Свој „допринос“ ревизији јасеновачког питања даје и СПЦ, чији епископ Јован Ћулибрк изјављује да је тврдња о 700.000 убијених Срба неморална, доводећи при том у питање и званичан српски став о Алојзију Степинцу
Радомир Н. Саичић, редовни члан САНУ (Извор: Снимак екрана)
Отворени допис Извршном одбору САНУ
Поштоване колеге,
Јасеновац, који је врхунац и трагични симбол страдања српског народа, Јевреја и Рома, није на адекватан начин представљен ни домаћој, ни међународној јавности. По степену суровости, демонске мржње према затвореницима, садистичком уживању у неподношљивим патњама невиних жртава, укључујући жене и децу, Јасеновац превазилази друге логоре уништења и представља кулминацију зла у свеколикој људској историји.
У бившој Југославији, репресиван однос према истраживањима и јавном изношењу истине о овом логору смрти био је последица деловања Брозовог режима, али вишедеценијска неправда ни данас није исправљена. Напротив, она се интензивира, у контексту широке међународне кампање прекрајања историје, којом се замењују улоге џелата и жртава зарад дневно-политичких интереса.
Страшно је то да у овој кампањи ревидирања историје учествују и Срби, како појединци, тако и институције. Тако је г-ђа Смиља Тишма – најстарији посланик Скупштине Републике Србије и преживели логораш из Јасеновца – добила овације у Скупштини када је изнела предлог „Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској (1941‒1945) и проглашења 28. априла за Дан геноцида над Србима у 20. веку“, али тај предлог Скупштина није прихватила (уз касније незванично образложење да би то шкодило регионалној сарадњи и стабилности).
Свој „допринос“ ревизији јасеновачког питања даје и Српска Православна Црква, чији епископ Јован Ћулибрк изјављује да је тврдња о 700.000 убијених Срба неморална, доводећи при том у питање и званичан српски став о Алојзију Степинцу!
Овај епископ је и председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, који под руководством Дејана Ристића наноси велику штету српској историографији, сводећи број убијених Срба на 90.000-130.000. Хрватска јавност са одобравањем гледа на ове активности поменутог епископа и Музеја жртава геноцида, наводећи да су они започели деконструкцију јасеновачког мита и српског „напухавања“ броја жртава.
У Србији, уместо осуде, ова организација добија државну награду – одликовање! Академик Василије Крестић, наш највећи стручњак за историју Срба у Хрватској и добитник Медаље САНУ за своје животно дело, није могао да у Политици објави текст у коме је указао на ове појаве! Када се тако ради у Србији, шта очекивати у свету?
Василије Крестић: Шта се то дешава у Србији кад је реч о геноциду над Србима у НДХ
Скандалозан је приказ Јасеновца у Јад Вашему – музеју холокауста у Јерусалиму: у сали дугачкој неколико десетина метара, са бројним паноима, фотографским и текстуалним приказима различитих логора, целокупан приказ Јасеновца заузима један пано дужине око три метра (ширине око 1 м), док је логорима у Србији посвећено три пута више простора.
Охрабрени српском пасивношћу, хрватски „историчари“ тврде да Јасеновац није ни био логор смрти, већ преваспитавања, а недавно се огласила и Хрватска академија знаности и умјетности бестидним саопштењем које, између осталог, захтева одрицање од великосрпске пропаганде, што обухвата и „јасеновачки мит“.
На овај последњи допис ИО САНУ је правовремено и правилно реаговао. Но, мислим да је потребно учинити више, да борба за утврђивање и јавно изношење истине о овом најтрагичнијем периоду српске историје захтева јасно постављен циљ и континуирани напор да се он оствари.
Одељење историјских наука САНУ: О једној нечасној ревизији историје
САНУ треба да одговори стратешки, не чекајући поводе, и то онако како најбоље уме: на темељима науке, уметности и културе. То се може учинити кроз два пројекта САНУ:
- Сачинити једну репрезентативну, научно утемељену, квалитетно илустровану, технички перфектну књигу о Јасеновцу, превести је на више страних језика и послати у Јад Вашем, светске академије наука и уметности, универзитете, значајне библиотеке, дипломатска представништва и културне центре. Основ за ову публикацију може да буде изузетно квалитетна књига: Јасеновац, аутори: Василије Ђ. Крестић, Мира Радојевић, издавач САНУ, Београд, 2017.
