Епископ крушевачки Давид: Палимпсест о криминалним удружењцима (есеј)

Неки православци и пастири, код куће и у свету, преузели су улоге хазардера и самоизвиканих саветника ултра-насилних медијских силеџија

Владика крушевачки Давид (Фото: Горан Срданов/Нова С)

Само
„засађени у Дому Господњем,
у предворјима Бога нашега цветају.
У старости још увек плодове дају,
(пуни су) сочности и свежине“
(Пс 92/91, 13/14)

Иза намештених осмеха и ведрине

скривају се зла ћуд и намере

Прослов

Неки православци и пастири, код куће и у свету, преузели су улоге хазардера и самоизвиканих саветника ултра-насилних медијских силеџија. Они су и против Православне Цркве устали, али се и даље њоме и њеном теологијом баве, и то мало и погрешно. Баш зато се они, по логици насиља, много више баве квази-духовним џепарењем. У вези са последицама оваквих дешавања није потребан римејк, рецимо Паклене поморанџе Стенлија Кјубрика и Ентонија Барџеса, или кобних по Кјубрика Широм затворених очију, па Кума Марија Ђанлуиђи Пуза и Ђавољег адвоката Ендрјуа Најдермана, еда би се илустровале констатоване последице. Треба само ослушнути шта донови, бабаје и њихови ботови неуморно говоре и чине, па се згрозити у духу. Зато очекујемо да ће ускоро уследити тренутак када ће се свим овим, наглавачке инсталираним прометејима, отворити на овај или онај начин очеса и ушеса за гледање и слушање свега што Дух Свети открива и јавља Црквама!

*

Чин I

Стид и срам

Нескривено сујетни и насртљиви људи на месту светом, мале и велике недоучке и прекоучке треба посрамљивати темељним и спасоносним стварима, јер они овлаш и цинично прелазе преко њих. А постиђивати их треба часним именима и матерњим језиком, молитвом и Светим Писмом, верношћу светим Канонима и Предању, делима Светих Отаца те светском и црквеном књижевношћу злата вредном, подвизима покајања, скромности и смирења ничим замењивим. За све те датости и благодати дакле, насртљивци и грубијани не маре. Зато им данас и сутра следи само шегртовање код помесних и интернационалних мешетара; код мајстора за стална упетљавања, те за афере, издајства и расколе. Најзад, за велике унутрашње сукобе и ломове.

Шири поглед

Шире гледано, волунтаристи разних врста већ су се уклопили у гео-политичка и расколничка миљеа и мреже. Будући опогањених језика а неразумних мисли и намрачених душа, наши полутани, чијој самовољи највише сметају благослов, етос и Свете Тајне, прилепили су се вештацима зарад облаћивања Православне Цркве, најпре Српске, и то по потреби: када им је од користи, полутани је по правилу унижавају пред незнабошцима, ученим богоборцима и агностицима, а када није, онда је остављају до краткотрајног затишја.

Апостолове речи су релевантан доказ колико они не маре за светописамске речи у вези са темом језика, богољубивости и милости: „Сматра ли се ко богољубивим, а не обуздава свога језика, него заварава срце своје, испразна је његова богољубивост“ (Јак 1, 26). И још, „они не чине милости, па и не славе победу над судом“ (исто 2, 13).

Биланс безумља

Познат је целокупан биланс безумствујућих; гле притом и биланс медијског безумствовања оних који говоре: „Господ нас не види и не чује, а људи шта нам могу наудити. Нас интересује слобода!“ Гле у томе и костимираних вероломника, кабаретских карађоза и чанколиза, асова и њушкала из лагуна који говоре исто; како да се ту не нађу и домаћи безводни облаци који прелећу државе и континенте, и заносе се мишљу да би и они могли некога оросити?! Но притом исти, сопственом чину сметају квази-теолошким и квази-црквеним маглинама и сенкама. И тако се пред нама прсе насртљиви школовани ауторитети, понека њихова плаћена психо-хуља и шкрабало без милости и кочнице, те намрачени гоничи безводних облака који верују да су у нас чак пророчка појава и даждевњаци?! Њима би се само Псалмима могло скресати у лице, али им и помоћи: „О блаженстава човека који се боји Господа, који љуби заповести Господње.“ (Пс 112/111, 1). А Јеванђеља би им могла припретити чињеницом да као што сви фарисеји и лицемери затварају царство небеско пред људима и не улазе сами“, тако и они не пуштају „унутра оне који хоће да уђу.“ (в. Мт 23, 13). Или би опет Јеванђеље подсетило законике да нису узели кључ знања, нити су сами ушли где треба, али су зато оне који су то пожелели спречили да уђу (Лк 11, 52).  

