Срби морају да буду спремни да се бране од неког новог геноцида, или новог „Бљеска“ или „Олује“. А најбоље се могу спремити ако добро проуче све компоненте хрватске геноцидне политике
Василије Крестић (Фото: ИН4С)
Прећутани злочин
Згрожен стравичним злочинима који су се дешавали у Независној Држави Хрватској над Србима, Јеврејима и Ромима, наш уважени писац и дипломата Јован Дучић је на измаку свог живота поручио Србима да су дужни на све стране, urbi et orbi, да шире вести о геноциду које су починили Хрвати. Он није без разлога тврдио да се о злочинима тих размера, који су се десили у усташкој хрватској држави, не може и не сме ћутати. Сматрао је да све генерације Срба, не само оне за чије време се догодио геноцид већ и оне које долазе, имају обавезу да на све могуће начине обавештавају свет шта су учинили Хрвати својим недужним становницима, колико су окрвавили руке и на који ужасан начин су то учинили.
Подељена кривица
Срби нису испунили аманет Јована Дучића не зато што нису хтели, што га нису поштовали, што су га свесно игнорисали већ зато што им историјске околности то нису дозволиле. Комунистичка власт с Јосипом Брозом на челу, која је завладала новом, послератном, другом Југославијом, одлучила је да је гради на темељу тзв. братства и јединства. Да не би реметила братство и јединство, да би га ширила и учвршћивала, комунистичка власт је одлучила да геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима где год може и колико више може прећуткује. Та изузетно значајна и болна тема била је табуисана. Званичан став о њој био је да је шака усташа заиста починила злочин над Србима и да они заслужују осуду, али да су и Срби, због своје наводне великосрпске шовинистичке политике, због угњетавања Хрватске и Хрвата, због монархофашистичке диктатуре краља Александра, због убиства Стјепана Радића и његових другова, заслужили да буду кажњени. Кривица је тако подељена: криви су они који су извршили злочин, али су криви и они који су злочин изазвали. Због такве симетрије, која је била карактеристична за комунистичку владавину, о извршеном злочину геноцида није могло бити, и дуго није било, не само научних већ било каквих озбиљних расправа. Ако се неко, у изузетним случајевима, и упуштао у испитивање и изучавање геноцида, морао се држати званичних партијско-политичких ставова и званичних оцена. Уколико то није чинио, наилазио је на веома оштре политичке осуде. Оптуживан је да ремети братство и јединство, да копа по ранама убијених, да читав хрватски народ оптужује за геноцид и слично.
Јован Дучић на поштанској марки Поште Србије из 2021. (Фото: Wikimedia Commons/Бобан Савић)
Безобзирно кривотворење историје
Падом комунистичког режима и распадом Југославије питање почињеног геноцида као научне теме било је деблокирано, али је препуштено појединцима, а не посебним научним установама иза којих би стајала држава. Међутим, из политичких разлога, да не би реметила и иначе лоше односе са Хрватском и Хрватима, да не би поджаривала њихову мржњу подсећањем на геноцид, да би их одобровољила и стекла њихову наклоност, Србија није била спремна да посвети ни политичку, ни научну пажњу страдалним годинама из времена Павелићеве Независне Државе Хрватске. У таквој ситуацији чак је и Српска академија наука и уметности, која је више година имала одбор за изучавање геноцида, који је основао академик Владимир Дедијер, недуго после његове смрти тај одбор угасила. С много проблема, на границама опстанка, због незаинтересованости и немара државе, тада је постојао и Музеј жртава геноцида, којим је руководио др Милан Булајић.
Због поменутих политичких околности, како оних из времена владавине комуниста Јосипа Броза, тако и оних после њега, и после распада Југославије, више од осамдесет година, све до наших дана ми у Србији нисмо успели да подигнемо један меморијални центар, српски Јад Вашем, посвећен жртвама геноцида. Тај пропуст данас нам се вишеструко свети.
Они који су починили геноцид подигли су своје меморијале и у њима безобзирно кривотворе историју према својим потребама и мерилима, не обазирући се на научно проверене историјске изворе, на чињенице. Због наше политичке неодговорности, незрелости и наивности, због тога што нисмо послушали Јована Дучића, да целом свету, urbi et orbi, благовремено обзнанимо да су Хрвати у Другом светском рату починили један од највећих злочина у 20. веку, данас доживљавамо да нас злочинци оптужују да смо ми Срби геноцидан народ.
Злонамерно умањени бројеви
Да би се умањио обим почињеног злочина, број убијених у Хрватској већ дуже време безочно се смањује неким математичким прорачунима, при чему се потпуно заобилазе егзактни подаци веродостојних сведока. Дочекали смо чак и то да се број јасеновачких и других жртава у Независној Држави Хрватској смањује и усред Београда, у Музеју жртава геноцида, у установи коју финансира Влада Србије. Кад помињем злонамерно смањивање броја жртава, далеко сам од сваке помисли да жртве треба увећавати, јер како је аморално и неосновано смањивање, тако је неморално и неосновано без доказа и повећавање броја жртава.
Све ово о чему пишем могуће је зато што Србија није подигла на некој својој репрезентативној територији Меморијални центар, меморијално здање посвећено српским жртвама геноцида, чији задатак би био да организује неопходне стручне службе и квалификоване појединце на прибављању, систематизовању и публиковању домаћих и иностраних веродостојних података о српским жртвама у Независној Држави Хрватској.
Харис Дајч: Ако измишљате да је у Јасеновцу убијено 700.000 Срба онда вређате људе
Меморијално здање би својим архитектонским карактеристикама и обележјима морало достојно да изрази успомену на српска страдања. Оно би требало да буде култни објект, незаобилазан за сваког посетиоца Београда, од шефова држава и државних делегација до домаћих и страних туриста и школских или студијских екскурзија.
Меморијални центар већ деценијама недостаје главном граду Србије, али и држави Србији. Највише недостаје српском народу. Ако у Европи постоји страдални народ, поготово кад се посматра 20. век, то је српски народ. За разлику од осталих европских малих и такође страдалих народа ‒ међу којима је у трајном сећању страдање Јермена на почетку века, или трагедија Јевреја у Другом светском рату – српски народ је подједнако страдао у оба та случаја. Наша хришћанска, национална и морална дужност је да се одужимо својим покојницима као што су то учинили и поменути такође мали и тешко страдални народи.
Дуг према недужнима
Идеја поч. арх. Предрага Ристића о спомен кули – пиргу за све српске новомученике пострадале у хрватском геноциду (Извор: Вечерње новости)
Улога Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку није да умањи већ да повећа значај бројних стратишта, меморијалних обележја, гробаља или капела које имамо у многим државама Европе, па чак и у Африци, из времена Првог светског рата или истих обележја из Другог светског рата: Зејтинлика, Вида или Крфа у Грчкој, логора у Мађарској, Словачкој, Чешкој, Немачкој, Румунији, Старог Сајмишта, Јајинаца и Бањице у Београду, Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца, Босанске Дубице и десетине других у Србији и безмало свим бившим југословенским републикама. Ни у једном таквом месту не види се пун обим свих српских страдања. А то је српском народу највише недостаје.
Чињеница је да је у прошлом, 20. веку српски народ имао неколико наметнутих веома тешких ослободилачких и одбрамбених оружаних сукоба и у тим сукобима претрпео је огромне људске губитке. Милиони наших сународника су током тог раздобља избрисани из спискова живих, али до данас нису унети у спискове мртвих. Задатак меморијалног центра морао би да буде, колико је то сада могуће, да сачини те спискове и са њима изађе пред домаћу и страну јавност. Сигурно је да с тим пре свега хуманим послом много каснимо, али још више ћемо каснити ако опет нађемо неки разлог да све то одгодимо за неко повољније време. Ми данас живи Срби дужни смо да одужимо велики дуг према многим генерацијама својих недужних покојника.
Успомена на страдања у 19. веку овековечена је у скромној, али стравичној Ћеле-кули, а успомена на страдања која смо претрпели у наредних сто година требало би да буде овековечена у модерном здању Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку.
Протерати, преверити и поклати
Као историчар осећам обавезу да овом приликом кажем још неколико речи које су тесно повезане с научном, политичком и моралном обавезом да се Србија, после толико времена одуговлачења, озбиљно посвети изучавању геноцида почињеног у Независној Држави Хрватској. Срби треба да знају да је хрватска државна политика, која је довела до геноцида, дуговечна, да она траје више од 170 година. Реч је о хрватском државном и историјском праву на којима се темељи хрватска политика. Том праву је циљ да се створи велика, етнички чиста, и колико је више могућа римокатоличка Хрватска. На путу остварења такве Хрватске налазили су се и још увек се налазе, као реметилачки чинилац Срби из Хрватске и Срби из Босне и Херцеговине. Због тога што су они сметња за стварање велике Хрватске, морали су да буду и још увек су мета великохрватских напада. Због тога њих треба протерати, преверити и поклати. Како се државна политика Хрватске и данас ослања на државно и повијесно право (о томе довољно сведочи чињеница да у Загребу постоји институт који носи име најзначајнијег хрватског геополитичара Иве Пилара), Хрватска се није одрекла ни циљева који проистичу из тих права, а то су велика, етнички чиста и што је више могућа римокатоличка Хрватска. Зато што је та политика добрим делом до данас уродила жељеним плодом и то захваљујући геноциду спроведеном у време Павелићеве Независне Државе Хрватске и Туђмановом етничком чишћењу, а за та злодела Хрватска није кажњена, већ су је западне силе наградиле, она нема разлога да мења своју двовековну политику. Напротив, резултати те политике на Хрватску делују подстицајно. Они буде наду да се идеје о великој Хрватској, засноване на политици државног и историјског права, у ближој или даљој перспективи могу остварити.
