Повереник за заштиту равноправности не сме да буде неко ко штити богате који краду од сиромашних и брани власт
Бранкица Јанковић (Фото: Танјуг/Зоран Жестић)
Док сам писао текст „Влада стручњака и народног јединства“ у мислима ми је било доста стручњака, за десетине државних функција и државних институција. Док сам размишљао о најбољим кандидатима за реформу правосуђа и јачање независних институција имао сам у виду и Повереника за заштиту равноправности, и да би ту функцију у тој идеалној Влади Србије (идеалној власти) могла да обавља садашња повереница Бранкица Јанковић. Зашто да не, ако она коректно ради свој посао? Ко добро ради свој посао, нека ради тај посао, без обзира ко га је ту поставио, посебно кад се ради о независним институцијама.
Пар дана након што сам завршио тај текст, видео сам на сајту РТС-а гостовање Бранкице Јанковић поводом ступања на снагу Закона о родној равноправности. Бранкица Јанковић рекла је да би нови закон требало да донесе бољу уравнотеженост мање заступљеног пола, процесне промене и лакше вођење поступка и истакла је да верује да смо сви сагласни да су најбољи радни колективи где постоји баланс, али да се то не може постићи преко ноћи:
„Као што неће довести до баланса ни у правосуђу. Имате 75 процената (жена) судија, али знате због чега, зато што је пре неколико година дошло до великог одласка мушкараца у боље плаћена занимања, па су жене остале у тој грани, врло важној“.
Када је реч о родно осетљивом језику: „Разумем да постоје отпори. Увек када дође нешто споља се доживљава да је нешто наметнуто. Ја не бих рекла да је наметнуто. Мислим да је родно осетљив језик у употреби већ одавно. Имам документ из 1896, Весник српске цркве, није то никаква новина“ – истакла је Јанковићева, и додала да се највише полемике водило око женских занимања и да се каже да су рогобатна, као и да наш језик има род, број и падеж, а да деца то нормално изговарају. „Нико око тога не прави проблем. И сада је, зашто мора бити жена драматург – драматуршкиња, а никоме не сметају они погрдни – нероткиња, слушкиња, то не смета. Мени истински смета када водимо једну расправу која нас одваја од суштине. Није суштина овог закона језик. Језик је користан, мења се, променљива је ствар, обликује језик нас, ми језик. Свашта се с језиком може“, рекла је Бранкица Јанковић и подсетила да ће закон у медијима и у образовању почети да се примењује тек од 2024. године, док би државни органи требало да се придржавају новог прописа од данас. Додала је и да није тачно да ће се новим прописима поверенику дати судска овлашћења, као и да се њима неће ограничавати верске слободе. (РТС, 01. јун 2021)
Извор: Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika
Међутим, онда је почела да хвали министарку правде и највише органе власти због више него спорног предлога измена Закона о парничном поступку, у смислу да ће тај закон сада омогућити, како је рекла Бранкица Јанковић: „бржу и ефикаснију правду, свима нам смета спора правда, свима нам смета селективна правда, мислим да се иде у добром правцу“ – што није истина, јер предложене измене Закона о парничном поступку не доносе правду. Истог дана одржао се други велики протест адвоката који траже да се тај закон повуче из јавне расправе, зато што су, према мишљењу адвоката, професора права и синдиката који су против тих измена закона, предложене измене закона у супротности са Уставом Србије. Правда би била доступна богатим људима, а онемогућена сиромашним, нпр. које су банке превариле. Грађани плаћају своје грешке, исто тако банке морају да плаћају своје грешке.
Мислим да Бранкица Јанковић није толико необавештена и да увек мора да подржи оне који су је ту поставили. Дакле, на функцији Повереника за заштиту равноправности имамо неког ко није независан у раду у односу на власт и крупни капитал, што значи да не може да се верује особи која је на тој функцији онда када каже да није суштина Закона о родној равноправности у језику или да се неће свако због таквих ситница кажњавати. Осим тога, бесмислено је уводити неки законски баланс у процентима, на пример, да у сваком радном колективу мора да буде 50-50 одсто однос мушкараца и жена – требало би да се бирају људи који су способни за те послове без обзира на пол или етничку припадност или коју музику слушају. Узмимо као пример дубоко криминализовано и корумпирано правосуђе, а у којем жене, према речима Бранкице Јанковић, чине 75 процената судија. Зар је важно колико је жена а колико мушкараца међу судијама ако је правосуђе корумпирано? Требало би да се гледа само колико је неко добар, храбар и поштен, а не да ли је судија мушкарац или жена. Волео бих да међу судијама има 100% стручних, храбрих и поштених судија, па нека буде и 100% жена судија у том случају. А можда би у држави било мање корупције и криминала кад би у правосуђу и полицији радило више правих мушкараца? Зато је, између осталог, толико критикован и оспораван Закон о родној равноправности. То се види и по накнадном позиву надлежног министарства за дијалог са лингвистима (а лингвисткиње?). И Министарство правде сад позива адвокате на дијалог (а адвокатице?), што они одбијају.
