Једини ко није добио (свето)отачку критику, него комплимент – поред самог Синода који сам себе традиционално комплиментира епитетом „Свети“ – то је хрватски народ, пише „Евсевије“
Пресвети Синод је овом објавом све редом ишамарао – и лево и десно, tutti quanti како би се рекло службеним синодским језиком (истим као и у Ватикану), или по србски све по списку!
Властитог епископа Јована Ћулибрка: да је дилетант, којем је због давања „нетачних и крајње произвољних изјава“, „ненаучних и противних историјској истини“, најстроже забрањено да се у јавности оглашава о питању квантитета србских жртава у својој епархији – тачније да се бави савременом историјом властите епархије (то припада научницима, не падобранцима; његово је само да се „моли“, и „да негује хришћанску културу сећања“ – и заборава колико је жртава било).
Затим, Владу Србије и нарочито Ану Брнабић: сече премијерку експерта ђе је најтања (у мозак), јер је колико јуче дала „пуну подршку тиму Музеја геноцида“, на чијем се челу (УО) налази, видимо, осведочени компромитовани дилетант којем је чак и у матичној установи забрањено да се вербално меша у свој посао (иако му није забрањено да настави да узима плату председника УО, од харача цијелог народа).
Онда, другом, отровнијом оштрицом, убада и председника Александра Вучића, наглашено патетично питајући: „Ко заиста у савременој Србији контролише садашњост?“ – имплицирајући да је иже вездје сиј и всја исполњајај Председник такође дилетант, који немајући контролу над државом и њеним апаратом – што подразумева ни над самим собом, будући да упорно нападно тврди да је све под контролом и да брод плови куда треба – кључно доприноси општем беспоретку.
Па онда, пар грубљих отачких заушака властитој благоверној пастви: угледним српским интелектуалцима који су, иако немају највећу хришћанску врлину расуђивања или управо због тога, дали себи за право да држе моралистичке лекције и изричу канонске судове Патријарху српском, Синоду и Сабору СПЦ, а све у име светосавског патриотизма који иначе уопште не разумеју у црквено-православном кључу.
Па онда брутални шамар једном „заслужном“ академику, а кроз њега и целој САНУ: како је нарочито жалосно што он, а подразумева се ни други од мудрих стараца дубоко загледаних у шољице са чајем у које умачу кекс, није кадар да примети нити да очисти ни унеређеност у свом дому, него је, такав „напарфемисан“, дошао у туђу кућу да заводи хигијену.
Затим, издалека, пљуц у јерменску цркву, која је канонизовала 1,5 милион својих мученика (бројем), иако историјске чињенице о геноциду нису утврђене (Турци тврде 200000, педантни Немци савременици традиционално склони да увећају број оставили су податак о 800000-1 милион, део Јермена тврди 2 милиона…): уместо да се „моле Господу“ и „негују културу сећања“ како је правилно, према „ставу Светог Синода“, они се мешају у посао историчара и доприносе контроверзама наводећи спорни конкретни број.
Једини ко није добио (свето)отачку критику, него комплимент (поред самог Синода који сам себе традиционално комплиментира епитетом „Свети“), то је хрватски народ: њих нам Свети Синод представља као „хришћански народ“.
Упркос томе што су реалне свете институције Цркве, Свети Оци, одавно констатовали за римокатоличке јеретике: „Латини нису хришћани“ (Пајсије Величковски); „Јеретици нису хришћани. Хришћани и јеретици немају истог Бога, немају истог Христа“ (Иринеј Лионски).
Тако да је достојанствени Синод, у свом праведном гневу, зашиштавши чак и на Свете, овде успео да и сам себе шутне – у племенити део тела, који га саставља са катедром на којој седи.
И из тога, на концу, происходи и коначна, највећа хула нервозног Свеца (Синода): да нас, православне Србе, „свети мученици јасеновачки позивају на истинско помирење са хрватским хришћанским народом“.
