У Србији се цело столеће отимљу о царство земаљско грађанисти-нихилисти као бивши Срби и националисти-пагани као прелашћени Срби без Христа. Грађанисти гоне СПЦ споља, а националисти разграђују изнутра
Павле Ботић (Извор: Јутјуб)
„Шта значи бити Србин? To значи
Богочовека Христа сматрати за
највишу вредност…ˮ
Преподобни Јустин Ћелијски[1]
Према медијској или универзитетској научноистраживачкој дистинкцији национално идентитетско настројење нововековних Срба може бити или грађанско или националистичко.
Духовни отац Срба грађанистâ је раскалуђер и деиста, хуманиста и рационалиста, духовни фарисеј и европејац, Доситеј Обрадовић. Грађанистима који су заветници универзитетске Европе, а ходочасници културне Европе, не треба ни српска држава, ни Српска Православна Црква, ни српска свештена историја, ни ћирилично писмо, ни српски национални идентитет. Већâ грађаниста исповедају и сведоче мистику христоборства и србофобије.
О Бога и људе саблажњени грађанисти космополитски верују референцама и моћима царства земаљског, уздајући се у безгрешност демократије и парламентаризма. Неонострањена философија Срба грађанистâ остаје на нивоу епикурејства и феноменализма, позитивизма и субјективизма. Таквој философији свагда следује идеолошки либерализам, материјализам и нихилизам. Наднационалним и надцрквеним грађанистима у Србији страно је све што је српско, али им није страна духовност Валпургијских ноћи, тајних друштава, екстра сенса и јогина, нити им је страно празновање Осмих мартова, Првих мајева и људских права содомских заједница.
Ововременим Србима националистима духовни отац и није неопходан. Срби националисти дело су укрштаја српског завичајно-обичајног паганизма и српске световне културне историје. Српски националисти немају ни философске, нити духовне амбиције, јер имају племенску свест. Екстатично славе крсну славу, упорно поклонички путују на Свету гору и Острог, материјално прилажу Цркви, кумују по славама парохијских храмова, али не живе литургијским животом Цркве Христове, не посте и не моле се. Данашњи српски националиста лишен богоопштења и Христовог Јеванђеља није односан Тројичном Царству Небеском, Пресветој Богомајци, Светосавском и Косовском завету и идеолошки верује у српство без Христа. Њему је неопходан култ прапочетности Винчанског писма и српског језика, као и култ српског народа као најстаријег историјског народа. Никола Тесла, Матија Бећковић, Владимир Путин, Емир Кустурица, Новак Ђоковић, Баја Мали Книнџа… и даље су идоли овдашњих српских националиста. Више него икад, српски националиста данас уверен је у безгрешност свога кумирског патриотизма, који да би преживео мора бити упоређен са доктринарним непатриотизмом грађанистâ.
Богобораштво, властољубље и среброљубље повезују мртве душе демократске, грађанистичке са мртвим душама радикалсконапредњачким, националистичким. Зато се у Србији цело једно столеће отимљу о царство земаљско грађанисти-нихилисти као бивши Срби и националисти-пагани као прелашћени Срби без Христа. Мистична разлика између српских грађанистâ и српских националистâ очитује се у њиховој делатној моћи зла: грађанисти гоне Српску Православну Цркву споља, а националисти је разграђују изнутра.
Ја сам из Инђије.
Срамота ме је.🙈😂 pic.twitter.com/4I5Zu34Crk— Велибор (@OleVelibor) January 6, 2025
Једнодимензионални у идеологији радикалног западњаштва демократски грађанисти су деценијама бесомучно и узалудно тражили начин да зарад митологије прогреса и демонизма европеизације (посветовњачења) Србије Свето Косово и Метохију, и Светосавску Цркву Христову, предају незнабошцима. Против србомрзитељне, грађанистичке велеиздаје устали би сви Срби и развластили би је. Велеиздају нису могли починити српски велики Ироди који би да буду само ђавољи, већ српске напредне Кајафе (инструментализоване од стране тајне политике англоамеричког Запада) који би да буду и Божији и ђавољи! Идеолошки дводимензионални (под пропагандним маскама српског патриотизма и русофилије с једне стране, и европејства с друге стране) напредњачко-социјалистички националисти прихватајући и потписујући у српско име противуставни први Бриселски споразум (2013), одрекли су се Распетога Косова и Метохије и пљунули на Небеску Србију! А све због Јудиних тридесет сребрњака, похлепе и земаљске власти!
