Мира Радојевић: Зло Јасеновца и његова дубока веза с временом у коме живимо

Број жртава много је пута и са различитих страна оспораван, да би у савременом добу био проглашен за мит, чије се порекло нетачно и често приписује „српским националистима“

Извор: Печат

Убијање историје

Јавност у Србији је последњих месеци суочена с мноштвом информација из новинских и других текстова, као и из телевизијских емисија посвећених злогласном концентрационом логору Јасеновац, с нагласком на покушај утврђивања броја његових жртава и оштро супротстављена тумачења завађених учесника ове захуктале дискусије. Недовољно упућени читалац или гледалац телевизије може бити изненађен како обновљеним интересовањем за то болно питање из националне историје тако жучношћу која избија из његове анализе, а можда понајвише новим, готово „револуционарним“ погледима. Унутар недоумица изазваних садржином и обимом те расправе могла се чути претпоставка по којој је реч о усмеравању пажње на историјске теме ради умањивања бриге за мучну садашњост, а са друге стране упућивање на чињеницу да се ове године навршава осам деценија од уласка Југославије у Други светски рат и почетка геноцида над српским народом, што изискује потребу његовог обележавања и преиспитивања постојећих знања. Темељније познавање проблема, међутим, показује да је не само давно отворен него да има дубоку везу с временом у коме живимо, те да ће имати важне последице на скорију и даљу будућност.

Немачке и британске процене се слажу

Ако је реч о броју жртава, историјски извори показују да се о њима говорило већ крајем лета 1941. године. Заплашена размерама страдања српског становништва на простору Независне Државе Хрватске и бестијалном суровошћу усташког режима, Српска православна црква је у августу те године упутила меморандум генералу Данкелману, главном заповеднику немачких окупационих трупа у Србији, с молбом да српски народ заштити од потпуног уништења. Наводећи имена побијених, места страдања и главне виновнике, истакла је да је, по њеним сазнањима, на различите начине уморено око 180 хиљада људи.

Владимир Бурсаћ: Поводом књиге В. Ђ. Мишине „Меморандуми Синода СПЦ 1941–1942“

Број убијених помињали су потом и многи одговорни чиниоци, међу којима историчари најчешће издвајају немачке официре и званичнике. Имајући у виду прецизност њихових информација, наглашавају да је Харолд Турнер у септембру 1941. године извештавао о 200 хиљада убијених. Хајнрих Химлер је у фебруару 1942. године  помињао ликвидацију око 300 хиљада људи, а Глезе фон Хорстенау да се број убијених Срба кретао од две до 700 хиљада, с тим што би сам „желео“, како је писало у извештају немачког посланства, „да бројку од 300.000 сматра тачном“. Усташка влада му је говорила да је током устанка и његовог гушења „изгубило живот 250.000 Хрвата и 200.000 Срба“.

По његовом мишљењу, број Хрвата био је „сувише висок“, а број Срба „сувише мали“. Познавајући околности, закључивао је: „Стварно тачно установљење вероватно се уопште никада неће моћи погодити“. У његовим документима из новембра 1942. године налази се и податак да је на заповест Макса Лубурића, „оснивача и првог шефа концентрационих логора у Хрватској”, у Старој Градишки убијено 80.000 људи, у Јасеновцу 120.000 и још 20.000 у другим логорима. Забринути због стратешке безбедности подручја, угрожавања комуникација и пораста отпора, Немци су у доцнијим извештајима с незадовољством запажали све масовније српске жртве. Тако је Александар Лер у септембру 1943. писао о 400 хиљада убијених, а Ернест Фик у марту 1944. године да се број жртава креће између 600 и 700 хиљада. По мишљењу Хермана Нојбахера, изнетом нешто доцније, усташе су усмртиле око 750 хиљада људи. У већини ових докумената наглашава се да су власти НДХ превасходно биле усмерене на истребљење српског становништва.

Глезе фон Хорстенау и Анте Павелић (Фото: Википедија)

С подацима немачког порекла донекле се слажу британски извештаји. Џорџ Вилијам Рендел, британски посланик при емигрантској влади Краљевине Југославије у Лондону, питао је у новембру 1942. године њеног службеника Владимира Милановића: „ Зар могу икад Срби заборавити 600 хиљада побијених од Хрвата, и ако Павелићевих.“ У истом смислу разговарао је и са Слободаном Јовановићем, по чијем су сведочењу страдања Срба у НДХ на енглеску владу учинила „много тежи утисак него што би се по писању енглеске штампе могло мислити“.