Свети Игњатије Брјанчанинов: О немогућности спасења иноверних и јеретика
„Истинско помирење“ православних са јеретицима, у чину у којем се они признају као хришћани, па још ритуално учињено на костима мученика пострадалих од тих истих Сатаниних инквизитора – било би црна миса. Последња анафора црне ендехазијске литургије започете 1941. великим входом у Јасеновац, и причешће, communion – примање тела сатаниног (које сатанисти зову corpus domini), тела цркве јеретичке, за Тело Христово. То јест, било би то коначно сједињење остатака закланог Народа Христовог са Сатаном.
Стога: Апаге, Свети Синоде!
Коментатор с надимком Евсевије
Categories: Разномислије
Евсевије, падамо ничице пред Истином! Реч (србска) је у Истини, треба је само гласно изговорити.
Да сматрам да Синод и већина владика представљају Цркву Христову, нашу Србску и Православну, одавно би Је се јавно одрекао и престао одлазити у Њене свете храмове за које су моји преци (па и ја) давали скромне прилоге.
Сад разумијем свог ђеда Обрена, зашто је постао комуниста прије Другог свјетског рата. Па је као цијењен домаћин стао на чело одбране свог села, које су и одбранили од усташког покоља. Али га још боље разумијем зашто се није хтио придружити својим „друговима”, који су дошли да вршљају по већ одбрањеним селима источне Херцеговине и убијају све виђеније људе. Већ је изабрао ону другу, уз све мањкавости, исправну страну. Отац Лазар га није упамтио, али је поновио његов подвиг. Па је зато и одликован деведесетих. Славу је увијек славио, иако „попове” и „владике” није баш мирисао. Сад разумијем његов помало ироничан осмјех, када бих се ја препун одушевљења окретао према црквеним оцима сматрајући их скоро свецима.
Црква Србска нису патријарси ни владике. Црква Србска су Обрен и Лазар и сав Хришћански Србски народ. Црква Христова је Патријарх Павле, препознат као светац још за земаљског живота, и многи други свјештеници и мученици.
Риба смрди од главе. Какав је то Синод, који рашчињује и изопштава владику Артемија, а од ћулибрка се благо дистанцира. Ћулибрк и ћулибрци су црквена олигархија. А врана врани очи не вади.
А о влади и држави, други пут. Само могу рећи: „Или они, или ја нисмо Срби.” Нисмо исти. Неко је овдје новоСрбин. Па то и јесте норма у вријеме новонормале. Опрости Боже, ако шта важно заборавих. Ово рекох, да покушам душу своју грешну искупити за нечињење. Опрости Боже, мени грешноме. Амин.
ПС
А о сусједима, вјере латинске, не бих. Да се не расплињавам. Могу само изнијети утисак да многи од горе побројаних „храбро” хрле да се са њима „помире” па да им се придруже. Ако већ не могу као равноправни, оно бар као слуге покорне. Чекајући да им они добаце понеку кост са стола.
Ако сам правилно схватио тумачење у кључу истинољубља, врлог нам брата Евсевија, од силне агапе (зљубави) према богоборним крватима, и, посредно, њиховом представницом у остатку остатака Срба, у лику прајд-господина министарке, наши а њихови епидругови, добише терање (апаге).
Нажалост, још увек само фигуративно.
Амин, Евсевије. Амин!
Питам се стварно, што ту јевађељску љубав ме показаше према брату свом а србском владики Артемију?
Као православни, увек сам поштовао моју истоплемену браћу муслимане, католике, протестанте, јевреје и друге.
Васпитан сам да ценим друге и другачије, да поштујем туђе религије, туђе обичаје, туђе мишљење, туђе обреде, туђе симболе.
Са подједнаким дивљењем и поштовањем сам улазио у цркву Ваведења Богородице у Хиландару, у цркву Св Марка у Венецији, у Сулејманију у Истанбулу . . .
