Стефан Радојковић: Научно ревидирање броја жртава Јасеновца неће ревидирати историју

Имамо поименични списак од око 90.000 жртава Јасеновца,  допуњава се и процена је ће ићи највише до 120.000 или 130.000 страдалих, каже Радојковић

На дан сећања на српске жртве у Другом светском рату, 21. октобра, у Народној библиотеци Србије биће промовисана књига „Јасеновац између броја и жртве“, историчара Душана Никодијевића, а у издању Музеја жртава геноцида. Књига се бави бројем страдалих у Јасеновцу, једном од најболнијих тема (не само) овога народа. Пребројавање жртава и данас траје, више од седамдесет година после окончања Другог светског рата, а у тренутку када су све гласнији покушаји ревизије историје и судбине народâ.

Управо због тога што број страдалих у Јасеновцу варира од свега неколико десетина хиљада, ако питате ревизионисте у Хрватској, до 700.000, ако се ослањате на прве процене које су спровеле Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (1944–1948) и Државна комисија за ратну штету (1945–1946). За разлику од поменутих процена, књига Душана Никодијевића доноси сведочанства преживелих логораша, на основу објављених извора и литературе. Сва тумачења настрадалих, чија сведочења и податке Душан Никодијевић износи, оквирно се крећу између 90.000 и 200.000.

Историчар Стефан Радојковић, секретар Одбора за Јасеновац САС СПЦ и сарадник Музеја жртава геноцида, објашњава за Недељник због чега су бројеви толико различити.

„У то време, непосредно након Другог светског рата, те процене су рађене ради потражње одштете. То су биле, као што и сама реч каже, само – процене, од 700.000 страдалих у Јасеновцу, односно 1.700.000 у целој Југославији. То је истовремено и прва званична процена коју је Тито потврдио на два говора у јавности (21. маја у Загребу и 26. маја у Љубљани 1945. године) и као таква постала је неупитна. Свакако, тада и није могло прецизније да се утврди колики је број страдалих, ни на територији Југославије, а последично ни у НДХ и још уже који је број у Јасеновцу, као симболу страдања у целој Југославији.“

Педесетих година СУБНОР је покушавао да направи попис имена страдалих, али није им успело, да би 1964. године Савезни завод за статистику урадио попис, како би Немачка платила репарацију. Тако се долази до броја од 1.107.102 жртве рата, од којих су 597.323 смртно страдале (у борбама, од директног терора, од гласи, у логорима…) а 509.849 их је преживело. „Иако ни то није апсолутно и до краја методолошки добро урађен попис, он јесте нешто најпоузданије што данас имамо“, каже Радојковић.

Он додаје да за сам комплекс јасеновачких логора „данас имамо поименични списак од око деведесет хиљада људи, он се допуњава сваке године и процена је – опет процена – да ће тај број ићи највише до 120.000 или 130.000 страдалих за те четири године.“

Стефан Радојковић (Извор: Талас.рс)

Он подсећа да је и логор попут Аушвица исто имао погрешну процену страдалих одмах после рата, која је првобитно износила око четири милиона жртва. Четрдесет година касније, након истраживања, без сензационализма, научници су доказали да је убијено између милион и сто и милион и петсто хиљада људи у Аушвицу.

„Да ли то значи да геноцид над Јеврејима није почињен? Не, већ само да је толико људи пописано. Ово бројање јасеновачких жртава скреће пажњу са најважније теме: зашто су ти људи убијани, ко их је убијао и ко су ти људи који су убијани. Уместо да покушате да разумете зашто су ти људи страдали, ви се стално бавите тиме колико их је страдало. Бројање своди жртве на трауматичан број и зато је Никодијевићева књига вредан допринос теми јер жртвама ՚даје гласՙ. То није неважно питање, али је секундарно у односу на питање зашто, зашто већином Срби, Јевреји и Роми, и због чега су Срби већински страдални народ у НДХ“, каже Радојковић и додаје да Србије не сме да постане земље која ће бити означена као једна од оних који се баве ревизијом историје и холокауста (у рангу са рецимо Мађарском, Хрватском, Литванијом, Пољском, Украјином), а самим тим и неозбиљно схваћена.

