Солунски фронт као једна од раскрсница у историји српског народа: Слом Нијемаца за само 45 дана

На вијест да су Бугари потписали примирје у Солуну, њемачки цар Вилхелм Други упутио је телеграм бугарском краљу Фердинанду пун жучи: „Исход рата одлучило 62.000 Срба. Срамота!“

Регент Александар и војвода Мишић осматрају почетак напада. Фото: Дневник генерала Д’Епереа

Од почетка Карађорђеве буне 1804, цијела историја српског народа посијана је судбоносним раскрсницама, за које се не зна која је значајнија, а у већини случајева ни ко их је све ту поставио – написао је својевремено Милорад Екмечић.

У раздвајању тих судбинских тачака свакако да једно од значајних мјеста заузима пробој Солунског фронта.

Ово велико раскршће, посматрано са временске дистанце, дешавало се у сплету крупних догађаја у оквиру савезничког блока Антанте. Фебруарска, а потом Октобарска револуција у Русији условиле су повлачење милионске руске армије из борбе. Њемачка и Аустроугарска, послије Брест-литовског мировног споразума сада са већ Совјетском Русијом, одједном су добиле 75 слободних дивизија. Дотадашња импозантна надмоћ Антанте у војним ефективима прешла је на страну Централних сила.

Овакав развој догађаја само је подгријавао сталну дилему присутну у влади Велике Британије – „подржати Србију или је препустити вуковима“. У страху да ће Берлин и Беч слободне трупе са Источног фронта усмјерити ка Балкану, у Лондону су предлагали да се солунско ратиште потпуно затвори и тај простор препусти Централним силама.

Та идеја је одбачена захваљујући француском предсједнику владе и министру рата Клемансоу, који је био заговорник става да се трупе Антанте у Грчкој припреме за одбрану и оспособе како би могле сломити сваки напад непријатеља. Имајући у виду британско противљење свакој офанзиви на Балкану, француска и српска влада, у тајности од осталих савезника, у јуну 1918. доносе одлуку да отпочну припреме за дејства. Циљ је био да се Бугарска избаци из рата и створе услови за надирање према сјеверу, македонској котлини и Србији. Али, Британци ће само мјесец дана доцније „провалити“ ову закулисну игру. На сцену поново ступа предсједник Клемансо и успијева да увјери колеге у Лондону да се ради о припремама за локалну акцију на српском дијелу фронта, ради побољшања положаја српске војске.

Главнокомандујући Савезничке војске на Солунском фронту генерал Гијом одликује војводу Бабунског Легијом части почетком 1918. (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)

Када је ситуација била зрела за почетак напада, Енглези су се дуго одупирали да дају сагласност. Најзад, кад су 9. септембра дали сагласност за почетак офанзиве, начелник Империјалног генералштаба генерал Вилсон није пропустио да изјави: „Ако Срби претрпе неуспјех, нека не рачунају на нашу помоћ за поправљање ситуације.“

Коначно је дошао тај дан који су српски официри и војници са нестрпљењем очекивали три године. У вечерњим сатима 13. септембра 1918. у свим јединицама је прочитана наредба Врховне команде, коју је потписао војвода Мишић:

„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом: од брзине продирања зависи цијели успјех офанзиве. Та брзина је у исто вријеме и најбоља гаранција против изненађења од стране непријатеља, јер се њоме постижу растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге.“

А завршена је ријечима: „Јунаци, напред у отаџбину“. Пут у отаџбину је водио кроз бодљикаве жице, кроз челичну завјесу куршума и бетонска утврђења непријатеља… У раним јутарњим часовима 14. септембра почела је снажна артиљеријска канонада по непријатељским положајима, која је трајала пуна 22 часа. Топовска рика и заглушујуће експлозије граната, које су разарале бугарске препреке, заклоне и склоништа, стварале су утисак „ко да се планине љуљају“. У току ноћи, уочи главног пјешадијског напада, на осматрачницу Врховне команде, на Јелаку, изашли су врховни командант регент Александар и начелник штаба Врховне команде војвода Мишић, одакле су пратили артиљеријску припрему пробоја и ток напада пешадије у јутарњим часовима 15. септембра.

Шест дана касније, 21. септембра, када су српске јединице су већ овладале Вардарском долином и раздвојиле њемачку и бугарску армију у размаку од 50 километара, из Париза стиже изненађење. Предсједник Клемансо наредио је генералу Д’Епереу да ограничи офанзиву и да се ударни дио француских и британских јединица повуче ка Западном фронту. Ову загонетну наредбу историчари до данас нису успјели да дешифрују. У том тренутку фронт у Европи ни на једном пункту није био у критичној фази или у дефанзиви.