Са болом сам пратио наше верско-братоубилачке ратове.
Стидим се мојих сународника који католике проглашавају “јеретицима” ; који шире верску мржњу – најсмртоноснију болест на Балкану.
Деда, та црква у Венецији је саграђена отимачином од православних. А ти се стиди својих. Аутошовинизам је тешко обољење савременог “Србина”.
Ево, и Председник одмах одговорио Светом Синоду: „Неће туђин никада одлучивати у Србији, то је прошло време“.
Да ли то значи да Цинцарима више неће бити места у црквеној власти у Србији?
Или ће његовом преосвештенству епископу Иринеју бити допуштено да и даље седи у црквеној влади, али без права одлучивања?
Или ће можда за преосвећеног, због заслуга из прошлог времена, бити начињен изузетак?
Ђеде Ђоле,
Претпостављам да си на мене алудовао.
Али ми и нисмо из истог народа – Срб је Христов, значи православан.
Ви, како се стручно каже екуменисти, други сте народ – нисте Христови; ви сте папини, он је поглавар вашег универзума, Summus Pontifex, и глава вашег збора, Caput Ecclesiae.
Ми смо два света, на овој земљи само у кратком сусрету, колико да упознамо једни друге, схватимо разлике и да изаберемо, а потом да заувек раздвојени будемо у животу будућег века.
Знам да не можеш да се не стидиш Светих Отаца Цркве Православне, није лако – и они су од нашег Народа, са друге теби стране.
Знам и да не можеш да не запушиш уши на глас Духа Светога, Који у Писму, устима Апостола говори: „Јеретици неће наследити Царство Божје“.
И сигуран сам – кад би имао малецки капацитет за разумевање формалне логике и мрвицу поштења да признаш истину – да би и ти, под старе дане, могао разумети о чему то говори један од Отаца Цркве, можда највећи (Maximus):
„Јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Чините добро свим људима са пажњом и поштовањем, постајући свима све, по потребама сваког понаособ; али будите потпуно груби и одбојни према јеретицима само у случајевима сарадње са њима или у стварима које подржавају њихову погрешну веру.
Није љубав него човекомржња и отпадање од божанске Љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде.“
Јасно је: оно што је нама Љубав, вама је мржња; и оно што је нама мржња, вама је љубав.
Чак ни ја, признајући да немам љубави, не желим да ти се деси оно што је неминовно, ако се не преумиш док још имаш времена: да те тај стид који сад осећаш према нама са друге стране провалије која нас овде дели, на коначном Испиту душе не однесе далеко од Живота – у огњеној реци Љубави коју си овде возненавидео и назвао мржњом.
ISTINSKO POMIRENJE sa SUSJEDIMA ???
1908 ?
1914 ?
1918 ?
1939 ?
1941 ?
1945 ?
1974 ?
1980 ?
1991 ?
1995 ?
1999 ?
2008 ? Jubilej od 100 godina.
ISTINSKO POMIRENJE sa SUSJEDIMA ???
SLEDEĆIH NOVIH 100 godina ???
ISTINSKO POMIRENJE sa Katolicima Krvatima ???
ISTINSKO POMIRENJE od ANEKSIJE preko DRINE od CERA pa do PRVOG DECEMBRA od BANOVINE preko NDHazije br.1 od Republike Krvatske preko Krvatskog Proljeća od Smrti Poglavnika br.2 preko NDHazije br.2
od Pjevanja PADE BOMBA NA BEOGRAD preko proglašenja Šiptaristana ???
ISTINSKO (PO)UMIRANJE ???
12 “OBLJETNICA” ( za 100 godina ) ???
12 ISTINSKIH DATUMA SEĆANJA VEČITOG ?
12 PUTA svakih 8,5 godina za 100 godina ???
12 PUTA od ISTIH za ISTINSKO ŠTA ???
12 PUTA ISTI rade ISTO ISTIMA ???
Ja se POMIRITI ne mogu NI JEDNOM a kamoli 12 PUTA.
