Да сада је Музеј жртава геноцида поименично утврдио број од око 660.000 страдалих са територије Југославије, од којих је око 89.000 изгубило живот у Јасеновцу, каже саветник Музеја

Фото: Бета

Годишњице важнијих догађаја из Другог светског рата на простору Југославије често су повод полемика услед њиховог различитог виђења и тумачења. Често се употребом нетачних информација и/или полуинформација, којима се вешто манипулише, ради на обесмишљавању “непожељних” чињеница, а преко њих и ширег контекста догађаја, да би се путем креирања нових наратива остварили политички циљеви. Посебно место у тим полемикама заузима систем концентрационог логора Јасеновац и питање броја његових жртава.

Систем логора Јасеновац, који је постојао од краја августа 1941. па до краја априла 1945. године, представљао је највећи концентрациони логор на југоистоку Европе и свакако највећи концентрациони логор који није организовала нити њиме управљала нацистичка Немачка. Формиран након затварања госпићке групе логора, логор Јасеновац је требало да преузме његову улогу логора уништења, али је добио и улогу радног логора. Изабрана је локација које се налазила поред железничких комуникација, на месту поред реке, близу брањених мостова, терену који је био мочваран, дакле, лак за одбрану и, што је важно, место на подручју на коме је живело две петине српског националног корпуса у НДХ. Обим извршеног злочина у логору Јасеновац јасно га је одредио као логор смрти и сврстао га у сам врх листе концентрационих логора по броју жртава.

Танјуг о сусрету патријарха и председника: Утврђени спискови наводе 83.000 и 88.000 жртава Јасеновца

Пре упуштања у било какву расправу око броја страдалих у НДХ и Јасеновцу, треба стално имати у виду да се иза тих бројева крију људи, страдале личности са оствареним, прекинутим или незапочетим биографијама, да било који број, без обзира колико он био велики, треба посматрати као збир појединачних угашених живота, дакле један, плус један, па још један, па опет још један…

Променљиве оцене

Страдање цивилног становништва у концентрационим логорима током Другог светског рата представљало је значајан сегмент укупних претрпљених људских губитака Југославије, па је као такво било предмет истраживања југословенске историографије, као и историографија држава наследница. Међутим, квантитет објављених радова није праћен једнаким квалитетом, а сви су (радови) утицали на стварање представе о логору која често није одговарала стварној слици. Оцене о укупним губицима, те оцене о броју страдалих у Јасеновцу су варирале, мењале се, и до сада је то питање остало отворено.

На утврђивање броја страдалих Југославије у рату негативно је утицала дугогодишња идеолошка представа о Другом светском рату. Социјалистичка Југославија никада није сачинила целовити попис страдалих током Другог светског рата, па је зато отворен простор за разноврсна нагађања, својатања жртава, манипулације, како научне тако и политичке, као и за стварање нових митова. Држава је 1964. године пописом “Жртве рата 1941–1945” покушала да одреди страдале на територији Југославије. Утврђено је да је страдало 597.323 особе, од којих је 134.464 страдало у интернацији (22,51%). Пописна комисија је утврдила како је учињен низ пропуста при изради пописника, те закључила да је њиме обухваћено 56-59% лица од оних које је требало обухватити. Пошто је попис страдалих првенствено сачињен ради наплате ратне штете од Немачке, а добијени број страдалих у рату био је далеко од очекиваног и до тада важећег броја 1.706.000, одлучено је да се стави забрана на његово коришћење и сав материјал је предат Архиву Југославије на чување. Забрана је трајала готово тридесет година, до 1992. године. Губитак времена смањио је могућност да се утврди прави број страдалих због биолошког нестанка сведока, а тиме је знатно отежана покренута ревизија пописа.

Никола Милованчев: Умањивање броја жртава Јасеновца неће проћи

Користећи се разноврсном архивском грађом, литературом и анкетним формуларима, Савезни завод за статистику је, уз асистенцију Музеја жртава геноцида, отпочео 1995. године рад на ревизији пописа идентификацијом нових особа и провером постојећих података у попису њиховим укрштањем са подацима из других извора. Идеја је да се ревизијом обухвате сва лица која су живела на простору Југославије без обзира на националну, верску, етничку, политичку и војну припадност, чиме би се исправила основна методолошка грешка непописивања “колаборациониста”. Од 2002. године Музеј жртава геноцида ревизију пописа обавља самостално, као свој трајни пројекат. Да сада је поименично утврђен број од око 660.000 страдалих са територије Југославије, од којих је око 89.000 изгубило живот у Јасеновцу. Бавећи се већ дуго овим послом, мишљења сам да вероватно никада нећемо доћи до коначног броја страдалих у Југославији, па самим тиме ни до броја страдалих у Јасеновцу, али можемо поуздано утврдити најнижи број страдалих, тако да ће моћи да се каже “не мање од…”. Тиме ћемо барем делимично спречити манипулације бројем страдалих. Још је важније што тиме одајемо пошту жртвама њиховим спашавањем од заборава, чиме Музеј постаје чувар сећања на њих.