„Бита је намера и да је постојао план, а усташки режим је показао све намере да уништи српско становништво у НДХ, без обзира да ли је то било покрштавањем (мењањем њиховог идентитета), протеривањем и наравно убијањем. Не треба да се плашимо да ће научно засновано ревидирање броја променити шта се десило, јер не може да промени историју“.

Зорица Марковић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Недељник, 17. 10. 2019)

Прочитајте још:

Прочитајте још и:

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

11 replies

  1. Ово су ти репови Мишине и Ћулибрка. Научници за дипломом факултета основних студија наспрам академика.

    Свиђа ми се

  2. Одличан и пристојан одговор!

    Свиђа ми се

  3. Па кад није битан број што га умањујеш седам пута ?! Господе, где ли проналазе…

    Свиђа ми се

  4. Након што је недавно Ефраим Зуроф усред Београда одржао предавање предсједнику Србије о српком и Грајфовом „миту“ о 700.000 жртава Јасеновца, сада већ на дневном нивоу свједочимо негирању, извртању (дисторзији) и умањивању броја жртава Покоља, као и агресивном наметању начина како Срби треба да се сјећају жртава и посљедица злочина.

    Радојковић је један од десетина младих професора историје из Српске и Србије који се о трошку матичних држава уче у Јад Вашему „савременој методологији“ у процесу образовања о Холокаусту коју треба да примјене у образовању наше дјеце.

    Одабрана од стране Јована Ћулибрка, израелског студента и носиоца њиховог високог одликовања Медаље Голде Меир (нигдје не пише за које то заслуге) , школована у Јад Вашему, ова све бројнија заједница отуђене историократске квазиелите ради на ревизији броја жртава Покоља али и имплементацији образовања о Холокаусту у наш образовни процес, ревносно контролише ток имплементације и оштро санкционише оне који се усуде критички осврнути на умањивање броја жртава, примјереност методологије и садржаја новог наука.

    Поновићу да треба имати у виду, да се умањивањем броја жртава Јасеновца, умањује број СРПСКИХ жртава.
    Тиме се вишеструко повећава процентуални износ јеврејских жртава у укупном броју жртава а тиме расте и компетенција јеврејског народа у доношењу одлука о меморијализацији жртава Другог свј. рата у БИХ али и у Хрватској. Зато није чудно да смо недавно чули како ће меморијал у Доњој Градини пројектовати једна Америчка фирма за коју не сумњам да има искуство у осмишљавању и пројектовању меморијала посвећених холокаусту.

    Свиђа ми се

  5. kada su SRBI oskudevali u izrodima i pogani ljudskoj?NIKAD.samo jedan u nizu ,i to ********* ****** *****

    Свиђа ми се

  6. Непреболу Србски, без савести и стида хоће да те измере – у Прокрустову постељу да те сапну по њиховој мери – невери, о Свети Србски Непреболу, безмерни и неизмериви, мером Божјом умери њих у сразмери њихове неправде и лажи… Којом бројаницом бројите, ви прекобројни у Србском Непреболу?! Којом боланицом преболесте жртву Србску кад вас Непребол не боли, ви од греха болни?! Голему, најголемију рану дубите и солите, несолила обљутавела….

    Свиђа ми се

  7. Просто је невероватно да овај металац некадашњег трећеразредног бенда уопште не анализира тезу о насилно покатоличеним Србима и Јеврејима, то је културни геноцид који је сигурно одузео око 300 000 до 500 000 жртава. Све жртве морамо да рачунамо.

    Свиђа ми се

  8. Нашли су број у литератури, али га нису проверили.

    Свиђа ми се

  9. Жалосна је манипулација Радојковића са изношењем примера Аушвица где би неко могао помислити како су јеврејски научници наводно ПОПИСАЛИ преко милион убијених у Аушвицу и тако доказали да није била тачна првобитна процена од око 4 милиона убијених у Аушвицу, међутим истина је да таквог пописа нема и да се број убијених у Аушвицу и даље базира на проценама (www.jewishvirtuallibrary.org/how-many-people-died-at-auschwitz).

    Али наши научници мисле да су паметнији од јеврејских научника па им је пало на памет да након више од пола века ураде прецизан попис убијених Срба у Јасеновцу и тако коначно „докажу“ колико је заиста било жртава, при чему су наши научници толико паметни да не узимају у обзир да су усташе затирале целокупна села и фамилије и да се те жртве не могу наћи на њиховим списковима, међутим нашим научницима је изгледа једино битно да умање број убијених Срба у Јасеновцу, јер су и јеврејски научници умањили број убијених Јевреја у Аушвицу.