Следујући ђавољој науци јудејских инжењера ума, првоврховни жрец легиона српских напредних злих виноградара успео је оно што ниједан бивши Србин грађаниста никада неће успети. Александар Вучић је најпре успео убедити своје сведоке да су удостојени примања магије медијског свезнања и да су постали оспособљени заступници медијско-монетарног виђења свеукупне српске историјске, правне и духовне стварности; а потом је са благословом српских првосвештеникâ успео од Српске Православне Цркве која је Мистично Тело Христово (Кол. 1, 24) и Икона Небеског Царства, да начини разоваплоћену клерикалну заједницу световне и финансијске моћи, која ће га политички континуирано подржавати[2]!!! Вучићева антихришћанска и антисрпска непочинства христогонитељним грађанистима (Чедомиру Јовановићу, Драгану Ђиласу, Горану Јешићу, Драгану Бјелогрлићу или Динку Грухоњићу) остају недосањана и недосежна.
II
Мимо медијских и универзитетских дистинктивних обележја која допуштају постојање само грађанистима и националистима српским, по милости Божијој постоји мало стадо Христових, заветних, литургијских, крстоносних Срба; Срба истинитих и искрено националних, који верују и живе по јеванђелским заповестима. За разлику од грађанистâ и националистâ, светосавским Србима који нису на власти ни у световној, нити у духовној сфери српског друштва, није страно Богом благословено страдање за ближње, за заједницу, за Царство Небеско! Христопослушни Срби духовна су чада Светих Срба, који су основали прву српску средњовековну државу и дизали задужбине; који су бежали за Христом у манастире и монашили се; који су се постом и молитвом, самоодрицањем и правоверјем, покајањем и трпљењем, смерношћу и богопослушањем даноноћно борили против свога греха; и који су од Богочовека Христа измолили аутокефалију Српској националној Цркви!
У ненавидним очима демократских грађанистâ и радикалнонапредних националистâ (који су међу собом крвни душмани), мало стадо светосавских Срба слабо је, лудо и неплеменито, јер нема економску, политичку, научну или пропагандну моћ[3]. Деперсонализовани грађанисти и покондирени националисти српски омрзнули су трајно своје сународнике, охристовљене Србе.
Све што је свештено и бесмртно у српској страдалној историји дело је Светих и светосавских Срба, слугâ Господњих, којима је Богочовек Христос једини Путовођа. Христови Срби виде како је привремена штета на земаљском путу, заправо добит на путу спасења.
Преподобни Ава Јустин Ћелијски грми из Царства Небеског: најстрашнија и најсрамнија издаја српског народа је бити Србин без Христа[4]! Без Христа Срби су само парада живих лешева! А облагодаћеним Србима Господ Христос је смисао живота и борбе, страдања и умирања, слободе и обнове, рада и рата; смисао породице и човека, смисао државе и Цркве.[5]
[1] Преподобни Јустин Ћелијски: „Србиˮ, Азбучник богочовечних мисли Аве Јустина, прир. Невенка Пјевач, Београд, 2001, стр. 136-137.
[2] Дајући Ивици Дачићу и Александру Вучићу благослов на писано прихватање сепаратистичког и противправног првог Бриселског споразума (2013), епископ новосадски и бачки, доктор Иринеј Буловић, истакао је да су „многе ствари сагледане и из црквеног угла, и из угла владе, али да Бриселски споразум сви разумеју као избор не онога што је пожељно, већ онога што је сада могуће… Тим споразумом ипак обезбеђујемо будућност и опстанак нашег народа, а што раније нисмо имали, и што не бисмо могли да имамо, без тог споразума…ˮ (цит. према: Нова српска политичка мисао, 31. мај, 2013, [s. p.]).
Александар Вучић и епископ бачки Иринеј 2013. године (Извор: НСПМ)
[3] „Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке. И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте…ˮ (1. Кор. 1, 27-28)
[4] Преподобни Јустин Ћелијски: „Беседа друга о Владици Николају (1966)ˮ, Празничне беседе, Наследници Оца Јустина, Београд, манастир Ћелије, Ваљево, 1998, стр. 447.
