O Смерницама за организацију и реализацију образовно–васпитног рада у школској 2023/2024. години

Извор: Снимак екрана

„Током прве наставне недеље (4-8.9.2023) организује се тематска настава, са радионицама и другим активностима усмереним ка неговању емпатије, вредностима међусобног поштовања, сарадње и солидарности, уз уважавање различитости…“ (из дописа Министарства просвете)

1.

Не сумњамо ми, у вези са овим Смерницама, у добре намере Министарства просвете и вероватно ЗУОВ-а (Завода за конзервацију и уназађивање образовања), или неких придодатих стручњака као „стручних“ аутора/консултаната.

Очита је жеља да се нешто предузме након немилих догађаја на крају прошле школске године.

Министарство упутило смернице школама: Прве недеље тематска настава о емпатији, друге недеље иницијални тестови, осмислити мото школе

Али, добре намере су једно, а непознавање стања у пракси, или нивоа система у којем је пракса, и непознавање психологије ученика, и непознавање логике дешавања у тој истој пракси – нешто су сасвим десето!

Питање је: да ли се жели само симулација некаквог смушеног предузимања мера, или се желе ефекти који су описани у Смерницама.

2.

По овим немуштим/дилетантским Смерницама васпитни рад и васпитно деловање се схватају као играрија и импровизација: за недељу-две или за који месец са неким радионичицама или другим активностима ви добијате ефекте у:

„неговању емпатије, вредностима међусобног поштовања, сарадње и солидарности, уз уважавање различитости“.

Да није толико дилетантски жалосно – било би комично!

Па и лаици знају (лаици знају, али не и челници/челницкиње и „кројачи“/“кројачице“ образовног система!): право, ефективно васпитно деловање се не изводи кроз импровизације, од данас до сутра, за једну недељу или недељу-две, или за који месец.

Миша Ђурковић: Урушавање основног образовања

Оно се промишљено и плански угради у систем, тј. у програме, и континуирано изводи током целог школовања. Васпитно деловање је осмишљен/плански процес којим се утиче током целог школовања, тј. помаже ученицима у формирању исправних ставова и у исправном понашању/деловању.

3.

Ми одлично знамо да нам васпитни утицај школе постоји само на папиру, и да се препушта, своди на индивидуална сналажења/поступања наставника, уз неке неодређене програмске препоруке које се више дају да би се „опрале руке“ (као – ето, ми, системски челници/челницкиње, препоручили смо/препоручиле смо васпитно деловање).

4.

Конкретно, шта би системско, планско извођење васпитног деловања значило?

5.

Остављамо по страни ad hoc-ситуације у одељењу/у школи (а и ван школе) у којима се васпитно делује независно од садржаја наставног предмета.

Наравно да за њега нема могућности у оквирима/уз садржаје предмета/природних наука. Али зато и те како има повода/могућности у оквирима садржаја друштвених наука, а тек уметности, и тек посебно – наставе књижевности.

6.

Каква је сада реална ситуација?

Нама су у првом плану знање/способности које ученици треба да стекну/развију. Васпитно деловање је негде на маргини, негде… ако се има времена и/или ако се сетимо да га активирамо у неким ретким ситуацијама.

Апел да вратимо васпитну улогу школе

Нека нама ученици стекну што више знања /развију што више способности – а ваљда ће некако сами формирати исправне ставове/понашање.

7.

Плански системски постављено васпитно деловање…

Рецимо: обрада приповетке Први пут с оцем на јутрење.

Сада: програмска суштина је у томе да обрадимо структуру приповетке, да је „стилско-формацијски контекстуализујемо“, итд, a васпитне опаске… понека реченица-поука ако нам се омакну притом…

8.

У поставци са системским/планским деловањем ми бисмо након обраде приповетке имали посебне часове, програмски дефинисане, при чему би садржај приповетке био повод, нпр. (импровизујем):

– пороци и последице порока (коцке, итд),

– породица као заједница, посебно улога мајке у њој,

– религија/вера као морални/психолошки ослонац, ослонац у превазилажењу криза.

Обрада сваке теме на посебном часу, или – све три на два-три часа, док се не исцрпе теме, док постоји интересовање ученика за дискусију и учешће.

9.

Тако бисмо додатно и садржаје обрађених дела (наставних јединица) повезивали са „живим животом“ ван школе-стакленог звона.

10.

Али, уз постојећу образовну парадигму, уз постојеће концепције претрпаних и педагошки нестручно склепаних „програма наставе и учења“ – овакав васпитни рад/деловање прави су нам луксуз!

Зато ћемо ми (Министарство, ЗУОВ, припомагачи-вајни педагошки стручњаци) „лаганица“ да импровизујемо: радићемо по старом, кретаћемо се по ушанченим „коридорима“ „образовно-васпитног процеса“, а кад овако (на националном нивоу или посебно по школама) искрсну проблеми – одвојићемо покоји час за неке радионичице и „друге активности усмерене ка неговању емпатије, вредности међусобног поштовања, сарадње и солидарности, уз уважавање различитости“…

Наташа Вујисић Живковић: Контекст министаркиних „Смерница“

Да се педагошки/дидактички иоле свестан човек најежи од системских неозбиљности, да не кажемо баш, а имамо права због „стања ствари“ – од системских глупости!

Categories: Да се ја питам

Tags: Министарство просвете, Мирослав Првуловић, карусел, смернице