Милан Ружић: Ко и због чега заговара упокојење ћирилице

Поставља се питање шта значи Устав Републике Србије у којем јасно пише да је ћирилица једино службено писмо, ако тај устав не прате други законски акти

Илустрација Новица Коцић

Ових дана Хелсиншки одбор за људска права позвао је посланике Народне скупштине да одбаце Предлог закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма тврдећи да: „Не постоји ниједан разлог да се ћирилица штити од Срба који су латиницу изабрали за своје писмо… Проглашењем за једино и аутохтоно српско писмо, ћирилица би постала фактор снажне националистичке мобилизације и средство принуде и застрашивања грађана свиме што надилази уске етничке границе и повезује људе.“

Хелсиншки одбор: Ћирилица не сме бити средство принуде и застрашивања

За почетак ваља знати да је чланом 10 Устава Републике Србије из 2006. године прописано да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, али треба навести и то да се тај члан апсолутно не поштује. Који су разлози игнорисања Устава Републике Србије, како је наметнута употреба латинице која данас важи за „богатство српског језика“ и шта је био циљ тог наметања не може се одговорити у овако кратком тексту, па ћу издвојити само неке цртице.

Званично српско писмо у пракси – не постоји

Српска ћирилица је осам векова једино писмо код Срба, а последњих сто година води борбу с латиницом. Натписи назива фирми у Србији махом су исписани латиницом (92%). Према томе, поставља се питање шта значи Устав Републике Србије у којем јасно пише да је ћирилица једино службено писмо, ако тај устав не прате други законски акти. Горенаведени закон чији је предлог усвојен, а усвајање самог закона најављено за 15. септембар, јесте управо реакција на нешто што се може назвати изумирањем ћирилице, чија употреба практично не постоји иако је званично писмо. Дакле, тај закон је један од оних који покушавају не да ћирилицу наметну већ да је очувају прописујући области где би њена употреба била законски регулисана и где би природно требало да се користи.

Највећа подвала на рачун ћирилице извршена је поделом на службену, приватну и јавну употребу језика и писма, што не постоји нигде у Европи. И за ту поделу заслужни су, како лингвисти кажу, управо Хрвати. Та је подела апсолутно магловита и нико је не може протумачити како треба, па је ваљда због тога тако и написана.

Елем, корен прогона ћирилице и тезу којом се намеће да је употреба ћирилице акт шовинизма можемо наћи у времену Првог светског рата.

Аустроугарска војска у Србији 1915. године

Наиме, српска ћирилица је забрањивана на свим просторима где је било Срба, па је тако 13. октобра 1914. године забрањена у Хрватској и Славонији, у новембру 1915. у Босни и Херцеговини, а затим и на другим географским подручјима. Ове забране биле су претходница ономе што данас познајемо као „хрватски“, „црногорски“ и „босански“ језик (уместо бошњачки како би наводно покривао целу Босну, а не само бошњачко становништво). Дакле, забрањивано је ћирилично писмо као главни носилац српског језика, а не сам српски језик, јер би његовом забраном данашњи „регион“ говорио неким другим језиком, а српски им је био потребан како би његовим преименовањем сви добили свој језик и тако се квалификовали за озбиљне државе с дугом лингвистичком и културолошком традицијом. То им није било довољно, па данас видимо како Бошњаци и Хрвати својатају ћирилично писмо, јер схватају да је ипак ћирилица носилац тог језика који су отели, а не његово име.

У време Првог светског рата, због сталног прогона ћирилице, Срби су латиницу морали да науче како би могли да читају новине и прогласе, као и информације о томе ко је где распоређен на ратишту, ко је на списковима погинулих и томе слично, тако да се, по речима појединих лингвиста, 1916. узима као преломна година када је латиница упливала у српски језик. Разлог је, као што се види из приложеног, био практичне природе и условљен окупацијом, а не неким културолошким избором слободног народа.

Београдске новине у Кнез Михајловој 1915. (Фото: Твитер налог Министарства одбране и Војске Србије)

Стога, баналним се указује закључак Хелсиншког одбора за људска права где се каже: „Питање ћирилице Влада Србије третира као политичко питање, а не као културно. Политичка елита којој је стало до грађанске добробити и културног напретка Србије у двописмености српског језика препознаје културно добро које треба чувати и унапређивати. Нема закона и санкције који могу грађане снажније везати за неко писмо од добровољног и слободног избора.“

Подвала с „двописменошћу“

Његовој баналности доприноси управо и утицај српске ћирилице на свет, и то баш у културолошком погледу. Навешћу само два врло илустративна примера.

У Лајпцигу је 1937. године одбрањена докторска дисертација офталмолога др Вернера Вебера на тему „Азбука света“. Он је установио и научно доказао да српска ћирилица најмање замара очи и назвао ју је првом азбуком света.

