Василије Крестић: Шта се то дешава у Србији кад је реч о геноциду над Србима у НДХ

Београдски ревизионисти спремни су да прихвате податак да је у Јасеновцу пострадало 90-120 хиљада. Таквим проценама српски ревизионисти приближили су се званичним хрватским проценама

Василије Крестић (Фото: Глас Српске)

Није нимало случајно што Хрвати ликујући истичу да је и Српска православна црква „одустала од мита” о 700.000 убијених људи у НДХ. Ово чине зато што истински предводник српских ревизиониста владика пакрачко–славонски Јован, председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, кровне установе која ради на смањивању српских жртава, не само да стоји иза таквих активности већ се истакао и упозорењем Србима „да добро вагају сваку реч о Степинцу” и његовим кривицама

Већ дуже време, нарочито у двема последњим годинама, једна група српских историчара залаже се за ревизију прошлости, посебно за ревизију почињеног геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској. Ова група историчара настоји драстично да смањи број српских жртава у читавој НДХ и у Јасеновцу. Она пориче досадашње процене да је у НДХ убијено око 700.000 људи и тврди да је убијено „свега“ стотинак хиљада. Такве процене изричу се без доказа, игнорисањем многих прворазредних изворних података о броју жртава, као што су они хрватске комисије из 1945, или оних извора нацистичких генерала и високих политичких часника послатих Хитлеру 1942. и 1943. године. Занемарујући постојеће доказе, историчари ревизионисти се у својим проценама ослањају на прорачуне појединих статистичара, или, што је још чудније, а са становишта научне методологије и здраве логике апсолутно неприхватљиво, на податке који су о броју жртава износили поједини јасеновачки логораши. Београдски ревизионисти спремни су да прихвате податак да је у Јасеновцу пострадало највише око 90.000 до 120.000 људи, и то само оних којима се знају име и презиме. Таквим проценама српски ревизионисти приближили су се званичним хрватским проценама. Тим поводом у Хрватској се на више страна истиче да су Срби и Српска православна црква коначно одустали од „српског мита од 700.000 српских жртава“.

Драго Пилсел: Мит о 700.000 убијених Срба у Јасеновцу руши баш СПЦ!

Узнемирујуће изјаве СПЦ

Није нимало случајно што Хрвати ликујући истичу да је и Српска православна црква „одустала од мита“ о 700.000 убијених људи у НДХ. Ово чине зато што истински предводник српских ревизиониста владика пакрачко-славонски Јован, председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, кровне установе која ради на смањивању српских жртава, не само да стоји иза таквих активности већ се истакао и упозорењем Србима „да добро вагају сваку реч о Степинцу“ и његовим кривицама. Владику Јована су на поменуте функције поставили највиши органи Српске православне цркве. Врх наше цркве веома добро је упознат с његовом делатношћу. Повећа група српских интелектуалаца, незадовољна понашањем владике Јована због смањивања броја српских жртава у геноциду и с његовим изјавама које се односе на А. Степинца, обратила се 18. октобра 2019. Светом Синоду „Апелом за одбрану светих српских новомученика јасеновачких“, али се Св. Синод уопште није одазвао на тај апел.

Апел Српској православној цркви за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких

Кад је реч о геноциду почињеном у НДХ, узнемирујуће су и изјаве које је о починиоцима геноцида дала Његова светост патријарх Порфирије. Он је изјавио да извршиоци геноцида, усташе, и нису Хрвати, да су се они својим злочинима излучили из хрватског националног корпуса. Полазећи од свог хришћанског уверења, истинске спремности на опроштај, на измирење и успостављање добросуседских односа, патријарх је поручио да се треба молити и за душе жртава и за починиоце злочина. Такав однос према усташким кољачима до сада нисмо имали прилике да чујемо од досадашњих наших патријарха. Оваквим изјавама патријарх је збунио значајан део образованијег српског становништва. С разлогом се може поставити питање зашто је патријарх поменутим изјавама, толико година након почињеног геноцида, данас спреман да да опрост греха злочинцима. Зашто тако нешто до сада нисмо чули од било којег хрватског римокатоличког првосвештеника? Ниједан од њих до сада није усташке злочинце лишио њихове хрватске националне припадности. У сваком случају то питање, које је и како га је покренуо наш патријарх, није само верско, хришћанско. То је врло озбиљно и веома осетљиво политичко питање. Шта треба чинити с оним не малобројним Хрватима који и данас следе усташку политику? Имамо ли ми било каквог основа да и њих искључујемо из хрватског националног корпуса? Усташе-кољачи били су најекстремнији представници хрватског друштва, који су својим злочинима доприносили остваривању државне мисли о великој, етнички и верски-римокатолички чистој хрватској држави. Они су зато од својих свештеника добијали опрост од грехова после почињених злочина. Дугогодишњи уредник и главни сарадник загребачког католичког недељника Гласа концила, дон Живко Кустић написао је да сва злодела која су учињена у служби „хрватске мисли“, па и геноцид из 1941‒1945, имају своје оправдање, јер „велики народи знају не одрицати се својих важних људи, ни оних који су одговорни и за повијесне злочине“. Због заслуга које су усташе-кољачи стекли у остваривању великодржавне хрватске мисли хрватским римокатоличким првосвештеницима не пада на памет да их искључе из свог националног корпуса, како то чини патријарх Порфирије.

Новине српске Патријаршије „Православље” преносе текст који умањује број жртава у Јасеновцу

Срамно скупштинско одбијање резолуције о усташком геноциду

Сасвим супротне ставове од пакрачко-славонског владике Јована о геноциду и о смањивању жртава има владика бачки Иринеј. У интервјуу који је дао за најновији број Печата владика је изјавио да је „само ’лицитирање’ бројем жртава […] неморално“. Не без разлога запитао је на основу чега они који смањују број пострадалих сматрају „да је број од неких седамсто хиљада жртава, који је деценијама био у оптицају, ’напухан’ […] и да је било ’свега’ стотинак хиљада жртава“. Владика Иринеј поставио је питање београдским и загребачким ревизионистима „на основу чега они то знају?“ Он основано тврди да „број јасеновачких жртава – и жртава у НДХ уопште – никад није утврђен […] свесном одлуком Комунистичке партије Југославије […] и неопростивом колаборацијом српских комуниста“. Уз то, „усташе су пред крај рата брижљиво и систематски уклањале трагове злочина“. На крају свог излагања владика Иринеј поменуо је и неколико релевантних извора о броју убијених, посебно оне нацистичких генерала достављане Хитлеру 1942. и 1943. године, које ревизионисти игноришу. С тим у вези бачки владика је о немачким извештајима написао: „Да ли су и они били симпатизери Срба, а противници савезничке сателитске НДХ, или ни они нису могли да пређу ћутке преко балканског Аушвица, Јасеновца, и осталих стратишта у НДХ? Да ли су њихови ратни извештаји били плод намере да врху Рајха, војнички хладно и немачки педантно, прикажу ’стање на терену’ или намере да и они дају допринос комунистичкој и ’србочетничкој’ промиџби?“

Епископ бачки Иринеј: Лицитирање бројем јасеновачких жртава – наставак послератне апологије усташтва