[5] Свети Николај Охридски и Жички: Српски народ као Теодул, манастир Успења Пресвете Богородице, Подмаине, Будва, 2016, стр. 49.
Categories: Гостинска соба
Национализам или популизам?
Оно што аутор назива национализмом заправо је провинцијалски лумпен-патриотизам, или „патриЈотизам“, док особа која се уклапа у ауторову дефиницију „национализма“ заправо припада племенској свести и психологији гомиле и стада. Све је то више-мање тачно што је аутор за такве навео али то није национализам већ пучки популизам.
Поредити национализам у правом смислу те речи и националну освешћеност са утапањем у колективно несвесном лумпен-патриотизма је дубоко погрешно и упоредиво са поређењем античке демократије и изворног, грчко-римског (па и 19-вековног) појма грађанина са данашњом „страначком демократијом“ и мондијалистичким грађанизмом. У питању су карикатуре својих оригиналних концепција.
Напротив, прави национализам подразумева национално свесну особу, која је истовремено и индивидуална самосвојна личност и део шире заједнице остварене кроз саборност таквих индивидуа, а не кроз утапање у духу гомиле и у колективно несвесном како то раде лумпен-патриоте и популисти.
Наравно, заједница национално освешћених индивидуа би остварила и државу – заједницу таквих људи – на освешћеним националним принципима, а то је нешто што глобалисти никако не желе, и зато лажно представљају национализам његовом карикатуром, страшилом популистичког лумпен-патриотизма (или патриЈотизма) које потурају. И док тиме удаљавају људе од националне идеје, истовремено стварају и полусвесно крдо „патриЈота“ то јест корисних идиота којима је лако манипулисати махањем заставицама, „свесрпским саборима“, јефтином демагогијом итд. А истина је да национализам нема ништа с тим, баш као што ни православно хришћанство нема ништа са искривљеном сликом која се о њему презентује у глобалистичким медијима.
Димитрије Љотић је био српски националиста који је заступао „светосавски национализам“. В. Николај Велимировић на кога се аутор често позива (што овако, што онако) је имао добро мишљење о његовом делу. Станислав Краков је био националиста, хајдуци старе Македоније такође, Гаврило Принцип и сви они што занети националном идејом погинуше за ослобођење Србије у Балканским ратовима. Српски национализам је надахнуо српску војску да победи на Куманову, Вардару и Церу, да се ослободи јарма два царства, да прва стигне до Беча на северу и Истре на југу, да ослободи територију већу од Душановог царства. Национализам, наравно у правом смислу речи, а не оном искривљеном и лажном којим нас плаше глобалистички телали. Национализам, дабоме, а не некакав аморфни „патриЈотизам“ који нам сервирају медији Вавилоније и њиховог послушника сатрапа Р. Србије.
Национализам је антипод глобализма и мондијализма, национално освешћена особа – антипод глобалисте и аристократа духа. Док је „патриЈотизам“ клевета и карикатура свега тога, инверзија, искривљени одраз у вавилонијском огледалу, лумени патријотизма – лумпени, а „патријота“ корисни идиот и пион на шаховској табли глобализма и његовог дебилног детета лумпен-патриотизма.
Препоручујемо аутору да убудуће уместо термина „национализам“ користи термин лумпен-патриотизам то јест „патриЈотизам“, јер оно што је описао спада углавному ту категорију. У супротном ће чинити медвеђу услугу српској националној идеји.
Избацивање именослова (30 г. мислим)из календара Срп(Б је ?)ске православне цркве је борба против национализма?Или блага хеленизација?На сам Божић( у јутарњем програму да ли Хепи или Прва)епископ(не знам који) рече на питање водитељке о народним обичајима за Божић да је боље( уз мало чудан осмех и скренутог погледа)да је боље да пита неку бабу јер он је, Боже мој,задужен за литургијска питања???!!!
У вези бадњака и средњевековних костима, на страну да ли је то кич или не, што у крајњу руку зависи од контекста који нам овде није презентован, но симптоматично је да срамоту, према једној слици и без познавања контекста целе приче, изражавају латиничарка и припадник заштићене националне мањине. Првој особи би вероватно одговарало да бадњака на улицама уопште ни нема, док другу вероватно не би било срамота када би бадњак пратили његови трубачи уз гочеве и плех музику.