Да је српска ћирилица савршено писмо, знао је и Џорџ Бернард Шо, који је завештао своју имовину оном филологу који уреди енглеско писмо да буде савршено као ћирилица.

Подвала с „двописменошћу“ је само пружање аутошовинистичког дугмета на употребу Србима да имају шта да притискају, не знајући да притискају рану предака, добивши тако изговор за коришћење латинице уместо прописаног писма.

Илустрација: Новица Коцић

Још неки од изговора за коришћење латинице нађен је у томе како је то фер према страним туристима. Ову тврдњу као основану одбацио је проф. др Милош Ковачевић аргументом да странци не могу прочитати име града као што је Чачак написано ћирилицом, као што због дијакритичких знакова у латиници која се код нас користи не могу прочитати Čačak.

Иако многи некоришћење ћирилице данас правдају и тиме како савремене технологије не подржавају ћирилицу, па се користи латиница, ово је потпуна глупост. Најзначајнији софтверски пакети, као и најкоришћенији оперативни системи, преведени су на српски језик и подржавају ћирилицу. Наше матично писмо изједначено је с осталима на интернету још 2012. године, званичним пуштањем у рад ћириличког домена „.срб“. И овим компјутерска ера нуди нови замах у очувању, примени и развоју ћирилице, а не у избегавању, додатном прогону и проглашавању нашег писма непогодним.

Ми не знамо или не желимо да чујемо једну ужасавајућу информацију, а то је да у Међународном информационом систему за културни и научни развој не постоји одредница „латиница“ за српски језик. Стога, све што је код Срба написано или ће бити написано и штампано латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се и књижиће се и даље као хрватска културна баштина. Тако се књижи и у Народној библиотеци Републике Србије.

Венецијанска комисија упутила је примедбу, сличну овој Хелсиншког одбора, на одређење службеног статуса ћирилице у Уставу Србије због тога што је из службене употребе изостављена латиница, а разлог је тај што националне мањине више воле да пишу латиницом.

Милан Ружић (Извор: ИН4С)

Дакле, ова чињеница доводи до тога да се коришћењем ћирилице угрожавају права националних мањина!

Да ли је Србија због тога вероватно једина држава на свету у којој националне мањине имају далеко већа права од већине? Зато можда не би било лоше ћирилицу прогласити писмом другог реда, односно писмом неке националне мањине, јер би она онда имала већа права и била заштићенија него данас.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 17. 9. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

12 replies

  1. „Ћирилица не сме бити сретство принуде и застрашивања!“ А.. латиница, може!“
    О каквог ли језуитско – комунистичког размишљања?

    15
  2. „Ми не знамо или не желимо да чујемо једну ужасавајућу информацију, а то је да у Међународном информационом систему за културни и научни развој не постоји одредница „латиница“ за српски језик. Стога, све што је код Срба написано или ће бити написано и штампано латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се и књижиће се и даље као хрватска културна баштина. Тако се књижи и у Народној библиотеци Републике Србије.“
    Треба ли још нешто рећи. О томе скрећем пажњу својим другарима, колегама, пријатељима већ годинама. И нико барем да се направи да разуме проблем. И када пре неколико дана написах то у једном коментару, сручише се и негативни коментари. То је, очигледно, болна тачка, такорећи осиње гнездо, и то се не сме дирати.
    Да поновимо питање једног нама пријатељског дипломате од пре неколико година; има ли овде Срба?

    17
    3
  3. У питању су исте снаге које су 1941. поздравиле Закон о забрани упорабе Ћирилице у НДХ

    15
  4. Што се тиче постепеног нестанка ЋИРИЛИЦЕ у језику Срба, министар Ружић се може много више обавестити из објављених материјала Драгољуба Збиљића и Немање Видића на ту тему. Можда министру Ружићу није познато да су српски лингвисти противуставно написали 2010-те године Правопис Српског Језика, у коме је наведено да су ћирилица и латиница два равноправна писма у језику Срба. Као последица тога противуставног чина српских лингвиста, ћирилица је постепено пала на око 5 % у јавној употреби.