Ако истински хоћемо да разјаснимо питање: шта се дешава данас у Србији кад је реч о геноциду над Србима у НДХ, осим што смо изнели податке који се тичу СПЦ, нужно морамо рећи и о томе како се у вези са овим питањем у појединим случајевима понаша држава. Као драстичан пример тога може да послужи дешавање у Народној скупштини Србије када је на дневном реду било постављено питање прихватања „Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватске (1941‒1945) и проглашења 28. априла за Дан геноцида над Србима у 20. веку“. Тај захтев и предлог групе посланика, на велико и непријатно изненађење јавности, Скупштина није прихватила. Госпођа Смиља Тишма, најстарија посланица Скупштине, у младости заточеница Јасеновачког логора, пуна грозних виђења и сећања из тог пакла на земљи, доживела је френетичне аплаузе после излагања и залагања да Скупштина изгласа поменуту резолуцију. Међутим, већина посланика приликом гласања није се изјаснила за њен предлог, иза којег је стала мања група посланика. Симптоматично је то да је госпођа Тишма после свог излагања добила аплаузе већине посланика, а онда су јој ти исти представници народа ускратили поверење и нису гласали за њен предлог. Поставља се питање шта стоји иза тог и таквог двојаког односа представника нашег народа у Скупштини Србије. Шта их и ко их спутава да се приликом гласања понашају као и приликом френетичног аплаудирања? Да ли се они некога или нечега боје? Да ли се таквим понашањем некоме удварају? Да ли мисле да ће одлуком да не гласају за Резолуцију и за проглашавање Дана геноцида над Србима у 20. веку од некога стећи симпатије и поштовање? Да ли је могуће да немају храбрости да попу кажу поп, а бобу боб? Да ли је могуће да нису спремни, да се не осећају обавезним да као људи и представници народа, као хришћани изгласавањем Резолуције и Дана геноцида над Србима у 20. веку искажу поштовање недужним жртвама? Каква је то „велика политика“ Србије којој је циљ да се занемаре и забораве недужне српске жртве пострадале у геноциду 1941‒1945. године?

Смиља Тишма: Немојмо по други пут да убијамо жртве одбијањем Резолуције о осуди геноцида у НДХ

Кад имамо у виду овакво понашање народних посланика, нема разлога да се питамо зашто Влада Србије и њено надлежно министарство на чело Музеја жртава геноцида именује личности које су, под руководством и ауторитетом владике пакрачко-славонског, спремне да раде на умањивању броја жртава геноцида у Независној Држави Хрватској. Из свега реченог јасно је да између представника СПЦ и политичког руководства Србије, кад је реч о геноциду над Србима у Хрватској и спремности да се, не из научних већ из извесних политичких разлога, ревидира наша историја, постоји својеврсна корелација, која је по српске националне интересе ружна, тужна и, што је најгоре, веома штетна. Из професионалних разлога, осећао сам обавезу да о свему овоме обавестим нашу јавност.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 21. 1. 2022)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