    Иначе, смешна је Радојковићева „брига“ да се Србија не означи као земља која се бави ревизијом историје и холокауста, јер баш захваљујући Вељку Ђурићу Мишини, е.Јовану Ћулибрку, Стефану Радојковићу итд. Србија јесте постала земља која се бави ревизијом историје, али можда поменута тројица не знају шта значи реч „ревизија“ па не виде да су они ти који раде ревизију историје – која је важила задњих пола века, при чему је интересантно да наши ревизионисти (Мишина, Ћулибрк, Радојковић, …) игноришу документоване изјаве усташа и немачких официра у вези броја убијених у Јасеновцу, као да поменути ревизионисти очекују похвале из Загреба и Берлина за добро урађен посао на умањивању броја убијених Срба.

    Свиђа ми се

  10. СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ:
    Ми смо гледали да израчунамо приближан број жртава које
    су се налазиле у гробницама. Оне који су бачене у Саву, оне које су завршиле у
    Пичилијевој пећи, жртве које су страдале ван логора, а боравиле су у њему, нико не
    може никада да преброји. Један број деце је одведен у дечји концентрациони логор који
    су водиле католичке часне сестре. Хрватска је једина земља на свету која је имала
    концентрационе логоре за децу. Захваљујући томе што се известан број те деце спасао
    реконструисани су догађаји по њиховом сећању. До сада је пронађено близу 33.209
    имена деце која су страдала, за које се знају тачни подаци, порекло, адреса и
    националност, а претпоставља се да их је убијено 74.360.
    Иначе, начини убијања и третман жртава са хрватске и са босанске стране Саве није био
    исти. Са хрватске стране је логор је смештен на месту где су се налазила предратна
    индустријска предузећа, као што су фабрика ланаца или циглана у коју су жртве такође
    бацане. Ту су људи убијани врло често батињањем моткама и маљевима и све су те
    жртве углавном претходно опљачкане, изгладнеле, мучене јако дуго.
    Са босанске стране је ситуација била сасвим другачија. Тамо су деца, жене, мушкарци,
    старци директно из села, у дугачким колонама, пешке одвођени до великих ископаних
    рака које су биле у Доњој Градини. Ту су одмах убијани, чак нису ни пљачкани, јер за
    то није било времена. Убити седам стотина хиљада људи за четири године то је огроман
    број, то је хиљаду, две хиљаде људи дневно. У тим гробницама ми смо налазили
    кантице за млеко, флашице за бебе, дечје ноше, златнике, крстиће, све што су људи
    понели са собом. Грозне су ствари радили, ужасне. Хрватске усташе су се трудиле, за
    разлику од других убица у Другом светском рату, да своје жртве што више и што дуже
    муче. Ја сам био у Аушвицу пре одласка у Јасеновац да бих видео како су вршена
    истраживања у том логору, како је био организован тај, иначе веома тежак, посао, јер
    ми нисмо имали искуства у томе. Немци су убијали људе на „индустријски начин“,
    њима је било важно да те људе што пре доведу, што пре убију и што пре искористе
    „сировине“ за индустријске производе. Они су тамо, рецимо, производили сапун од
    људских масноћа, мешан са песком да би био тежи, који је продаван и у Србији, па кад
    је народ сазнао од чега је тај сапун више га нико није куповао. То су копирали и Хрвати у Јасеновцу. Ко оде на Доњу Градину може још да види остатке казана и пећи где су усташе драле кожу па правиле сапун од људских масноћа.
    На два квадратна метра, површини једног просечног гроба, било је сахрањено у просеку двадест седам људи, једни преко других. Када се истражује једна таква рака, па када у руке узмете поломљену лобању једногодишњег детета, то вас промени заувек. Када год говорим о томе, па и у овом моменту, ја се потресем, а ја сам као судски антропологсвашта видео и навикнут сам на свашта. Онда можете замислити какав је то осећај био. Када видите цуцле, кантице за млеко, флашице…
    Највише злата су, због својих обичаја кићења девојака, имали Роми. И највише злата
    које је завршило у загребачком Каптолу и Ватикану највећим делом је било не јеврејскои српско, већ ромско. О томе многи не знају и не говоре. Роме су убијале све стране, ањихове жртве никада нико није бројао.
    Говорити у цифрама када је реч о таквом злочину није ни умесно. Ипак, број жртава
    опомиње на величину усташког злочина. Ми смо у то време израчунали да је било
    седам стотина и тридесет хиљада жртава. Били смо пренеражени, нисмо знали шта да
    мислимо. Хрвати се у својим извештајима хвале да су до средине 1942. године убили
    близу милион Срба, а немачки официр јавља у Берлин да то мора бити усташко
    хвалисање, јер нису могли толико да убију и да та цифра не може бити већа од 400
    хиљада.
    Онда закључујемо: ако су усташе до средине 1942. године убиле толико Срба, колико
    их је онда убијено до 1945? Усташки извори указују на сличну бројку.