Postoje dva načina da se srusi ova vlast.jedan je da ga skinu oni koji su ga i postavili (stranci),drugi ***** protesti.priroda ove vlasti je takva da treće rešenje ne postoji
„…на питање водитељке о народним обичајима за Божић … да је боље да пита неку бабу јер он је, Боже мој, задужен за литургијска питања?“
Нека јој је рекао. Једно је православље а друго је бабославље. Једно је православац а друго обичајац.
„Јер је много позваних а мало изабраних“.
Уместо да се бринемо што тек мали део крштених пости, моли се, даје милостињу, чита Св. Писмо, учествује у литургији, исповеда се и достојно припрема за Св. Причест ми се бринемо о месецословима и паримејницима. „Поштује ме овај народ устима својим али му је срце далеко од мене.“
Важни су и обичаји, разуме се, али је важније ово прво. А код многих су обичаји заменили веру, која ту дође као привезак на идентитетском кључу јефтиног србовања, или што неко рече, „патријотизма“. Таквима је боље да потраже одговоре у неком од таблоида под секцијом „ваља се на данашњи дан“ и „ово не смете никако да радите“ уместо што додијавају таквим питањима свештенику кога ионако виђају једном или двапут годишње.
Што не би мало пустио Бога да суди? Свиђа ти се да ти то радиш?
Грађанисти гоне СПЦ споља. Националисти је разграђују изнутра.
А екуменисти је воде Путем који је Истина у Живот Вечни.
Ипак и у тој тешкој ситуацији црквено-народног раскола и духовне похаре, истински национални Срби, који су на дугом светосавском путу одбацили племенску свест као тштетни реликт паганизма, могу да благодатно остварују своје духовне и философске амбиције.
То Мало Стадо заветних, литургијских и истинитих Срба, кротких љубитеља руку свештеника и првосвештеника који су љубитељи руке врховног првосвештеника римског, живи по јеванђелским заповестима (и по заповестима задужених за propagaciju vjere), и послушно заповестима прима из љубљених руку Небеске Дарове.
Велика је њихова вера, већа од Вере великих Светих отаца, који су веровали да јеретици немају и не могу имати Благодат Тајни. Они знају и исповедају да је екуменизам „свејерес“, дакле нешто апсолутно веће од свих јереси које су се појављивале у Цркви, али непоколебиво верују и сведоче да та свејерес нема никакве реалне мистиријске последице по црквене заједнице које учествују у њој (органским јединством у саборности Светског Савета Цркава, групним „екуменским“ молитвама…).
Они верују, quia absurdum: појединачне јереси су смртоносне (аријанство, несторијанство, монофизитизам, иконоборство, папизам, протестантизам…), а свејерес као сабор свих јеретика уопште није тако опасна – она је само страшило, служи да плаши вране (и оне којима су вране мозак попиле, плахе и лакоме ревнитеље не по разуму – којима је ионако место у црквеној канализацији, па је одводни тракт за њих пожељан).
И тако, својом Вером, они спаљују отров свејереси („Причешће из јеретичких руку је отров“, Теодор Студит) – на њиховим благодатним пастирима се испуњава реч: „Знаци онима који верују биће ови: узимаће змије у руке“ (видети срдачне загрљаје са јеретицима и целиве предње десне ноге змије); а на њима самима: „Ако и смртно што попију, неће им наудити“ (Марко 16:17-18).
У том Малом Стаду кротких, изабраних Срба, истинском науком поткованих, Благодаћу заузданих и Духом узјаханих, нема места четвртој, најмањој кохорти – „национално прелашћеним“ православним Србима, заробљеницима племенске идентитетске свести, који верују у измаштани континуитет са Македонијом, Илириком и Далмацијом (само зато јер се помињу у Новом Завету и србском средњем веку!) и у псеудонаучна генетска истраживања па замишљају да јесу потомци најстаријег народа у Европи (само зато јер имају И2 хаплогрупу у својим хромозомима!).
И који мисле да то јесте нешто битно јер наводно припада психофизичком идентитету (као да нематеријална душа има неке везе са материјалним генима!); уз то гордећи се што знају петнаестак пасова својег родослова (одгајивачнице паса у Енглеској имају веће!), умишљају да су племићи и на племенитост обавезни јер су потомци Племена (чули за етимологију, али она није чула за њих!), и читајући епске песме (у којима виде хомеровске мотиве!) замишљају да су им прађедови сретно и просветно живели у теократском племенском друштву (под духовним руковођењем неписмених попова!).