13 replies

  1. Како остати равнодушан после ишчитавања горењага текста од поштованога Василија Крестича. Како не бити тужан, не осечати се као сироче без оца и мајка. Од оних народни трибуна из осамдесетих који расанише успавано племе Србско, уљуљкљно лажним „Браством и јединством „и накарадном Југословенштином,кроз време показа се да су неки од тих народних трибуна,били комунистичка подвала(Драшковиќ и Шешељ и други),али ту су и велики део искрени Срба (Антоније, Данко ,Слободан Селеник,Ракитик,, и још многи)или престарише,или помреш. Али опет да се та комуно-усташиодна творевина није распала на попису 2050 неби се нико као Србин изјаснио, што би и Руска судбина била.На нашу жалост и тих осамдесетих када се народ Србски национално и духовно уздизао из греховног сна, (пре неки дан ишчитах књигу писама и записа оца Митрофана Хиландарца,учесника тих догаџаја)ни тада Србска Црква ни целини ,ни у свој снази није ушла довољно у народ жељан речи Божије. На жалост и сада се понавља,скоро чесрдесет година после, пропушта се нова шанса да се стане наДуховно и Морално воџство народа,ситога ових политичких шибицара и ИЗДАЈНИЧКО ПОКВЕРАЊАЧКЕ ОЛОШ ЕЛИТЕ ВЛАДАЈУЧИХ У СРБИЈИ,као и доброга дела тзв.ОПОЗИЦИЈЕ. Данас опет Бог нам је дао људе попут Димитријевича, Антонича,Ковича, Крестича,и још много Србских бораца оба пола, али на жалост део водечих људи ЦРКВЕ их готово не примечују,и својим односом према владајучима,или шутњом саглашавају се са моралном и сваком другом деградацијом Србскога рода или изјавама својим збуњују верујучи народ, да се човек пита дали осим поштовања чина који појединци носе дали ту има места за чисто људско поштовање. Не може се Војсковоџа сакривен у дебелом заклону позивати на јунаштво:ДУШАНОВО,ЛАЗАРЕВО,МИЛОШЕВО,КАРАЏОРЏЕВО,ДРАЖИНО,ТЕПИЧЕВО,ЈУНАКА СА ПАШТРИКА И КОШАРА,.ТАКО и Црквено духовне воџе немају морално право да се позивају на Жртву:ЛАЗАРЕВУ,АВАКУМОВУ,ДОЖИЧЕВУ,НИКОЛАЈЕВУ,ЈУСТИНОВУ и небројених светих отаца,мајки и деце који животе положиле ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ,ЗА ОДБРАНУ ПРАВОСЛАВЉА,МОРАЛА И НАЦИОНАЛНИХ ИДЕАЛА И ДРЖАВОТВОРНИХ ИДЕЈА,а овамо свесно стајати уз оне који све то руше .Сви ми који себе зовемо ПРАВОСЛАВНИМ СРБИМА,ако нисмо на никакву жртву спремни требали би да ЗАУВЕК ЗАЧУТИМО. Доста је више снисхоџења било коме, јер у питању је ДУХОВНИ,МОРАЛНИ И ФИЗИЧКИ ОПСТАНАК НАРОДА СРБСКОГА И ДРЖАВЕ.Ко није у стању да изнесе ту борбу нека се помери у страну. Јер није да нисмо свесни времена у којему јесмо. СВЕСНИ СМО,и онда ту се не може применити ГОСПОДЊА МОЛИТВА БОГУ ОЦУ „ОПРОСТИ ИМ ОЧЕ,ЈЕР НЕ ЗНАЈУ ШТА РАДЕ“
    пс. Опростите за писмо. Македонска верзија слова, нема СРБСКА.

    41
    3
  2. Не може нико у име жртве да опрости злочин учињен над њом, осим жртве саме, што она не може да учини у случају да мртва. Не сећам се да сам чула икада неког од преживелих да је опростио. Госпођа Смиља Тишма не заборавља, а да ли опрашта злочине њој лично почињене, то можда знају њени најближи.
    На свима нама је да се не забораве злодела почињена српском народу, само један од којих је онај у Јасеновцу.

    38
  3. Свака част професору! Све тачно речено.

    28
    1
  4. Господин Василије Крестић припада одабраној групи српских родољуба које краси аристократски патриотизам и које препознајемо као српску моралну вертикалу. Прије неколико мјесеци написао сам коментар након бласфемичног говора патријарха Порфирија у Јасеновцу, тада ми се чинило солитаран али након одређеног времена видим да се буди анестезирано, просрпско јавно мњење. Ништа у животу није случајно, па ни ова режирана антисрпска котерија на задатку уз подршку патријарха, нажалост. Након холокауста један јеврејски пјесник је написао да када би се сва мора и океани претворили у мастило а цијело небо у хартију, он не би могао да опише тугу коју осјећа. Српски народ се исто тако осјећа након преживљеног геноцида и покоља у 20. логорском вијеку. Што нам више роваре по незацијељеним ранама и неопојаним костима новомученика ми смо све тужнији. Ово би требало да схвате само они који припадају људима, подљуди то никад неће схватити. Размишљао сам за овог несрећног Ћулибрка да случајно није у прелесту, али видим да је у питању једна лукава, изопачена личност, претпостављам лукративне оријентације. То важи и за оне који га здушно подржавају и који му служе. Драга браћо и сестре, наш задатак је да сви инокосно потрошимо довољно времена на сазнавању истине о мартиријском страдању српског народа за своју свету цркву и православну вјеру, као и да то знање даље преносимо. Наш задатак је да саградимо цркву јасеновачким новомученицима и да усред Београда подигнемо музеј посвећен геноциду над српским народом. Ово је аманет светог владике Николаја и предивне Смиље Аврамов. Орвел је написао незнање је моћ, боримо се против тога! Очистимо губу и кукољ који су нам подваљени. Лијепо је рекао Аристотел, ако кажем истину навући ћу срџбу људи, ако је не кажем срџбу Божију! Ја рекох истину и спасих душу своју.