Познати у поднебесју

У поднебесју пак постоје поглавари. Тренутно је на њиховом челу неко наличан Великом везиру. У овом тренутку су са њим у спрези и афирмисани шпијуни и масони осовине Вашингтон-Кијев-Фанар: паунови у свиленим антеријама, трговци светиња и томоса, епигони, клонови и чанколисци. Изазивање раскола унутар Православља за њих и за њихове поглавице само је једна непријатност, нешто мање од огорчења, још мање инцидент и фрактура. Док за самога Везира изазивање раскола и одговорност за фрактуру међуцрквених односа на крају крајева је само једна „скасила“ (недавање цванцика за мишљење друге браће у Христу; задња рупа на свирали, или нешто још вулгарније…). Због тога ће он и његова преторијанска гарда, дворјани и поданици „бити много бијени“, каже један наш, у међуљудским односима искусни архимандрит.

А сам „скасиловић“ на крају, мораће да се грчи под пророковом речју: „Завела те је гордост срца твога, тебе који у пукотинама стена живиш. У високом стану свом говориш у срцу свом: „Ко ће ме на земљу срушити?“ „Да се винеш као орао, да међу звездама свијеш гнездо своје, и оданде ћу те оборити“, говори Господ.“ (Авд 1, 2-4).

Фактори Мреже

Над поменутим феноменима сви, расколима и јересима склони и вични актери и авантуристи, екипно су уједињени; угнеждени су у шаренилу екрана и таблоида као изворишта квази-духовних опијата и перспектива; налични пак вранама налеглим на мућкове разних квази-књижевних, квази-научних и квази-теолошких слогана и тема. Дочим непостојећа је њихова теолошка спрема и тематологија; па и када се њоме испрсе, они се опет заробљавају сфером квази-теологије и квази-књижевности, у којима продужавају да чаме.

Гангрена на Мрежи

Мрежне теревенке су живописне и речите; тичу се информационих постова, те фабрикa тролова, спинова и твитова, натовизије и body-neta, мимова/мемова и ботова, когнитивних и информационих ратова, ратова брендова, обојених револуција и обојених раскола, нооскопа, дерадикализације религија (изрази С. Стојичевића)… Те теревенке остављају последице у животима, превазилазећи класичне удесе – рецимо удесе у књижевности и философији: Целанов, Траклов и Миљковићев, Толстојев, Достојевског и Ничеа, Чајковског (Симфоније 4, 5, и 6) Дедића (тело као кућа) и Пушкина (тело као мета), Хегелов, Вајнингеров (селф као жртва) и Хајдегеров (ум као мета), породице Хаксли („Дарвинов булдог“ Томас, еугеничар и трансхуманиста Џулијан, сатиричар Олдус), Казанцакиса и Мартина Скорцезеа (Последње Христово кушање)… И све то у мери у којој је наш свакодневни, све до јуче класични живот, већ данас и сутра постао апстрактан и занемарљив, са човеком у овом часу осенченим, а сутра на сенку и геном за манипулацију и трансхуманизам сведеним и отвореним.

Beograd.com

Ако је скупина Божје вересије некад и била од мале користи на месту светом, она одавно већ не борави на њему! Русофобни и србофобни медији исписују на екранима и таблоидима имена ауторитета. И усред Европе и Србије ауторитетима управља Куси мега-медијалац; његова амбиција је да у самој Православној Цркви нашега доба фабрикује себе и онемогућава даље спасавање савремених људи. Поготову спасавање савремених Срба које су између декада, многобројне брендиране протуве довеле до рубова и рубикона! У том делу поништавања Срба, Кусоме медијалцу нашег времена, нарочито су од користи „деца комунизма“, па посрнули берзански професори и шићарџије са БУ, спрегнути са бившим петим колонама и јуришницима; са њима спакованим и фајлованим у тим-дримове.