    Свиђа ми се

  11. Да чујемо Калајића,

    о „бене“ и бенама, ван нас и у нама,

    „Ubi bene ibi patria“

    …“Уместо „пролетерског интернационализма” сада се намеће принудни модел „мултикултурног друштва”, односно усамљене гомиле без икакве веродостојне културе. Поново се уводи „деликт мишљења” који бива проказан на основу критеријума „политичке коректности”, што је управо Лењинова синтагма. Исте су и етикете за жигосање политички неподобних: од „фашизма”, „реакције” и „национализма” до „популизма” и „ревизионизма”.

    И мондијалисти, попут марксиста, забрањују сваки поглед у прошлост, односно у трезоре наслеђа врлина и вредности, како би се тако искорењен човек подавао, без икаквог отпора, сваком условљавању. Марксисти су својатали „историју”, проказујући противнике као некакве безумнике који се опиру „историјским процесима”, док мондијалисти својатају „свет”, тврдећи за противнике да су „против света”.

    За разлику од марксиста, којима је „крај историје” био коначни циљ, идеолози мондијализма се убише доказујући како је тај „крај историје” дошао силом коначне победе англоамеричког, либералног капитализма те да је сваки отпор узалудан и бесмислен. Попут својих изравних предака, нихилистичких марксиста, и мондијалисти прете „чисткама”, односно „пургама”, али то сада означавају изразом узетим из латинског језика Инквизиције: „лустрација”. И преварантска злоупотреба језика чини део те нихилистичке, антиевропске стратегије.

    Када непријатељ каже „људска права” или „отворено друштво” — он таквим синтагмама заправо означава противљудска права те рушење свих одбрана друштва од унутрашњих и спољних претњи. Када се залаже за „транспарентност” — мисли заправо на работе под окриљем тоталног мрака. Када проповеда „либерализацију рада”, непријатељ не мисли на ослобађање рада и стваралаштва, како то лаковерна већина схвата, већ на систем у коме господари имају сваку слободу а радници никаква права.

    Није случајно да су данас и овде најгорљивији поборници мондијализма или глобализације управо деца Брозове номенклатуре, која се с осветничким жаром окомљују на све српско јер су уверени да их је српска борба за опстанак и слободу лишила очекиваних привилегија. Они жуде да, као и њихови очеви, паразитски или готовански живе на грбачи српског народа, не знајући ништа друго до да као самозване судије деле свет на зле „фашисте” и добре „антифашисте”.

    Они сами, ноћу, исписују антисемитске графите по зидовима „невладиних организација” како би оптужили Србе и тражили додатну финансијску помоћ од америчких централа, што им их ускраћују или утањују, јер су „обавили посао”. Иначе, ја не делим гнушање које Срби осећају пред деловањем таквих изрода у служби непријатељских „невладиних организација”. Напротив, кад их којим случајем видим и чујем, ја се у срцу веселим те се осећам поносним што припадам српском народу јер јасно опажам да је у њему непријатељ успео да поткупи само моралне наказе и интелектуалне ништарије. Све што нови колаборационисти чине је контрапродуктивно са становишта стратегије којој служе.

