Протојереј Јован Пламенац: Депопулација као последица грешног начина живота

За тај злочин пред Богом смо одговорни једнако извршили га над тек зачетим човјеком, дјететом или старцем

Протојереј Јован Пламенац (Фото: ИН4С)

Проблем смањења броја становника у нашем народу, односно већег морталитета од наталитета, нећемо ријешити ако не уклонимо његове узроке. Бавићемо се њиме, а он ће и даље узрастати.

Многи једним од главних проблема депопулације означавају абортус, убијање дјеце у мајчиним утробама. За разлику од убијања оних који су рођени, убијање нерођених у многим државама свијета је легално. Законска основа „прекида трудноће“, како еуфемистички називају убијање нерођене дјеце, утемељена је на тзв. правима жена. Права жена, односно „женска права“ како су терминолошки дефинисана, подразумијевају право жене на рад, обављање јавних функција, посједовање имовине, на зараду, да служи у војсци и још подоста тога, међу чим и право на тјелесни интегритет, односно право да по свом нахођењу располаже својим тијелом.

Да би намјерни абортус било могуће легализовати, дијете у мајчиној утроби, према женским правима, сматра се дијелом њеног тијела. Тако трудна жена има право да чини са дјететом у својој материци што хоће, може да му допусти да у њој узраста до порођаја, а може и да га избаци из ње, као да са свога тијела скине брадавицу или подсјече нокат.

Протест супротстављених страна о абортусу испред зграде Врховног суда САД, 18. 1. 2018. (Фото: Марк Вилсон/Гети)

Међутим, правна регулатива је једно, а живот је друго. Правна регулатива је плод човјековог интереса, а живот је појава која је плод Божије Љубави. Правна регулатива успоставља се демократском праксом, која подразумијева и шпекулације које је прате, односно спровођење интересâ политичке, финансијске и других елита, а живот је Божији план. Правна регулатива проистиче из људског, овоземаљског, материјалистичког, а живот из Божанског, вјечног. Мијешање људског у Божанско плодотвори, између многог, и легалним убијањем дјеце која су зачета а нијесу рођена. Човјеково супротстављање Божијем плану његова је злоупотреба слободе коју је добио од Бога у тренутку учовјечења. Бог ту злоупотребу не спрјечава, јер би тиме нарушио слободу коју је дао човјеку. Бог нам отвара путеве спасења, вјечног живота у јединству са Њим. Сви смо призвани на спасење; искључиво на нама је да ли га хоћемо.

Законодавац прописује до које седмице трудноће дијете може бити убијено у жениној утроби већ само на њен захтјев, али и под којим условима касније. Та индустрија смрти у жениној утроби правно је поткријепљена до детаља, до свих предвидивих ситуација. Међутим, како код га правно образложили, којим год аргументима га укријепили, како год га назвали, тај чин је – убиство.

Људски живот почиње тренутком зачећа; спајањем сперматозоида и јајне ћелије дефинисано је ново људско биће.

Можемо кроз човјеков живот поћи уназад, па и од његове дубоке старости, ићи секунд по секунд тражећи тренутак када је постао жив, доћи до његовог рођења и заћи у мајчину утробу, ићи и даље уназад ишчекујући тај тренутак и тако ћемо стићи до његовог – зачећа. На свом том путу нећемо наићи ни на један други тренутак када можемо да кажемо: ево, сада је постао жив. А кад је тако, онда је сваки насилни прекид човјековог живота од тренутка његовог зачећа убиство, без обзира на аболирање тог чина правном регулативом. Дакле, законито убиство. То убиство ни онога ко га је наручио ни онога ко га је извршио, ни жену ни љекара абортера, неће стрпати на робију, али биће им камен о врату пред Врховним судијом и неописива неугодност пред човјеком којем нијесу дозволили да одживи земаљски живот који му је Бог намијенио.

Дијете чији живот се угаси чак и непосредно прије његовог изласка из мајчине утробе, рођења, је побачено, а оно чији се живот угаси непосредно по рођењу је умрло. Убиство дјетета чак и непосредно пред његово рођење је вјештачки прекид трудноће, а непосредно након рођења чедоморство или злочин неког другог имена.