Ja nisam ni dovoljno uman a kamoli pametan da ZNAM i POZNAM šta ZNA i POZNA Srpska Pravoslavna Crkva i Sveti Sinod SPC al’ ZNAM i POZNAM da NEMA MIRA i POMIRENJA sa
onima “NAŠIM” SUSJEDIMA u kojima je
VEČNI NEMIR.
Još od 1054 godine.
Za 31 godinu IDE “TISUĆLJEĆNA OBLJETNICA”.
2054 godina.
“Naši” SUSJEDI još ISTISKE POMIRITELJE mogu prema statistici u proteklih 100 godina IZNENADITI još 4 PUTA manje ili više onako kako su to već RADILI prvih 12 PUTA.
12 PUTA NEMIRA SUSJEDA “naših” prema
ISTINSKIM POMIRIOCIMA.
12 PUTA za 100 godina od PRVIH TISUĆU godina NEMIRA od “naših” SUSJEDA.
Ja se POMIRITI ne mogu NI JEDNOM a kamoli
još 12 PUTA za narednih NOVIH TISUĆU GODINA.
Ja sam SRBIN.
Ja sam MIRAN.
Ja volim MIR.
ISTINSKI.
ISTINIT.
ISKONSKI.
Ja sam SRBIN.
Ne volim da me NEKO DIRA onako RADI MIRA.
Ja sam SRBIN.
Nemoj da me NEKO DIRA.
Onda neće biti NIKAKVOGA MIRA.
Ni za MENE a kamoli za onoga ko me DIRA.
A pogotovo za ONE čija su usta PUNA reči MIRA.
A ustvari glava im je PUNA VEČITOG NEMIRA.
Поштовани @Момчило, не желим да опонирам нити има потребе за тим. У принципу је све разумљиво, само вас молим за нека појашњења. Оставили сте простор за произвољно тумачење која је то била исправна страна? Цитат: “Већ је изабрао ону другу, уз све мањкавости, исправну страну.” Па вас молим да кажете која је то страна? И још вас молим у вези тврдње: “Црква Србска су Обрен и Лазар и сав Хришћански Србски народ.” Не разумем како ваш деда Обрен може бити хришћанин ако се одрекао Христа да би био комуниста / богоборац? То су две контрадикторности које једна другу искључују и стварају конфузију.
@Драган
Поштовани Драгане, мој ђед Обрен се није никад одрекао Христа. Слава се увијек славила у његовој кући. Како су старији причали, озлојеђен неправдама прикључио се комунистичком покрету. Док је радио као сезонски радник, негдје далеко од села. Да ли као члан или као симпатизер, није ми познато. Кад је рат започео, и кад су муслиманске усташе попалиле сусједна села, он је изабран за команданта одбране. Надљудским напорима село је одбрањено. Шта се десило у неким од сусједних села, можете прочитати у Драшковићевом роману Нож. Након неког времена у сусједно село долази Раде Хамовић с партизанима и позива на разговор људе који су учествовали у одбрани мог села, које је било прво на удару. Не слутећи ништа, они му поносно кажу да су бранили Србство, а он их убија. Кад се то прочуло, сељани су се морали примирити. Ускоро се партизани повлаче из села. Колико знам, само су се двојица младића из једне сиромашне куће придружили паризанима. Како се прича, мотив им је био жеља „да се наједу хљеба”. Оба су касније погинули на Сутјесци. Мој ђед је остао да брани село од војски које су наилазиле. Касније су га заробили Нијемци, када је покушао да избави једног младића, иначе рођака. Одведени су логор Земун, тј. Старо Сајмиште. Страдао је у логору на Васкрс 1944. од америчких бомби. Рођак му је преживио. Вратио се у село и све испричао. Након неког времена је умро јер је у логору тешко оболио.
Питате ме : „Која је то исправна страна?”