    Они посредно али јасно, доиста сасвим транспарентно, осведочавају нискост непријатеља и одговарајућих циљева. Да се којом несрећом зовем Џорџ и презивам Сорош — ја им не бих дао ни пребијеног долара.“

    Драгош Калајић (2002.)

    http://dragoskalajic.com/

    …“Читајући поново те текстове, који су били писани непосредно, а понекад и диктирани словослагачима, открио сам да поседују заједнички чинилац, јединствену боју, боју сумрака Запада. Тако сам у тој лектири, вадећи изразе и појмове за речник, наишао на реч лепог, женског рода: „декаденција”. Стајала је уреченици која је поредила модерну са римском декаденцијом. За тренутак сам одложио текст и, загледан у ноћ изнад Београда, помислио како протагонисти римске декаденције нису били свесни чињенице да проживљавају крај своје империје.
    Та помисао родила је другу: можда и данас модерни човек културе Запада проживљава свој сумрак, свој крај времена, свој „смак света”, несвестан да га живи, да му присуствује?
    Претходно питање рађа друго питање: на чему почива та несвест, та илузија живота у смрти? Можда почива на томе што наша свест да живимо траје дуже од наше свести да умиремо? Можда почива и на уверењу да „смак света” мора бити обавезно у облику неке материјалне катастрофе планетарних размера? Јасно, силе које су толико моћне да могу изазвати материјалну катастрофу света превазилазе све што је човек искусио. Без премца у људском искуству, оне су и без озбиљних препрека. Отуда је човек склон да такву катастрофу замишља као тренутни феномен. Ако је за стварање света било потребно шест дана, за његово рушење очигледно је довољно неупоредиво мање времена. Јасно је да такво схватање „смака света” у свести модерног човека потиче из хришћанског одгоја, из хришћанске Апокалипсе. Али, постоји и низ других традиција које не говоре о материјалној катастрофи већ о духовној катастрофи човека, као основном обележју „смака света”. Таква концепција „смака света” карактерише управо све веродостојне европске традиције. И пошто људско искуство сведочи да су преображаји духовних или душевних садржаја најчешће веома дуготрајни, да трају вековима, па и миленијима, може се закључити да би „смак света” у знаку духовне катастрофе морао бити не нагао већ постепен, дуготрајан процес.
    Тако сам дакле стао пред алтернативу: стварати речник „смака света” са становишта потврђивања његове актуелности, или са становишта одбијања да постоји такав феномен? Морао сам се одлучити за једну од алтернатива и због ограничености расположивог простора. Одлучио сам се за прву алтернативу, јер је она очигледно кориснија, а уз то обострано –и за писца и за читаоца – занимљивија.
    Хронолошки последњи проблем с којим сам се суочио у припремама за писање речника појмова и израза модерне културе, што као симптоми и знаци одају реалност или блискост „смака света”, био је проблем одређења критеријума за дијагнозу. Како препознати у одређеној појави, у одређеном изразу, симптом или знак краја времена, „смака света”? Први одговор је веома једноставан и упућује на аналогије или изоморфије овог правила: да би се спознала смрт, треба познавати живот; да би се спознала агонија, чудовишност, дегенерација, треба знати шта је то виталност, лепота и формативни принцип генерације, стварања. Следећи проблем је неупоредиво тежи; шта узети као примере или моделе, узоре виталности, лепоте и истине? Очигледно је да такве примере или узоре није коректно тражити у модерном добу: велики део његових садржаја вероватно припада сфери симптома „смака света” или потпада под ударе сила катастрофе. Други део јесу позитивни садржаји који нису исцрпли своју историјску мисију, те са строго формалног гледишта није коректно употребљавати елементе вредновања које они несумњиво пружају…“, Драгош Калајић, Смак Света, „Накладни завод Матице хрватске”, Загреб, 1979.

    …“Током једне посете САД-у тзв. Ј.Б.Т. сусрео се са познатим вајаром Иваном Мештровићем. Тај сусрет забележио је син вајара, Анте Мештровић. „Зашто се ви не вратите у Југославију?“ пита тзв. Ј.Б.Т. Ивана Мештровића. „Бојим се Срба!“ одговара вајар. „Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педесет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати!“ одговара тзв. Ј.Б.Т. испијајући виски. Сусрет се десио почетком шездесетих година прошлог века, односно пре педесет година…“

    …“Great movie about manipulation in media, what you see is actually NOT what’s happening…Same old story all over the world…“, нама у агресији, тад и данас

    Wag The Dog, 1997., прича о Космету

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s