    41
    3
  5. Постоје људи који болују од “погибељоманије”. Они систематски и без доказа тврде да Музеј жртава геноцида умањује број српских жртава. Мислим да греше јер ова тема захтева један уздржан и честит став.

    Ову тему је изванредно обрадио Богољуб Кочовић (1920 – 2013) у књизи “Жртве Другог светског рата у Југославији” прво изд. у Лондону 1985, друго у Сарајеву, Свјетлост, 1990. Богољуб је умео да рукује бројевима и да од статистике направи привлачно штиво.

    Између осталог, Кочовић (доктор права на Сорбони и статистичар у САД) је објаснио како је Едвард Кардељ, да би поткрепио захтеве ФНРЈ за репарације, јавно представио Вучковићеве демографске губитке (1 700 000)* као стварне жртве.

    Једна од већих жртава је била ИСТИНА. Кочовић је то касније објавио у књизи “Наука, национализам и пропаганда : између губитака и жртава Другог светског рата у Југославији”, изд. Editions du Titre, Paris, 1998.

    Демографски губици укључују нерођену децу, избеглице, умрле од глади и болести . . .

    2
    32
  6. @Деда Ђоле

    Цитирај Кочовића шта каже на горе задату тему – “кад је реч о геноциду над
    Србима у НДХ“ !

    20
    1
  7. Зашто се ревизионисти не позивају на великог немачког историчара Холм Зундхаусена (1942-1915) који утврди да је број жртава у НДХ износио милион и двеста хиљада, дакле дупло више него што тврди Кочевић. Не треба говорити да су огромна већина били Срби. Немац је тако педантно убројао све релевантне компоненте да се просто са његовим налазима не може озбиљно спорити. Такође, др Животије Ђорђевић (1926-2017) у свом раду „Губици становништва Југославије у Другом светском рату“ доказује да је Кочовић умањио најмање 200 хиљада жртава православних Срба. Он указује да је у раздобљу 1931-1948 била ного већа стопа раста становништва од оне коју приказују Кочевић и Жерјавић. Према његовом рачуну, укупни губици на територији Југославије били су 2. 825. 000, а на територији Хрватске и Босне и Херцеговине губици становништва износили су 1. 780. 000, од чега око 70% православни Срби. Даље, хрватски статистичар Др Јаков Гело (који је за Туђманова земана био директор Државног азвода за статистику Хрватске) у свом докторату наводи да је само Јасеновац прогутао око 700 хиљада жртава. Кочовић је у два наврата у својим радовима објављиваним у Загребу, покушавао да се одбрани од непобитних чињеница које изнео Ђорђевић, али је то урадио тако неспретно да је просто сам себе демантовао. Тако да нема ни говора о „изванредној обради теме од стране Кочовића“ ма како то другосрбијанцима тешко падало…

    29
    1
  8. @Деда Ђоле
    Др Лазо М. Костић је по свѣжим траговима, у четврт вѣка после рата, објавио низ књига на тему затирања Срба у НДХ. О тој теми нѣје могао да говори „без емоција“, па је, свѣстан те своје „мањкавости“, књиге уредио као зборнике свѣдочанстава, често прворазредних и то свѣдочанстава махом српских нѣпријатеља у том рату. И све то, на срамоту српског расѣјања у првом реду, – практично о свом руху и круху, као корисник швајцарске социјалне помоћи. Човѣк који је одбио да учествује у грађанском рату. Такође статистичар, тачније утемељивач југословенске статистике и демографије. На све своје изворе је брижљиво и уредно оставио упутнице. Само што се том оставштином вајни „српски“ истраживачи ове тематике из нѣких разлога нѣ користе, а доктора Костића и нѣ помињу, као да нѣје ни постојао.

