Бранкица Јанковић: У уџбеницима има хомофобичних поглавља

После притужби организације за лезбијска права „Лабрис” повереница је дала мишљење да је Министарство просвете одговорно за дискриминишући садржај у школским књигама

У шест уџбеника чланови Лaбриса су открили неприхватљиве ставове (Фото: Лабрис)

После сета притужби организације за лезбијска људска права „Лабрис” због, како су навели, дискриминаторског садржаја у школским уџбеницима, повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић написала је мишљење да је Министарство просвете, науке и технолошког развоја одговорно за ненаучан и хомофобичан садржај у средњошколским уџбеницима, као и прописе везане за поступак одобрења и повлачења уџбеника.

Како истичу у невладиној организацији за лезбејска људска права, повереница је дала мишљење да је „Министарство просвете, науке и технолошког развоја било дужно да предузме мере прописане Законом о уџбеницима, а по добијању стручног мишљења са препоруком Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања, у коме стоји да уџбеници садрже недостатке због којих не би требало да буду у даљој употреби и препоручује Министарству да обавеже издавача да изврши измене и не пласира на тржиште постојеће примерке ових уџбеника”.

(Политика, 24. 4. 2018)

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Вести над вестима

Ознаке:, , , , ,

2 replies

  1. Мало литературе.

    Читајте и Владимира Димитријевића о издавању своје деце.

    …“У овом роману „старији” су представници рационалног, трезвеног и практичног духа. Младић Владимир је, пак, осећајан, осетљив, поштује традицију на коју се и сам наставља. Чини ми се да се та „измена” улога заиста код нас и збила. Читаве генерације у послератној Србији биле су опседнуте „благоутробијем”, летовањем, зимовањем, кредитима за станове, аутомобиле. Мимо њих, тако наједених и мамурних, пролазили су политички порази Србије који су започели одмах после Другог светског рата, кулминирали политичким распарчавањем Србије, а завршили се ратовима од 1991. до 1999. године. Њиховој је деци остало да се поново позабаве традицијом, правдом и неправдом. Тако да је ова породица уистину „типична” и то не само типично избегличка, и не само типично српска послератна породица. То је типична породица двадесетог века: у се, на се и пода се. Практични дух, који побеђује већ 5.000 година, сече, једе и крпи врло вешто, тако да прикрије шта се секло и јело…

    Фрагментарност наслова књиге такође је метафорична. „Ина” је други део речи: Расина, говедина, домовина, Крајина, Марина (што је име једне од јунакиња). Поповски тумачи ту „деконструкцију”…“

    http://www.srbi.org.mk/sr/kultura/2178-od-otadzbine-ostala-je-samo-ina

    …“То је остатак бројних речи: образина, отаџбина, истина, итд. Ето и ви се зовете Марина. Сама за себе, реч „ина” има значаја само за енигмате. Човек је у стању којечега да се одрекне због неког „много значајног циља”. Када слушате родитеље који подучавају децу, па им говоре о томе да морају да се одричу игре, слободног времена, дружења да би некуд стигли, одмах се препаднете и започнете самопреиспитивање: „Јесам ли се довољно одрекао? Треба ли још ово да пустим, још оно да прогутам?”. И ето вам слике данашње корпорације, породице, сваке заједнице у којој се копачи одричу руку не би ли доспели негде где им руке више неће бити потребне. А када стигну тамо где су замислили, не могу више ни себи да аплаудирају…“

    …“ Что я «думаю» — довольно незначительно; ибо я «просто думаю». Кого касаются мои «мнения»? Никого. И это кажется мне правильным. Ведь это суть «мнения». Что можно построить на «мнениях»? Ничего. «Мнения» не многим более, чем песок или трясина. Стоит лишь подумать о том, что каждый из нас может произвольно менять свое «мнение», так просто, без причины, в два счета. Как часто? Так часто, как ему нравится. «Я считаю», «мне казалось», «по-моему», «я придерживался мнения»; и внезапно снова — совсем по-иному. «Мнение» — это легкий мотылек, он прилетел сюда из чужих краев, порхая, помашет крылышками и исчезает туда, откуда он прилетел. «Мнение» ни к чему не обязывает; оно также ни за что не ручается. Оно есть безответственное высказывание о вещах и вопросах, которые «еще» ускользают от нашей оценки или «уже» ускользнули от нее, выход за пределы собственного рассудка. Оно хорошо для времяпрепровождения, светской болтовни, шутки, сплетен. И если его, как таковое, наивно принять всерьез, появятся ложные сведения, заблуждения, иллюзии, мучительные жизненные ошибки, неудачи, брань и междоусобицы. Особенно в тех случаях, когда люди не понимают, что их «мнения» есть «не что иное, как просто мнения». …“

    Я вглядываюсь в жизнь. Книга раздумий — Ильин И.А.

    https://azbyka.ru/fiction/ya-vglyadyvayus-v-zhizn-kniga-razdumij-ilin/

    https://www.viamichelin.com/

    Коља, Нормално

    Свиђа ми се

  2. Ма ови из Лабриса су хомофобични и агресивни у наметању својих “ вредности“. Ко им даје право да нас и нашу децу одређујете по сексуалној склоности и сексуалној орјентацији? И престаните стално са том инфантилном политиком жртве. Ви сте маргинална група чија се права у овој држави поштују али не видим ни један разлог да нам вашу сексуалну орјентацију претворите у политички терор.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s