Остатак старог манастира Драговић (снимак из периода 1991–1995)

Славодобитна комбинација

О онима који по диктату располажу славом, знамо да остају без сопствене, јер немају народ уза се! Они сушту славу народну и заслуге за опстанком на месту страшном, и у подвигу богоугодном, отимају! Зато овде имамо у виду све агентуре за манипулисање појмом славе и части у нас; понајпре агентуре „философа паланке“ и Титових партизана и усташа круга двојке, аутошовиниста и србождера, па уклетог Кољу Саџића и уклету Бравку Стојић. Њих због унижавања Српског народа и његових неизбројивих и славних жртава, врхунећим у оним јасеновачким; њих које чекају народни суд правде, и незаборав по злу.

*

О том незабораву зла учињеном Српском народу говорио је храбро још Антоније Тодоровић Призренац и Шарпланинац, учитељ и национални представник Срба у Османском царству давне 1954. године, кроз своје писмо упућено Мирославу Крлежи, некоћ припаднику домобранске 42. Пешадијске дивизије у саставу XIII загребачког корпуса, аустроугарске Пете армије, која је починила ланац ратних злочина против Срба цивила у Мачви, Поцерини, Јадру, Рађевини, долини Колубаре…, а касније, 1916. и у Црној Гори. Тодоровић се наиме обратио писмом Крлежи након епохе свеколиког зла учињеног Србима, а поводом Крлежиних записа од 1916. до 1933. године, у којима је овај југословенски енциклопедиста назвао Србе „ушљивим балканским циганима“ и „багром за вешала“.

Али овде се не исцрпљује сав пљувачки арсенал самога Мирослава Крлеже који је осудио Антонија Тодоровића на пет година робије. Ако је проф. Бранко Бошњак располагао вештином да сваку реч о свом противнику, укључујући и Божје име, пљуцне, Крлежа је поред ове располагао и додатном вештином: да помисао на Христа извргне руглу и попљује га целог; да одговорност за тај чин он вешто свали на „свјетину“, иза чије „примитивности“ и да се вешто заклони (Jeruzalemski dijalog, Pjesme u tmini, 1937, 65).

*

Сако Кочевић опет, богохулник наших дана, забасао је једном ногом у драму незнања (Богољубезњејши Сава), а другом у драму-роман о демону блуда (Газда греха), и тамо остао заглибљен. Прва драма оборила је аутора Кочевића и толмача Жара Лаића, друга драма је оборила Кочевића, али помоћју Дада Пејића. Кочевића су заправо обориле светиње богољубезњејшега Саве и монаштва, док је над њим остао легион хуле да господари до његових даљих мртвозорстава.

Ламент над Еденом

О греху против Истине  и Духа слушамо саму Истину како нам се обраћа: „Сваки ће се грех и богохулство опростити људима, али рекне ли ко богохулство против Духа, неће се опростити. И рекне ли ко реч против Сина човечјега, опростиће му се. Али ко рекне против Духа Светога, неће му се опростити ни на овом свету ни у будућем“ (Мт 12, 31-32).

Опет и опет ћемо слушати Господа како говори о истом: „Доиста, … све ће се опростити синовима људским, колики год били греси и хуле којима похуле. Но похули ли ко на Духа Светога, нема опроштења довека; кривац је греха вечнога. Јер говораху: Духа нечистога има.“ (Мк 3, 28-30). И даље: „Ко год рекне реч на Сина човечјега, опростиће му се. Али ко похули против Духа Светога, неће му се опростити.“ (Лк 12, 10).

Једног хулитеља на Духа Светога хула одводи хули на Сина Божјега, а ова хули на Бога Оца; иста она одводи хули и на Пресвету Богородицу, те тако и хули на целокупан Домострој Христовог спасења.

Савремени хулитељ би као недодирљива персона да проповеда како нико, ништа, нигде, никада, никоме није учињено на жао и штету!  Зашто? Да би живећи у договореној орбити сам постао прикладни актер и апостол Новог мундијалистичког поретка и будућег стања ствари. Док је постојећа стварност увелико већ постала друга и другачија од оне, до јуче нама примерене!