- Организовати изложбу у Галерији САНУ, поводом 80 година од краја концентрационог логора Јасеновац и пробоја логораша, дакле 2025.
Мира Радојевић: Зло Јасеновца и његова дубока веза с временом у коме живимо
Као кровна институција науке, уметности и културе, САНУ има право и дужност да се ангажује на питањима националног идентитета, у овом случају преко Одбора за српско питање, Одбора за изучавање репресије и Одељења историјских наука. Уколико ми не утврдимо и јавно не објавимо истину о Јасеновцу, нико други то неће уместо нас урадити, напротив: истину ће заменити лаж, спомен на светињу – заборав, а Србија ће тихо изгубити суштаствени део своје историје и начинити још један корак ка безличном утапању у нови поредак лажи и бесмисла.
Упркос честим, најчешће неоснованим нападима, САНУ има значајан утицај на јавно мњење и од ње се очекује да, као интелектуална елита ове земље, битно утиче на суд јавности по важним питањима.
У том смислу, Одељење историјских наука је осудило деловање Музеја жртава геноцида, јасно навевши да Дејан Ристић није достојан функције директора и да Музеј чини огромну штету српској историографији (саопштење од 21. 6. 2021), а ИО је подржао то саопштење.
Непуну годину дана касније, Председник САНУ присуствује скупу у Народном музеју (22. 4. 2022) где се Музеј жртава геноцида афирмативно представља (прослава 30 година постојања), а потом и прима Дејана Ристића у САНУ (22. 5), где у „отвореном и срдачном разговору“ (како пише на сајту Музеја) разматрају будућу сарадњу; сада, дакле, указујемо почаст тој институцији и њеном недостојном директору.
У највећој мери сам подржавао и подржавам рад Председника и ИО САНУ, али мислим да у овој ствари нису добро поступили; да ли се ИО консултовао са Одељењем историјских наука пре доношења одлуке о овом питању (видети Записник са 14. седнице ИО)?
Не треба да шаљемо помешане сигнале јавности, већ да јасно станемо иза онога што је национални интерес Србије, а да осудимо све оно што му је противно.
С обзиром на покушај оспоравања чињеница које сам изнео на Скупштини САНУ, овде их износим у писаној форми, како би се избегао било какав неспоразум. Реч изговорена на Скупштини САНУ има велику тежину, па уколико Председник САНУ сматра да нешто од наведеног „није тачно“, треба јасно и прецизно да укаже на нетачност. Са своје стране, стојим иза свега што сам рекао и написао и гарантујем тачност наведених података.
Протестно писмо због српског умањивања броја жртава логора смрти Јасеновац
У нади да ће овај допис бити подстицај за заједнички, кохерентан и координисан рад на приоритетном пројекту од националног значаја, стојим на располагању ИО САНУ, Одборима и Одељењу историјских наука, да својим личним ангажовањем допринесем његовој успешној реализацији.
С изразима поштовања и колегијалним поздравом,
У Београду, 3. 6. 2022.
Проф. др Радомир Н. Саичић
Радомир Саичић (Београд, 31. октобар 1961) редовни је професор на Хемијском факултету, катедра за органску хемију. Редовни је члан Српске академије наука и уметности од 8. новембра 2018. године, а пре тога је шест година, почевши од 1. новембра 2012. године био дописни члан САНУ на одељењу хемијских и биолошких наука. Овде можете погледати његов видео запис „Аутобиографија“
Наслов, белешка о аутору и опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- ХАЗУ: Да би наставила евроинтеграције Србија треба да се одрекне „јасеновачког мита“
- Зашто се никада неће сазнати прецизан број брутално убијених јасеновачких жртава
- Владика славонски Јован добио израелско признање за чување сећања на жртве холокауста
- Милан Четник: „Судњи дан” на отварању споменика у Јасеновцу
- Анђелко Анушић: О „Посланици“ Смиље Тишме заглувелим и занемелим у Скупштини Србије
- Димитрије Стојшић: Када ћемо осудити усташки геноцид
- Епископ бачки Иринеј: Лицитирање бројем јасеновачких жртава – наставак послератне апологије усташтва
- Скупштина Србије није прихватила предлог закона о Меморијалном центру геноцида над Србима у НДХ
- Гидеон Грајф: Усташко „коначно решење“ почело шест месеци пре нацистичке Немачке
- Зоран Милановић: Сребреница није исто што и холокауст и Јасеновац
- Владимир Умељић: Слава вам, јасеновачки мученици!