Да, то најмање и најлуђе стадо, није ни вредно помена у једној озбиљној социолошко-црквеној анализи, будући испод прага статистичке грешке. Заправо, чак се ни стадом не може назвати, ради се о шачици распршених шугавих оваца. Које чак ни вуковима нису интересантне, јер су вукови данас стратешки распоређени око торова и у њима. Оне су, можда, једино од интереса Христу – Који је испричао причу о Пастиру добром, што оставља 99 оваца и иде у гору да тражи једну изгубљену (али није рекао да је у питању шугава овца).
Али, без обзира на све те србско-српске и квазисрбско-псеудосрпске идентитетске поделе и разлике, свима не би шкодило сетити се једног документованог детаља из старине и размислити о њему.
Исав, унук Авраамов, вративши се из лова гладан и уморан, своје првородство продао је свом брату Јакову. У тој трансакцији није много битно што је цена била чанак сочива; ту је најбитније што је тиме Исав себе избрисао из Родослова.
Заборавивши првородство, јер му првородство није било битно, Исав је учинио себе небитним – и вечним робом.
И уз то, непријатељем свога брата.
А и све своје потомке, једнако.
Штавише, чанак сочива би чак могао бити оправдање Исаву – перакутна транзиторна деменција је патофизиолошка последица стања хипогликемије (узроковане глађу и премором), и лечи се управо узимањем хране; Јаковљев грех у тој ургентној терапијској интервенцији био је много већи.
Али које је оправдање Србима (из стада екумениста, проекумениста и салонских антиекумениста) који су се не само ритуално одрекли својег првородства у апостолском прејемству (у корист Грка, а сада и „Македонаца“), него и бију по образу и устима Србе који себе осећају и исповедају синовима народа прворођеног у Христу у Европи, ругајући се и тражећи за њих принудно психијатријско лечење?
Хипогликемијска деменција оправдање им не може бити, па чак ни кад је глад за небеским и чанак нафоре у питању.
Дигитална деменција још мање.
Деменција Јуде, среброљубљем индукована (argiriasis cerebri), понајмање.
Једино оправдање које ја великодушно могу да видим јесте – деменција манкурта.
А само деменцијом – умним слепилом у беспамети – може се објаснити јеванђељски ход слепих које предводе слепи, на путу у јаму (Матеј 15:14). Којем смо данас сведоци у народу овом.
Можда нисам добро испратио, али нигде нисам прочитао коју заједницу у Србији (или уопште) Евсевије сматра Црквом? Ваљало би понудити и решење, уколико СПЦ и остатак „светског“ Православља сматра палим.
@Сергеј
Па „Цркву“ Тла, Крви и Рода. Коју другу?
А решење је повратак богу Сербону, из дубина Лепенског Вира, и преображење у његову Дубоку Државу, разуме се.
Са закашњењем добих дојаву да је овде било неких прозивки на адресу моје личности, па са закашњењем одговарам.
Брате Срђа, види се да ниси рђа, заслужујеш одговор. Мада ме мрзи јер нико не хаје за истину онолико и онако како Бог и ја сматрамо да би требало; али љубов је јача од мржње, и не може да се не излива.
Где је Црква, данаске?
Црква је православно исповедање Вере (Максим Исповедник); у непрекинутом канонском прејемству од Апостола, и изван општења са несветима/неправовернима (додаје Евсевије Бедник, али то су другостепене одреднице).
Црква су два или три сабрани у име Истине (Матеј 18:20), који се поклањају Богу у Духу и Истини (Јован 4:23).
Павле нам говори: „Браћо, ви сте цркве (sic!) Бога живога“ (Цсл: „Братије, ви јесте церкви Бога Жива“, 2.Кор.6:16; у грчком и синодском јеванђељу је „храм“, али овде видимо нарочитост и битност светосавске Благовести на црквеносрбском! Павле у посланицама пише домаћим црквама, што значи да су и породице Цркве).