*

У новој стварности већма ће се жонглирати генима и ксеноботима или живим роботима, половима и личностима, лешевима и жртвама, историјским и географским тапијама, правима људи, правним системима и слободама, културним добрима и драгоценостима, еколошким благом и феноменима, енергетским ресурсима, историјским личностима и њиховим улогама, те достигнућима и заслугама међу народима, демографским перспективама наших савременика, научним кодексима и облигацијама, савестима, био-научном технологијом, медицинским историјама болести, холокаустом и геноцидом, те самом есхатологијом…

Стари манастир Драговић (октобар 2021)

Ослобођење Српског Израиља

и пропаст Вавилонске науке БУ

„Како паде с неба, звездо јутарња, сине зорин? Како си на земљу оборен, владару варвара? Говорио си у срцу свом: „Попећу се на небеса, изнад звезда Божјих подићи ћу себи престо, сешћу на гору сабрања,“ … „Уздићи ћу се изнад облака, изједначићу се са Свесилним!“ А ти у подземље паде, у дубину гробну!“ … „Господ Саваот говори: „Устаћу на њих и затрећу име Вавилону, остатак, корен и изданак.“ … „Начинићу од њега стан јежевима и баруштину. Почистићу га метлом уништења.“ (Ис 14, 12-16, 22-23).

„Места“ нетакнута грехом: најсунчанија и најздравија, те најсигурнија и најслободнија, сигурно су Света Литургија и Молитва Исусу – изговарана у стању тихости душе и са пратећим побожним животом. Ето зарука раја и богословља, ето равни рајског блаженства и зарука.

Зато Хегелова научна домисао да је религија истина тражи исправку и допуну: природна религија није истина; религија не може бити истина већ само реч о истини и копча са њом; нити опет истина може бити природна религија, јер је Христос откривена и предата истина која се вером праксително образлаже. Природна религија дакле, не може образлагати истину која би била нешто друго и другачије од Христа.

Дизнијева трска

Агентурама је данас за каријеризам нарочито привлачан научни метод такозване „Дизнијеве трске“, помоћу које ће се једанпут у будућности, ад календас Грекас, сви наручиоци вечног живота подићи из фриза; најпре славни масони и илуминати, педофил и Хуверов потказивач Волт Дизни, а затим и други фактори, посвуда претплаћени на славу и вечан спомен.

Међу чимбеницима славе и илегалних сантификација, ових недеља и месеци су се, гле чуда, нашли и горски тајновидци и рисови, трусци и промотери. У овом тренутку њихови клонови капом и шаком обезбеђују им бесмртност, славу и светитељство, и вуколичком религиозношћу навађају се на тај адет.

Ћорава страна

Али ту се примећује окрет ка утопији: окрет од стране несуђених тројанаца и квадрилијанаца. Шта се заправо збива? Кићење светитељским чиновима и иконама; удељивање канонизације као даровнице; режирање од стране донатора и епигона и клонова, који ће наставити наипаче да војују за својезаконије и својеглавије, инако увијене у дроњке политичарења! И све усред владајућег јавашлука на  терену. Колико црњег и горег, то нам само шака зналаца тајне јединства Цркве и њеног поретка зна казати и објаснити.

Заслуге без молитава

Нека још не буде смираја типкама као гуслама. Док леш Великог мајстора 33 степена и Хуверовог доушника Волтера Дизнија, без душе буде даље чамио у криогеној капсули и чекао Страшни Суд, дотле ће душе тајновидаца и промотера потребовати насушне молитве! Но не и молитве фанова! Јер ко би се од фанова и молио за икога када се фанови ни за своју душу не моле; и како када они ни пред истинске иконе не стају нити пред њима опстојавају?!

Линија раздвајања

Све поменуте агентуре, не упознавши истину (Јн 8, 32) остаће спутане, неслободне и фанатичне. Њима, што су себи дозволиле недозвољиве ствари, ништа се неће показати на корист (1 Кор 6, 12)! Због тога ће оне бити примораване да све даље и даље отимају српске душе и поткрадају их, и то у присуству публике склоне политикантском флерту са популарним милијардерима и филоваксерским авантуристима!!! И тако до  покајања чланова кланова, под условом и са жељом да се покајање код њих макар у догледној будућности пројави!

