Епископово питање остаје – ко то хоће? Па изгледа нико вредан помена, осим оних који заводе за Голеш планину постављајући таква непотребна и бесмислена питања, пише коментатор „Иља М.“
Извор: Стање ствари
А ко то уопште хоће „на силу” да србско страдање назове Холокаустом?
Мала дигресија – „Холокост” је изговор за енглеску реч Holocaust која потичe из грчког (жртвa свеспаљеница), па би ваљало тако изговарати и на србском. Јевреји своје страдање у Другом Рату називају Шоа (катастрофа) јер управо религиозна жртвена конотација холокоста омогућава (злонамерну) интерпретацију у смислу добровољне жртве.
На страну етимологија, Епископово питање остаје – ко то хоће „на силу!” да србско страдање назове холокостом?
Па изгледа нико вредан помена, осим оних који заводе за Голеш планину постављајући таква непотребна и бесмислена питања.
Срби не морају да имају један назив са масовни геноцидни злочин извршен над њима од стране NDH. Неки то хоће да назову Покољ, што уистину одсликава али само једну страшну димензију нашироко употребљеног начина усмрћивања људских бића.
Бојан Јовановић: Хрватска створена на геноциду који су Хрвати извршили над Србима
Да видимо шта то злослови епископ:
„… владика Николај, прије своје смрти у Америци, говорећи о Јасеновцу каже: „Срби прво да се не свете.“ Нисмо се у томе баш прославили.”
У чему се то нисмо прославили? Да се нису Срби светили Хрватима због Јасеновца и небројних јама и погрома? Шта то инсинуира епископ?
Има ли епископ савест?
Ава Јустин (Поповић): Св. Владика Николај написао опело за 750.000 Нових Српских Мученика
Каже шест стотина логораша је са узвиком „Напријед, другови“ кренуло у пробој логора. Према сведочењима преживелих, хрватски комуниста Анте Бакотић је повео пробој приликом кога је погинуо. Да је покој души његовој намученој.
Али у овом контексту (изложбе слике на тему страдања, првенствено и у највећој мери, србског народа) апострофирати партизански поклич (нарочито популаран у југо-филмовима) се сигнализира и подвлачи подвала о комунистима (Хрватима) који су наводно били у логору једнако као Срби. Да не кажемо у истом броју.
Али, Епископу је забрањено да говори о бројевима јасеновачких жртава па нећемо о томе овога пута.
Послушан Епископ, ни речи о броју јасеновачких страдалника, али бројачки нагон у њему не мирује па проглашава да Гарда Србије на Паради Победе у Москви корача поносна на оних изгубљених „двије стотине хиљада живота” који су „побједу изборили”. Кога он то опет пребројава?
Епископ зна (историјски поуздано) да је неко викнуо „напријед другови” (и нека је). Али каже да се историјски поуздано не зна (!) како су страдали четници Павла Ђуришића и он сам.
А страдали су најстрашније, заклани или живи спаљени. Тако сведочи преживели четник по имену Мане-Манојло Вековић, родом од Мојковца. То за епископа није „историјски поуздано”.
Извор: Јадовно 1941.
Шта је још злословље у епископовом говору?
У разводњавању теме скретањем (ни мање ни више него) на партизанско комунистичку пропагандистичку матрицу у употреби непосредно након 45-те! Једна од ставки је величање улоге партизанских дивизија у „нашој” победи. Који су то „наши”? Да нису „наши” и усташки бојовници поражени под Стаљинградом а интегрисани у партизанске јединице после октобра 1944-те?
Какво позитивно значење за ову изложбу и србску масовну погибију има помињање „личких”, „банијских” или „крајишких”, а све на тему Јасеновца?
Разводњава говорник, али надокнађује отровним додацима – шта ће ту Јосип Броз? Да не кажемо „Тито” или „Тита”. Јер, како назвати следеће него отровном и пакосном провокацијом – Епископ „Титу” придаје некакву мистичну димензију, такву да је само вест о смрти истог наводно била разлогом самоубиства Мила Ристића.
Епископ славонски Јован: Ми јесмо страдали, али наше страдање не можемо на силу звати Холокаустом
А несрећни Миле Ристић, један од неколико десетина преживелих последњег масакра јасеновачког (пробој из логора), је у то доба био лечен на психијатрији. И скочио кроз прозор. Покој му напаћеној души.
Да ли Епископ има савест?
Он хоће да гледамо слике сестре Марије, е да постанемо „мало мекши, мало племенитији људи.”. Дакле, по њему, ни клање ни истребљивање није постигло циљ – Срби су остали тврд(оврат)и и неплеменити.
С тим да су слике сестре Марије заиста потресне у свом необично смиреном молитвеном созерцавању смисла патње невиних страдалих од сотонског безумља ђавоиманих. Уистину треба да буду на зидовима сваке учионице у једној од чланица Европске Уније, а боље би било и шире. Да онима који гледају срца и душе омекша. Али не, Епископ бира само Србе за гледаоце.
Слике монахиње Марије из циклуса „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“
Једно самоубиство није било довољно, па је ту споменут и Бранко Ћопић. И он је окончао живот скочивши са висине – али то никакву другу везу са Милом Ристићем нема. Осим да се и ова смрт десила после Титине, али никако због исте, него због животног разочарења у „тековине Револуције” којој је у својој наивној искрености песника дивни Бранко у почетку надахнуто помагао.
