Славица Гароња Радованац: О збирци песама „Страдање“ Јелене Ковачевић

Јелена Ковачевић је испевала уистину узбудљиво, снажно и високо естетизовано дело – управо оно недостајуће у савременој књижевности – дајући наду, да то није само тема једне генерације, већ и свих будућих, младих генерација

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Нове песничке збирке (као и проза) о геноциду над српским Народом у Независној Држави Хрватској с документом као основном подлогом настају као књижевна дела о догађајима о којима нема више ко да сведочи (Јан Асман)[1], а да нема документа, не би се више ни веровало да су се стварно догодили ти трагични догађаји. Сведока више нема, или последњи нестају, јер су геноцид преживели као деца.[2] Стога, као веома пријатно изненађење делује збирка, у целини посвећена српском страдању, под  једноставним  насловом (Страдање, 2021)[3], младе песникиње Јелене Ковачевић (рођена је 1988. године у Бајиној Башти). Не припадајући нити простору нити директним потомцима страдалника, дакле, без утицаја из непосредног окружења и сведочења, Јелена Ковачевић представља ону охрабрујућу најаву младих генерација и уметничких стваралаца који доживљавају универзализацију бола, као заједнички, односно, свесрпски етички и естетски порив. Дубински доживљај колективне трауме ова млада песникиња преточила је из докумената и која је онда – снагом песничке имагинације, али и дубоке емпатије и моралне потребе, преточила у поезију високе естетске вредности – користећи притом различите позиције, врсте исказа, остварујући врхунску иновацију овог подухвата, а то је – давање гласа и имена свакој жртви, у једном трајном, књижевном облику. Дати право жртви да сама проговори о себи, о свом страдању, као и именовати је (из свих ових сувопарних извештаја, који и даље остају да чаме у мраку архива), удахнути им нови, овог пута песнички и стога трајан живот, најмање је и последње што се може учинити за огроман број неопојаних и несахрањених српских жртава, које су на најсвирепији начин страдале од усташке руке у Другом светском рату. Језик и речи ипак најдуже памте, чак и када су бројни споменици „ЖФТ“ из периода Народноослободилачке борбе, са уклесаним именима, по Хрватској данас порушени.[4]

И док поезија Милана Комненића представља први (закаснели) систематизовани песнички одјек на српско страдање у НДХ  током Другог светског рата, а сонети Мирослава Максимовића (позну) личну трауму и бол уздигнут на универзалну раван, поезија Јелене Ковачевић је персонализовано опевање бројних докумената о том страдању – валоризујући и неке већ  познате песничке поступке, али стварајући и потпуно нове. Свака песма, испевана над документом, глас је једне жртве, дат различитим версификацијским решењима, позицијама и перспективом. Искорак у овој теми (мада су и претходници били у тесном дослуху са документарним чињеницама), јесте изворни текст документа који се доноси паралелно уз песму. Тим поступком присуствујемо јединственом процесу у литератури: како детаљ узет из живота (овде често смрти) постаје прворазредна литерарна чињеница, повод за читаву песму, односно угао из којег се сагледава збивање и трагичан (трауматичан) догађај, често у космогонији библијског страдања.