Василије Крестић: Мрзитељи Србије срамно умањују све наше жртве
Да ли ће и када ће се остварити велико је питање, међутим, ако се то догоди, Срби морају да буду свесни да ће се појавити нови Павелићи и нови Туђмани, а то значи и нова злодела, а можда и нови геноцид. Због тога Срби не би смели да запоставе изучавање геноцида и хрватско-српских односа. Они би у том погледу морали да се угледају на Јевреје и да чине оно што чине они када је реч о холокаусту. Међутим, више је него сигурно да ћемо без посебног Српског меморијалног центра, кад је реч о геноциду, и даље остати слепи крај здравих очију.
Мржња, дубоко усађена
Срби не би смели више да се изненађују и да се непрестано питају зашто нам Хрвати чине сад ово или оно зло. Једном за свагда морају да знају да нас Хрвати мрзе и да знају зашто нас мрзе. Морају бити свесни да је та мржња дубоко усађена у њихова осећања, и да неће бити лако искорењена јер се пажљиво, осмишљено, стрпљиво и са умећем негује више векова.
Све ово не пишем зато што сам и сам опседнут мржњом. Као историчар трудим се, кад се бавим науком, да се ослободим свих нездравих емоција, па и када је реч о Хрватима, али и да без задршке износим научно проверене чињенице. Кад је реч о геноциду који су починиле усташе у Јасеновцу и широм Независне Државе Хрватске, и на крају овог излагања, како сам то учинио и на самом почетку, послужио бих се оценом Јована Дучића, који је написао: „Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје већ зато што се ничега не стиде.“
Василије Крестић: Мрзитељи Србије срамно умањују све наше жртве
Да они имају стида, да имају више људских осећања, они би се због почињеног греха покајали. Међутим, осим ређих изузетака, а истине ради треба рећи да њих има, они се не кају, они су и даље у знатном броју „за дом спремни“. Због тога и Срби морају да буду спремни, спремни да се бране од зла које их поново може снаћи од неког новог геноцида, или новог „Бљеска“ или „Олује“. А најбоље се могу спремити ако добро упознају и проуче све компоненте хрватске геноцидне политике. Стога нам не остаје друго него да упутимо апел нашим политичарима да више него досад поклоне пажњу изучавању геноцида и српско-хрватских односа, да учине све да се што пре, без одлагања, подигне Српски меморијални центар, да се и у том погледу угледамо на Јевреје.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Овог пута се не слажем са цењеним академиком . Разлог је овај ***** који влада Србијом . Све што су од 2000 године урадили било је против српског народа и интереса . На пример , ни један филм или серију које су од те године снимили у Србији ја не гледам , а то је најбенигнија ствар ( а можда баш и није толико бенигна ) која утиче на разарање морала и на духовно стање народа . Све врви огавним псовкама , крвавим убиствима и најнижим простаклуком , лажним приказивањем блиске прошлости , а боме и даље ( сетимо се само срамне серије о Немањићима ) . Драги академиче , зар стварно мислите да би они који су усвојили резолуцију о геноциду у Сребреници , а у скупштини забранили и само помињање геноцида над Србима у НДХ , који су предали Космет окупатору , могли да направе достојанствен музеј о страдању нашег рода . Не могу да верујем да сте баш толико наивни . Моје мишљење је да се то никако не сме радити . Кад смо чекали 80 год. сачекаћемо још док се ***** над Србијом не проветри и док не дођу људи од морала и струке – који једини могу да одраде такав захтеван посао и то студиозно а не тандара – мандара по налогу јудејаца .
Не верујем да постоји икоји други сајт са тако врсним коментаторима који се зову Зоран…🙂
Хвала имењаче, похвала свакоме годи , поготово од некога чије мишљење подржавам и веома ценим као коментатора . Додао бих да је ово сајт са великим бројем одличних коментатора који су стручни у својим областима и мудри . Знају да препознају шта је добро , а шта не и да то лепо уобличено поделе са свима . Зато ми је велика част што и моја маленкост може да користи простор који нам је свима великодушно уступљен да изразимо своје мишљење и самим тим , како се каже , проширимо своје видике .