Исправна страна су биле србске сеоске страже, односно самоорганизовани србски народ. Мој ђед и његова јединица су дјеловали само на подручју неколико сусједних села, које су штитили од усташа муслиманске вјероисповјести. Ако сте гледали филм Глуви Барут, онда Вам је ситуација јасна. По окончању рата, сви преживјели припадници сеоске страже су проглашени четницима, па су или убијени или послати на робију. Под мањкавостима сам мислио на слабу дисциплину, прије свега.
Дакле, не бисте требали резоновати тако црно – бијело. Па и Димитрије Туцовић је био социјалиста, па је храбро погинуо за отаџбину. Да не спомињем четничког војводу Петра Самарџића из Невесиња, који је такође био предратни комуниста. Много људи су усљед социјалне неправде привукле комунистичке идеје. Неки су се касније дозвали памети. Супротан примјер су тзв. „скојевци”. Послије рата су много зла починили.
Надам се да Сте задовољни објашњењем.
@Драган
Претходно појашњење се односи на почетак рата и самоорганизовање србског народа за борбу против усташа. У мом крају усташе су били и војска НДХ и локални становници муслиманских села. Приликом напада на моје село за њима су кренуле и њихове жене, очекујући добру пљачку. А Нијемци су се само спорадично појављивали, не напуштајући путеве.
Временом су се припадници сеоских стража повезали са ЈВО, али нису напуштали село. Село су сачували, уз релативно мали број жртава од којих је једна мој ђед. Црна времена настају крајем рата, кад поново долазе партизани. Бранитељи села морају бјежати у шуму, у тзв. „шкрипаре”. Да им не би дотурали храну, село је исељено. Касније је старији брат мог ђеда (и још неки) одробијао због помагања шкрипарима. Иако није био припадник ниједне војске.
Потпуно сам разумио ваша питања, и надам се и одговорио на прави начин. Многи људи суочени са неправдама, између два зла изаберу веће. Неки од њих се прије или касније освијесте и промијене страну. Мој ђед се, иако је прије рата био заведен слатким илузијама комунистичке пропаганде, ни часа није двоумио када је био суочен са стварношћу. А своје хришћанство је доказао, покушајем да спаси свог младог рођака Ђорђа. Иако је успио избјећи заробљавање, пратио је колону заробљеника и у погодном тренутку се умијешао међу њих. У покушају да наговори рођака да бјежи, док је број њемачких чувара био још релативно мали. Нажалост, овај га није послушао.
Хвала @Момчило ставио сам 👍на оба одговора. Збрку је стварила реч “комуниста” који су се “прославили” убијањем православних Срба.
ПАДОБРАНСКИ ДЕСАНТ ИЗ ПОДНЕБЕСЈА НА ЈАСЕНОВАЦ
(о новом богоштовљу јасеновачких Мученика)
„Велика је бројка Седамсто Тисућа,
За Твог Сина, Дјево, живот положивших,
Преброј их и додај старим бројевима,
Витезова српских у свим бојевима,
Што бранише правду, мреше за истину,
Уздарије србско Твом Васкрслом Сину.“
Не бејах уобичајено дремљив јуче-данас, па узех да прочитам „Службу Светим Новомученицима Јесеновачким“ коју је „по благослову епископа крушевачког г. др Давида (Перовића) и епископа пакрачко-славонског г. мр Јована (Ћулибрка) химнописао проф. Вукосав Илић (2022.)“. Иначе, са разлога духовне хигијене, не слушам новокомпоновану музику, нити новокомпоноване службе, али на ово душенекорисно предузеће навела ме је потоња „оштра осуда ревизионизма“ од стране Светог Синода. Чији је један од уважених чланова управо речени др Давид.