Регент Александар два пута се тог дана у Солуну срео са генералом Франшом Д’Епереом, захтијевајући да се офанзива настави. Главни командант Солунског фронта се на крају сложио са будућим југословенски краљем. Међутим, савезничке трупе су, такорећи, и даље стајале на полазним положајима. Свесна да би у таквим околностима свако оклевање водило у пораз, српска Врховна команда је, не сачекавши да се трупе снабдеју храном и муницијом, наредила да 1. армија и 2. армија, не обазирући се на заостајање савезничких трупа, надиру ка бугарској граници.

Начелник штаба војвода Мишић био је свестан величине тренутка: од даљег напредовања, поручио је командантима армија Бојовићу и Степановићу, зависи исход рата. И заиста, три дана послије наредбе Клемансоа бугарска влада је, 24. септембра, закључила да није могуће задржати српске армије у њиховом напредовању према бугарској граници и да је рат изгубљен. И шаље парламентарце у Солун да моле за мир.

Српске војнике није више било могуће зауставити. 29. септембра ушли су у Скопље и растурили бугарске јединице. У овим околностима, бугарска влада поручила је својим парламентарцима у Солуну да потпишу акт о примирју. Према том уговору, четири бугарске дивизије које су се тада затекле западно од Скопља разоружане су и задржане у заробљеништву. Друге двије дивизије, које је српска 1. армија заробила код Куманова, такође су разоружане, а људство упућено у Бугарску.

Стеван Гајић: Посета немачког канцелара слична ултиматуму Аустроугарске 1914. или Хитлеровом 1941. године

На вијест да су Бугари потписали примирје у Солуну, њемачки цар Вилхелм Други упутио је телеграм бугарском краљу Фердинанду пун жучи: „Исход рата одлучило 62.000 Срба. Срамота!“ А Фердинанд је абдицирао и побјегао из Софије у Берлин.

Француска врховна команда, 1. октобра, у извјештају парламенту своје земље пише: „Балканско полуострво је од 15. септембра постало бојиште од главне важности. У року од десет дана сломљена је војна моћ Бугарске. Бугарска влада је 25. септембра била присиљена да хитно затражи примирје. Посљедице ових догађаја изгледа да су одлучујуће у погледу исхода и трајања рата.“

Извјештавајући Врховну команду о избијању 2. армије на Вардар, војвода Степановић је кратко саопштио: „Овим је завршен стратегијски пробој непријатељског фронта.“ Начелник њемачке 11. армије генерал др Петер Кирх је још краћи: „Овом побједом Срба извршен је продор у њемачку тврђаву“, наводе Новости.

У својим мемоарима британски предсједник владе Лојд Џорџ писаће доцније да су се Бугари храбро бранили, али да нису могли да се одупру Србима, које је прожимала „жудња да се дигну и баце на непријатеља и да најзад прокрче себи пут натраг у своју земљу. Њих је предводио један од најспособнијих генерала овога рата, војвода Мишић. Налет Срба на непријатеља, који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига у овоме рату.“

Заплетене у беспутној Македонији, савезничке трупе су се споро прегруписавале. Али зато је српска 1. армија, ојачана Коњичком дивизијом и француском Коњичком бригадом, хитала према Нишу, остављајући далеко за собом све савезничке трупе. Лесковац је ослобођен 7. октобра, а два дана касније Армија је избила пред непријатељске положаје јужно од Ниша, удаљена 180 километара од осталих савезничких снага и српске 2. армије. Генерал Д’Епере се забринуо за њену безбједност и српској Врховној команди у Скопљу послао телеграм: „Прва српска армија срља у авантуру и она ће компромитовати цијели наш успјех, зато апсолутно обуставите њено даље напредовање ка Нишу.“

Међутим, Врховну команду није поколебало ово наређење, нити бројност и техничка надмоћ противника. Прва армија је, гонећи у стопу разбијеног непријатеља, незадрживо надирала према Сави и Дунаву. Тачно 45 дана од почетка побједоносне солунске офанзиве, 1. новембра у 10 часова, војвода Петар Бојовић је на челу Дунавске дивизије ушао у Београд. Напаћена престоница Србије, која је претрпјела велика разарања и чији су житељи тешко страдали, дочекала је своје ослобођење.

Станоје Стојковић: Заборављена српска војна гробља из Првог светског рата – Кајмакчалан

Њемачко-аустроугарски штабови рачунали су да ће српске јединице, послије великог удаљавања од својих база и због порушених комуникација, успорити напредовање.

Међутим, оне су те тешкоће брзо савладале благодарећи свестраној помоћи становништва, које је пред своје ослободиоце износило и посљедње залихе хране сачуване послије трогодишње окупације. „Све што је остало од становника у Србији – старци, жене и дјеца“ – забиљежио је француски капетан Дега – „све се то стављало нама на располагање. Они преносе наше телеграме и наредбе, они нам служе као извиђачи, у тој земљи сваки становник је истовремено и војник“.

Опрема: Стање ствари

(Патриоте Српске, 23. 10. 2022)



Categories: Противу заборава

Tags: , , ,

Оставите коментар