Гордана Чомић (Фото: Танјуг/Тара Радовановић)
Од Бранкице Јанковић очекује се да брани (или од жене која обавља функцију Повереника за заштиту равноправности) жене и права жена, и да мало боцне шовинисте („зашто мора бити жена драматург – драматуршкиња, а никоме не сметају они погрдни – нероткиња, слушкиња, то не смета“), али, није добро ако наступа са позиције радикалног феминизма и трансхуманизма или да подржава насиље над језиком. Затим, она је у тој изјави за РТС рекла да подржава и доношење измена Закона о парничном поступку и онда је изрекла хвалоспеве на рачун оних који доносе такве законе и њихову борби против организованог криминала. Тиме је она, у суштини, стала на страну богатих и јаких, против сиромашних и слабих. Тако се ствара свет неравноправних људи, дискриминишу се сиромашни и слаби људи. Шта је са сиромашним женама које неће моћи да туже банке и било кога другог?
Повереник за заштиту равноправности не сме да буде неко ко штити богате који краду од сиромашних и брани власт исто као посланици актуелног сазива Скупштине Србије. Од тога не може да буде горе, такви људи не смеју да буду на таквим функцијама, пошто они гласају и раде само како им се нареди. Под притиском власти, Бранкица Јанковић може буквално да примени Закон о родној равноправности, или да ћути ако се дискриминишу они који критикују власт (или неке теорије које немају везе са науком) која крши Устав. Људи који доносе такве законе желе да мењају Устав у области правосуђа. Да ли смемо да дозволимо да људи који крше Устав и варају на изборима мењају Устав Србије?
Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)
На изменама Закона о парничном поступку инсистирају банкари и крупни капиталисти и адвокати који раде за њих, као и судије и тужиоци који много воле новац, а не воле много да раде. Да ли и ту има организованог криминала? Повереник за заштиту равноправности, као ни Заштитник грађана, не сме да служи таквим центрима моћи – не постоји због тога. Надам да ће такве институције, као и правосуђе, у будућности водити људи који ће бити неспорни морални ауторитети, увек на страни правде. До тад сам против промене Устава. Све док недостојни воде правосуђе и полицију, против сам и било каквог референдума.
Прочитајте још
- Бранкица Јанковић: У уџбеницима има хомофобичних поглавља
- Матица српска: Недопустиве формулације у Закону које обавезују службену употребу родно осетљивог језика
- Гордана Чомић позива лингвисте на дијалог о Закону о родној равноправности
Categories: Судбина као политика
Па јасно је да је Бранкица само Вучићев ******. Пардон – ******иња!
Нисам упознат са квалитетом рада Бранкице Ј. али ако господин Варагић тврди да је безмало идеална кандидаткиња да, у иделаном свету, и по трећи пут ова повереница наследи саму себе на месту повереника, онда да му верујем.
Оно што, међутим, боде очи, и пара уши, јесте чињеница да Бранкици Ј. ни најмање не смета да буде стих из песме „приста(о)ла сам бити све што хоће“, па тако и обнашати управо функцију поверенице на месту повереника. Значи, исправно прочитано – докле год је то одлука Скупштине и докле год сам на државним јаслама, сваки добро плаћен посао, који обезбеђује сунчање у Опатији, макар и по цену састанка са хрватским правобранитељицама, за мене је идеалан. Ко те пита што жени у опису радног места пише да је мушко. Али.. ако некој лелемуткињи нешто бране… е ту ћу се борим док ми је копертона на леђима.
Као што видимо, Бранкица, сходно својој метрици, и друга је ни не интересује, већ одавно живи у идеалној Србији и ради у идеалној влади. Остаје питање коме су овај текст и Варагићев став с почетка упућени? Бранкици очигледно нису, јер се она „не ћути“ кривом да га прочита.
Још нешто.. онако успут, јер ме увек интересовало… да ли родитељи заиста на рођењу дају женском детету име Бранкица („.. ‘тели смо Бранка, ал’ изашла на ситно, кантар бацио једва преко киле“?) или Бранке саме себи тепају… кад већ нико други неће? Има их ко плеве у злоћудним медијима и овим Н-ВО, па гледам је ли то случајно. Ако би се неки несрећник самомазно самоназвао Бранкић или Браничак, да ли би га, и таквог, имењакиња оптуживала за мизо.. како ли се то већ каже? Кад нека Бранкица догура до 30 година иза менопаузе, да ли је правописно назвати је баба Бранкица? Знам да може и Милица и Драгица и Љубица, али то по дефиницији нису имена из борбеног комплета. Бранкица.. а леба једе „бранећи“ друге.. омен-номен? Ја сам, наивко, увек мислио да важност том имену истиче у другом разреду основне.. без увреде… само питам.
У свим школама које познајем, а радим у две , једва да је 10% мушкараца, у свим управама општинским, државним службама, једва да је 20%. Мислим да би саме жене ово требале одбацити јер ако будемо јурили 50% равноправности, а онолика грађевина, а онолики рудници, нисам сигуран да би им се допало. Чак се и за језичке промене ту не боре, хм… можда би могло : зидарка, армирачица, копачица….