Непосредан повод овог оглашавања је најава новоименованог директора Музеја жртава геноцида да ће наставити неморални посао којим су се бавили његов претходник на тој дужности и председник УО Музеја
Извор: N1
Одељење историјских наука САНУ доставило је допис Извршном одбору САНУ у вези са покушајима систематског смањивања броја жртава, првенствено у Јасеновцу и Независној Држави Хрватској у Другом светском рату. Одељење је замолило Извршни одбор САНУ за мишљење и подршку за објаву текста широј јавности.
Извршни одбор САНУ подржава став Одељења историјских наука САНУ о потреби да се реагује на покушаје ревизије историје и слаже се да текст реаговања Одељења треба учинити јавним.
О једној нечасној ревизији историје
У последње време сведоци смо једне нечасне појаве у српској историографији, усмерене на посебну врсту ревизије историје и покушаје систематског смањивања броја жртава, првенствено у Јасеновцу и Независној Држави Хрватској у Другом светском, али и у Србији у Првом светском рату. Све до недавно, такав однос према пострадалом становништву у НДХ (Србима, Јеврејима и Ромима) имали смо прилике да видимо у многим случајевима у Хрватској, где је његов најпознатији зачетник и тумач био Фрањо Туђман.
Последњих неколико година, оспоравањем и умањивањем броја јасеновачких и других жртава усташких злочинаца почели су се бавити и поједини историчари из Србије. Важно је, због чега то треба и нагласити, да се у пословима управо такве ревизије, којом се наноси увреда усташким страдалницима, као ‘кровна установаʼ истакао Музеј жртава геноцида. Непосредан повод што се Одељење историјских наука САНУ оглашава о овом проблему је тај што је новоименовани директор Музеја, чак и пре именовања, најавио да ће наставити неморални посао којим су се бавили његов претходник на тој дужности и председник Управног одбора те установе. Најпре осудивши усташке злочине, истакао је да је ʻнаша успомена на Јасеновац доминантно политичка и математичкаʼ, те да тај логор, чији је број жртава проценио на 122-130 хиљада, ‘користимо за препуцавањаʼ и ʻсви заједно манипулишемо жртвамаʼ. Наведена изјава у духу је већ познатих његових ставова, укључујући историографски неутемељену одбрану Јосипа Броза од неразјашњеног односа који је имао према Јасеновцу, као и тврдње да ʻмладима (али очито и онима мање младим) данас треба једно озбиљно ресетовање колективног сећањаʼ, будући да су га последњих ʻтридесет мучних шовенских година замаглили и мистификовали управо националистички историчари обеју страна. Уз благослов политичке врхушке, наравноʼ.
Одељење историјских наука мора отуд да постави питање Министарству културе Србије да ли је упознато с тим да је на чело Музеја жртава геноцида поставило неквалификованог човека, који се научно никад није бавио проблемом геноцида, али је спреман да се служи нечасном ревизијом националне историје, да смишљено пребројава и смањују жртве почињеног геноцида?
Када би покушаји преиспитивања броја жртава и њиховог смањивања били засновани на поузданим изворним подацима, нико не би имао разлога да се супротставља таквим намерама. Међутим, нови поуздани историјски извори нису представљени, док се постојећи, иако прворазредни, занемарују како би се разним импровизацијама број жртава умањио. Одељење историјских наука САНУ далеко је од сваке помисли да на било који начин повећава број жртава, сматрајући да је то ненаучно и неморално, исто као и свако неосновано умањивање.
С пуно разлога, Одељење очекује да се Министарство културе огласи јасним одговором из којег ће се сазнати да ли се, када је поставило новог директора Музеја жртава геноцида, сагласило с његовим ставом? Такође, да ли је таква ревизија српске историје, која се подудара с политиком Фрање Туђмана, и званична политика Србије? Ако је тако, питамо се куда иде и докле ће стићи наша историографија.