- Ђорђе Ј. Јанић: За српску децу
- Милош Станић: Јован славонски, чудан неки владика
- Драго Пилсел: Мит о 700.000 убијених Срба у Јасеновцу руши баш СПЦ!
- Србољуб Живановић: О тачности података Музеја жртава геноцида о броју убијених у Јасеновцу
- Стефан Каргановић: Професор С. Живановић и мистерија „пописа“ жртава Јасеновца
- Љиљана Богдановић: Удружени подухват умањивања броја жртава у Јасеновцу
- Дубравка Стојановић: У Јасеновцу страдало око 100.000 Срба – коме је то мало нека додаје!
- Епископ славонски Јован: Музеј жртава геноцида годинама врши ревизију спискова жртава Јасеновца
- Драган Цветковић: Током 44 месеца постојања Јасеноваца убијено између 122.279 и 130.120 особа
- Танјуг о сусрету патријарха и председника: Утврђени спискови наводе 83.000 и 88.000 жртава Јасеновца
- Никола Милованчев: Умањивање броја жртава Јасеновца неће проћи
- Институт Арчибалд Рајс: Растућа плима подилажења фалсификаторским хрватским тезама у српским круговима
- Рори Јеоманс: У Јасеновцу убијено око 80 хиљада, српски националисти злоупотребили усташке злочине
- Покрет за одбрану КиМ: РТС и Музеј геноцида воде кампању десетоструког умањивања броја жртава Јасеновца
- Тања Тулековић: Само у Доњој Градини убијено 366.000 логораша, а у систему Јасеновца 700.000
Categories: Преносимо
G. Saičiću, cestitam Vam na ovom pismu koje je radije trebalo da stigne iz Istorijskog odeljenja. Oni sami bi imali mnogo toga da odgovore. Ovde obicno niko od autora ne odgovara na pitanja (osim D.Bastasica I N.Varagica), ali evo ja cu postaviti jedno ili dva. Da li zaista verujete da je potreban prevod dokumenata za Jad Vasem I da oni nemaju informacije? Verovatno znate da u americkom muzeju holokausta uopste nema Jasenovca? Mislite li da I njima treba poslati neke prevode? Nedavno je bilo ‘bolno’ (DB) obelezavanje genocida nad Jevrejima u NDH gde Srbi (ni Romi) uopste nisu bili pomenuti. Nije valjda da I njima treba neki prevod? Imate li hrabrosti da kazete zbog cega sve ovo? Alternativno, na prethodno pitanje mozete odgovoriti navodjenjem broja zrtava u Ausvicu.
Издајника попут „епископа“ Ћулибрка је одувек било и биће, него се питам где је осталих четрдесетак комада под мантијом да се супротстави, или барем огласи по питању ове издаје од стране „владике“ Ћулибрка. Шта ви мислите?
Црно је време дошло, предају се цркве, манастири и вековне задужбине на „неограничену употребу“ увређенима у — ћерки а сестри (?) новоформираној МПЦ!
Врх СПЦ као да се уподобљава Нато диктату концепције одвојених „цркава“ по мери насилнички наметнутих садашњих државно-политичких граница.
Да ли је врх СПЦ одлучио да овим самоампутирањем својевољно ступи на пут који воду ка претварању у „Цркву Србије“?
С друге стране, истовремено, неки из истог врха СПЦ, заједно са посленицима које плаћа држава Србија (из тзв Музеја Геноцида) не мари за грађевине на земљи.
Њихова је брига суптилнија, и требало би да је о душама оних који масовно пострадаше у Другом Рату (највише) од усташке руке.
Али, гле, није њихова труд усмерен ка душама него бројевима.
Њихов је метод „научни“ — ако нема имена, нема ни жртве, па су и бројеви скромни.
Највећи србски град под земљом, није било књиговођа па нема имена — није било ни жртава.
Многа неизбројана села, њихови сељани такође под земљом и у земљи — али сељаци били неписмени, убице аљкаве — нема имена, нема ни жртава.
Костурнице на дну јама — забетониране, експлозивом разорене (1991-95) — нема имена, па нема ни жртава.