    Костићеве научне процѣне о броју жртава у систему логора Јасеновац поклапају се с процѣнама српских окупатора и нѣпријатеља: укратко, 700.000 је доња граница. Седамдесет година касније, кад су многи трагови изблѣдѣли и обрисани, нови „српски“ истраживачи ту бројку умањују 7-10 пута, све с устима пуним „струке и науке“. Само што, за разлику од др Костића, нигдѣ нѣ видѣх и не чух КАКВОМ управо научном методом се ови вајни истраживачи заправо служе. Биће да су њихови читаоци паметнији од Костићевих, па такво појашњавање сматрају излишним.

    Узгред буди речено, у јеврејских 6.000.000 жртава Холокауста улазе нѣ само они убијени у нацистичким логорима, већ и они страдали на све могуће начине и нѣ само од руку нациста, – попут погинулих у разним покретима отпора, па и разбојничким обрачунима. Отприлике по таквом кључу све ове године прѣбројавају сребреничке жртве, па у општини у којој је 1991. године живѣло око 3 и по хиљаде муслимана и мање од 6.000 становника укупно, догураше до преко 8.000 жртава.

    У српском случају говори се само о страдалима у систему логора Јасеновац, дакле – без страдалих по затворима, шумама, у грађанским међусобицама, склоништима, бекству итсл. Толико о „уздржаности и честитости у ставовима“.

    28
  9. „…Кад је реч о геноциду почињеном у НДХ, узнемирујуће су и изјаве које је о починиоцима геноцида дала Његова светост патријарх Порфирије. Он је изјавио да извршиоци геноцида, усташе, и нису Хрвати, да су се они својим злочинима излучили из хрватског националног корпуса….
    …Због заслуга које су усташе-кољачи стекли у остваривању великодржавне хрватске мисли хрватским римокатоличким првосвештеницима не пада на памет да их искључе из свог националног корпуса, како то чини патријарх Порфирије.“

    Да, патријарх Порфирије је много пута, кад год је говорио о Јасеновцу, на исти начин и истим речима, које је навеео академик Крестић, говорио о хрватским злочинцима. Као да је имао намеру да много пута на исти начин поновљеним речима овај исказ убаци не само у свест него и у подсвест српском народу, истовремено показујући и хрватској држави и народу добру вољу да их данас не окривљује нити сматра одговорним за оно што се дешавало у Јасеновцу. Али такав исказ (да су се злочинци исписали из људи и сваког народа) није тачан ни потребан. Злочине нису починили неки појединци, „слободни стрелци“, у своје име, као некакви разбојници или терористи. Не, то је био злочин који су чинили припадници војске и других органа НДХ. О томе се ради. Злочинци нису чинили злочине у своје име него су их чинили као службеници државе која је хтела да истреби српски народ из Хрватске. То је био злочин организован и спровођен од стране државе и њених поданика. И као што се не може негирати одговорност НДХ, не може се негирати ни одговорност оних који су у име НДХ спроводили злочине. Наравно, може се и мора поменути и римокатолички клер у Хрватаској чији бројни припадници су чинили злочине и позивали на чињење злочина.

    Занимљиво је, ипак, и улива неку наду, да је патријарх чуо реакције и „обичног“ народа и интелектуалаца, па је мало променио исказ. То се десило у интервјуу датом РТС-у крајем децембра прошле године:

    „Patrijarh je poručio da se zločinci koji su mogli da počine takve zločine kakvi su počinjeni u Jasenovcu, kao i zločinci koji su činili slične stvari na svakom drugom mestu, ispisuju iz svakog naroda zato što se ispisuju iz ljudskog roda.

    „Naišao sam na primedbe pojedinih stručnjaka ili pak i na kritike ovde u našoj javnosti, ali ja sam govorio iz perspektive ljubavi Božje…“

    …Istakao je da se zna da kom narodu pripadaju oni koji su činili zločine u Jasenovcu.