Фото: Ђорђе Мамула

Био је потребан висок степен емпатије да настане оваква књига. На предлошку докумената на која је у истраживању наилазила (и које и прилаже паралелно уз песме),  Јелена Ковачевић је испевала  41 песму различите форме и версификацијских облика, песничких поступака и позиција лирског субјекта, у којима варира и у језику завештава злочине извршене над Србима у: Петрињи, Јајцу, Јасеновцу и Сланом, Глини,  Двору на Уни, Требињу, Милошевићима и Старом Броду на Дрини, Босанском Петровцу, Пребиловцима у Херцеговини, Босанском Броду, Суњи, Гламочу и Босанском Грахову, углавном од првих месеци по успостављању  усташке власти и НДХ 1941. године све до 1944. године.  На песничку инспирацију није утицала бројност или масовност злочина – злочин је злочин – већ је предмет песничке пажње био специфичан детаљ или судбина – попут страдања две девојке из Босанског Петровца или убиство осморице Срба сељака, или покољ неколико хиљада жена и деце код Старог Брода на Дрини или бачених по јамама Херцеговине. Појединачне, индивидуалне судбине остале су само именом и презименом забележене у овим већ пожутелим документима, а стиховима  Јелене Ковачевић су оживљене и уметнички уздигнуте на пиједестал вечног живота. Испеване у првом лицу (у мушком и женском роду), а често и у неутралном, надличном односу, избором карактеристичног детаља, створена је динамична песничка збирка, у којој се у овој „естетизацији ужаса“, смењују увек нови и никад стереотипни мотиви. Тај поступак је нарочито видан у једној од првих песама „Испраћај“, насталој на основу документа о Покољу на Грабовачкој пољани (Петриња), већ 24. јула 1941, када су усташе, у позиву за „покрст“ (17), на превару побиле око 1.200 мушкараца, од 16 до 60 година, организујући то као „пир“ (17), уз алкохол, с  „тамбурашким оркестром и женском певачком групом“ (!), „у свечаним шокачким ношњама“ (17), иживљавајући се нарочито над солунским добровољцем Ђуром Штековићем и „одраним учитељем Матијевићем“ (17) (сведочанство седморице именованих, преживелих сведока). Поенту ове песме чини чисто ликовни, али дубински симболичан призор црног коњаника „с повијеним телом према коњској гриви, и камом у испруженој руци“ (17), који за песникињу прераста у симбол свеколиког, апокалиптичког зла, једног од четири јахача Апокалипсе, које ће антиципирати свеколико зло које ће се српском народу у НДХ тек догодити: Црни јахач на црном коњу галопира и дели пиће распеванима. / Не пије се у помен мртвима, за живе се пије, за испраћај. / Црни јахач по мртвима каска и баца лешеве паса по српском гробу / а коњ црни уз своју ногу вуче огуљено тело човека. (16) Овом злочину је посвећена и песма „Поље“.  Уводна и завршна (рефренска) слика уоквирују читав песнички проживљени злочин. Поремећена је и природа, која због непојмљивог људског зла више неће бити иста: Овим пољем не тече река, траве више на њему нема, / остала је тврда земља крвљу расечена, ископана јауцима човека. / Закопана су у њој тела / Расла је овде трава и на њој су седели људи… (18)

Јелена Ковачевић: Страдање

Документ (сећање) о Јасеновцу Милка Рифера песникиња је преточила у два „писма из Јасеновца“. Из обимног исказа Комисији за ратне злочине, песникиња издваја само два, карактеристична сегмента: глад и одвођење људи (да „пеку пекмез“ у Међеђи), у ствари на масовну ликвидацију на Градини. „Прво писмо из Јасеновца“ већ прелази у лични исказ (који ће, веома успешно и често, песникиња употребљавати у читавој збирци). С мало средстава ефектно је осликана свакодневница логораша: Навикао сам да гладујем, није страшно. / Једем нељуштене и гњиле кромпире, / пушим суво врбово лишће у новинском папиру, / не перем се и пијем прљаву воду, само у подне и ако заслужим. / Навикао сам да разбијају главе, / док око казана витлају батинама на све стране… // Али кромпир ћу ипак да украдем / да ми навуку омчу око врата,  / да затворе врата пакла на којима стоји репат, дивљи и крвав / човек није а од човека. (20)

„Друго писмо из Јасеновца“ такође је дато у саркастичном и иронијском кључу: Шљиве су ове године добро родиле. / Старији и физички слабији позвани су у Међеђу пекмез да готове. / Хвала им. Наду повратише сто два логораша… // Дрвеће се зеленило. То није било дрво шљиве. / Уместо казана отворена је јама ручно копана. (23) И на основу документа о Логору Слано на острву Пагу песникиња испева изузетну поему „Блажени су жедни“. У раскошном, химничном тону, у колективном – ми исказу, приказана је сва страхота заточеништва и тихог умирања од жеђи: У камен, на камен, међу камен бачени смо суви, каменом озидани. / Врх камена Сунце не залази и тела нам на камену овом суши. / Воде овде нема за грло и очи, а иза или испред, море се разлива у води. / Да бар можемо не чути, не бисмо сву тежњу у капљу једну слили / жедни. (34)