Сличне процене изношене су и са партизанске стране. По доласку у Лондон јула 1944. године, генерал и Титов дипломата Владимир Велебит причао је Михаилу Константиновићу да је Перо Кватерник у Бихаћу убио око 36 хиљада Срба. Мада је сматрао да подаци о свим убијенима никад неће моћи да буду пронађени, рекао је како „мисли да је у првом налету усташа побијено око 500.000 Срба“.

Усташе постојано уништавале трагове

Готово истоветни били су утисци и закључци три послератне комисије, које су претраживале логорске остатке Јасеновца, системски минираног од стране усташа у априлу 1945. године. Подручје је 11. маја најпре обишла Окружна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Новој Градишки, потом анкетна комисија, састављена од тројице судија и двојице лекара судске медицине, коју је 18. маја упутила Земаљска комисија, а напослетку и сама Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, с лекарима специјализованим за судску медицину и двојицом фотографа, која је увиђај извршила 18. јуна. Покушавајући да барем приближно сазна број уморених, у извештају, предатом новембра 1945. године, више пута је истицала како он не може бити прецизно утврђен, не само зато што су усташе постојано уништавале трагове злочина, него и отуд што нису имале редовну картотеку. Безбројни несрећници, довођени из других крајева Хрватске, Босне, Херцеговине и Срема, убијени су већ приликом допремања у логор, други су током неколико месеци 1942. године спаљивани у крематоријуму, трећи бацани у Саву. По интензитету убијања, најстрашније су биле 1941. и 1942, те је Комисија, између осталог, цитирала изјаву Макса Лубурића, који се хвалио да су усташе 1942. године „у Јасеновцу поклали више људи него османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи.”

Лубурић (без капе) у логору Градишка надзире погубљења, у склопу конц-логора Јасеновац

Делимично и под утицајем немачког пораза код Стаљинграда, масовна убиства су потом постала ређа, све до јесени 1944. године, када се међу усташама, подивљалим због неизбежног слома, поново разјарила склоност ка тоталним и што свирепијим смакнућима заточеника. У том периоду, који је трајао све до краја априла 1945. године, у Јасеновац су премештени логори и затвори с већег дела НДХ, па су усташе готово свакодневно убијале по неколико десетина или стотина људи. И поред тешкоћа да се због свих тих разлога утврди број убијених, Комисија је закључивала да се може говорити о 500 до 600 хиљада жртава, додајући: „Нити један злочинац није у хисторији поклао десетину једног народа, као што је то учинио Анте Павелић над својим властитим народом.” Националном припадношћу страдалих није се посебно бавила, иако је на више места у Извештају говорила о претежно српском становништву, пристизалом са скоро свих простора НДХ, о „несрећним српским сељацима”, хиљадама уморених Јевреја, масовним ликвидацијама јеврејских жена и деце, непознатом броју хрватских и других антифашиста и око 40 хиљада Рома.

Логор Јасеновац III – Циглана у зиму 1942. (Фото: ЈУСП Јасеновац)

Закључке Комисије, чији су чланови истакли да не постоји наука, друштвена или медицинска, која би могла да објасни порекло таквог зла какво је видео Јасеновац, потврђује хвалисање усташа о размерама злочина и геноцида. Тако је Богдан Филов, ратни председник Бугарске, забележио у свом дневнику априла 1942. године да му је његов изасланик Христов рекао да је од поглавника Павелића сазнао да је „морало бити убијено 400.000 људи“.

Дневник бугарског ратног премијера: Павелић признао убиство 400 хиљада Срба у НДХ до пролећа 1942.

Хрватско порицање размера извршеног геноцида

Навођење процена о броју српских и других жртава већ је за време рата било праћено порицањем размера извршеног геноцида и тврдњом да је злочине извршила мања група усташа, за чија се злодела не може сматрати одговоран цео хрватски народ. Таква намера најпре је документована у „Примедбама на меморандум српске православне цркве Генералу Данкелману“, који је у децембру 1941. године завршио Рудолф Бићанић, један од најистакнутијих хрватских емиграната. Аутор чувене књиге Економска подлога хрватског питања, објављене 1938. године с предговором Влатка Мачека, а испуњене фалсификованим подацима о наводној свеобухватној привредној експлоатацији Хрватске, и у овом је тексту адвокатски хладно, без икаквог саосећања са страдањем српског народа у НДХ, методично побијао кључне наводе из меморандума СПЦ.

