Како се касније присећао краљ Александар: „Ми смо тада са маршалом Франше Д’Епереом израдили читав план о наступању и требало је да заједно марширамо преко Мађарске и Чехословачке, све до Баварске“
Официри 12. пука ,,Цар Лазар“ на Солунском фронту 1918. (Извор: Александар Стевановић, Јунаци Солунског фронта, Алгоритам, Балканија, 2018)
Пре тачно 105 година, 14. септембра 1918, српска Врховна команда издала је наредбу: „Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом да од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка, до крајњих граница могућности људске и коњске снаге.“
Тиме је почела једна од највећих и најблиставијих операција вођених у Првом светском рату: пробој Солунског фронта, која је убрзо одлучила о његовом исходу. Пре тога, од 1916. све до новембра 1918, на овом делу фронта, који је сматран за „неважан“ и „споредан“, владало је релативно затишје.
Претходно је за команданта Солунског фронта постављен француски генерал Франше Д’Епере, који је у јуну 1918, одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром.
На овом саветовању је донета одлука да се коначно крене у пробој фронта, на линији Добро поље-Ветерник-Козјак.
Спомен-костурница на Кајмакчалану – битка за Кајмакчалан је трајала од 12. до 30. септембра 1916. године. За то време овај врх је неколико пута прелазио из српских у бугарске руке и обрнуто, да би га на крају српска војска уз велике губитке дефинитивно освојила и натерала Бугаре да се повуку даље на север. У тешким борбама за освајање овог врха које су често биле прса у прса – бајонетима, ножевима и кундацима – учествовале су Дринска и део Дунавске дивизије, као и Добровољачки одред војводе Вука, а српске жртве само за овај врх износиле су око 5 хиљада мртвих, рањених и несталих војника (Фото: Александар Станковић)
Борбе су почеле 14. септембра, артиљеријском паљбом из свих оруђа. У зору 15. септембра, после дуготрајне припреме, српска Друга армија је кренула у јуриш. Ускоро су се сурове борбе водиле у муклој тишини, бајонетима, прса у прса. О њеним ужасима сведочи запис француског официра Огиста Албера:
„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Људи у поцепаној обући, који крваре, освајају метар по метар. Наједном све замукне, чују се само јауци. То се води борба прса у прса. Судбину овог дела фронта решавају нож и јуначко срце. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике, који су се измешали са бугарским.“
Тако је пробијен главни део Солунског фронта. Шта је давало толику снагу српским војницима који су затим, за мање од два месеца, уз готово сталне борбе, напредовали преко 800 километара? „Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај“, присећао се касније војник Дринске дивизије Иван Филиповић.
Српски војници су затим ишли из једне победе у другу. Према речима генерала Д’Епереа, „српску пешадију једва је стизала француска комора која је ишла на коњима“.
Скопље је ослобођено 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, Бугарска је потписала капитулацију.
Српска војска је 11. октобра ушла у Ниш, чиме је Првој армији био отворен пут у Моравску долину. Немачка одбрана била је, у најмању руку, у расулу. Војвода Петар Бојовић је 1. новембра, на челу Дунавске дивизије, победоносно умарширао у Београд.
Милош Ковић: Ми одлучујемо о томе да ли су Солунски фронт и Мојковачка битка били узалудни
Трећег новембра 1918. капитулирала је Аустроугарска, а српске јединице су прешле Саву и Дунав. Првом српском јединицом, која је прешла Саву и ушла у Руму, командовао је будући писац Станислав Краков.
Пробој Солунског фронта је за три месеца довео до слома Централних сила, који је коначно озваничен примирјем потписаним у Компјењској шуми. Аустроугарска је била на коленима, а Немачка више није била у стању да настави борбене операције.
Како пише историчар Момчило Павловић: „Само десет дана после пробоја Солунског фронта на Добром пољу, 29. септембра 1918. Врховна команда немачке војске обавестила је цара Вилхелма Другог и канцелара Рајха грофа Фон Гертлинга, у њиховом штабу у белгијском граду Спа, да је немачко војно стање безнадежно.“
Како додаје Павловић: „Генерал Ерих Лудендорф је рекао да не гарантује да ће фронт издржати наредна 24 сата и захтевао је да се од савезничких снага затражи хитан прекид ватре.“
Такође, Лудендорф је тих дана записао у свом дневнику: „Догађаји у Бугарској изненадили су Врховну команду. Бугарска војска је доживела потпуни пораз. Ситуација на западном фронту је озбиљна. Због тога смо фелдмаршал Хинденбург и ја убеђени да, у интересу наше војске, треба учинити крај непријатељствима.“
Пробојем Солунског фронта, према признању енглеског премијера Лојда Џорџа, „задат је смртни ударац Централним силама“.