Јелена Ковачевић: Друго писмо из Јасеновца

Женски принцип  је присутан у овој поезији, јер су жене биле и најчешће жртве усташких погрома (заједно са децом).  Дајући глас и име женским жртвама, Јелена Ковачевић је антиципирала нову (женску) перспективу у сагледавању теме геноцида над српским становништвом на територији НДХ: Из лакта десне руке Милици крв капље. / Не боли је, она запомаже, / Муж ми је жив у штали сагорео… / Зорки Богојевић из десног кука крв се разлива. / Не боли је, она рида. / Мајка ми је убијена и у наручју њеном брат шест година стар… / Зорки Дракулић из леђа крв цури. / Не боли је, она цвили, / Отац ми је заклан… / Из вилице крв Босиљци се пролива, /Не боли је она кука, / Ујак ми је убијен и рањена сестра Ана… / Нагорела је глава, рука, кук и ноге Зорки Подунавац… Брат ми је Драган у штали жив сагорео… („Бројалица“, 28). Песма је настала на основу документа о страдању Срба у селу Шушњару (Глина), 19. новембра  1941, с поименичним сведочанствима преживелих жена и врстама њиховог рањавања, те навођењем изгубљених чланова породице. Не случајно, чак пет песама у наслову имају име мајке. Тој групи припада и пролошка песма, на почетку збирке („Са Мајком“), која се у дубинским слојевима може читати и као молитва Богородици утешитељки, а и као злочином поремећен најсветији земаљски принцип – принцип Богиње Мајке, Мајке Земље: У очима твојим дубине су несагледиве / и теку кроз њих и реке и потоци, из њих светлост извире. / У мраку овом љубичасто небо диже се и плави се као да свиће. // Не додирујеш ме. / Да се не уплашим и побегнем. / Мајко блага, не плашим се, само ми је срце пуно рана. / Мајко, зацели ме… // Блага, колико снаге у твојој благости има, / поведи ме Мајко, путем твога Сина. (13) Управо рањавање или уништавање материнског принципа, као неопростив грех, још од античке Грчке (Ериније које јуре Ореста), преноси се на сегменте сурове историје Другог светског рата, када је вишеструко повређен овај свети принцип и над српским мајкама. Тако је у песми „Мук мајке над водом“ опеван злочин приликом транспорта у Јасеновац на скели Лоња преко Саве, када је Ана Вилић, трудница од 29 година и њено четворо деце (Богдан – једна година, Даница – две године, Јела – пет година и Миле – шест година) терана да баци своју децу у реку, а када је уместо њих сама скочила, за њом су усташе побацале и сву њену децу. Жртви је дато у овој песми право да говори, да искаже свој бол и патњу у граничној егзистенцијалној драми из које није било излаза: Проклета је ова вода на чијој сам обали радо сневала / ухватила је пар мојих снова и у катанце увезала, / смрт ми је још тада наменила… / Проклета је ова скела што неће да се сруши / да се спасем нечовека који ме сатима мучи, / гони да своју децу са скеле у воду спустим… / Прекрстим се па подигнем дете / прво, друго, треће, четврто. / Држим их дуго изнад воде, / наглас не говорим: „Узми ме, Боже“ (39)

И злочин у Старом Броду на Дрини (код Вишеграда), добио је поново свој песнички одјек (уз Милана Комненића). У песми „Пред Дрином мајка“  мајка се нашла пред истом, стравичном дилемом: Морам децу да спасим. Да ли, Боже, у Дрину да их бацим? / Да ли ја да се пустим, Твојој вољи децу да оставим? / Да их гурнем, знаћу где су. Па ћу и ја у Дрину за њима. / Али се плашим да их никада више видети нећу. / Још мало да их гледам. (45) Све наглашенији је молитвени тон, јер жртва пред ужасом покоља има само још Бога са собом.