***

Чин II

Квадрилијанци

Са тајновидцима нам је дошла
прикривена прелест
са вучјим погледима
прелест се распространила
са волујским тресијама
прелест нам се наметала
а са смехотворцима се убајатила.

&

Према крају ћете их препознати

Тајновидци су између подвижништва, светости и богословља изабрали европско монденство и ала долче вита;

горски вуци су између молитве, светости и теологије изабрали политику;

трусци из јарма између теологије и политиканства изабраше политикантство;

смехотворци између чојства и јунаштва изабраше прва места.

Податак

Учинак кожара и …јуловаца и служитеља теологије и духовности све до недавно достизао је такав степен дистопије да су се сви нашли у неприлици. Како чак и помоћу крими-есеја и палимпсеста одбранити Цркву од квази-богословских авантура, од пребега, од политичких и невладиних коалиција, те од агентура и удружењаца.

Слично Достојевском

Ултралиберализам и тоталеранција преузимају примат у нашем забрану. Људима који желе да живе побожно већ је забрањено оглашавати се по виталним питањима, како домаћи талог и друштвени имбецили не би били увређени. А издајници нашега рода се увелико дочепавају разних примата. И то, понављамо, по питањима самих ствари кључних за опстанак. Притом они своје мотиве за блокаде свих  домаћих  вредности оправдавају неминовностима које ће нам доноси пост-нувел и пост нуклеар бел епок.

Наш порез на дистопију

Гетеов Фауст, Вајлдов Доријан Греј и манипулатор пост-модерне из куће Козић, промотрено од маске до личности, данас не иду даље од теме трампљења душе. Па ипак лебди питање: Откуда …јуловци Козићи у друштву Гетеа и Оскара Вајлда и Томаса Винсента Хакслија?! Обрнувши перспективу за рачун осовине Фанар-Вашингтон-Кијев дружина се од маске до личности једноставно преметнула на позицију од личности до маске. Tеолошка процена овог исказа наводи на реч да сами ђаво и његови шегрти желе доминацију над овим светом ради наметања сопствене једначине, односно ђаводицеје; ђаводицејом да они парирају Христовом Домостроју спасења људи; сопственом активношћу да они усрећују људе; само они том работом да руководе! И све тако истурајући у први план одавно изанђале категорије просопоне и личине и маске?! И све то у сфери Новог дигиталног поретка ствари у свету који се као такав, као Дигитални поредак, нимало не стешњава, упркос девалвацији личности или ипостаси! Јер у том Поретку ће категорије гордости, греха и индулгенције заиста постати, и већ су у употреби, три основна Викаријусова и Сатанина оруђа, којима само несавитљива личност наноси сметњу.

Овајпут питање битија или небитија води ка још једном питању: За кога су Козићи радили до свог силаска са трона теологије и одласка у легенду, скаску и дистопију?! Гордељивци увек себи траже слуге, а смирени увек да послуже другима. На медијумским и мрежним сеансама код гордељиваца пак збива се растакање умова; као и да срца постају вероломна! Зато најтрагичнијим тренутком у животу савремених богослова 20-ог и 21-ог века можемо сматрати издајство православља од стране изданака Козића и његових најранијих саговорника; наравно, и од стране првих рационалиста и агорa-теолога.

Потопљено гробље у Кољанима код Врлике (октобар 2021)

*

„Да се зна“

Са разбојништвима и зверствима што су их спрегнуте пара-држава и пара-синагога заједно и оркестрирано досад починиле сликом, речју и словом над Европљанима, поготово над Србима у Србији, на Косову и Метохији и Црној Гори, могу се мерити само учинци удружених злочина над Србима, изведеним по методу херема.

Дакле, када синдром бога проради у човеку, тада имамо појаву да осим себе, човек који хоће да буде као бог, нити кога примећује, нити кога уважава поред себе. С тим у вези се још Соломон мудро огласио: „Када дође охолост, дође и срамота, а у скромнима је мудрост“ (Прем Сол 11, 2).

