Поводом збирке песама Јелене Ковачевић „Страдање“, УГ Јадовно 1941, Београд–Бања Лука, 2021.
Фото: Ђорђе Мамула
Шта би човек овде могао смислити и написати? Како раздвојити ужас овога страдања од ужаса ове песничке истине и њене величине? Јелена Ковачевић је „изручила“ трагедију на хартију и онда својом поезијом прошла до дна – јама, дупљи, очњака, кљова… џелата и жртава, али и до Бога, у ствари до свега и до свачега што врхунац, песнички и мученички дају један другом овде!
Ове песме су „само“ истине, али ове „песничке“ истине могу многога учинити (са)песником и сапатником ужаса који се овде излива у невероватном рукопису. Јелена слика, црта, разлистава теме својим наоштреним алатом: језиком, осећајем, језом која „гази“ свуда!? Кад сведочи, запомаже, моли и преклиње, све јој иде глатко, свако лице и свако сечиво се „види“ како и изгледа, а песникиња само кроз филтер свога израза листа своју страшну мајсторију. Оне су пуне дешавања, ова поезија описује, али не пада, не понире, не губи нит ни јачину израза. Њена снага и силина може се изразити стихом: „остала је тврда земља крвљу расечена“, а емпатија стиховима: „навикао сам на смрт да гледам као на ћар“ или: „Мирисом глад би се удавила, чини ми се“! Ужас додирују речи које песникиња и овако изговара: „Нећу стати, ни раздељена, ни исечена“! А, ништавило: „да никада више нигде не бивам“. Јелена описно, изражајно пише, без манипулисања или фалширања и ни за трун не излази из аутентичности теме. Ипак, овај се „ток свести“ рекао бих, могао и убрзати на појединим местима. Добио би мало поетског, и оно описно би се мало угланцало. А могло је бити и описа из позиције писца-сведока, поред гласа наратора-јунака, рецимо као у стиху: „ко ће смрт дочекати“.
Однос са Богом је овде вишеслојан: молитвен, помирљив, смеран, страдањем се не посустаје и као што је данас тако модерно рећи, у том односу се сублимира све што јунаке ове епопеје чини достојним за вечност: и кад „стеже душу до издисаја“ мученици трпе, а кад трпе: „мало њих у болу ћути, Господе“ и ако сведоче „сатана је у ову земљу излегао децу“, не малаксају, а на смрт гледају скоро као на ситницу у свакодневици: „ја сам се смрти дала пре метка и ножа“?!
Само, ако се то у једном потезу може сагледати, страдање ових мученика и мартира вере нема у себи ништа осветничко, инаџијско, они не пркосе џелатима, не, они „само“ мере из хришћанске перспективе све, и све има смисла само ако је на путу спасења. А, на путу спасења они су слободни питати, затражити од Господа свога: „Крст си ми отежао… крила ми ојачај“!?
И ту мученичку вероисповест овде можемо заокружити стиховима застрашујуће преданости: Онога који је СВЕМОЋАН недоклани људи моле да засија! Да своју СВЕМОЋ покаже својим сјајем пред његовим мартирима – и ништа више! Све ове варијације у песмама дају повод анализи хришћанских врлина запечаћених подвизима српских страдалника које је Јелена оживела, у ствари открила као светињу „закланог народа“, али у сили и чистоти наше вере!
Нема, рекао бих, боље илустрације овде (за опеване, за песникињу а и оне који ово удахну од читалаца) од речи онога усташе над унакаженим свештеником Ђорђем Богићем: „Проклета му српска матер, његово срце још куца, још увек је жив.“
Нема овде учитавања, ово се ничим не преправља! Мора ово – овако, Јелена је задњу на много места рекла.
Марков дан, Авала, 2021. године Господње
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар