста порука :
– Немој да се бавиш политиком !
– Пусти Косово и Метохију, то је безнадежно питање !
– Пусти сад политичке странке, сви су исти !
– Брини о томе да имаш пун фрижидер, да можеш да идеш на летовање ,,.
Додајем, неће вам директно казати да се не бавите политиком, али ће се након две јавно изговорене реченице ( против власти и Вучића ) на свакога сручити дрвље и камење, на радном месту ће почети да вас избегавају, ако имате неку радњицу , ето вам 6 инспекција у року од 3 дана, итд. Тако изгледа порука- немој да се бавиш политиком. Протест од 17.03.2023. и Видовданско окупљање испред Цркве Светог Марка су јасно показали да порука бр. 2 има великог ефекта. Најјача порука је – сви су исти. Рад бивше и садашње власти на овој поруци је дао највеће резултате.
Ово је једно од објашњења на питање шта је са ,, нашим ,, странкама и поготово, на њихов положај, статус и утицај у унутрашњости Србије. Деполитизација је дала резултате, наравно, у корист власти.
И да прокоментаришем мисао господина Ђурковића :
,,Да се којим чудом деси да ове три странке узму власт, тешко би сви заједно данас из својих редова накупили иоле озбиљне људе да попуне ресоре,,.
Мислим да је овде господин Ђурковић и сам упао у замку бивше и садашње власти.
Ако би се стварно и десило чудо да ове три странке узму власт, највећа грешка би била скупљати људе из истих и попуњавати ресоре. Тада би стварно показали да су сви исти.
“Сетила се снајка кудеље уочи свете недеље”…
Србија је комунистичка република настала крвавом бољшевичком револуцијом. После рата настављен је нечувен терор над становништвом о чему се мало или нимало зна, а још мање говори. Какве црне десне странке??? Десна странка је једино Краљ!!!
С друге стране, заиста је парадоксално да су Срби поверовали комунистичким поглавницима да ће их у једном тренутку, само треба да буду послушни и стрпљиви, Бог избавити од свих зала и недаћа. Један део је пре тога поверовао тим истим битангама да ће срећу и благостање пронаћи у новој религији, целивајући петокраку са српом и чекићем.
Да парафразирам Карлоса Фуентеса/Воља и судбина/; да је Бог мислио да се бави законима и правдом, био би човек а не Бог…
ПС. И ја сам био будала и веровао да ће извесна “десна странка” , СПО и ВД , да врате краља..Тада је ДБ остала шокирана бројношћу породица оданих монархији. А то је према сведочењу мајора ОЗНЕ, Милана Трешњића, црвене једино и занимало….
Срећан рођендан “Стању Ствари” и хвала на могућности да износимо ставове и размишљања…Живела Краљевина Србија
@Предраг Вулин
Да Бог даде да Ваш коментар ” десни интелектуалци ” међу собом препричавају као бројалицу која странке, к’о брадавице са руку и лица, рашчњива и одстрањује са чела Мајчице Србије, да се за круну места начини, како и доликује Србљу и Србским Земљама, како је ” Миломе Богу приступачно “…
Г-сн. Ђурковићу, да се мало нашалим (горко) – сви народи имају власт какву заслужују само су Срби у томе боље прошли од осталих. Елем, сви ти просветни радници (овде је о њима реч, иначе важи за све) више брину о повећању плате, да што мање раде, да се што више одмарају, и да пребаце одговорност што даље од себе него што мисле о општем интересу. Они брину за данас, сутра их не интересује. Нема ту интегритета, нема ту достојанства, нема ту ничега сем егоизма и бриге за сопствену гузицу. Част ретким изузецима. У овој земљи још није објављено да је свуд около пепео и пустош. Ми смо спаљена земља на којој зомбији покушавају да опстану ћутећи и чекајући свој ред за нестанак.