Да ли се, барем у овом случају, „наши“ бројачи упитају — Да кости и гробнице нису сведочанства масовних злочина зашто би их потомци убица уништавали?
. . . . . . .
Страдали су Јевреји страшно, али се ваљано својим прецима поклонише, спомен им учинише и одржаше.
Слично, али у свету мање знано, и Јермени.
Међутим, ваља приметити следеће — Одржавање опште (у свету) перцепције историјског првенства у страдалништву је од веће важности за Јевреје него било каква помоћ Србима да се наше страдање нашироко обзнани и обелодани.
Ови заузети аритметиком би морали ово да узму у обзир.
Више од тога, аритметика је погрешан и понижавајући приступ мерењу неизмерног.
Решење може донети саборно укључивање истинских зналаца, државних посленика, као и целине СПЦ (дакле и народа!) у подухват свесрбског незаборава и сећања на страдање нашег народа у Другом а и Првом Рату.
СтСт је само мајушна искра у мегапростору инфонета — нека би Господ милостиви придодао мали дашак, додатну инспирацију ауторима (као у тексту академика А.С.) е да би се из ове искрице разгорела свест и савест барем у неким од окамењених Србаља. Наши прађедови стрпљиво чекају…
Za sve Srbe i Srpkinje.
Pismene.
Načitane.
Školovane.
Za sve Akademske Srbe i Srpkinje.
Za sve Ne akademske Srbe i Srpkinje.
Za sve Ne pismene Srbe i Srpkinje.
Na današnji dan 13 juna su se desila dva BEZIMENA
JASENOVCA.
Prvi.
13.06.1941 godine.
NDH.
Hercegovina. Stolac, Popovo Polje i Ljubinje.
Pod Nemačkom upravom, Ustaše ( krvati) i Ustaše
(muslimani), iz gore tri navedena Srpska mesta odvode
39 Srba i Srpkinja, civila i ubijaju ih nad jamom
PANDURICA, kod Ljubinja.
Niko nije osta živ.
Drugi.
13.06.1942 godine.
NDH.
ZEMUN. Železnička stanica.
Pod Nemačkom upravom, Ustaše ( krvati) otpremaju prvi voz za Norvešku.
U vozu se nalazi 900 Srba i Srpkinja, civila pokupljenih za odmazdu iz Šumadije, Banata i Bosne.
Još će biti poslato 3100 Srba i Srpkinja, vozom, iz Zemuna, za Norvešku.
3600 se nikada neće vratiti u Srbiju.
400 živih leševa Srpskih će se vratiti u Srbiju.
Za sve Srbe i Srpkinje.
Ovaj bezimeni Jasenovac se dešava 13.06.1941 godine.
63 dana od proglašenja NDH.
Već postoje 63 bezimena Jasenovca.
Od 10.04.1941 do 13.06.1941 godine.
Do kraja rata ostaje još 4 nepune kalendarske godine.
Zvanično 08/09.05.1945 godine. Za Nemce.
Za Ustaše krvate, TEK 15.05.1945 godine.
Za oko 1525 bezimenih Jasenovaca.
4 godine do „oslobađanja“ PRAVOG Jasenovca.
Za sve Srbe i Srpkinje.
Svi BEZIMENI Jasenovci i PRAVI Jasenovac, su
bili za Srbe i Srpkinje.
SVI.
Svi su bili pod kontrolom Nemaca.
SVI.
Sve radove ubijanja su izvodili Ustaše krvati.
SVE.
Sve žrtve su bili Srbi i Srpkinje od kolevke pa do bakica i dekica u 90-tim godinama.
SVI.
2022 godina. Srpska Hercegovina. Srpski Zemun.
Od 13.06.1941 godine prošlo je 81 godina.
Od 23.06.1942 godine prošlo je 80 godina.
Da mogu SAMO ovo 39 Srba i Srpkinja iz Srpske Hercegovine i SAMO ovih 900 Srba i Srpkinja iz Srbije i Republike Srpske koji NAS sve gledaju sa NEBESA da postave pitanje a istovremeno i za sve ostale Srbe i Srpkinje koji su sa njima na NEBESIMA, pitanje bi bilo:
Dali VI ne vidite NAS. ?
Koloko je NAS, gore. ?
Odgovor NEBESA je:
Sve ZVEZDICE na nebu.
Po danu se NEVIDE.