Гробно поље Храстови. Укупна површина овог гробног поља је 9.600 квадратних метара (Фото: Јавна установа „Спомен-подручје Доња Градина“)

Истоветно одсуство солидарности испољавали су и хрватски министри у емигрантској влади.  Поред других савременика, и Михаило Константиновић је у свом дневнику записао како је слушао да се потпредседник владе Јурај Крњевић „цинички смејао“ када му је Милан Грол, упоран у захтеву да се Хрвати у емиграцији јасно одреде према усташким злочинима, казао на седници Министарског савета: „Заплачите се над тим гробовима“.

Вештачки конструисане симетрије и Титове оцене

Други светски рат оставио је поратном добу у наслеђе и друге тенденције, укључујући неколико вештачки конструисаних симетрија, по којима су се, ради укорењивања политике братства и јединства, на којој је почивала обнова југословенске државе, сви њени народи једнако борили и једнако страдали, сви су имали своје злочинце и своје жртве, Хрвати Анту Павелића, а Срби Милана Недића, упркос непорецивим аргументима којима се све то могло оспорити. Јосип Броз Тито је већ у великом говору, одржаном у Београду 9. маја 1945. године, рекао и следеће:

„У нама свима живи, другарице и другови, велика истина да су логор Јасеновац као и сви други нацистичко-усташки логори у нашој земљи потврда да се наши људи нису мирили с туђинском окупацијом, да су се борили за своју животну и националну егзистенцију и да је таква њихова борба морално и етнички дубоко вјечна, јер су се борили за своја ноторна права и слободу […] Масовне жртве пале у овом логору представљају саставни дио фронта народноослободилачке борбе и отпора народа и народности Југославије фашистичкој окупацији.”

Иако је истакао да већина жртава није „пала у борби”, понесени говорник ублажавао је чињеницу да су несрећни заточеници Јасеновца првенствено уморени због своје националне, верске и расне припадности, те да се у застрашујућем проценту брутално убијених радило о деци, која нису ни била свесна наказности фашистичких идеја. Осим тога, у име владајућих парола све чешће се почело говорити о „жртвама фашизма”, чиме је у други план стављана како националност злочинаца тако кључни разлог због којег су људи подвргавани злостављању и одвођени на стратишта.

Дрвени бункер и зидана осматрачница; обезбеђење Логора III Циглана, јул 1943. године (Фото: Хрватски повијесни музеј/ЈУСП Јасеновац)

У време када је Комисија вршила истраживања у Јасеновцу, и поред настојања усташа да униште све трагове, делови логорског комплекса били су релативно сачувани, али је од 1946. до 1948. готово све уништено, а потом је направљен Спомен-парк с чувеним спомеником у облику цвета, коме се „највећи син југословенских народа” ниједном није поклонио. На делу простора Старе Градишке саграђено је фудбалско игралиште. Све заједно, било је у великој супротности с искуствима бројних других земаља које су се трудиле да остатке логора и других места страдања сачувају из поштовања према жртвама и ради будућих генерација, које су на таквим примерима могле да разумеју разлику између добра и зла. Желећи да у много чему буде другачија, југословенска држава постављала је основе и другим неславним традицијама. Многобројне јаме у које су усташе бацале своје жртве остале су без обележја или биле забетониране. На постојећим споменицима најчешће је писано да су ту покопане „жртве фашизма”, у нешто ређим случајевима „жртве усташког терора”. Понегде су се њихови градитељи осмелили да напишу да је реч о српским жртвама, па и да наведу некакав приближан број, а најређе пуна имена и презимена. Део ових споменика порушен је током разбијања југословенске државе или у каснијим годинама, а откопане јаме су миниране. Њено дотадашње трајање пак Срби су деценијама плаћали ћутањем о геноциду, док су поједини хрватски политичари сматрали да усташки злочини не би требало да буду истраживани, с обзиром на то да би таква проучавања вређала хрватски народ.

Камени цвет Богдана Богдановића (Извор: flickr.com)

Умањивање броја жртава упоредиво са ревизијом историје

Упоредо с овом политиком, у контролисаној историографији и уџбеничкој литератури коришћен је податак о „најмање 600.000 убијених“, припремљен у време суђења нацистичким злочинцима у Нирнбергу, а потом повећан на 700 хиљада. У наредним деценијама много је пута и са различитих страна оспораван, да би у савременом добу био проглашен за мит, чије се порекло нетачно и често приписује „српским националистима“. Ако се то и не чини, инсистира се да га они радо користе. Према тврдњи новинара Саше Косановића, у време разбијања Југославије служио је као:

„погонско гориво бројних српских националиста и црквеним првацима који су се натјецали у разним облицима потпаљивања ватре под међунационалне односе, првенствено Срба и Хрвата, што је у коначници довело до распада земље, а касније и до братоубилачког рата“.