Четвртина свих цивила

Осим главног питања колико је страдалих у Јасеновцу, значајно питање за истраживаче је каква је унутрашња структура страдалих у логору, те у каквом су они односу са укупним губицима цивила са територије Независне Државе Хрватске (НДХ). Иако је непотпун, попис “Жртве рата 1941–1945” је врло индикативан јер отвара могућност анализе на врло репрезентативном узорку. Досадашње искуство са презентацијом достигнутих резултата ревизије пописа показује да су они углавном погрешно (или можда намерно) сматрани коначним, те су као такви представљани у историографској литератури и медијима. Направљена је процена броја страдалих, те су све анализе урађене на основу прорачунатог броја страдалих и приказане компаративно са подацима из пописа становништва.

Рори Јеоманс: У Јасеновцу убијено око 80 хиљада, српски националисти злоупотребили усташке злочине

Према попису из 1931. године, на територији НДХ живело је 5.559.420 становника, што је било 39,90% становништва Југославије. Национална структура становништва била је изузетно хетерогена: три петине су чинили припадници државотворних народа Хрвата и Муслимана (који су третирани као Хрвати исламске вероисповести), док су трећину представљали Срби, уз минимално учешће осталих националности, међу којима је значајно поменути учешће Јевреја и Рома. Сви антагонизми, све супротности и поделе, националне, политичке, идеолошке, верске, језичке, културне, економске природе, које су постојале у предратном друштву на овој територији, у рату су добиле екстремне вредности и у одређеној мери учествовале у креирању услова за масовно страдање становништва. Међу страдалим цивилима НДХ било је 66,48% Срба, 10,20% Хрвата, 7,77% Муслимана, 5,83% Јевреја, 4,86% Рома, 1,26% осталих националности и 3,60% неутврђених националности.

Током 44 месеца постојања система логора Јасеновац убијено је, према процени, између 122.279 и 130.120 особа, тако да је у њему живот изгубила четвртина свих страдалих цивила тадашње Независне Државе Хрватске. Сврха формирања концентрационог логора као институционалног облика за елиминацију појединих народа из становништва НДХ, делом или у целини, као и за обрачун са политичким и идеолошким противницима НДХ, одредила је националну структуру губитака у Јасеновцу. Три петине (62,98%) укупних губитака у Јасеновцу представљали су Срби, шестину (15,47%) Роми, седмину (14,66%) Јевреји, двадесети део (4,91%) Хрвати, уз минимално учешће у губицима (1,11% односно 0,87%) Муслимана и припадника осталих и непознатих националности.

Василије Крестић: Један број српских историчара и једно свештено лице смањују број пострадалих у Јасеновцу

Јасно изражена тежња усташа да униште одређене народе већ на почетку рата видљива је у динамици страдања у Јасеновцу логораша различитих националност. Тако су у прве две године рата, односно током првих 16 месеци постојања логора, убијени готово сви у њему страдали Роми и Јевреји (92,88% односно 88,23%), као и четири петина у њему страдалих Срба (79,97%). Са друге стране, по половина у њему страдалих Хрвата (48,59%) и Муслимана (53,32%) изгубила је животе у последње две године рата.

Јевреји и Роми

Улога јасеновачког система логора у уништавању различитих народа НДХ није била једнака. За Јевреје и Роме, који су расним законима унапред били одређени за уништење, Јасеновац је представљао централно место страдања у коме је живот изгубило 78,08% страдалих Рома, односно 61,68% страдалих Јевреја НДХ. Масовни терор спровођен над српским народом широм НДХ имао је све одлике злочина геноцида, а Јасеновац је имао истакнуто место у спровођењу тог злочина. У Јасеновцу је живот изгубила четвртина свих страдалих цивила српске националности из НДХ (23,24%), чиме је он постао највеће стратиште и примарно место њиховог страдања. Али не треба изгубити из вида да је већина страдалих Срба у НДХ (68,25%) убијена у селима у којима су живели (на кућном прагу) односно у на локацијама у њиховој непосредној близини или у суседним насељима. У Јасеновцу је живот изгубило 11,81% страдалих цивила хрватске националности, 3,50% цивила муслиманске националности, те 4,39% страдалих цивила припадника осталих и непознатих националности. Својим карактером, бројем страдалих, монструозношћу, Јасеновац свакако представља парадигму геноцида спроведеног на територији НДХ, али не треба падати у замку генерализације која води ка занемаривања страдања на свим осталим местима у НДХ и ван ње.