U MRAKU, mi svetlimo VEČNO.
SVI.
BEZBROJNI.
ZA.
VAS.
BROJNE.
Тајни део јавне љубави са загребом. Који ће белодан постати. Кад заборавимо. Кад се одречемо. Кад, прво тајно, а онда гласно будемо сведочили да те малобројне кости и ретке хумке нису наше но смо их ми згрешили убијајући доброћудну римокатоличку чељад у светосавском безумљу и православној наказности. А онда ће се уташке кости и хумке намножити, помножене нашим сведочењем, нашим пристајањем да у нас нема жртава, нема невиних, тек свирепих истребитеља какав свет не познаје до Срба само. Над милионским римокатоличким жртвама клекнуће лично папа, србијански блажејшчи и цариградски папа. Осудиће светосавску јерес и секту, ожалиће невине што тек за дом беху спремни… Као што ми јесмо за издају спремни. Није до њих, усташа, безбожника, јеретика, скотова западних и скотова источних, сурових и себичнох жидова, до НАС је…
Засија у овој помрчини понека српска зубља, не знам да ли је легендарни Лексо Саичић нешто у роду господину Саичићу? Све је истинито написано, лако се може провјерити. Из напријед наведених имена који упућују на организовану, ревизионистичку котерију не треба изузети ни актуелног патријарха, нарочито након његових бласфемичних говора у Јасеновцу. “Ако те заборавим, Јерусалиме, нека ме заборави и десница моја”. Има ли скупље и светије ријечи у српском језику од Јасеновца? Нема! Требамо признати и то да ту свету ријеч која асоцира на тај ужасни некрополис, град мртвих Срба на подручју данашње Хрватске и БиХ, нико није толико багателисао као ми сами. Од непокајаних непријатеља ништа друго и не очекујемо, утолико је наша кривица већа. Несрећни Ристић је адекватно замијенио несрећног Мишину. Епископ Ћулибрк као да се јавља из ада, мртви Срби не могу да му одговоре а од ових живих јави се покоји. Дубока је та јасеновачка рана на српском бићу, никако да зацијели. Хрвати и Муслимани не схватају да ни њима не може бити добро док се та прокључала, српска крв невиних Срба, побијених и унакажених, не смири. Она вапи за истином не за осветом. Па када бисмо починили у тој мјери и толика непочинства према нашим душманима, били бисмо исти као и они. У чему би онда била сврха српског битисања? Ми као народ требамо урадити следеће ствари
а одговорност је на свима: подићи цркву јасеновачким новомученицима како је писао Свети Николај, подићи меморијални комплекс у Доњој Градини и у центру Београда изградити музеј геноцида над српским народом, како је говорила професорка Смиља Аврамов. Све ово треба да прате и друге активности, од образовања наше омладине, издавања књига, одржавања поставки и изложби па надаље.Све што подстиче културу сјећања на наше свете жртве добродошло је. Нека Господ као Савла просвијетли све оне Србе који су на кривом путу!
Одговор на Disanje na trsku
Немојте тако, тачно пре годину дана је управо Историјско одељење реагоивало на ову бедну туђманизацију нашег страдања и упутило захтев за реаговање Извршном одбору САНУ, сам академик Саичић се позива на то саопштење, а Ви прозивате Историјско одељење, вероватно најнормалнији и најморалнији део САНУ… Допис можете погледати овде: http://sabornik.rs/index.php/preporucujemo/2092-sanunastavaktudjmanizavijesrbskeistorije
На жалост, само две ствари у вези Јасеновца су неспорне. Прва је да је, без обзира на број жртва, то најмонструозније и најсрамније стратиште у историји људског рода, а друга да српска држава и народ нису апсолутно ништа учинили да се о Јасеновцу сазна пуна и неупитна истина. Ни једном психички здравом и разумном човеку не пада на памет да доводи у питање суштину и карактер Јасеновца, али с друге стране, захваљујући нашем нераду, неодговорности, а често и несхватљивом кукавичлуку и слугерањству (да се не замеримо другима), итекако има основа да се оспоравају размере тог зла, а пре свега број жртава. На пример, како је могуће да и након 77 година од затварања логора ми имамо поименично побројано само 83 000 жртава или тек нешто више од 10% од броја иза кога стојимо (700 000 жртава)? Да тачно је да је 1945 Државна анкетна комисија формирана у Загребу изашла са податком да је у Јасеновцу убијено око 1.4 милиона људи, а исте године Земаљска комисија Хрватске, такође у Загребу да је убијено 500 000-600 000 људи. Такође је тачно и то да је СС генерал-мајор Ернст Фик марта 1944 године писао Химлеру да су усташе убиле у Јасеновцу 600 000 – 700 000 људи. Али исто тако је тачно да су се појавили “налази”, нарочито од крај 80-тих година, по којима је број убијених у Јасеновцу између 80 000 и 130 000 и које, на жалост, подржавају чак и неки наши “стручњаци” и институције. Заједничко и једнима и другима је да су одокативни, слабо или никако аргументовани и научно неутемељени. Ни неки други подаци, бар они доступни широј јавности, а пре свега демогрфски, нимало не доприносе разјшњењу. Напротив, уносе додатну конфузију и отварају простор за сумњу, што друга страна обилато користи. Највећи проблем је што је последњи попис у Краљевини Југославији урађен 1931, десет година пре почетка рата, а први у СФРЈ тек 1948, три године након завршетка рата, због чега поређење националног састава стновништва на крају и почетку рата, а самим тим и демографске губитке можемо да рачунамо само на основу посредних, непроверених података и исто таквих претпоставки и прорачуна. На пример, према немачким службеним изворима у НДХ (Хрватска и БиХ) је крајем 1940 живело 1 847 000 Срба. С обзиром на невиђену, патолошку мржњу и званично прокламовану политику НДХ (трећину Срба побити, трећину покатоличити и трећину протерати) апсолутно је прихватљив став о 600 000 Срба убијених у Јасеновцу (од 700 000 укупну убијених). С друге стране по попису из 1948 у Хрватској је живело 544 000 а у БиХ 1.136 000 Срба, или укупно на простору где је била НДХ 1 680 000 Срба. Та бројка умногоме оспорава став о 600 000 Срба убијених у Јасеновцу. 1 847 000-1 680 000 = 167 000 што је много далеко од броја 600 000. Наравно и за тих 7 година су се деца рађала (1948-1941) , али исто тако и људи умирали не само од зверстава у Јасеновцу, већ и због старости, болести, у борби. Такође, СФРЈ је баратала званичним податаком о 1 700 000 укупно страдалих на простору СФРЈ у II светском рату. И тај податак став о 600 000 Срба убијених у Јасеновцу чини реалним. Али само површно гледано, јер је реч о наменским (за наплату ратне штете) и прорачунатим укупним демографским губицима СФРЈ у II светском рату ( ту су нпр. и деца која би се родила а нису због ратних околности) а не о броју убијених. На пример, САД су тврдиле да је СФРЈ имало око милион погинулих, а Немачка је у преговорима шездесетих година одбијала да плати ратну одштету за 1,7 милиона људи. Због тога је Савезни завод за статистику почео да ради попис жртава, који је завршио 1964 и по коме је број погинулих у II светском рату око 800 000 (плус око 200 000 припадника сарадника окупатора). Тај попис је одмах проглашен државном тајном, све до 1989 није био познат јавности и на жалост, намеће питање: Ако је у време II светског рата у читавој СФРЈ погинуло укупно око 800 000 људи, како је онда могуће да је само у Јасеновцу уморено 700 000? И да не набрајам даље. И ово до сада је довољно да многи помисле да и ја спадам у оне који умањују бој убијених и који релативизују Јасеновац, што наравно није истина. Знајући вековну дубину мржње Хрвата према свему српском, чему је најбољи доказ чињеница да оцем нације сматрају психичког болесника и патолошког мрзитеља Срба, Анту Стрчевића, апсолутно сам уверен да је у Јасеновцу уморено више стотина хиљада Срба. Али то моје и било чије такво уверење другима не значи апсолутно ништа. Потребан је мукотрпан рад да се научно утемељено и аргументовано документује наше страдање у Јасеновцу и осталим стратиштима широм НДХ, тако да нико разуман то не може да доводи у питање. Између осталог верујем да је и дан данас могуће направити појединачни списак жртава који ће обухватити највећи део страдалих и дати аргументоване одговоре на све присутне недоумице и контрадикторности, попут овде изнешених. У супротном не само да ће бити легализовано и нормализовано вишеструко умањивање размере злочина у Јасеновцу, већ ће бити доведена у питање и сама његова суштина и карактер.