Такав став према овом броју, једном од најчешће помињаних у историографији, публицистици и политици, неодвојив је од ревизије тумачења не само Другог светског рата него и готово целокупне националне историје, поготово односа који српски народ има према својој прошлости.

Као пример могу се навести многобројни јавни наступи, чланци и интервјуи Дубравке Стојановић, професорке опште савремене историје на Филозофском факултету у Београду, с обзиром на то да се стиче утисак како је методично посвећена разоткривању свих српских мана и грешака. Пре двадесетак година, говорећи на једном од заједничких скупова српских и хрватских историчара, професорка Стојановић је анализирала најважније стереотипе који, по њеном мишљењу, постоје код Срба, „утврдивши“ два најкарактеристичнија: да су убеђени како су у 20. веку били жртве и да је Римокатоличка црква тежила да оствари политички утицај на југословенском простору. Мада би и једно и друго као историјске чињенице могао доказати сваки студент историје, њено тумачење деловало је као подсмех националном менталитету.

Дубравка Стојановић (Фото: Весна Лалић)

Када историчарка гледа ,,слику у огледалу“

Неколико година касније, 2008, иста историчарка је једнострано проглашење независности Косова  протумачила  као историјско исправљање неправде због злочина (?) које је српска војска починила над албанским становништвом у Првом балканском рату 1912. У време обележавања његове стогодишњице пак прихватила је тезу турске историографије о узрочној вези између овог догађаја и геноцида који је Турска починила над Јерменима. Јер, према образложењу појединих турских историчара, Турци су били озлојеђени због злочина  српске војске на Косову и Метохији, те су свој осветнички гнев нужно усмерили према другим хришћанима. Осим тога, био им је, како се говорило, потребан простор за насељавање муслиманског становништва протераног са Косова и Метохије. Без упуштања у, најблаже речено, неисторичност таквих погледа, требало би ипак истаћи да је геноцид над Јерменима започео султан Абдул Хамид крајем 19. века. Последњих година много смо пута чули или читали колико упорно професорка Стојановић понавља и то колико је током Другог светског рата било логора у Београду.

„Да би се од Сајмишта направило спомен подручје холокауста“, казала је у мају 2020. године, „било би неопходно признати да је Београд био први град Juden frei, очишћен потпуно од Јевреја, и да су, поред немачких, у томе учествовале и домаће снаге. Овде се и даље шире свесне дезинформације да је Сајмиште било у НДХ, то чак и пише на једној комеморативној плочи. Та територија је била изузета од НДХ и припадала је Београду, јединој престоници Европе која је имала четири логора на својој територији. Али, овде то и идеолошки не може да се призна, јер не желите стварну историју, не свиђа вам се, не ’слажете се с њом’ . Хоћете ону историју која се уклапа у слику коју о себи желите да направите. У овом случају је то слика жртве број 1. Ако нисте способни да погледате своју слику у огледалу, ако то упорно одбијате, ви као друштво не можете да ’одрастете’, нисте спремни за захтевније задатке будућности него се и даље самосажаљевате. Заробили смо се у том наративу и не умемо из тога да изађемо.“

Дубравка Стојановић: У Јасеновцу страдало око 100.000 Срба – коме је то мало нека додаје!

Посматрајући српски народ као митомански и незрео, коме је потребно политичко и свако друго усмеравање од стране самопроглашене интелектуалне елите, „зреле“ и способне да укаже на једини правилан пут, професорка Стојановић превиђа чињеницу да су Срби, као мало који други народ у Европи, били далеко од антисемитизма и да су у Јеврејима најчешће видели своје сународнике „Мојсијеве вероисповести“.  Уместо тога, она у исту раван ставља однос нациста према Јеврејима и јадно послушништво домаћих колаборациониста, не запажајући да инсистирање на логорима у Београду, у којима је страдало више Срба него Јевреја, изазива запитаност да ли ико озбиљан сматра Пољаке одговорнима за постојање варшавског гета. Штавише, усмерена на трагање за свим поводима да се поучно или цинично изјасни о српском схватању историје, чак толико да расправља о легитимности покушаја атентата на Анту Павелића, самоуверено истиче нужност деконструкције „јасеновачког мита“ као стајне тачке српског национализма. Притом, подразумева се да припада разнородној, али веома бројној скупини оних који патриотизам Срба безрезервно проглашавају национализмом у најтежем смислу тог појма.