Убрзо по абдикацији, немачки кајзер Вилхелм је с горчином рекао: „Срамота, шачица Срба одлучила је рат.“
Немачки фелдмаршал Макензен је, предајући се, одао пошту Србима: „Знате да је наш цар Вилхелм рекао да је штета што тај мали народ није наш савезник. Допустите мени, свом бившем непријатељу, да поздравим херојску Србију. Борили смо се против јунака из бајке.“
Солунски фронт као једна од раскрсница у историји српског народа: Слом Нијемаца за само 45 дана
Како се касније присетио краљ Александар: „Био сам у Београду већ неколико дана кад нам је дошла вест о великом и дефинитивном примирју. Ми смо са маршалом Франше Д’Епереом израдили читав план о наступању. Требало је да сви заједно марширамо преко Мађарске и Чехословачке, све до Баварске.“
Британски премијер Лојд Џорџ ће накнадно признати да је још у јесен 1915. требало да савезници прихвате предлог српске Врховне команде о противудару: „Рат би био завршен највероватније до 1916. године, да је идеја српских војсковођа о удару преко Балкана у позадину Централних сила била реализована 1915. године. Тиме би се уштеделе огромне жртве услед продужавања рата.“
Европска унија је 11. новембар прогласила Даном примирја, којим је окончан Први светски рат, што је 2012. године прихватила и Република Србија. Силе Антанте су тог дана заиста потписале „примирје“ са Немачком. Али, за Србију, то није било примирје, већ последица једне од најблиставијих војних победа у историји.
Наслов и опрема: Стање ствари
Прочитајте још
Categories: Преносимо
…Трећег новембра 1918. капитулирала је Аустроугарска, а српске јединице су прешле Саву и Дунав. Првом српском јединицом, која је прешла Саву и ушла у Руму, командовао је будући писац Станислав Краков….” . Према комунистичким гњидама, “ослободиоцима” Србије, од краја 1944 г. – па све до данас… а њихови потомци владаће Србијом и у бесконачност, тај Краков је током II Светског рата био квислинг, издајник, ратни злочинац, и да су га комунистички гадови ухватили, прошао би као генерал Недић. А Краков је био и писац, новинар, политичар, филмски радник, истински српски патриота, писац не само белетристике, него и изузетно значајне књиге “Живот човека на Балкану”, коју данас нико не чита, а требало би . Истина, ономе ко је прочита, живот човека на Балкану би се смучио и оправдано би покушао да бежи што даље са Балкана, али – то на страну…
@Иоанн Дубињин
“А Краков је био и писац, новинар, политичар, филмски радник, истински српски патриота, писац не само белетристике, него и изузетно значајне књиге “Живот човека на Балкану”, коју данас нико не чита, а требало би”.
Морам да Вас исправим, докторе, читао сам. Пољаци, његов отац је био лични лекар Петра Првог Карађорђевића. Прорекао је да ће му син бити официр, иако је отац желео да буде нешто друго. Иначе, има и цртица о мучењу Пољака од козака, после неуспелог устанка. Црвендаћима са овог сајта, такво штиво није потребно. Њих надахњују успеси необољшевика (ха,ха,ха).
Као ваљда по узору на албански Дан заставе, Ивица Дачић је најавио увођење Дана српске заставе који ће се славити у целом региону.
Све ће тај да предложи, само не да се слави Видовдан.
Лажепразник назван “Дан српског јединства, слободе и националне заставе”.
По сличним принципима је првомајски уранак замени ђурђевдански уранак, за који више људи не знају ни да постоји.
Видовдан, Савиндан и Сретење, темељи националног идентитета, се обележавају недостојно, док се ови новоизмишљени помпезно славе.
Све у склопу пројекта преумљења нације.
У Србији се већ деценијама смењују периоди гушења националне свести и периоди пећинског национализма.
Не зна се шта је горе од чега.
Резултат су потпуно слуђени људи, често подељени у на смрт завађене групе.
У таквој ситуацији било какав напредак је немогућ.
Дан србског јединства, слободе и националне заставе већ постоји и зове се Видовдан, празник утемељен у србском миту, фолклору и историји, празник који се, сем скромног парастоса и понеке академије, не обележава онако како би требало.
Пробој солунског фронта јесте најзначајнији догађај у модерној србској историји, подведен под наметнути, генерични назив, који, суштински, не казује ништа, привидно проширује разлоге за прославу, док, заправо, само скрива истинску величину која се под овим датумом налази.
Тог 15. септембра, тамо далеко, мој чукундеда, Василије, који није знао за мир од почетка Првог балканског рата, пошао је, заједно са још 65.000 својих сабораца, прекаљених у паклу људске природе, кући. Тог дана пробијен је Солунски фронт.
Бокан Драгослав и његови личани обесмишљавају пробој солунског фронта, дају му погрешну интерпретацију зато јер нису њихови преци учествовали у томе. Чак и да су добронамерни, погрешно и штетно то раде из комлекса и фрустрације.