@ Ranko
Mislio sam na celokupno stanje srpske istoriografije koje je zalosno I gde se cutke prelazi preko ociglednih falsifikata. U konkretnom slucaju, jeste bila reakcija ali je ona uglavnom bila mlaka I nedovoljna. Objektivno, oni snose najvecu odgovornost zato sto je situacija ovakva kakva je.
Sto se tice zrtava u Ausvicu, one su popisane, izbrojane I objavljene ali niko nece da ih procita. Mnoge stvari bi bile jasne kada bi se to znalo I zakljucilo bi se da su predlozi za slanje prevoda malo naivni. Npr bila bi jasnija visegodisnja, naizgled neobjasnjiva antisrpska medijska kampanja americkih (jevrejskih) medija, nevidjena u prethodnoj istoriji koja je prevazisla cak I sadasnju anti-rusku kampanju. Misljenje da su sve zrtve neizmerne I da se ne mogu iskazati brojem je bacanje prasine u oci. Treba izbegavati poredjenje Jasenovca I Ausvica.
Основни проблем није у САНУ, већ у државној и политичкој олигархији, који су издали идеју оснивања Музеја жртава геноцида Србије, препуштајући га људима недостојним поверења, националне, научне и историјске одговорности. Из свемира се виде свесне и нечасне манипулације у стварању и ширењу организоване групе добро позиционираних људи, размештених у државним, школским, научним и црквеним институцијама. Кључ национално одговорног рада лежи у крајње радикалним променама у Музеју жртава геноцида, Одбору за Јасеновац СПЦ, као и стављању манастира Јасеновац под управу Епархије бањалучке.
Disanje na trsku
Објективно, тврдити да највећа одговорност лежи на Историјском одељењу САНУ (које је, понављам, једини огранак неке државне институције који се у континуитету бори против туђманиазције наших страдања) је најобичнија и притом злонамерна глупост, ничим изазвана нити доказана. Брозови усташоидни кадрови још увек харају многим државним, просветним и научним институцијама, тако да кривце треба тражити пре свега у влади Србије која именује директоре свих тих институција па и ове несрећнике у Музеју жртава геноцида. Наравно, велика је одговорност и епископа коме је Загреб много ближи од Београда…
Ranko, nisi bio tu kada sam u vise navrata bezuspesno pokusavao da isprovociram nekog ‘oficijelnog’ istoricara da se izjasni o nekim kamenovima-medjasima srpske I svetske istorije (npr doseljavanje tzv. Slovena na Balkan, da li su Siptari starosedeoci, itd). Niko od akademika se nije javio da je ziv sto znaci da priznaju vatikanski falsifikat kao istinu. Cija je tu (zlonamerna) glupost? Mozda ti mozes da odgovoris? Vec sam rekao da je njihova reakcija na tudjmanizaciju jasenovacke tragedije bila mlaka I nedovoljna. Istorijski narativ u nasoj drzavi treba da diktiraju SANU istoricari a ne tamo neki Vulin ili Brnabic. Narod dobro zna kome je verovati kada su takve stvari u pitanju. Znaci, za istoriju u skolskim udzbenicima I u javnom diskursu jedne drzave su najodgovorniji akademici a ne neki rotirajuci birokrata opsteg smera.
Disanje na trsku
Ја сам говорио о конкретној теми из текста, о покушају туђманизације србских страдања против које се и лично борим годинама и указао да неосновано нападате Историјско оделење САНУ које се једино против тога бори у склопу државних институција, а ви о досељавању Словена на Балкан… Могли сте пренети тему и на марсовце…
@ Disanje na trsku
Поштовани,
Као што Вам је и коментатор @Ранко указао – научили смо напамет Вашу “песмицу” о досељавању Словена на Балкан: мораћете и Ви да увидите да не можете испод СВАКОГ ТЕКСТА и БИЛО КОЈЕ ТЕМЕ да певате исту песму!
Поред тога, хвала 😉 што сте нам свима издали задатке шта нам је чинити – како коментаторима тако и нама са СтСт… И то је у реду, нека сте живи и здрави и да имате још и више идеја/наређења, али – за Бога милога – немојте нас у Уредништву звати “менаџментом”! (Разумем да као најстарији Србин не можете да подесите ћирилицу и да морате да пишете “ошишаном латиницом”, али макар избаците тај старосрбски израз “менаџмент”!)