Јелена Ковачевић: Пред Дрином Мајка

И циклус најмасовнијих покоља Срба, бацањем у јаме,  добио је овде исказ кроз женски глас и кроз матерински принцип. Он је иновативан у односу на већ високе поетске домете на ову тему. Тако је песма „У јами“ по проживљености можда и најснажнија у читавој збирци и представља монолог жене (још живе), бачене заједно са својом децом: Пала сам на дно јаме. Мислим. / Можда је ово кост што ми се каменом чини. / Да није ових јаука и јецаја, последњих издисаја и удисаја / можда бих се одморила у овом мраку, можда бих заспала, / поверовала да сам само сањала крваву бајку. // …Знам, деца су ми овде негде. Чујем их, чујем како плачу. / А ја бих само у сну да ме нема… // А одозго крв и даље лије. Уста ми суши. / Не могу глас да дигнем. Деци лаку ноћ да пожелим. / Пипам своје ране. Седам убода. Не могу даље. / Да кренем, да се из крви извучем, / под небом, на земљи да умрем, не под човеком. // Ваљда ће сан убрзо доћи, ваљда ћу моћи да сањам… / Боже само да заспим. Очи да ми више не виде дана… (41) Ова, као и песме „Звона звоне од девет до шеснаест и тридесет“  и „Мајка“ , настале су на основу документа о вађењу лешева Срба из јама код села Придворци (Требиње), 6. октобра  1941. године. Апострофиране су мајке чији су синови страдали у јами, а материнска је љубав толика да је срећна да јој је враћено макар и тело мртвог сина, што чини ову песму једном од најпотреснијих. Друга песма даје слику мајки у црнини, што је и било основно обележје бројних наших жена након Другог светског рата по Славонији, Банији, Лици, Кордуну, Босни и Херцеговини: У овој земљи само су мајке остале. У црно мајке завијене. (44) Женски глас проговара и о покољу у селу Драксенићу (Поткозарје), на православну Нову годину, 14. јануара 1942. године: Запалила сам свећу у кући за мртве и живе (61), са опеваним сегментима докумената о затеченим и побијеним, углавном женама са децом. У том смислу, посебно је потресна песма „Приче мајки из Пребиловаца“: Ми нисмо успјеле побјећи. / Преклињале смо, кукале, клеле. / Када се нисмо отеле, мирно, у колони ка школи смо кренуле. / Повела сам и ја дијете. (80) У личном исказу жртва приповеда о убијању детета, силовању, потом бацању у јаму, с продуженом историјском перспективом, пренето и на наше време и „двоструку смрт“: И када смо умрли изгледа да нисмо били мртви. / Можда и нисмо умрли па су за сваки случај јаму забетонирали. / Пола вијека нас није било / као да никада ни живјели ни умрли нисмо… Па нам кости у ваздух дигнуше, смрт да нам утврде / и мртвима потврде да се не враћамо. Ми мртви одавде не идемо. (81) На основу документа о страдању Милице Михић у селу Поплату  (Столац), 30. августа 1941, сцену силовања песникиња такође даје у личном (женском) исказу и вишеструкој поруци, у песми „Васкрсење“: Руке и ноге су ми држали, над телом се смењивали. / Ништа нисам осећала, хтела сам да умрем. / нисам хтела да преживим… // Камењем ме затрпали… / Остала сам под камењем мртва и сама. / Није ми било жао живота, само што ми моји неће знати гроба…(71) Међутим, неочекивано у језику и песми, као кроз хришћанско веровање у чудо (Васкрсење), у последњој строфи се употребљава апострофа:

Али камење полете са земље и ја устадох без крви и рана,
па сам кући кренула својима, да виде да жива сам, да јавим
устајемо из рака, из јама, из пепела се дижемо,
они су мртви, из гроба њих нема ко дићи. (71)