Велики страх такозваних интелектуалаца

Колико је широко распростирање страх многих тзв. интелектуалаца, а међу њима и дела историчара, види се у многим примерима, који потврђују да данашњи интелектуални кругови, нарочито они који се декларишу као „грађански“, у ствари болују од исте бољке као српски комунисти пре Другог светског рата, током њега и после њега. Као што су се они панично плашили да могу бити осумњичени и оптужени за пристајање уз „великосрпски национализам“ и „великосрпски хегемонизам“, због чега су предњачили у осуди та два најстрашнија „греха“ по мишљењу Партије и на томе правили политичке каријере, тако њихови данашњи следбеници своју правоверност „европској идеји“ доказују бесомучном критиком националне историје и националног менталитета. Тако се, између осталог, може образложити чињеница да је у писању програмског документа будућег меморијалног центра Старо сајмиште, састављеног у време постојања тзв. прве његове комисије, учествовало четворо историчара из Београда, који су пропустили да Србе помену као његове жртве.

Мира Радојевић, професор на Филозофском факултету у Београду и дописни члан САНУ

„Сместили“ су их у категорију „осталих грађана Југославије“, одлазећи толико далеко да су за групу Срба доведених са Козаре написали „цивили са Козаре“. Овим несрећним људима је таквим поступком поништен разлог због којег су страдали, а „колеге историчари“, међу којима је био и један универзитетски професор са Филозофског факултета у Београду, на најбољи су начин показали да су заборавили да наука којом се баве захтева етичност и правичност.

,,Ревизионистички наратив“ рехабилитује НДХ

Такви опортунистички ставови погодују савременим токовима конзервативне струје у хрватској историографији, с акцентом на ревизију тумачења Другог светског рата, НДХ, геноцида, холокауста, Јасеновца и других усташких логора. Како показују истраживања Мирјане Касаповић, професорке на Факултету политичких знаности Свеучилишта у Загребу, тај „ревизионистички наратив“ садржи три главне поставке:

„а) НДХ је била нормална онодобна протупобуњеничка држава која није користила државни терор како би уништила вјерске и етничке заједнице које су у усташкој идеологији и политици биле одређене као природни или органски непријатељи те творевине, него је примјењивала ограничена легитимна средства борбе да би се заштитила од политичких побуњеника;
б) у НДХ нису извршени масовни злочини, а камоли геноцид, ни над Србима, ни над Жидовима, ни над Ромима; штовише, главне жртве били су Хрвати те злочине НДХ треба десрбизирати и дејудеизирати;
ц) логор Јасеновац био је само радни и сабирни логор, а не концентрацијски логор смрти, у који је НДХ приводила политичке противнике како би се заштитила од њихова разорног дјеловања, а не како би их убијала; прави смртоносни логор у Јасеновцу основала је тек југословенска комунистичка власт послије свршетка Другога свјетског рата.“

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 29. 10. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , , ,

3 replies

  1. Ствари се могу диказивати само ономе ко је заинтересован за то. Бављење Хрватима и њиховим спонзорима у смислу расправе о српским жртвама је беспредметно. Оно чиме треба да се бавимо је елиминација негирања српског страдања и фаворизовање туђег страдања почињеног од стране Срба међу нама самима. Именом и презименом треба навести свакога ко то ради, одузети му научно звање, удаљити га из образовног система и осудити на дугоричну робију. Са свим могућим отежавајућим околностима. Наравно да сви који за паре врше нужду по историји и омаловажавају жртве и њихове потомке заслужују да се са њима поступи онако како су поступале усташе са нашим народом, али то се не сме дозволити. Не због хуманости, они тога бису достоји. Треба спровести суд због нашег достојанства и очувања реда у држави. Очување државе је једини гарант нашег опстанка и зато је морамо бранити и правним процедурама и поштовањем институција.
    Значи, прво морамо уклонити главног издајника, а после редом очистити све институције од људи који су их обесчастили и покрали.

    26
    1
  2. Камени цвијет

    Камени цвијет
    Из костију расте
    Пупољци ничу
    Надире крв проврела

    Сјећањем гмижу
    Пуштене змије
    Сви путеви
    У бездан воде

    Залуд вјежбање
    Мимикрије
    Оно што јесте
    Не може да није

    Момчило

    10
  3. Језиво! А царски написано!

Оставите коментар