Нема сумње да су српски националисти користили и злоупотријебили наслијеђе усташких антисрпских злочина у политичке сврхе
Камени цвет Богдана Богдановића (Извор: flickr.com)
Неколико пута седмично Спомен-подручје Доња Градина-мјесто гдје су свакодневно довожени затвореници комплекса концентрационих логора Јасеновац-Стара Градишка којег су водили усташе-поставља на Твитеру објаве у знак сјећања на жртве логора.
Објава од 23. октобра 2020. била је за Радета Шувака, 16-годишњака из дјечје радне групе у логору. „Драга мајко“, написао је он. „Здрав сам, карту примио. За мене се не брините. Чувај себе и малу Десу. Примите много поздрава од (у потпису) Раде”.
Дозвола да се пошаље порука мајци била је награда коју су стражари у логору давали за „добро владање“ и напоран рад. Раде је убијен у логору 1945. године.
Пуно сам размишљао о овој поруци и њеном пошиљаоцу у посљедњих неколико дана након одлуке израелских новина Џерузалем пост да дају мјесто писцу Давиду Голдману.
У чланку од 15. августа Голдман негира злочине у Јасеновцу, гдје је између 1941. и 1945. убијено најмање 80.000 српских, јеврејских и ромских мушкараца, жена и дјеце, као и хрватских и бошњачких антифашиста.
У том његовом чланку се такођер каже да се не могу форензички доказати тврдње да су српски затвореници у Јасеновцу били жртве геноцида, што представља „срамотно исмијавање“ холокауста. Након дан или два, Џерузалем пост је уклонио чланак и објавио неку врсту извињења које једва да разјашњава ствари.
Тврдњом да Срби нису били жртве геноцидне политике нациста или њихових сарадника, чланак представља јавност која је произашла из негационизма који се развија већ неко вријеме-негирајући злочине почињене над Србима од стране профашистичког усташког режима у Другом свјетском рату како би се заштитио ‘интегритет’ холокауста.
Иако је Џерузалем пост објавио бројна побијања од научника Холокауста, а друге критике су објављиване и на другим мјестима, хрватски хисторијски негационисти предвидљиво су с одушевљењем односно употребљавали његове неистине.
Додатни бонус: било је објављено и мишљење аустралијског писца, Јевреја, ловца на нацисте, који потврђује оно што су они годинама говорили, иако је овај ловац на нацисте сумњиво опсједнут четницима и студиозно незаинтересован за усташки режим.
У сваком случају, штета је већ направљена. Као што су у свом мишљењу истакли Ловро Краљ и Емил Кјерте, једни од најсјајнијих научника који се баве питањем усташког режима, иако је реакција хрватске крајње деснице била очекивана, већи је значај имао одговор неких етаблираних хисторичара и академика у Хрватској који је поздравио и оснажио њену основну поруку.
Гледано из ове перспективе, тешко је не протумачити ширу културу чувања сјећања актуелне хрватске владе о Другом свјетском рату и Холокаусту као слагање с овим новим негационизмом.
Постављање спомен-обиљежја ‘камен-спотицања‘ којим се одаје почаст жртвама Холокауста, али не и српским и ромским жртвама, или посјета израелском меморијалном центру у Јад Вашем, док се заузима врло двосмислен приступ према фашистичким слоганима – није нешто што захтјева генијалност да би се видио постојећи образац. Бранити интегритет Холокауста, за који се може окривити нацистичка окупација, и минимизирати у прихватљивим границама геноцид над Србима, који се не може приписати никоме осим усташком режиму.
Постоји још једна карактеристика Голдмановог текста која је привукла мање коментара: прихваћање критике легитимних научника у вези начина на који су усташки злочини над обичним Србима кориштени деведесетих година за политичку корист, а који укључују и употребу официјалних процјена из доба Југославије да је 700.000, а не око 80.000 људи убијено у логору.
Наравно, нема сумње да су српски националисти користили и злоупотријебили наслијеђе усташких антисрпских злочина у политичке сврхе на начине који су иронично помогли хрватском негационизму. Нешто од овога је вјеројатно произашло из ублаженог става Туђмановог режима 1990-их према усташком режиму.
Фото: Камењар
Шта чинити? Ако питања о употреби Јасеновца током 1990 -их и емпиријски проблеми са 700.000 жртава постану центрирани као доминантна прича о Јасеновцу, нешто је у дискусији кренуло лошим путем.
У овом контексту се не треба чудити што ће негационисти користити овакве аргументе као прилику да стекну ваљаност и респектибилност. Истраживачи, када говоре о Јасеновцу, морају пронаћи начин да почну раздвајати 1940-е од недавне прошлости и садашњости; ако нису у могућности да то ураде, онда се требају барем побринути да се фокусирају на хисторијску истину логора. Јасеновац-Стара Градишка био је логор формиран из једног разлога: да се институционализира искорјењавање државних етно-вјерских и, у мањој мјери, идеолошких „непријатеља“ када је масовно убијање у руралним срединама постало неодрживо.
Био је то једини велики концентрациони логор у окупираној Еуропи који је основала и водила искључиво држава на чијој се територији он налазио. Већина депортираних и убијених били су Срби.
И, да, на крају рата, управа логора наредила је затвореницима да ископају и спале лешеве мртвих логораша, што је потврдио и Мирослав Филиповић, главни стражар у Јасеновцу, у свом послијератном свједочењу. То су хисторијске истине и о њима се не може расправљати.
Логор Јасеновац (Фотодокументација „Политике”)
Вјероватно никада нећемо сазнати колико је мушкараца, жена и дјеце страдало у Јасеновцу. А бројеви су заиста важни само ако се свака жртва броји, обиљежава и индивидуализира. Но, тренутна тврдоглава инсистирања неких хисторичара Холокауста, укључујући и српске, на невјеројатно великом броју жртава у логору јачају негационизам у Хрватској.
Једнако важно је да озбиљни научници, као и новинари, морају бити опрезни да у расправи о томе како је Јасеновац кориштен и из којих разлога, не дјелују као слуге порицања губећи из вида стварну причу о Јасеновцу: жртве и како су оне живјеле и умрле.
Јасеновац је, а то је очигледно, прича о сасвим обичним индивидуама попут Радета Шувка који су били учесници у трагедији коју никада нису стварно разумјели. Шта год да још напишемо, читатељима никада не смијемо допустити да изгубе из вида ту чињеницу.
Рори Јеоманс (Rory Yeomans) је хисторичар и аутор књиге „Visions of Annihilation: the Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism, 1941–1945″. У припреми је и књига „The City of the Dead: War and Martyrdom in Fascist Croatia“
Опрема: Стање ствари
(Balkan Transitional Justice, 27. 8. 2021)
Прочитајте још
- Јад Вашем: У Јасеновцу страдало вишеструко више од 4.500, а много пута мање од брутално преувеличаног броја од 800.000
- Џерузалем пост: Извињавамо се, али само су Јевреји и Роми били жртве геноцидне намјере
- Ефраим Зуроф: У концентрационом логору Јасеновац убијено бар сто хиљада особа
- Стефан Радојковић: Према подацима Музеја жртава геноцида у Јасеновцу убијено најмање 90.000
Categories: Преносимо
Оставите коментар