Categories: Противу дезинформација
Основно питање је, да ли се неки државни орган у Србији бави антисрпским штеточинством у оквиру државних институција, које има несагледиве размере? Ова ревизионистичка политика из државних институција је озваничена пре више од 15 година, када је кустос Музеја, Драган Цветковић, почео да објављује своје “научне радове” са колегама из Хрватске, који су проистекли из “радова” Кочовића и Жерјавића с краја осамдесетих и почетка деведесетих година. На текстове у хрватским новинама у то доба, који упућују на младог српског историчара који руши “српске митове” нико у Србији и Српској не реагује. У исто време секретар одбора за Јасеновац, Светог архијерејског сабора СПЦ постаје загребачки студент и рок критичар Јован Ћулибрк, који експресно бива постављен за свештеника српског поноса, елитне 63. падобранске бригаде из Ниша, када почиње и његов чести боравак у Јад Вашему. Тако почиње да се гради имиџ “најкомпетентније” особе за злочине у НДХ а посебно Јасеновца. По устоличењу Његове светости Г. Иринеја за патријарха српског јеромонах Јован бива постављен за викарног епископа, а постаје поред толиких владика са дугим стажом и угледом председник Одбора СПЦ за Јасеновац уместо владике бањалучког Јефрема. У тој констелацији очекивано је било да буде устоличен за владику славонско-пакрачког коме под ингеренцију и духовно потпада Јасеновац. Ни то није било довољно, па га Влада поставља на чело Управног одбора Музеја жртава геноцида у Београду, и на још неколико других челних места у овој области, од Сајмишта на даље. Тада под његовим утицајем почиње организована и отворена ревизија броја жртава. Свештенство у Митрополији загребачко-љубљанској добија јасне смернице да је у Јасеновцу страдало не више од 150.000 људи. Верујемо да је у ту причу успео да убеди и многе друге владике, па и самог митрополита загребачког а данас патријарха, Г. Порфирија. Почињу да се бирају и распоређују подобни кадрови на кључна места у разним научно-образовним институцијама првог реда. Довољно је било написати један или два рада на тему холокауста па се промовисати као експерт у области коју покрива Музеј. Не мали број будућих доктора историјских наука променио је сасвим своје ставове и убеђења, како би дошао у милост владике, а самим тим и бољег статуса. Није била довољна ни понижавајућа јавна изјава Јована Ћулибрка у сред Загреба о Гидеону Грајфу, ни заштитнички однос према Степинцу, ни ревизионистичка публицистика Музеја, да се неко призове памети. Влада Србије му, упркос бројним контроверзама, поново поверава почетком године мандат председника Управног одбора Музеја. Како је кренуло ускоро би могао бити устоличен на место митрополита у Загребу, а онда, ко зна… Не би ме изненадило да Управни одбор Музеја и Одбор за Јасеновац СПЦ ускоро предложе на усвајање Закон у Скупштини Србије где ће свако ко заступа ставове да је у Јасеновцу убијено више од 100.000 људи морати кривично да одговара.
Хвала Богу да је САНУ реаговала, а посебно Одељење историјских наука, макар и са значајним кашњењем, мада сумњам да су Министарство културе и Влада спремни за радикалан потез који подразумева искључиво и потпуно нове људе.
Није проблем Дејан Ристић. Он је осредњи историчар. Проблем је председник Управног одбора непостојећег музеја који се издаје за историчара. Коста Николић је јасно ставио до знања ко је Јован Ћулибрк. А овај је тада био мањи од малине.
@Леонида
Пошто се углавном позиваш на компетентност, имам три питања:
1. Ко од историчара у Одељењу историјских наука САНУ има макар један истраживачки рад на тему холокауста и геноцида над Србима у НДХ на основу архивске тј. документарне грађе?
2. Ко од историчара у Одељењу историјских наука САНУ зна јеврејски језик, јер чињеница је да су јеврејски научни центри данас најкомпетентнији за истраживања на тему холокауста и геноцида у 20.веку и као такви признати у читавом свету.
3. Шта конкретно препоручује владику Јефрема Бањалучког за место секретара Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора? Да ли зна јеврејски, или неки други за науку релевантан језик (енглески, немачки, грчки, француски, руски…) да ли се на научном нивоу бавио темом геноцида у 20.веку и које су му референце односно радови на ту тему?
Хвала!
Имена академика недостају.