С прве линије фронта,
Александар Лазић
Ko prihvata vatikanske faksifikate kao istinite nema kredibilitet ni za druge stvari, ukljucujuci tzv. detudjmanizaciju jasenovackog narativa. Uostalom njih sam samo uzgred pomenuo. Mnogi smatraju da je SANU skoro potpuno izgubila ugled I da je treba raspustiti. Pusti Tudjmana on je sada nebitan ali je bitno sto Jasenovca nema u muzeju holokausta u US iako su tamo stradali I Jevreji. Mogu da zakljucim da si I ti istoricar koji se bori za istinu o Jasenovcu I verovatno o gencodu u celini. Ako se zaista vec godinama boris onda verovatno znas neke stvari vezane za genocide nad drugim narodima. Ako neki Jasenovac nazivaju ‘srpskim Ausvicom’, hajde onda da vidimo koliko je tamo bilo zrtava I da li je poredjenje adekvatno. Da te podsetim, a verovatno I sam znas, da je prva procena broja zrtava u Ausvicu bila 4 miliona Jevreja I ta cifra je koriscena na sudjenju u Nirnbergu. Kasnije je objavljen tacan broj koji ti verovatno kao visegodisnji borac moras znati. Dakle, je li prethodno poredjenje adekvatno ili ne?
За Јасеновац треба свакако да се захвалимо нашим пријатељима Енглезима.
Невероватно је да се С.Милошевић предао јасеновац Хрватима – ту је морао да се направи изузетак, макар по цену уступака на друго страни.
У Јасеновцу или Старој Градишки мора да се изгради храм – реплика београдског Храма Св.Саве, да се види преко пола РСК и РС.
Disanje na trsku
Све је јасно, само онај ко дише на трску има кредибилитет за све, остали њет! Расправа завршена, грешка направљена што је и започета са неким ко дише на трску…
Мислим да је Анте успио. Трећину Срба побио. Трећину протјерао. А трећину покатоличио.
Индикативно је да су најбољи хрватски кошаркаш Србин Дражен (Јована) Петровић, најбољи хрватски кантаутор Србин Арсен(ије) (Јована) Дедић итд…
Они су своје србско поријекло крили као змија ноге.
И дан данас се многи Срби играју мимикрије. Неки из страха, неки из похлепе, а неки због властите глупости.
И врх СПЦ је дубоко инфициран. Првослав сматра да је љубав једносмјерна цеста. Гргур би се најрадије бавио бизнисом. А Огулин Ћулибрк Огло има надреалне халицунације. Све у свему 42 ухљеба.
А вожди? Радоје Домановић би данас признао да је био неумјерени оптимиста кад је писао своје сатире. Постидио би се јер га данашњица учинила превише блиједим. Његови ликови су данас скоро позитивци.
А западни сусједи нам постају узор. Убрзо ћемо их достићи. Писаћемо латиницом. Сви ћемо бити стандардизовани у униформни. Прво се одсјеца класје што стрчи. Остатак се добро нађубри.
И свак „ради свој посао”. Да парафразирам једног мученика. Свеца и Свјетлост.
@Драган Р.
У вези математике.
У то време мој деда професорског звања и врсни стручњак из области математичке науке радио је за статистички завод и на процени штете. Број није претеран веч је и смањен. Што се тиче оне рачунице и пописа све је било другачије. Нпр. мој рођак је дошавши из хрватске после рата створио породицу и своју децу и жену пријавио као Србе у Хрватској. У време братства и јединства таквих случајева било на сваком кораку. Луди Срби су тик након рата помахнитало похрлили да граде куће, викендице, али још више одмаралишта и хотеле по Хрватској, као и Бих, а управо српска предузећа поизградише целу хрвстску обалу, што су били дугорочни српски пројекти, и тамо су логично били пријављивани и пописивани од локалних власти као Срби. Наравно, након 1971. и криминалног закона о оур-има (организација удруженог рада), све што је припадало српским предузећима отето је Србима од стране Хрватске и других република, без икакве накнаде. Срби се враћају у Србију, а хотели, одмаралишта и инфраструктура коју су Срби изградили остаје „браћи“ Хрватима. Тако су још једном покрадени и поново избачени из братских република.