Из те три кључне одреднице, једне Божје, једне апостолске и једне отачке, методом триангулације, свако – кад би само заиста хтео – могао би да нађе одговор на питање „где је Црква данас“. И да разуме да ли је својом духовном позицијом испунио предуслове да се формално нађе у Њој.
Јер, ми верујемо да јесмо ћелије и удови Тела Христовог, али само Он зна ко то заиста јесте, а ко машта или лаже да јесте (Матеј 7:22-23).
Прагматичнијим погледом на питање где је Црква, може се размишљати и по плотској аналогији са српском државом данас. Србима, члановима Корпуса србског, називају се нпр. и „Аца Србин“, и Ана Хрватица, и Цеца „Српска Мајка“, и другосрбијанери, и овај ругач из претходног коментара. Али није Србин све што србује, и све што за себе каже да је Србин.
Истински Срби данас српску државу не сматрају србском, себе не виде као њен део, а с онима који том државом управљају, и са њиховим послушницима и слугама, не желе да имају ништа ни у овом свету ни у будућем. Али у исто време, не одричу да Србија постоји. Прави Срби верују да они јесу део истинског Србства, а да ли ће се наћи достојним да се пред Прецима и Небеском Србијом назову Србима, то зависи од њиховог труда и подвига да тог имена достојни буду.
Концепт Цркве као спољашње организације без које „нема Цркве“, папистички је концепт, конструкт плотског језуитског ума, који Духа нема и духовно не може примити.
То је Сцила (скила – номен-омен пасје вјере латинске). А Харибда је протестантски јеретички концепт „невидљиве Цркве“, конструкт плотског ума који Цркву никад није видео па му преостаје само да је у машти замишља.
Између та два треба навигати, Духом Светим у једрима.
Наша ситуација данас је као у време старозаветне екуменистичке апостасије у Израиљу, во времја Илијино. Тада је Илија, слично као и ја данас, себе видео као јединога верног и истинитог слугу Божјег:
„Зилотсвовах веома за Господа Бога; јер синови Израиљеви оставише завет Твој, Твоје олтаре развалише, и пророке Твоје истребише; а ја остах сам, једини“ (1. Царства 19:14).
Али му је Бог објаснио:
„Оставио сам у Израиљу 7 тисућа који не преклонише колена пред Ваалом, нити га устима својим целиваше“ (19:18).
Целиваше: грчки проскинисен, поздравише; подразумева не само све оне који љубазно рукољубом поздрављају своје владике-јеретике, клирике Светске синагоге Цркава, него и оне који се литургијски Богу моле за њихово здравље („Најпре, Господе, даруј га здрава, дуговечна…и блабла“).
Целиваше: хебрејски нашак, значи пољубац, али и додир; то јест, сваки који целива руку своме владици-јеретику, или само попу који целива руку владици-јеретику, целива руку онога који је целивао руку папе римског – односно руку Сатане (на исти начин као када се додиром, посредним преко додира руке-рамена ближњег, нпр. учествује у освештавању славског колача…).
Сви такви нису међу 7 Тисућа. И ја им ту не могу помоћи – осим да им ту истину кажем.
А који јесу међу 7 Тисућа, знају они, и зна их Бог.
А зашто нису на окупу?
То зна само Бог.
Ја могу да претпостављам: делотворнији су кад су распршени, војска се у одбрани разређује (у првом миленијуму Црква је освајала свет, у другом је била у дефанзиви, сада се брани последњи Столп последње Тврђаве). Да су скупа били би рањивији. А и имали би илузију да су јачи – овако могу само да кукају и зазивају Бога у помоћ.
И тако је Он присутан, са њима и у њима, на 7 тисућа места, уместо само на једном.
И ту ја конструктивно решење не могу предложити. Сви моји покушаји у последњих 30 година били су без резултата. Што ме на делу научило наравоученију: „Немој покушавати да зауставиш Апостасију својом немоћном руком; уклони се од ње и нек ти то буде довољно“ (Игњатије Брјанчањинов). То јест: уклони се, у заклон, и пуцај – до краја. Ко претрпи до краја, оставши у своме шанцу правоверан, тај ће се спасти.
А овај други, безименик, који је бизарним ходом историје задобио привилегију да се назива српским именом (мада у време Саве и Душана, до којих мисли да добацује, то не би могао добити ни за товар злата, јер во времја оно Срби бејаху аристократија, племићи и памтише, а то се не купује – понајмање универзитетском школарином)…и он заслужује одговор.