@Зоран
„Овог пута се не слажем са цењеним академиком… Моје мишљење је да се то никако не сме радити. Кад смо чекали 80 год. сачекаћемо још…“
Мислим да сте мало престроги према академику Крестићу. Нема се шта оспорити његовом принципијелном ставу, као историчара и 90-годишњака, да је дужност и обавеза државе Србије да подигне меморијални центар посвећен жртвама геноцида. То што је тренутна власт невољна и неспособна да тако нешто уради није нешто што Крестић може да реши. Напротив, сталним подсећањем јавности на недовршени посао он управо истиче несклад између онога што би држава требало да ради и онога што заиста ради. Убеђен сам да би смр****има на власти много више одговарало да Крестић ћути, а он не ћути.
Проблем са одлагањем „док се над Србијом не проветри и док не дођу људи од морала и струке“ је што то може да потраје, а што више траје, то ће теже бити сакупити адекватну архивску грађу за меморијални центар. Можда је боље направити некакав меморијални центар сада па га касније унапредити и проширити, него не урадити ништа зато што је власт таква каква је.
Не тврдим да имам идеално решење, само кажем да то није одлука коју је лако донети. Крестић гура колико може док је још жив, а већина историчара умаче кекс у чај.
Protiv zaborava.
Protiv ćutanja.
Protiv ne spominjanja.
Protiv ne sećanja.
Protiv ne obeležavanja.
Protiv ne učenja.
Protiv ne govorenja.
Pravim rečima i rečenicama.
Pravim imenima i prezimenima.
Pravim slikama.
Pravim predmetima.
Pravim dokumentima.
Pravim nazivima.
Pravim mestima.
Pravim brojevima.
Sve na jednom mestu u Majci Srbiji.
Sve na jednom mestu u srcu Majke Srbije.
Za sve Srbe i Srpkinje.
Žrtve.
Rođene bez prava na život.
Heroje.
Rođene sa srcem za Otadžbinu.
Za veke vekova.
Srpski centar za Srpske žrtve i Srpske heroje posvećen GENOCIDU ili SRBOCIDU izvršenom nad Srpskim narodom od:
1914 do 1918
1941 do 1945
1991 do 1995
1999 do 2004 godine.
@Марк Еугеникос
није ми била намера да критикујем поштованог академика него више да скренем пажњу на то да све што је урађено под „жутом “ и „ накарадном “ влашћу било је уперено директно и искључиво против српског интереса . Видели смо и по томе што је „свемогући “ пре неки дан избегао да се појави у УН ( сада већ са сигурношћу могу да кажем ) под изговором да му није добро баш тог дана . Човек који има макар мало самопоштовања не би никад учинио тако љигаву и кукавичку ствар. Дакле слажем се са Вама у вези госп. Василија кога поштујем и подржавам из разлога које сте навели , али и даље сам мишљења да частан посао којим треба да се одужимо нашим напаћеним и страдалним прецима , нису способни да одраде фалсификатори диплома , бескрупулозни лопови , људи без имало морала , а о части да и не говорим ; дакле људи који су самим тим и противници српског рода који није такав , једноставно нису препорука да то ураде . По мени , можда и највише због тога што њих инструишу јудејци директно . Вама поштовање .
Поштовани професоре и академиче Василије Крестић, прочитао сам већину Ваших књига, али нисам сачувао неке антологијске чланке, које сте написали или држали предавања. Велика привилегија за мене ће бити да набавим Ваша сабрана дела. Као србски историчар дали сте огроман допринос изучавању односа Срба и Хрвата. У поређењу са још увек привилегованим тзб. удбашким историчарима, оставили сте неизбрисив траг у нашој историјској науци. Желим Вам добро здравље и да доживите стоту.
Politika prećutkivanja srpskih žrtava se nastavila i kasnije. Za vreme ratova u Hrvatskoj, a naročito u BiH. Naš Zoran Stanković, doktor, sudski veštak, ministar, svojevremeno je izjavio da postoji zavera u kojoj se namerno ne broje srpske žrtve u Bosni. Da se nije veštačilo. Namerno opstruisalo. Pa vi vidite! A znamo kako muslimani broje svoje žrtve pa čak i dodaju. Skelani, Sikirić…i ko zna koliko još lokacija gde su se dešavali masakri srpskog življa.
