На том месту извршена је пуна идентификација капиталистичких и комунистичких интереса, услед истоветности логике и природе тих привидно различитих система и идеологија

Стаљин, Рузвелт и Черчил у Техерану 1943. (Фото: Британика)

15. XII 1979. Неке књиге с временом попримају измењен, готово супротан садржај и, мада својевремено вероватно сматране безначајним, почињу се сврставати у најзначајније документе времена у коме су написане. Ерл Браудер (Earl Browder), председник Комунистичке партије САД, најмање у тој огромној земљи, најмање која се може замислити, и једне од најмањих комунистичких партија у свету уопште, написао је после Техеранске конференције књигу Техеран, наша стаза у рату и миру (Teheran, Our Path in War and Peace, International Publishers, New York, 1944). Исти аутор је 1942. године написао књигу Победа и после ње (Victory – and After). Циљ било ког рата није победа у том рату, већ оно што долази „после“. Ти стварни циљеви рата дефинисани су на Техеранској конференцији, која je и дала оно „после“. Књига је надмоћна по начину мишљења, који је израстао, парадоксално, из веома мале политичке групације од свега неколико десетина хиљада људи, што је мало и за мале земље, а некмоли за државу типа САД, која обухвата готово читав један континент. Сличне књиге аутора израслих из великих политичких партија САД делују наивно у поређењу са виђењем идеологије, политике и историје развијеним у њиховој најмањој партији.

Добро се сећам тог времена, могу га живо обновити, као да се сада одиграва, и знам да је оно што је амерички комуниста писао лежало као црна слутња у свету одраслих, али да је наопака, ужасна визија била упорно одбијана, онако како се упорно и поновно јављала. После сам видео и како тај стари свет одлази, умире, огорчен, али многи међу њима са још увек амбивалентним ставом према том Западу, као да су веровали да се нешто чудно, двојно догађа, да тај Запад, који им је донео комунистички пакао усред властитих домова, можда и није комунистички, да све ово што се десило можда и није нека чудна игра историјског маскенбала, можда на свету ипак постоји нека сачувана оаза истине и правде. Можда само зато што сам га посматрао из близине, а друге нисам, можда се ово што ћу рећи може односити и на друге, али то не знам, знам само за Оца, да је једини он знао да је са крајем старог света који је носио у себи завршено и са заблудама, да је тај стари свет ишчезао занавек, да више не постоји и да се неће вратити, да уместо њега наступа један нови свет грабљиваца и простака, и са тим сазнањем Отац се увио око себе, затворио и умро, без јаука, са његовим благим осмејком, заједно са светом који је сачувао у себи.

Драган Крстић: Одржавање „Другог заседања АВНОЈ-а“ упоредо с Техеранском конференцијом као давање изговора Енглеској за легитимизовање комуниста

Надмоћан начин мишљења Комунистичке партије САД није произлазио само из накнадних обавештења која је добијала од совјета и Коминтерне. Та иста или слична обавештења имали су и сви други, „буржоаски“ политичари, али из њихових текстова се види да нису ни слутили шта се то одиграва, и који су исходи идеолошке и политичке интеракције у свету. Сада, такође са временске дистанце, добро се види да су они мислили да се могу поигравати са вредностима старог света како хоће, а да ће тај свет, упркос свој њиховој неозбиљности, ипак преживети. Ерлу Браудеру било је без остатка јасно да после Техерана старог света више нема и да га више не може бити.

Могла би се извршити семантичка анализа појединих делова његовог текста, која би на операционалнији начин показала смисао тврдњи у књизи, тачније у начину комунистичког мишљења, идентичног са начинима мишљења у оквиру капиталистичког система. На једном месту се каже да Техеран „поништава“ (у ствари, заобилазније – cancels – са основним значењем прецртава, брише, скида с неког списка) Минхен, са јасним семантичким повезивањем Минхена и Техерана и њиховим заједничким особинама. Из тако успостављене семантичке везе, мимо свесне намере аутора, из његовог несвесног потекла је тврдња да Техеран представља други Минхен Запада, пред другим, још страшнијим диктатором. У Техерану је предата много већа територија но што је својевремено учињено у Минхену, и последице Техерана биле су много дугорочније. Минхен је трајао кратко, а Техеран је издао много генерација свих земаља источне Европе, и природа тог издајства одразила се на читаву културу и цивилизацију, и утицај тог издајства свуда је око нас, оно се надвило над читавим светом.

Књига Ерла Браудера (Извор)

Председник свих комуниста у САД описује хладнокрвно, знајући да слично мисле и владајући кругови у САД, какве ће све користи имати амерички велики капитал после предаје источне Европе комунистима. То је била она неуралгична тачка у мишљењу старих Београђана, они су знали да би амерички капитал заиста имао велике користи ако би, између осталих, предао Југославију и Србију комунистима, и на тој тачки они су се сламали, варајући себе да велике земље неће правити историју на лихварски начин, и на том месту су се касније заиста и физички и психички сломили, увидевши да су живели у заблуди, и да после те њихове заблуде није остало ништа у шта би се могло веровати. На том месту, и у књизи и у животу, извршена је пуна идентификација капиталистичких и комунистичких интереса, што не би било могуће да није постојала и да не постоји скривена, прерушена истоветност унутарње логике и природе тих двају само на први поглед различитих система и идеологија. У Техерану је то јединство формално и јавно по први пут достигнуто.

Најновији догађаји у Техерану, збацивање шаха и жестоко антиамеричко и антисовјетско расположење (ово друго нешто мање, јер је и њихова улога у издаји природних токова историје мања, углавном због мање количине капитала, његове логике и светске интеракције), локација тих процеса у Техерану, симболички предсказују крај оног првог Техeрана, по злу познатог у историји. Као и сви симболички догађаји, нарочито они широког реда, ни овај нам није разумљив по механизмима свог настанка, али јесте по свом историјском смислу, по метафори коју носи у себи. Ти догађаји само као такви могу имати свој историјски смисао, а ако га изневере, претвориће се у фарсу. Свет је поведен спољашњим, површинским обележјима Техеранске побуне, али њена снажна динамика указује на њено историјско порекло. Заробљавање америчких талаца има једну другу историјску сврху, другачију од његових појавних облика, без обзира што ни једни ни други учесници тих догађаја не виде њену велику историјску метафору. Уосталом, први Техеран (1943) одиграо се безобзирно према земљи у којој се одржавао и њеном главном граду, земља је окупирана од савезничке и совјетске војске, а према шаху (оцу потоњег, збаченог шаха) поступљено је на понижавајући начин. То је указивало да од стране водећих сила постоји безобзиран однос према „другима“ уопште, и да се он само најнепосредније видео према земљама источне Европе, а и његова генерална природа испољила се већ тада у Малој Азији и на Блиском Истоку. Сада из тог, онда споредног правца, најудаљенијег од основног правца безобзирности, долази прво предсказање и опомена. Велики процеси уопште почињу са рубова оног поља у ком треба да се одиграју.

Драган Крстић: „Протоколи сионских мудраца“ као историјска константа Коминтерне, нациста и Англоамериканаца и пут у катастрофу (1983)

Извод из књиге: Драган Крстић, Психолошке белешке 1978-81, Балканија, Нови Сад, 2018.

Categories: Гостинска соба

Tags: Драган Крстић, Ерл Браудер, Техеран 1943.