    5
    2
  5. @М.В.
    Једино ако Бранко Ружић, министар образовања, науке и технолошког развоја, чита Стање Ствари, да би могао да прочита текст који је написао Милан Ружић, књижевник.
    Милан, Бранко, књижевник, министар, ко ту може да се снађе…

  6. Срамота је за младог човека који претендује да пише овакве текстове, да није урадио основно претраживање по каталозима великих библиотека. Да је то урадио, не би писао неистине како се СВЕ књиге писане на лататиничном писму сврставају у хрватску књижевност. То нити је истина ни за Народну библиотеку Србије, нити је истина када је, нпр, Конгресна библиотека у Вашингтону у питању, одакле многе стране библиотеке преузимају каталошке записе. Књиге се сврставају првенствено по књижевности којој аутор припада, а не по писму на коме су написане. Има када и аутор интервенише иинсистира да буде сврстан у ову или ону књижевност.
    Каталог Конгресне библиотеке препознаје одредницу „српска латиница“ и тако се каталогизују књиге наших писаца које суиздате на латиничном писму. Дословце је овако и написано на каталошком листићу – „serbian latin“
    Ово може врло лако да се провери у њиховом каталогу, уколико баратате елементарним знањем претраживања каталошких записа, што не би требало да је тешко младом, писменом човку. Врло је лако проверити.
    Наравно да нису сви записи на тај начин разрешени, има и оних који су погрешно урађени, али званичан став већ дуже време је овај који је наведен.
    Према томе, прво проверите, па онда пишите овакве бомбастичне и претенциозне текстове.

    7
    1
  7. „Српска ћирилица је осам векова једино писмо код Срба, а последњих сто година води борбу с латиницом.“

    У овој реченици има више ставова преко којих се обично прелази а добар део проблема (тих последњих сто година борбе засигурно) потиче и од таквих и сличних становишта. Ваљало би се још измаћи у страну и у прошлост и сабраније (да не кажем интегрално) саледати узроке проблема.

    Није исто имати писмо, бити писмен, писати и остављати писане трагове. Можемо сва писма која су преци користили последњих векова звати „ћирилица“ (у част предака могло би и „пречица“), али само њена последња редакција „води борбу с латиницом“. Откуд то? Да ли је још неку борбу водила пре ове?

    Не пренебрегавамо ли оваквим погледом порекло и утицај тзв. реформе српског језика и писма које такође имају своје редакције? И коначна редакција је на помолу а зове се укидање, не језика и писма по себи већ САМО избијања оног „српско“. Управо онако како М. Ломпар рашчлањује југословенску (тада „Крлежину“ данас „регионалну“) културну политику: сведи српско на србијанско, разлику културе књижи на регионално па стегни за још једну рупу, и тако у круг.

    Како у овоме не видимо истрајавање (да не кажем континуитет) тако нам је „реформа“ која траје сада на сред куће а ми, овде присутни, смо јој чиста сметња али САМО културна, док не нестанемо и/или се не преименујемо. На исто му ионако дође.

    Такође, шта би била „латиница“? Од када постоји и како је настала? Премда има више назива (негде је зову Serbian – Latin, негде и гајевица) с обзиром на широку употребу у Срба пречана могли би и њу, као и предачко писмо, назвати „пречица“.

    Такав ингениозан лингвистички потез изазвао би ерупцију помирења у региону а такво писмо, у прелазном режиму (до коначне „реформе“), било би идеално за NAŠ језик, како је оно већ једном у Сарајеву и било предлагано.

  8. @ Svetlana
    На пример, комплетан запис часописа Савеза економиста Србије у:
    National Center for Biotechnology Information, U.S. National Library of Medicine
    8600 Rockville Pike, Bethesda MD, 20894 USA

    Ekonomska misao
    Author(s):
    Savez ekonomista Srbije
    NLM Title Abbreviation:
    Ekon Misao
    Title(s):
    Ekonomska misao.
    Publication Start Year:
    1968
    Country of Publication:
    Serbia
    Publisher:
    Beograd [NIP „Privredni pregled“]
    Description:
    v. ill. 24 cm.
    Language:
    Croatian
    Other Languages:
    English(Summary), Russian(Summary)
    ISSN:
    0013-323X (Undetermined)
    0013-323X (Linking)
    LCCN:
    75222337
    In:
    MEDLINE: Selected citations only
    PubMed: Selected citations only
    Current Indexing Status:
    Not currently indexed for MEDLINE. Only articles related to population demographics/reproductive health were indexed.
    Notes:
    Journal of Savez ekonomista Srbije.
    Some summaries in Russian and English.
    Collection Status:
    Not in the NLM Collection
    NLM ID:
    101087562 [Serial]

    2
    2
  9. @rajko
    Ja sam lepo navela da je ranije bilo problema oko toga, ali da se već duže vreme naše publikacije, ako su na latinici a naše su, katalogizuju pod „srpska latinica“. Negde vrše redakciju starijih zapisa, negde ne. Ima i publikacija koje se i dalje vode pod „srpsko-hrvatski“ jezik, pa su i Hrvati jako nezadovoljni. O tome se radi. U svakom slučaju je daleko od toga da se „Sve što je napisano latinicom svrstava u hrvatsku književnost“ ii publikacije. To, jednostavno, nije istina .

