Душан Ј. Басташић: О једном несрећно одабраном поређењу и контексту

Свједоци смо, да је протеклих недеља српски јавни простор, више него икада засићен темом ревидирања, тачније речено вишеструким умањивањем броја јасеновачких жртава

Плакт за филм Крвава бајка из 1969. године (Фото: ИМДБ)

Млади али већ увелико афирмисани српски историчар Немања Девић, указао је јуче на својој фејсбук страници на један фалсификат, како сам каже, умјетничку конструкцију приказану у ратном (и пропагандном) филму „Крвава бајка“, сценаристе и режисера Бранимира Тори Јанковића, снимљеног 1969. године.

Треба рећи да је овај филм награђен Сребрном пулском ареном за режију, Октобарском наградом на фестивалу у Крагујевцу и „Златном ружом „Лидице“ у Карловим Варима.

Не треба подсјећати да је ријеч о једном од култних филмова који је добро познат генерацијама рођеним између педесетих и осамдесетих година прошлог вијека.

Ријеч је о филмском кадру у коме ромска дјеца одбијају да чисте њемачким војницима чизме, па их они стрељају у Крагујевцу 1941.

Девић указује како и ова прича, представља само још један доказ колико је посао историчара једна непрестана борба са вјетрењачама, и колико, опет, они не смију да одустану од те борбе.

Цитира и Андрића: „Све су Дрине овог света криве, али никад не смемо престати да их исправљамо“.

Неоспорно је да се ради о неистини, фалсификату који је чекао пола вијека да буде јавно разобличен.

Вјерујем да је појединим историчарима ово било познато још 1969. године а засигурно да им нико није бранио протеклих двадесетак година да овако јавно, као што то Девић данас чини, укажу на неистину и манипулацију осјећањима гледалаца.

Фото: ИМДБ

Претпостављам да је на крају филма уписано и име историчара који је био стручни консултант сценаристи – режисеру филма а који је знао (требало би да је знао) да је ријеч о измишљотини али се из идеолошких, „виших“ или иних разлога није противио да овај кадар буде дио филма.

Чини се да ни једна друга наука, као она историјска није подложна утицајима идеолошког окружења, отвореним или прикривеним интересима владајућих или њихових домаћих или иностраних ментора.

Вјерујем да је и сам Девић у много случајева и сам, радећи на историји ЈВуО и поратним злочинима комуниста наилазио на радове старијих колега који су конформизам претпоставили савјести, науци и историјској истини.

Може се примјетити да је у посљедње вријеме, у српској историографији све више научних радова, приказа и текстова на сајтовима научних институција, којима се раскринкавају или барем доводе у питање, давно увријежене и усвојене истине о појединим историјским догађајима, исписане од стране старијих српских, често већ упокојених историчара, некадашњих учитеља и професора многих данас активних историчара.

И не би то требало бити ништа чудно да се у протеклих пет – шест година баш учестало не ради на томе.

Поучени историјском „истином“ коју смо учили у вријеме Брозовог режима а коју су исписали школовани историчари тог времена, многи од нас, поготово потомци жртава Покоља, геноцида почињеног над Србима од стране НДХ, историјске истине, везане за ту тему а које се пишу данас, примамо са великом резервом.

Повјерење је дефинитивно, у најмању руку пољуљано.

Нема разлога да се Немањи Девићу не повјерује да се поменути кадар у филму никада у стварности није догодио као ни онај када њемачки војник одбија команду да пуца у невине Србе цивиле па га његов претпостављени ликвидира на лицу мјеста.

Како ће се са овим сазнањима носити они који су се до данас са сузама у очима дивили херојству малих чистача ципела, остављали цвијеће под споменик који им је подигнут у Крагујевцу или шта ће да уради аутор књиге о јунаштву њемачког војника када чује да је „промашио цео фудбал“, сада није тема.

Тема је ипак нешто друго.

У пост скриптуму свог записа, Девић пише слиједеће:

„Српски народ је један од најстрадалнијих народа на свету у 20. веку. Толико смо преживели злочина и толико дали жртава, да нам не треба никакав мит нити пропагандно средство не би ли ту патњу приказали. Истина – и ништа друго. То је наше оружје. Напротив, свако увећавање жртава и карикирање злочина само ствара контраефекат и, претварајући идентитете у хладну статистику, вређа успомену на њих“.