Sledi bombardovanje. Pa kolateralne štete.I mi i dalje ostajemo većinski nemi pred njihovim zločinima.
Прво, наши Зорани збиља мудро зборе.
Волео бих да, као такви, кажу коју о 20% коментара на хрватској латиници у овој прилици, с обзиром на то да је академик Крестић некад писао: “ Срби у Хрватској увек су бранили свој субјективитет чувањем православне вере и ћирилице.“
Ових дана интернетом се шири текст проф. др Милоша Ковића, омиљеног међу српским родољубима, под насловом „Морална посусталост и тачке отпора“. Па каже:
„Србија је вековима стварала сопствену , самосвесну, митотворну културу. Данас, међутим, после деценија идентитетских лутања, сви позиви да се изнова дефинише њен званични културни образац, уобичајен у уређеним друштвима, одлазе у празно..Чак и најосновнија питања , какво је уређење положаја ћирилице и српског језика, испоставила су се као нерешива.“
Чини ми се да управо он лута у задње време по питању ћирилице. Из коментара на овом сајту могли смо сазнати да пред студентима Факултета политичких наука у Бањој Луци уопште није поменуо ћирилицу ( која је тамо остала само у траговима), али је искористио прилику да каже како се Срби не требају одрећи латинице. Па рече још и то да српски идентитет чине православна вера, српски језик и сећање. Био је то први случај да неко од угледника није поменуо ћирилицу када говори о идентитету.
Поменутим текстом Ковић је показао да много лута, јер каже да није решено уређење положаја ћирилице као најосновнијег питања, а овде подсећам да је то решено већ давне 2006. чланом 10. Устава Србије на следећи начин:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
Иницијатор првог уставног нормирања писма из 1990. био је академик Радомир Лукић. Он је чак 1971. имао текст у „Политици“ под насловом „Лингвисти се оклизнули на ћирилици“, а и 1990. у истим новинама сукобио се са лингвистима текстом „Против посебног закона“. Наиме, он је прозрео намеру лингвиста да употребу писма поделе на службену ( оно што пише држава) и јавну ( сво остало писање), како би хрватској латиници признали све оно што је до тада освојила у српским земљама. Иначе, академик као професор права и социологије је у истом тексту појаснио лингвистима шта је службена употреба писма – и оно што пише држава, и све оно је намењено јавности. Свакоме ко има и грам памети у глави јасно је да два писма у Срба воде нестанку ћирилице, али то не признају ни лингвисти, ни политичари, ни интелектуална елита у целини. Први и други не би смели да упорно ћуте о столовању и хрватске латинице у српском правопису и о непримењивању уставног прописа о језику и писму када у томе не би имали подршку елите, у којој је неспорно и Ковић.
У овом коментару има неких понављања из оних ранијих са овог сајта, али морало се. Можда су они утицали и на Ковића јер сада спомиње ћирилицу као најосновније питање.
@Велимир Поповић
Мени је важно да је Ваш коментар ћириличног слова и словесности, поштовани…
@Велимир Поповић
Ево и ја да Вам одговорим када сте већ тражили мишљење од неког ко пише ћирилицом од кад зна за себе . Колико је било до мене ја сам се увек борио за то да убедим све око себе да пишу тим писмом и у великој мери сам успео . Обраћао сам се и многим фирмама а не само појединцима . Сво троје деце сам ” устројио ” како ваља , учећи их да су Срби и са очеве и са мајчине стране и да као такви треба да пишу српски . Мало имам проблема јер су поверовали неким професорима идиотима који их уче да формуларе штампане на хрватском морају да попуњавају хрватски . Објаснио сам им да никакав имбецил не може да их натера на то . Дао сам им лични пример да мене још нико није натерао да то урадим , искрено није нико ни покушао за ових шездесетак година . Рекао сам им и да на овим просторима нико неће да их препозна да су Срби ни по црној коси ни по брковима ни по здравим зубима него само по ћириличном писму . Битно је да их препознају да су Срби јер је то велик понос за њих , али то не треба да истичу , само да бране . Још бих Вам додао да сам после једногодишње борбе успео са г. Дејаном Матићем из удружења ” Ћирилица – Добрица Ерић ” , много више његовом заслугом , да се изборимо да се на рачуне Нови Сад Гас-а после укидања ћирилице од стране директора и Бајатовића , врати ћирилично писмо од маја месеца . Чекам нови рачун па да будем сто посто сигуран. Ето поштовани , мислим да је од мене довољно . Када би свако учинио толико мало као ја , Србија би се препородила . Не хвалим се , али када сте ме већ питали за мишљење , одговор сте добили .