    4
    1
  10. @ Svetlana
    Па да, наравно. Све је то било „раније“ (такорећи, пре потопа), али сада је потпуно другачије. Апсолутно сте у праву. Ево, на пример, један случај који то у потпуности потврђује. Запис на
    Электронный каталог Национальной библиотеки Беларуси

    Demografska budućnost Srbije: imigracija kao izvesnost? / Vladimir Nikitović
    Вид документа: Книги
    Автор: Nikitović, V. (нар. 1973)
    Опубликовано: Beograd : Službeni glasnik Institut društvenih nauka, 2010
    Физические характеристики: 202 с. : табл., дыягр. ; 24 см
    Язык: Хорватский
    Английский
    Серия: Biblioteka Nauka Studije ; knj. 14
    Предмет:
    ДЭМАГРАФІЯ
    ДЭМАГРАФІЧНЫЯ ПРАЦЭСЫ
    ДЭМАГРАФІЧНАЯ СТРУКТУРА
    ДЭМАГРАФІЧНАЕ ПРАГНАЗІРАВАННЕ
    20 СТАГОДДЗЕ ДРУГАЯ ПАЛОВА
    21 СТАГОДДЗЕ ПАЧАТАК
    СТАТЫСТЫЧНЫЯ ДАНЫЯ
    СТАТЫСТЫЧНЫ АНАЛІЗ
    Сербія

    4
    2
  11. @ Svetlana
    Већ констатовах да је ова тема својеврсно осиње гнездо, које очито и не би требало дирати. Али, ипак…
    Према међународном стандарду ISO/FDIS 12199:2000 српски језик није убројан у језике који користе латиничко писмо. Стандард се може пронаћи на интернету, значи сваком заинтересованом је доступан. Последице примењивања овог стандарда видели смо, рецимо, у примерима које сам навео у претходним коментарима.
    Ви кажете да већ дуго није тако („da se već duže vreme naše publikacije, ako su na latinici a naše su, katalogizuju pod „srpska latinica““), Да ли је баш тако? Предлог за ревизију овог стандарда Институт за стандардизацију Србије поднео је 2019, о чему се може прочитати у публикацијама Института. О том предлогу требало је да се донесе одлука почетком 2021. И одлука је донета: THIS STANDARD WAS LAST REVIEWED AND CONFIRMED IN 2021. THEREFORE THIS VERSION REMAINS CURRENT. Дакле, стандард је остао онакав какав је био. На основу чега се, дакле, и то већ дуже времена, доносе одлуке и категоризације дела на „српској латиници“?

  12. Овај текст ћу да копирам и умножим , јер ми је на срце лего .
    Први, али први пут читам да неко из света књижевности и културе сме да напише истину о присвајању и преименовању српског језика ради крађе традиције, културног наслеђа, науке о језику, књижевности, историје, отимању идентитета, да би се китило туђим перјем и да би се хвалило туђим оно што није способно ни да призна истину, ни да створи нешто заиста своје.
    Није трагично што су они крали. Беда увек лоповише . Трагично је што се представници српске лингвистике, углавном са ијекавског говорног подручја , јер они српски говоре боље и лепше од Срба из Србије илити Србијанаца , који никад нису били нарочито пожељни на Београдском универзитету , никад нису усудили да кажу истину и да бране српски језик од лопужа и фалсификатора (навикли изгледа да чине политикантске уступке Хрватима и муслиманима који још не могу да одреде како се зову и како им се зове језик, да ли је бошњак, лешњак или дешњак и на ком би, без српских речи могли једино да блеје) , или фасцинирани нафраканом културом бечких коњушара за коју се не би ни чуло да није било Београда , јер их Немци не желе чак ни на немачком и трагично је што се ове године у Матици српској изнедрио назив србијански језик. Он је вероватно већ дуже време у употреби и долази поново са ијекавских простора којима од ијекања заглуну уши, па тако мало наглуви, нису у стању ни да доживе , ни да разумеју лепоту живих говорних српских врела, још увек способних да роде реч.
    А Светлана није подобна за дискусију јер је индоктринирана, приљежна и , све у свему, појма нема шта се око ње догађа. Постоји правило пристојног понашања : Кад не знаш и не разумеш и ниси способан да сагледаш појаву у целости – ћутиш и не намећеш своје ставове. Ко не зна и не схвата суштину – нема став него глупост, а глупост зна да буде врло наметљива , али није корисна. Или је Светлана злонамерна , па изврће и под тепих гура истину, што је јако ружно кад се неко зове Светлана.
    Ово ћу да читам , са највећим задовољством, својим ђацима ,све док не одем у пензију, сваки пут кад ми дођу на предавања Благо рода мога , да знају истину и да чувају себе, свој језик и свој род. Сама чињеница каква се лоповска хајка на све српско дигла , говори о вредности тога што имамо , о зависти лопова и жељи да отму , да присвоје .А лопуже су одувек знале шта ваља.

Оставите коментар