Додаје још да се чудимо што су нам родитељи и дједови слијепо вјеровали у Титове митове а да му се чини да упркос свим знањима, свим дипломама и толикој доступности информација, у здравом критичком размишљању и даље нисмо много одмакли.

Душан Ј. Басташић (Фото: Јадовно 1941)

Свједоци смо, да је протеклих недеља српски јавни простор, више него икада засићен темом ревидирања, тачније речено вишеструким умањивањем броја јасеновачких жртава, посебно од стране директора Музеја жртава геноцида у Београду, предсједника Одбора за Јасеновац САС СПЦ и неких од њихових запослених радника и секретара.

На ову нечасну аутошовинистичку работу, из Брозовог времена добро познатог „посипања пепелом“, „чишћења властитог дворишта“ и „обрачуна са српским национализмом“, овај пут историографским, реаговало је недавно Апелом упућеном Светом Синоду СПЦ, више од педесет српских интелектуалаца.

Чини се да се „мит и увећавање броја жртава“ које Девић помиње у своме пост скриптум несрећно одабраном контексту и поређењу са измишљеним разлогом страдања малих Рома у Крагујевцу, односи на Јасеновац.

Својим досадашњим радом, временски кратким али дјелима богатим и часним, Немања Девић је код многих Срба заслужио титулу драгуља младе српске историографије.

Не би било добро, шта више било би разочаравајуће да га из било којих разлога понесе плима оних који на заласку каријере остављају нечист траг, како у српској историографији тако и у историјском памћењу код Срба.

Опрема: Стање ствари

(Јадовно 1941, 24. 10. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. Браво, господине Басташићу. Ви будите тај који ће усмеравати младе историчаре! И чувајте нам наш Јасеновац од ревизиониста. Ближи се крај каријере Мишини, Ћулибрку и свима који бацају љагу на страдални српски народ у НДХ.

    Свиђа ми се

  2. А шта би са уметничким слободама? Па зар се сцена са младим Ромима не укапа у данашњу позитивну дискриминацију Рома? И што баш сад, после 50 година та тема? Је л’ срамота окупатора приказати као злог? Или можда морамо да водимо рачуна о томе које су бројеве чизама носили окупатори и да ли је баш та јако важна чињеница у филму испоштована?
    Не млатите празну сламу, не пребројавајте жртве, него их поштујте! Ко је тај који данас, после седамдесет и кусур година, може да докаже неку чињеницу? Копате по архивама, а знате да у њима нема ни 50% истине. Да неће Хрватска можда да допусти јавно прекопавање гробница? Свако ко се бави неком математиком о броју жртава, мора да тражи међународну комисију и ексхумацију. Уз то, јасно је да је Сава однела много жртава и још јасније да су Срби у НДХ убијани на сваком кораку и да је Јасеновац само највеће губилиште међу многим другим. Постојали су пописи и у Краљевини Југославији. Па ко зна метематику и из тога нешто може да израчуна.
    Једноставно, злочин НДХ је минсруозан и по обиму и по начину извршења и непотребно је доказивати више од тога. Је л’ суштина можда у томе да је лажов онај који каже да је 700.000 побијених Срба у Јасеновцу, а онај који каже да је 200.000 помиритељ Срба и Хрвата? Да нису усташе доброчинитељи, ако су побили пола милиона људи мање?
    Учите српску децу ко им је побио претке и немојте релативизовати ствари. Једноставно се усташама не може учинити неправда. Они не могу бити мање криви. Исто важи и за Немце.

    Свиђа ми се

  3. Далеко већа лаж од ове филмске сцене о малим Ромима, била је лаж да су Немци у Крагујевцу стрељали 7 000 грађана.

    Станиша Бркић је год 2007 у књизи “ИМЕ И БРОЈ” објавио имена и личне податке 2 796 жртава стрељаних у Крагујевцу октобра 1941 год за одмазду за 10 убијених и 26 рањених немачких војника. Овом књигом Станиша је раскринкао лаж да је “У КРАГУЈЕВЦУ СТРЕЉАНО 7 000 ОСОБА” – лаж која је владала шест деценија.

    Улазећи у градове, комунисти су систематски стрељали тзв “народне непријатеље”. Да ли су комунисти у тих 7000 стрељаних урачунали и “народне непријатеље” ?

    Нешто више о Масовним стрељањима 1944-45 налази се на сајту :

    https://www.cins.rs/masovna-streljanja-1944-45-oznine-knjige-streljanih/

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s