Само га неће добити од мене, него од Павла, Андреја, Тита и Андроника, и оних којима су они по Македонији, Илирику и Панонији проповедали Христа; и од Константина и Митрофана, који су основали Хришћанско Римско Царство – они ће му, на Страшном Суду, објаснити који је то народ био, и којим је језиком говорио.
Мада, бојим се да ће му бити касно; ја му не могу помоћи, дао сам све од себе да објасним где је главни проблем (https://telegra.ph/Istinita-crkvena-praistori%D1%98a-SPC-12-19), али моје су силе слабашне – не могу надјачати силу обмане пуштене Богом на такве, ревнитеље лажи који не примише љубав истине, да искрено верују лажи, и да на концу буду осуђени сви који не вероваше истини (2.Солунцима 2:11-12).
Здравствуј брате Срђа, Бог Се јави!
Ево га још један прелешћени, који је ставио себи у задатак да просветљује друге и приведе их познанију памети. А како друкчије него кроз менталну гимнастику и празнословље, јер истина је једноставна а лаж потребује многа објашњења. Његова је јерес двострука: донатистичка, да се епископство не преноси апостолским прејемством већ моралним заслугама, као у политичкој партији или месној заједници, и етнофилетистичка, да Црква није једна већ да постоје засебне националне цркве, не као делови Једне Цркве већ упоредо.
Његова је заблуда и приученост, јер је понешто начуо о I хромозому од кога води порекло скандинавска, келтска, сардинијска и балканска патрилинеарна генетика па га је побркао са I2a1 (динарским) хромозомом, који се први пут појављује 2.000 пре Христа у подручју цетинске културе и нема никакве везе са Винчом. Такође и непознавање генетике, јер патрилинеарна Y-ДНК генетика говори сано о пореклу оцс, па тако једно црначко племе има R1b гене иако су по свему црнци, што значи да им је пре 50 генерација отац био Европљанин, од кога воде директно порекло, и ништа више.
Његова је заблуда такође и кратковидост, јер винчанске хијероглифе повезује са ћирилицом са којом немају никакве везе, затим одсуство логичког расуђивања, јер не постоји никакав континуитет између прошлости на коју се позива и садашњости, као и претерана самоувереност – изражена у празнословљу – јер је будући занимљив припростима са борбе за веру и овог сајта умислио да је у поседу превелике памети.
Наравно, они што се не слажу са његовом апостолском мисијом су „агенти непоменика“, „недостојни да се назову Србима [sic]“ и томе сличне испразне фразе. Све је то типично за прелешћеност.
За тог имам само једно питање, које захтева кратак одговор: да ли је СПЦ у евхаристијском јединству са осталим помесним црквама и тиме део Цркве Христове? Да или не? И ако јесте, да ли су у том јединству и њени апостати, који су престали бити њен део?
То је све.
…
„Срби су словенско племе које је зауставило немачки продор ка истоку на јужном правцу, а и једини су Словени још опстали у садашњој Источној Немачкој, некада словенској.“
–Др Ђорђе Јанковић
„Онда долазимо до цетинске културе, која настаје (…) рецимо пре неких четири хиљаде година (2.000 пре Христа). Од тада може да се прати динарски антрополошки тип (…) што значи (да су) преци Илира (пореклом) од цетинске културе.“
(…)
„То би било порекло Илира, с тим што би Срби били потомци Илира у Далмацији, дакле цетинске културе, а Словени панонских Илира, дакле од Посавине, па скроз тамо доле Дунавом и (кроз) доње Подунавље.“
–Др Ђорђе Јанковић
„I2a1 ДНК (тзв. динарски хромозом) се према генетским истраживањима први пут појављује на подручју Карпата, око 2.500 године пре Христа, одакле се затим шири на Хелм (Балкан). Што се слаже са појавом цетинске културе где се први пут наилази на динарски фенотип.“
Винчански симболи:
https://www.omniglot.com/writing/vinca.htm
@Евсевије
Ваистину Се јави! С празником светог Претече!
Све речено се односи на Србију или уопште? Да ли је, по теби, негде остао епископ или свештеник који испуњава наведене критеријуме?
Ако у Србији више нема канонске јерархије, како примаш Тело и Крв Христову?