***

Чин III

Ромулијану ћутљивом и непредвидивом
&
приступ молчанију

 

У почетку
Ти кап воде
ја  воде

Ти воска
ја капљу воска

Ти капљу меда
ја меда

Ти сузу
ја сузу

Ти кап вина
ја вина

Ти крви
ја капљу крви

Ти кап росе
ја росе

Ти молчаније
ја молчаније
ми молчанија.

Данас
Монаху прелашћеном

Ти не дајеш
ни капљу воде
ни воска
ни меда
ни сузе
ни вина
ни крви
ни росе
ни молчанија
ни монаха.

Неартикулисан је и таутолошки исказ да је „теологија теистички феномен“; и опет, паушалан је утисак да су аскетизам и подвижништво само нумеролошке вежбе и квантитативна аксиолошка постигнућа?! Такви искази не могу бити ненамерни превиди јер су они и незналаштво! Истина дакле стоји другачије. О њој зналачки говоре само Оци Цркве и подвижници; и опет сви њихови ученици и верни настављачи који ову творе и исповедају. Док су дрски и нечасни оци, те неблагодарни ученици и одметнути подвижници посве другачије појаве и ликови: фантазмагорични и дистопични.

*

Насушно су нам потребни Свети Оци!!! Општеважеће место када се о Оцима говори јесте оно које их показује божанским пастирима и искреним слугама Христовим; дакле божанским проповедницима и светим учитељима што једанпут и у векове подигоше праведни гнев! Они се одбранише, те праћком Духа јеретике као опасне вукове отеравши, из црквене пуноће их као неисцељиво болесне и у смртност запале, изагнаше.

Сажетак

Откако је настао и откако је у току савремени евро-амерички црквени колапс, његови виновници рачунају само на личну промоцију и престиж! Референтна тачка идентификованих виновника је примена бренд-инжењеринга, а све у пројекту реформисања. Код нас, непокорене Србије и њене Православне Цркве Српске, а код других, покоравање на истом, и на другим нивоима. Зато би ту референтну тачку требало преименовати у црну рупу. Даље, за њен активизам требало би прозивати искључиво наше, духовном слуху рогобатне медијске и мрежне и костимиране актере. Они због својих паклених авантура, а и коцкарскога духа, бивају један по један заробљавани, и на дно медијскога пакла етаблирани и складиштени! Додатна болна чињеница пак била би да њихову судбину дели и сој наших петоколонаша; одређеније, јато душа „крштених па упуштених“, и умова скршених исквареним исповедањем православне вере! А колико тек њеним уновчавањем, трафиковањем, џепарењем.

Еп. Давид Перовић

Прочитајте још



Categories: Разномислије

Tags: , , ,

4 replies

  1. Да ли само мени треба превод (или барем тумачење) овог текста? Понегде назирем смисао написаног, али у целини, чланак је врло непрозиран, неповезан и неразговетан. Уз све то, и преопширан.

    34
    6
  2. Одлично штиво. Потребно је пажљиво читање, појединих делова и више пута. Његово Преосвештенство је и даровит песник. Само да избаци из свог речника бренд, брендирање, фан, фриз, флерт, оркестрација и сл. које нам погане језик.

    13
    12
  3. „Сако Кочевић опет, богохулник наших дана, забасао је једном ногом у драму незнања (Богољубезњејши Сава), а другом у драму-роман о демону блуда (Газда греха), и тамо остао заглибљен. Прва драма оборила је аутора Кочевића и толмача Жара Лаића, друга драма је оборила Кочевића, али помоћју Дада Пејића. Кочевића су заправо обориле светиње богољубезњејшега Саве и монаштва, док је над њим остао легион хуле да господари до његових даљих мртвозорстава.“
    Сако би био Синиша, Лаић – Лаушевић? Тешко је пробијати се кроз овај текст…

    17
  4. Да, Сако је Синиша, а Жаро је Жарко… Али ово је било пре толико година и одавно су и Синиша и Жарко овим поводом заборављени и неактуелни.
    Кад већ пише о неким темама које се тичу и друштва, али и Цркве, односно вере и морала, било би ми много занимљивије да прочитам бритко писање о актуелним тровачницама – ријалити програмима. Просто је жалосно да Црква о овом феномену савремене промоције Содоме и Гомора не проговара.

    25
    1

Оставите коментар