Таква је и песма „Исповест“ , такође дата кроз женски глас, у наглашеном исповедном тону: Немам суза више. Исплакала сам све своје празнине. (53) И остале песме о злочинима усташа  – „Чојство“, као иронијски интониран наслов на Зверство гимназијалца Давида Прше над старцем из села Хргара код Бихаћа, јул 1941. (77) Такође са иронијским отклоном песма „Повратак кући“ (78-79), приказује у личном исказу призоре након покоља у селу Црквени Бок, 1941. У функцији приказивања да се и природа након таквог злочина побунила настају стихови: Воде нема. Са извора тишина силази, потоци и реке не теку… Траве нема. По земљи пустош се утврдила и камен исушио. / Ништа није живо, овде само крв куца. ( „Покајница“, 84)

Песнички поступак, који се све више ближи религиозном тону, постаје доследна молитва жртве као једини спас за душу и излазак из телесних мука. Дубоко личан и интиман, овај глас даје нови фон збирци: Стојим на ливади и чекам. Затворила сам очи. / Знам, око мене падају тела. Косач коси. Косач прилази ближе. / Само да је коса довољно оштра да под замахом једним тело легне. / Молим те, Боже, дај му руке спретне. („Молитва пред косидбу“ 37) Песма је настала на основу документа о покољу у селу Которани (Двор на Уни), 22. августа 1941, где је око 200 муслиманских усташа побило 26 тежака. (Љубан Боројевић, сељак из Которана пронашао је 26 лешева које је поменута група косама поклала 39). Страдање Смиље Тубић и Босе Смиљанић у Босанском Петровцу (јул-август 1942), уноси у ову поезију у потпуности молитвени тон. У моралном преиспитивању у песми о овом догађају („Верујем, Господе, помози неверју мом“), дубока је песничка запитаност над оправданошћу оволике жртве и некажњивошћу злочинаца: … Донеси Смиљину главу с једног краја села и десну ногу са другог / па јој их стави на изгорело тело када га из пепела дигнеш на прагу њеном. Самовоља ђавола овом земљом хода. / Дођи, Господе, руке му посеци, па рупе Боси попуни, /  на 17 места ножем су је изболи… Не дај, Господе, да се оваплоти неверовање моје. (49) У истом молитвеном тону је и песма „Глуви и слепи“ (Боже мој, где си нестао? (47)), чиме је отворен одговор на питање – одакле оволика мржња? – који ће песникиња пронаћи у следећем циклусу песама, у којем се опева покрштавање православног живља, односно апострофирају највећи усташки кољачи, који су често били католички свештеници (фрањевци), верски фанатици. Уз документ о одвођењу у логор Јасеновац (1942) Срба из села Ивањски Бок, Црквени Бок и Стрмен (Суња), дате су песме у изразито молитвеном тону: „У цркви“, „Да буде воља Твоја“ и „Пут“ из које су следећи стихови: „Нећу се дати. Срце моје у молитви ће сагорети… Немоћ удавићу молитвом и Твојим именом подићи ћу тело / и ходаћу и видећу светло / и пред светлом пашћу да устанем у вечност. (59)

Јелена Ковачевић: Верујем, Господе, помози неверју мом

Нема сумње, по доласку на власт и након оснивања Независне Државе Хрватске (1941), затирање православља био је основни, фанатички циљ Анте Павелића и усташког покрета, који су одмах (и то веома успешно) почели да спроводе у дело. Покољи наивних сељака су вршени или у православним црквама или на велике православне празнике. Стога је и природан прелазак у овој поезији на чисту, сакралну и религиозну поезију, у којој дух превладава материју, а вера и душа (п)остају бесмртни, упркос убијању и мрцварењу тела. То је евидентно у песми „Бесмртни“ (на основу документа о покољу у Бјелој Гори код Требиња, 20. јуна 1941): Убијали су нас. Нас осморицу. / Два брата рођена од Лазара и два од Бошка из рода Ђурића… Али нас не могоше убити. (65) (Сваки од убијених био је отац по четворо, шесторо и деветоро деце. И поред описа њихове телесне смрти, њихов пркос и дух све превазилази: Нису нас могли убити, крв смо ми утврдили. / Ми ћемо живети. (65) На исти начин, молитвеног тона је и песма „Пред Твојим ликом“ о страдању Срба из Јајца (септембар 1941). Најзад „Свештеникова молитва“ је изузетан поетски исказ (дат, такође, у првом лицу), о стравичном мучењу свештеника Ђорђа Богића, рођеног у Пакрацу, пароха из Нашица, свирепо убијеног 17. јуна 1941: Не тражим да ме патњи ослободиш, не молим да ме у њима не напустиш. / Знам да си са мном за ово дрво завезан. / Молим Те, њима муке олакшај… И молим се, Господе, отвори им очи да Те виде када те ја не показах.“ (69)