Што се то промијенило у организму и личности дјетета чином рођења? Да ли је дијете минут прије рођења једно биће, а минут послије рођења друго? Или је дијете човјек само након рођења? А што је онда прије рођења? Што се код новорођеног дјетета промијенило осим амбијента његовог бивствовања? То што је дијете одмах по рођењу почело да користи један свој тјелесни орган који раније није користило – плућа – да ли га је из небића превело у биће?

Сваки насилни прекид живота је убиство. И онда када љекар процијени да ће се дијете које је зачето родити на било који начин нездраво, или када је зачето силовањем или у инцесту, или када родитељи сматрају да неће моћи да га издржавају… Било које тражење оправдања за абортус увлачи нас у настојање оправдавања злочина.

И поред тако силне идеолошке машинерије која је право на абортус увела у „женска права“, негирајући право на његово негирање, одузимајући право било коме да то право ускрати женама, која га је узнијела на пијадестал цивилизацијске тековине, пуно је жена које га доживљавају као убиство. За убијање нерођене дјеце одговорни су и мушкарци као и жене.

Проблем се умножава када се прича о убијању зачете а не рођене дјеце заврши на абортусу, што у пракси бива скоро увијек. Жена, спознавши да је абортус у ствари гријех убиства сопственог дјетета, да не би у њега упала, прибјегава коришћењу такозваних средстава за контрацепцију, за спријечавање трудноће. Али, та средства, већином, нијесу контрацептивна, него су управо – абортивна; не спријечавају да дође до спајања сперматозоида и јајне ћелије, него спријечавају да се зачето дијете, тај мали човјек, усади у материцу гдје ће од мајке примати храну и он, у ствари, „умире од глади“. То бива још прије изостанка прве наредне овулације и мајка и не зна да је била трудна. Што дуже користи та средства и у исто вријеме има односе са мушкарцима, извјесније да ће више пута зачети и своје сићушно дијете уморити. На тај начин бива убијено много више дјеце него самим чином абортуса када жена зна да је трудна. Стога, говорити само о абортусу када жена већ зна да је трудна, а игнорисати абортивно дјејство такозваних контрацептивних средстава, навођење је жена на учесталији гријех убијања сопствене дјеце, и самим тим саучествовање у њему.

Фото: Deep Roots at Home

У посљедње вријеме веома много људи бива убијено вантјелесном оплодњом. Дијете бива зачето ван мајчине утробе и потом усађено у њену материцу. Али, на тај начин може бити и бива зачето више дјеце, некада и на десетине. Онда медицинари бирају које ће од те дјеце да пренесу у материцу. Преостала дјеца бивају или замрзнута, за случај да се мајка одлучи да опет на тај начин роди дијете, или бивају бачена. Над том дјецом су вршили и експерименте. Многа дјеца вјештачки зачета а унијета у материцу умру, „не приме се“.

Градација злочина убиства човјека одмах након његовог зачећа, пар мјесеци касније, одмах након што се роди, када пође у школу, у младости или старости, произилази из наше свијести и нашег емотивног односа према њему. У ствари, у свим овим случајевима ради се о јединственом злочину – убиству човјека. За тај злочин пред Богом смо одговорни једнако извршили га над тек зачетим човјеком, дјететом предшколског или адолесцентског узраста, или над тешко болесним старцем.

Не узимајући своје парче тог гријеха, него у његовој пуноћи, у убијању зачетог а не рођеног дјетета учествују не само мајка и љекар абортер, него и сви они који су мајку на тај чин присиљавали или је наводили, или су јој допустили да га учини а могли су да је спријече на овај или онај начин, они који асистирају љекару у том чину, конструктори и произвођачи алатки и средстава за абортус, законодавци и посланици који су га легализовали, творци, произвођачи, продавци, пропагатори абортивних такозваних контрацептивних средстава, извођачи и пропагатори вјештачке оплодње, творци и протагонисти идеологије која је индоктринирала људе до те мјере да злочин убијања зачете а не рођене дјеце сматрају нормалним, мјером свог цивилизацијског напретка. То је индустрија смрти која је као галаксија наспрам Сунчевог система у односу на сва страдања у саобраћајним и природним несрећама, ратовима, од заразних болести, и свим геноцидима у историји свијета. А ми на њу једва да обраћамо пажњу, или је уопште и не обраћамо. Ковид-19 престравио је свијет. Од њега се умире. А тај исти свијет сасвим је равнодушан према милионима зачетих а не рођених људи који свакодневно бивају убијени абортусима, такозваним контрацептивним средствима и вјештачком оплодњом.