Драган Крстић: Два сведочења о геноциду над Србима

Да ли је инсистирање на Јасеновцу свођење кривице на пар стотина или неколико хиљада “суманутих, патолошки болесних” типова у логору, како би се извршила прећутна аболиција читавог државног система НДХ? И ко би имао користи од тога? Са друге стране, наметање такве приче о Јасеновцу гурнуло је у други план или потпуно потисло из сећања страдања на многобројним другим местима и логорима. Првенствено ту мислим на госпићку групу логора (Госпић, Јадовно, Паг) која је постојала свега неколико месеци, током којих су у њима убијани искључиво Срби и Јевреји, а остварила је стопу смртности двоструко већу него у Јасеновцу.

Поред поименичног утврђивања броја страдалих у Јасеновцу, вршена су и друга научна истраживања, попут форензичко-антрополошких. Она су нас, накнадним деформисањем добијених података, довела до оних “неразумно” великих бројева. Не искључујем могућност нових истраживања на савременим методолошким принципима, штавише сматрам да би била корисна. У тим истраживањима би требало ићи до последње откривене гробнице, а не доносити закључке на основу пар ископаних сонди (форензичко-антрополошка комисија је 1964. године ексхумирала остатке 284 страдале особе из 7 сонди, од којих је 192 било у једном гробу). Претходно би требало урадити георадарско снимање земљишта да се тачно установе гробна места, потврде позната и открију нова. Форензичка и антрополошка метода имају својих ограничења у решавању овог проблема. Многа гробна места су с временом уништена на водоплавном земљишту са обе стране реке Саве. Лешеви су у многим гробницама покривани кречом, што је довело до распада земних остатака, или су спаљивани, тако да данас није могуће извршити њихову анализу. Можда је и највећа замерка овим методама што оне могу довести до утврђивања неког броја страдалих, њиховог пола и узраста, али не и какве су, на пример, национална, социјална, политичка, религијска структура страдалих, које су нама историчарима јако битне ради стварања комплетне слике о логору.

Владимир Димитријевић: Лицитација бројем жртава Јасеновца мора да престане

Манипулација бројем страдалих у Јасеновцу је врло комплексно питање, у коме су испреплетани многобројни мотиви и интереси са једне, и незнање, митоманија и нестручност у приступу проблему са друге стране. Величина злочина почињеног у Јасеновцу довела је до његовог прерастања у парадигму свеукупног страдања. Та парадигма је на неки начин почела да живи неки свој живот, сам за себе, издвојена и изолована од општег контекста страдања. Сведоци смо чињенице да се данас у јавном мњењу страдање у Јасеновцу поистовећује односно изједначава са укупним страдањем у Независној Држави Хрватској, а да се укупни губици у логору неретко поистовећују са српским жртвама. Ту се долази до питања да ли је тај процес био спонтан или је перфидно наметнут и каква је била улога државе, односно неких република и њихових елита (политичких, научних…), у том процесу. Неки су кренули да увећавају број страдалих, “пумпајући” га довели до бесмисла (800.000, 1.100.000 па последње 1.400.000). Други су покушавали да број страдалих минимализују (од неколико хиљада до Туђманових 40.000) и тиме да негирају страдање уопште и то првенствено страдање Срба.

Различити су мотиви једних и других, али се чини да им је циљ исти. Уз мало труда није тешко рационално побити њихове тврдње, али их је јако тешко натерати да то прихвате. Нажалост, присталице једне или друге стране су бројне и дубоко укорењене у јавности.

Аутор је музејски саветник Музеја жртава геноцида

Наслов и опрема: Стање ствари

(Време, 26. 8. 2021)

Прочитајте још

• Večernji list: Beogradski Muzej žrtava genocida došao do 84.796 žrtava jasenovačkog logora

Categories: Преносимо

Tags: Јасеновац, Јевреји, Драган Цветковић, Други светски рат, НДХ, Роми, Срби, геноцид, жртве, логори, усташе, цивили