Читању службе, признајем, приступио сам са чврстим предрасудама – имајући на уму прву службу, ону коју је саставио Владика Николај, и насловио је: „Служба Новомученицима српским, Седамсто Тисућа на број пострадалих за веру правoславну и српско име од усташа у Другом светском рату: Ђердан од мерџана“. И имао сам рашта: од Николајеве службе остали су само тропар и кондак – чисто да се фалсификује духовни континуитет (тропар и кондак су као икона, у њима је сажета сва служба која је само њихова амплификација). Па и они мало измењени: Николајево “ српски мученици“ измењено је у Падобранчево „Јасеновачки мученици“.
Све остало је РЕВИДИРАНО.
Донекле разумљиво – Николајева служба и молитва, осим што се директно обраћа мученицима именом Седамсто Тисућа (тако! – великим словом), политички је, тачније екуменистички, некоректна: она на много места врло конкретно помиње оне од чије су руке мученици страдали, као и оне који су наручили убиство, цео духовни командни ланац Христоубиства у православним Србима. Баш као што и све древне предањске службе неизоставно помињу конкретне крвнике (јеврејске првосвештенике, Пилата, два Ирода, Иродијаду, Копрониме…иако не увек по имену).
Илустрација, за оне који нису имали прилике да читају.
Места која уз конкретни идентитет крвника истичу систематски историјски континуитет злочина:
„Магдебурски покољ у германском роду,
Вечер Сицилијска и пожар Хуситски,
Ноћ Вартоломејска у Француској земљи
Што у Риму звона славише с весељем,
Ко закуска то је пред гала вечеру,
Спремљену од Срба закланих за веру.
…
…Ал’ не од Турака, већ папских крижара.“
Затим места која, како Свети Синод каже, „негују културу сећања“:
„У Првоме рату поднесмо страхоте,
Што хришћанско име мраче и срамоте:
Покоље латинске у дивном Подрињу,
Злочин и поругу на српску светињу,
Искрижене људе, обешене жене,
И гомиле живих ватром сажежене.
Ка’но скамењени духом се згрозисмо,
Ал’ рекосмо „браћа!“ и све опростисмо.
Но то беше само предговор грозоти,
Што с’ у Другом рату јави у полноти.
Суседи опаки, јеретици жустри,
Са мржњом у срцу вере православне,
Ударише на вас по наследној мустри…
Нови слој телеса србских Мученика,
На стари се сложи, још неохлађени…“
Помен централе зла (Рима), и филијала (немачких и NDH-независно данкедојчланд хрватских):
„Под туђим окриљем кретоше усташе,
Од главе до пете оружани тешко,
Те одојчад српску и бабе поклаше,
И то дело своје назваше витешко!
Послодавац њихов из пакла се смије,
Такових слугара још имао није.
А за ревност у злу, већ познату свима,
Похвале добише из пакла и Рима…
Напомена о римокатоличком „хришћанству“ и „хришћанима“:
Христос диже вредност човечјег живота
Поврх свих вредности васцелога света,
Следбеници Рима ту вредност снизише,
Испод цене блата човека спустише…
У сукобу праве и неправе вере,
Ви муке поднесте без броја и мере.
О страдалци нови под хумкама влажним,
Победа је ваша над хришћанством лажним.“
Уз цртицу која сажето илуструје етичку суштину система који је породио хрватске крижаре:
„Инославна вера, шарена и глатка,
За велике грехе нађе лека слатка:
Прођи „троја врата“, па згрешио ма шта,
Ил’ пет „Розарија“ и све ти се прашта.“
И на концу не изостаје ни пророчко сведочење о Божјем суду злодела:
„Због једног убиства Каин проклет оста,
Колико л’ проклетство навукоше на се
Што убише Срба Седамсто Тисућа,
На веки проклета остаће им кућа.“
У новој служби ништа ни приближно слично: тамо су само посрбљени клишеи византијске реторике и химнографије, екстензивно напабирчени из разних мученичких служби, и насумично пејстовани у политички коректни патетични рецитал – који би сутра могли скупа да прочитају хрватски и српски бискупи, кад се сретну у молитвеној осмини за јединство хришћана. Или, још пригодније, 2054, на прослави Заборава („великог раскола“).
У новоблагословљеној служби нигде се не помињу никакве усташе, крижари, „браћа“ Хрвати, „хијене“, јеретици, одступници, „издајници стари“, Каиново семе, „Сатанини див јунаци“, Рим амбасада пакла… Штавише, у њој (тачније у акатисту) чак експлицитно стоји да јасеновачки кољачи НИСУ Хрвати: „Они који вас убише исписали су се из сваког народа на земљи“.
И то је та „култура сећања“ на коју упућује Србе Свети Синод поручујући им да не треба да пребројавају мученике него да им се моле – молитвама које им синодлије издиктирају. Док истовремено „са индигнацијом“ осуђује ревизионизам. И управо је та дрскост нарочито одвратна, јер долази из сатанског, несрбског, ругачког духа – с високог места пљује по умовима и душама јер не мари да ли ће или неће Власи да се досете да је управо Свети Синод тај који је СВЕ РЕВИДИРАО у култу памјати који нам је остао од Отаца. И СВЕ ИЗБРИСАО што се односи на помен о духовном идентитету злочинаца. А у питању је злочин чији се духовни смисао не може разумети без спознаје конкретне духовне сфере зла која је нове Христоубице, старе крижаре, породила.
Сваки Србин који би учествовао у овој ревидираној молитви, абстрахованој од истинског историјског контекста у контекст апстрактног страдања, и испеваној (тачније испуваној) у духу екуменистичке „љубави“ и „побожности“, треба да зна: тиме би, скупа са Светим Синодом и Јованом Ћулибрком, слаткобрбљајући њихова лицемерна химнословља, пљунуо и у Владику Николаја и у све оне Новомученике којима је он у Духу Истине испевао молитвени помен. И, скупа са Синодом, избрисао би њихово име из Свете Памјати. Јер њихово име је – Седамсто Тисућа.
И тако би избрисао и себе, скупа са Светим Синодом, из имена србског; јер, пророкује и сведочи нелажно највећи Србин после Саве Немањића: „Ал’ сва србска редом поколења знаће, знаће ваше муке, славиће вам име – Седамсто Тисућа!“.
ПС
И кад смо већ код литургијског имена, словесне Иконе, дигресија о математици.
„(Пре)велика је бројка 700 000“, говоре углас нове усташе и стари партизани, хрватски знанственици и српски научници, јеврејски првоексперти и другосрбијански дилетанти, хрватски бискупи и јасеновачки епископ, потомци кољача и духовно заклани потомци покланих.
Али не каже другачије ни Владика Николај: „Велика је бројка Седамсто Тисућа“.
Иако Цркву није брига шта „научници“, историчари, демографи и ини псилафисти имају да кажу о њеној памјати и њеној литургији. Јер Црква паметује умом Христовим. И једино у уму Христовом је несумњиво тачан број свих пострадалих Њега ради.
Извесно да број 700 000 није аритметички тачан (јер би то значило да је Бог суделовао у усташкој аритметици злочина, зауставивши их тачно на том броју).
Тај број је литургијско име, име на икони, које спаја образ са прволиком у Вечности – попут 20 000 мученика никомидијских или 14 000 младенаца витлејемских (педантни протестантски историчари и демографи су израчунали да број мушких беба млађих од две године у Витлејему у време Христово није могао бити већи од педесетак).
Јер Седамсто Тисућа је број не само фактографски довољно приближан (Владика Николај је говорио о свим умученим од крижара, не само у Јасеновцу), него у духовном смислу сасвим егзактан. Наиме, Срба у НДХ, како сами Хрвати рачунају, 1941. када је покренут њихов из Рима благословљени пројекат „трећину побити, трећину прогнати, трећину похрватити“, било је 2 089 000. Трећина од тога је тачно 700 000 (ко не зна, нека пита математичаре како се заокружују бројеви и шта је то статистичка грешка).