Фото: Пиксабеј

Изналажење средстава која спријечавају спајање сперматозоида и јајне ћелије и омогућавање распусног сексуалног живота без страха од злочина убиства зачетог а не рођеног дјетета, као и начина вантјелесне оплодње у којој ће бити зачето само онолико дјеце која ће бити усађена у материцу, компромис је са гријехом човјековог преузимања у своје руке искључиво Божије надлежности стварања живота.

Божански смисао сексуалног односа мушкарца и жене управо је у рађању дјеце. У палој људској природи смисао тог односа је тјелесна наслада. Вођен својом путеношћу, а противно Божијем лику у себи, самосвојан, човјек се препушта страстима и не прихвата одговорност. Западњачка либерална глобалистичка идеологија, која је зацарила свијетом, потенцира у човјеку његову страст и његове материјалне потребе. Она има своје духовно утемељење, супротно Божијем Промислу. У свијету који је технолошки доведен на ниво свеопште комуникације њена употреба је ствар намјере оних који је контролишу. Свеопшти промискуитет који за посљедицу има пошаст убиства зачете а не рођене дјеце, полност човјека као његово опредјељење а не његова природа, медијска преплављеност човјечанства тим вриједносним системом, општеприхваћеним, који је пенетрирао и у школски систем и умногоме постао матрица домаћег васпитања, однос мушкарца и жене као партнера (као код животиња) а не више младића и дјевојке, мужа и жене, истополни партнери, растакање породице у том вриједносном систему као у живом кречу… суновратили су цивилизацију. Том идеологијом индоктринирани човјек овај суноврат цивилизације доживљава њеним успоном, ходећи тако кроз живот наглавачке. Та идеологија ослободила је човјека осјећаја гријеха и он хрли самоуништењу. Он премире од страха од човјека који не носи маску, а не плаши се од Бога. Једини здрави страх је страх од Бога. Не од Божије казне, јер Љубав по својој природи не може да кажњава, него од сопственог гријеха којим се, злоупотребљавајући слободу коју је од Њега добио, човјек својом вољом одваја од Творца.

Страшни суд у Грачаници, детаљ (Фото: ИН4С)

Демографско питање је дубоко духовно. Проблем депопулације неће бити ријешен административним мјерама, на технички начин, занемарујући његову суштину и бавећи се само посљедицама. Тако може бити само ублажен. Тај евентуални успјех може замаглити суштину овог проблема и тако га учинити привременим и нестабилним. Па и биљку узалуд третирамо ако не третирамо коријен који је оболио.

У условима противбожног вриједносног система који влада свијетом нереално је очекивати системско оздрављење друштва административним мјерама, па ни нашег, оздрављење које би управљање рађањем извукло из човјекових руку и вратило га искључиво Богу који нас је и створио са планом да се „рађамо и множимо“. У урушавање садашњег владајућег вриједносног система живота који човјечанство води у потпуну пропаст, сваки човјек ће уградити себе личним непристајањем на њега. У Бога нема присиле, и до његове интервенције у спашавању човјечанства доћи се искључиво преко наше слободе. А слобода нам није да чинимо што нам се хоће, него да чинимо оно што је Божија воља, не да се препуштамо својој палој природи, него да је лијечимо. Бог нам је дао и лијек: покајање!

Излагање  на скупу Узроци демографске кризе

Опрема: Стање ствари

(ИН4С, 31. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

  1. Дивна беседа оца Јована.Од Бога му здравље и сва срећа

    6
    2

Оставите коментар