Уместо да искористи несвакидашњу прилику да још несвакидашњије уметничко дело покуша приближити гледаоцу давши потребну историјску позадину, епископ свој наступ злоупотребљава да и овај догађај од националног значаја загади јефтиним и провидним поклонима према преживелој и лажној пропаганди која се од комунистичко-југословенског лажног братства и јединства камелеонски трансформише у самопосипање пепелом, е да се не увреде потомци злочиначке endehazijske državne udruge из доба Другог Рата.
Мада је редак феномен, постоји нашироко истражен тзв. психолошки Штокхолмски синдром – злоупотребљена жртва саосећа са својим напасником или мучитељем и чак брани поступке истог. То је тежак поремећај, трагичан резултат екстремних поступака којима је подвргнута душа и тело жртве.
Случајеви Штокхолмског синдрома су углавном појединачни. Осим у Србаља. Јер, како изгледа, нама као непосредним и посредним потомцима страдалника од усташке кама-државе, намеће се кривица „тврдо(врато)сти и неплеменитости”. И не, такво злословље не долази са радио таласа неке „промиџбене валне постаје” него од уста једног епископа СПЦ. Да ли он зна шта ради. Ако не зна, да му опростимо (јер како смемо другачије у ове Васкршње дане?). Али шта ако добро зна шта ради и какво зло чини? Да ли ће се о томе чути нека реч на овогодишњем мајском заседању Светог Сабора СПЦ, остаје да се види.
Коментатор с надимком Иља М.
Categories: Гостинска соба
Јован је ***** и треба га одмах уклонити за сва времена из наших живота, разрешти и избацити из свих институција!!!
Несхватљиво је колико је ово све бесрамано, и више од тога…
И епископ Јован Ћулибрк је један од учесника који је призивао
Духа Светога на почетку рада АС?!
Одвратан је посо Јованов…шејтански. А ради га мисионарски, без страха, не на своју руку – одавно би прошо ко несрећни Артемије, покој му души.
Па који је онда мотив монаха да по други пут побије Србе новомученике? Зна Јова али зна и Митрополит београдски, Хил и још понеко.
Све њих који знају а ћуте, треба да гласно и истрајно питамо зашто то раде. Ако после тога претекнемо и дуги нас напусти, ето нам историјског, ренесансног прегнућа.
Слике сестре Марије у јапанском каваи- маниру Христа и Његове Светитеље, насупрот свеколиком предању, претварају у луткице телетабисе… Сасвим у складу са играријама несрећног Ћулибрка. Боже, отвори им очи ослепеле…
Зашто на тек одржаном Сабору СПЦ није одређен дан у календару кад се спомињу десетине хиљада српске деце убијене у НДХ, где су једино на свету били дечији логори.
То би био значајан чин, у тренутку кад су се геноцидне државе острвиле да нас Србе прогласе да смо геноцидан народ. Уместо да урадимо што ми можемо, наслов у новинама „ Тражићемо резолуцију о геноциду Немаца и усташа над Србима“ .
Шта да тражимо кад епископ Јован Ћулибрк тврди да је број жртава у НДХ мањи од оног који је утврђен од признатих стручњака ?
Екумениста,новотарац,све је јасно!
Не знам до када ће црква да толерише глупирање овог епископа? И не говорим само о Јасеновцу него о целокупном његовом јавном наступу. Прича на телевизији како је ишао у Љубљану и слушао Лајбах у мантији. Да уе макар нешто квалитетно слушао него једно фејк словеначко смеће. Возали су их 89. по Европи као некакве борце против комунистичке диктатуре и људи умислили да су заиста значајни. После 1991. их само такви као епископ Јован слушају… *******… Да не говорим о његовом спуштању падобраном у манастир Ђурђеви ступови што је морао и патријарх да дозволи…
Хришћанство је религија окренута будућности и животу, која и преминуле види у хоризонту будућег живота, дакле сушта супротност паганскоме култу мртвих који од гроба и мртвог тела прави идола, која слику прошлости претвара у симулакрум вечности који попут авети засењује истинску вечност.
Градити свој идентитет на гробовима, сав свој живот усмеравати на основу слике прошлости и вредновати једино на основу онога што смо сами у ту слику пројектовали, то није Хришћанство, то није Хришћански пијетет према преминулима.
@Лазар
Е „Лазаре“, ђе си залутао са својим коментаром у сведочење истине о Јасеновцу и разоткривање подвала Невена Ћулибрка? Нешто као Понтије Пилат у Симбол Вере. Имаш се чиме поносити.
Овде није реч о култу мртвих (осим у твоме коментару) него о подмуклом и самопонижавајућем прилогу Н.Ћулибрка злом пројекту трокраке антисрпске удруге (Ватикан, Јудеја, Neoendehazija) којим се минимизирају србске жртве геноцида из Другог Рата уз који иде паралелно лажно оптуживање Срба (од стране амер. хегемона и његових слугу) за непостојећи геноцид у Сребреници.
Истина је да је Сребреница била безбедно уточиште (safe haven) под зашттом UN одакле су муслимански терористи током три године повремено излазили и масакрирали цивиле по околнм србским селима (преко хиљаду цивила су заклали, спалили или убили на други начин)…
Ти мора да си фришак изишао са богословског факса или неког убрзаног курса па би олако да покажеш шта си научио. С тим што си на непознатом терену за који у школи није било предавача. Да ли схваташ у какво си се црно коло ухватио? У ковитлац антисрпске пропаганде, лажи, подвале и хуле на свете мученике.