Крижари су, дакле, Богу овако поручили: „Шаљемо ти, на име твоје и у име твојега викара на земљи, од овог пасјег накота, па ти види шта ћеш с њим – 700 тисућа.“
Али, латини су старе варалице, сви то знају, па вероватно и нису послали тачно 700 тисућа. Али Бог није варалица, и платиће им онолико колико они рекоше да у пошиљци има (осим тога, Он суди по намери, не само по резултату људског дела).
То је као кад вам баба-Гоца на пијаци прода кило кајмака, а ви кад дођете кући видите да је кајмак премлад па брзо евапорира, и да га има 934г – али ви сте учинили према дилу, платили сте килограм и нећете се накнадно прегањати око тачне мере.
Бог још већма – Он крижарима свакако неће остати дужан: ако су послали мање платиће колико рекоше, ако су послали више, платиће им ту „меру добру и набијену, и стресену и препуну“ и даће им и напојницу.
Тако да је словесна икона србских Новомученика коју је у уму православних Срба упечатио Дух Истине, а коју је живописао Владика Николај, у сваком смислу беспрекорна – акривична.
И као таква, непрестано подсећајући на договор и изазивајући неконтролисани шкргут зуба, неподношљива свим мрзитељима истине. Које, нажалост, предводи и благосиља Свети Синод – главни иконоломац и духоборац. Оперативци Десанта, мр Јован падобранац и др Давид прашинар, само су слепи извршитељи наређења врховног штаба.
Али договор је договор, крижари су учинили своје, њихови српскохрватски наследници свим силама уговор покушавају да спале и прах расеју („издајници стари и злотвори млади, обоји су сада у истој паради“, потврђује служба), наследници Мученика га имају у памети и срцу и спалити га не дају, а Оригинал је у Руци Божјој.
И Владика Николај га показује свима који имају очи да виде. Амин.
@Евсевије
Ево, и Председник одмах одговорио Светом Синоду:
„Неће туђин никада одлучивати у Србији, то је прошло
време“.
Не помињу се ”полутуђини”, а они су главни извршиоци,
оперативци, чак се труде и да надмаше ”туђине”,
ако ни због чега, а оно бар да буду ”потапшани” по
рамену.
Има их разних занимања: ”падобранци” , ”прашинари”,
”получовеци” (женско ли је, мушко ли је – бем ли га?!), све
доктори и магистри са ”телавивско-ватиканских
свеучилишта”.
Не може се са њим мерити један Николај Велимировић,
који није чак завршио ни седми и осми разред гимназије,
а вртаио се у Србију са два доктората!
Као несвршеном ”основацу” нису хтели да признају
докторате баш ти ”полутуђини” – тамо неки ”падобранци”,
”прашинари”, ”получовеци”, полусвет који и данас хоће,
пошто-пото, да умањи број Јасеновачких мученика,
ни мање ни више него10-оструко, са 700000 на
70000!
Но, пошто је ”оргинал” на Небу, а ”препис” у срцима
потомака Јасеновачких мученика, број се не
може смањивати, мењати – ни на Небу ни на Земљи!
Подсећање, у Петрограду је 2010. године одржана прва конференција о Јасеновцу у Русији. Поред моје маленкости, од Срба су учествовали још проф. Србољуб Живановић и Сима Брдар. Мој реферат се односио управо на богословску мисао светог Николаја Србског у “Ђердану од мерџана”… https://ruskline.ru/analitika/2010/11/06/vatikan_i_genocid_nad_serbami_v_svete_bogoslovskoj_i_literaturnoj_mysli_svt_nikolaya_serbskogo
Ево публиковах тај реферат из Петрограда и на србском језику… http://sabornik.rs/index.php/kolona-urednika/2780-ulogavatikanausrbociduposvetomnikolajusrbskom