У том смислу, и последња песма у збирци, носи, не случајно, наслов „Завештање“. У њој све поморене жртве поручују: За нама не плачите, / за њима закукајте и не престајте кукати… Молите се и не престајте се молити, / нису они нас побили, они су себе уморили и у гробове затворили / да их Господ не види и име им не викне. (88) Дакле, у обрнутој перспективи треба сагледати жртву и злочинца: сажаљевати џелате, а уздизати жртву. И вероватно, у непрегледном мноштву архива, докумената, остало је још много заборављених, неиспричаних прича, имена и људских судбина. Да ли се о жртвама тако недопустиво дуго  ћутало јер су биле цивилне, углавном жене и деца, неважније од војних? Овом збирком Јелена Ковачевић је управо категорији најрањивијих, невиних (нејачи над којима се посебно иживљавало фанатичко усташтво) дала име и достојанство. Забранила заборав.

Јелена Ковачевић је испевала уистину узбудљиво, снажно и високо естетизовано дело – управо оно недостајуће у савременој књижевности – дајући наду, да то није само тема једне генерације, која је преживела геноцид или оне која је слушала о њему, већ и свих будућих, младих генерација, које су, дакле, одлично схватиле и ишчитале из документарне грађе сав ужас постојања у једном времену, а имајући, пре свега, велики таленат да кроз уметничку форму уздигну ту спознају до универзалних висина и хуманистичких вредности. Ова поезија је стога  важна – да много више младих људи сазна о српском страдању, да добије свест о томе и кроз стихове Јелене Ковачевић доживи емпатију,  добије поуку и сазнање о колективном, националном бићу и његовом удесу/трауми.

Из чланка Славице Гароње Радованац,  Дати име и глас жртви – колективна траума и тема геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској (1941-1945) у савременој српској књижевности (На примерима три збирке савремених српских песника – Милан Комненић, Мирослав Максимовић, Јелена Ковачевић),  Култура, бр. 172, стр. 53- 82, Београд, 2021.


[1] Po Janu Asmanu ,,četrdeset godina je markira prag epohe u kolektivnom sećanju… Nestaje jedna cela  generacija svedoka koja pamti najteže zločine i katastrofe u analima ljudske istorije.“ Asman, J. (2011) Kultura pamćenja, Beograd: Prosveta, str. 7.

[2] Напомињемо поново изванредан документарац Ивана Јовића ,,Завештање“ у којем је методом интервјуа сакупљено сведочење око 90 испитаника – некадашње деце-логораша из Старе Градишке и Јасеновца, који су преживели усташку страховладу и покоље, у којима су изгубили по више десетина чланова својих фамилија.

[3] Ковачевић, Ј. (2021) Страдање, Бања Лука: Удружење Јадовно. Поред стихова су у загради наведене цитиране стране према овом издању.

[4] То је последњи цивилизацијски чин пред заборавом – да се о нечијем постојању и укинутом праву на живот забележи барем име и презиме. И стога нису случајне бројне монографије последњих година, у којима последњи прегаоци убрзано (пред заборавом), свесни ограничене трајности сопственог века, пописују жртве свог краја, свог села (док још има живих сведока и памћења). То је једино што је преостало.


Прочитајте још



Categories: Аз и буки

Tags: , , ,

Оставите коментар