    Zna se da su to bili Hrvati, ali zločine čineći, na način na koji su ih činili, oni su ukinuli svaki trag ikone Božje u sebi. Oni su se poistovetili sa beslovesnim životinjama. I u tom smislu, oni su se ispisali iz ljudskog roda.“

    Уосталом, врло је проблематично рећи да су они укинули сваки траг иконе Божје у себи. (А то је, по патријарху, основ да престају бити и припадници неког народа – исписују се из људи и зато се исписују и из било ког народа). То би се могло рећи онако – песнички. Али човек не може укинути икону Божју у себи, ма како сагледавали шта је икона Божја у човеку – ум, слобода, душа…Ниједно од тих својстава, која се најчешће срећу као одредница образа Божјег у човеку, није укинута код ових злочинаца. Све то – и слобода, и ум, и душа – јесте помрачено, изопачено, урушено, али није нестало, није укинуто. Свети Игњатије Брјанчанинов, позивајући се на Свете Оце, каже да душа грешника и у адском пламену не престаје да буде образ Божји. Дакле, они нису престали реално бити људи иако су велики грешници. У етичком, моралном, смислу они јесу нељуди, али не у онтолошком смислу.

    Помак код патријарха у овом смисли јесте мали, али није искључено да ће патријарх и даље размишљати на ову тему и, дај Боже, изоставити овакав натегнут и непотребан наратив о томе да су се „злочинци исписали из сваког народа и људског рода“.

    10
  10. “…истовремено показујући и хрватској држави и народу добру вољу да их данас не окривљује нити сматра одговорним за оно што се дешавало у Јасеновцу.”

    Da, posle toga su dosle 90te I sve opet iz pocetka. Da li je jedan hrvatski intelektualac osudio zlocin u Jasenovcu? Gde su oni sada? Sve ovo nikada nece biti niti zaboravljeno niti oprosteno I bice osveceno. Potomci ovih I buduce generacije ne bi trebalo da imaju miran san.

    15
    1
  11. У овом чланку Василије Крестић брани послератну комунистичку процену од 700 000 жртава у Јасеновцу и оптужује неке српске институције и личности да ту процену умањују.

    Мислим да греши.
    Комунисти су наметали лажне процене броја жртава, као на пр у Крагујевцу, где се пет деценија званично говорило и писало о 7 000 стрељаних грађана у јесен 1941. Данас знамо да је тај број између 2 500 – 2 900. Они су то радили можда због ратних репарација а можда и стога, што су они, комунисти, на тим истим сттратиштима стрељали масе људи.

    Сви знамо да није могуће утврдити тачан број жртава у Јасеновцу и да тачан број никад неће бити познат. Нормално је да разни људи имају различита мишљења јер имају разне изворе. Не смемо једни друге оптуживати.

    Ако хоћемо да на Балкану живимо у миру са суседима, морамо размотрити њихове ставове и аргументе, превазићи ратне трауме и искоренити ВЕРСКУ МРЖЊУ – најопаснију од свих епидемија.

    Морамо се борити за истину и доћи до заједничке историје ; написати и штампати заједничке школске уџбенике у Срб, Хр, БиХ и ЦГ. У којима ће на исти начин бити описани наши верски и братоубилачки ратови у 20 веку. Као и наше жртве. Као и наше победе, које су најчешће наши порази.

    Пре десетак година, немачки и француски историчари су после дугих и напорних усаглашавања штампали заједничке школске уџбенике прочишћене од лажних претеривања и накупљене мржње.

    Ми дугујемо нашој деци мирну будућност !

    2
    19
  12. Живело братство и јединство наших народа и народности!
    Доле великосрпски национализам и шовинизам!
    Живео Јосип Броз Тито!

    4
    14
  13. @Ранко није запалио, @Ранко је убо.

    Ево текст са транспарента који сам видео синоћ на Јавном сервису:

    „DRUG TITO JE NAŠA ISTINA“

    4
    4

Оставите коментар