Господине Дагоне,
Ви сте ме очито побркали са неким другим.
Ја нисам поменуо ни Винчу ни Лепенски Вир, и другим хронологијама изван библијске и јулијанске се не бавим. А нисам ни припадник вере у Генетику – штавише, у време ковид револуције био сам њен најжешћи противник (СтСт тада није хтело да објављује моје ватрене контрареволуционарне трактате – што желим и понекад успевам да заборавим али не и да опростим); и ту религију сматрам пасјом вјером, да нам се молекуларни биолози овде не увреде, али како би колега Његош рекао: ко псу вјеровао, у вјеру му уљегао.
Зато, ако можете да разумете о чему говорим, размотрите следећу поруку, и поступите по слободној процени. Ако нисте сигурни да схватате, покажите неком од ближњих, породици или пријатељима па замолите да Вам објасне.
Дефицит краткорочне меморије је први знак деменције. Деменција је подмукла болест, са драматичним порастом инциденце последњих година. Рана дијагноза је веома важна, јер терапијске интервенције у одређеним облицима деменције могу да доведу до клинички значајне модификације тока болести (успоравања, компензације, искључивања ризикофактора прогресије…). Зато је препоручено да сваки пацијент са знацима губитка краткорочне меморије уради клинички тест когнитивних способности (ММSЕ – мини тест менталног стања), а затим у зависности од налаза на тесту и процене неуролога, субспецијалисте за поремећаје когниције, евентуално и неуроимиџинг дијагностику (магнетну резонанцу).
А ако сте пак обичан бот, који има задатак да рутински спамује и атакује сваког ко проговори о србској историји мимо званичног наратива, са унапред припремљеним одговором којег је дужан само копи-пејстовати, и који живи од тога као камионџије-ђубретари који довлаче ђубре на депонију у Винчи, поруку игноришите. У том случају нема потребе за додатном дијагностиком, а ни најквалификованији неуропсихијатри не могу помоћи.
У сваком случају, желим Вам свако добро.
А што се питања тиче, одговарам на њега цењене публике ради – да неко не помисли да одговор немам.
СПЦ је у пуном евхаристијском јединству са Александријском и Антиохијском патријаршијом које су у пуном евхаристијском јединству са монофизитским јеретичким црквама (коптском и сиријском). Као доказ и свежа илустрација о чему се ту ради, и потврда онога што сам горе поменуо: http://borbazaveru.info/content/view/18664/1/ ; то је уједно и један од крунских доказа благодатности екуменистичке православне вере у СПЦ и у целој породици „канонских православних цркава“, чудодејствени знак и испуњење Христовог обећања: „Узимаће змије у руке, и неће им наудити“ (Марко 16:18).
СПЦ је у пуном евхаристијском јединству са новокалендарским расколничким задругама (Васељенском шатријаршијом, грчком, бугарском, румунском и осталим помесним црквама; ако неко сумња да је новокалендарски раскол раскол, нека прочита шта је о томе писао Ава Јустин двадесетих година када се раскол десио – па ако мисли да је као млад и неискусан ту у процени грдно погрешио, нек исправи Авино безумље).
СПЦ је у пуном евхаристијском јединству са Васељенском шатријаршијом која је у пуном евхаристијском јединству са укро-усташком „православном црквом“ Украјине, и у непуном евхаристијском јединству са римокатоличком црквом (молитвено јединство на нивоу клира и евхаристијска интеркомунија на нивоу световњака, па и монаштва – видети историје о томе како се католичке монахиње несметано причешћују у епархији (уд)бачкој; на нивоу првоепископа није било среће да се реализује – због недостојности служашчих, како су јавно исповедили, претпоставка је да су имали оскврњење у сну претходне ноћи па „нису били достојни“: https://3rm.info/religion/6389-eshhe-raz-o-patriarxe-uniate-i-ego-izmene.html).
Немам намеру да воајерски привирујем у ту свингерско-инцестуозну духовну оргију, где свако јесте или је био у интимној акцији са сваким (а само ретки повремено праве љубоморне испаде – на првом месту МП, осетљива руска душа не може да искључи емоције!), али морам да приметим и укажем: за ту веселу (so gay!) „породицу канонских православних Цркава“ више не важи традиционални принцип да све треба да остане у породици.
Мада, не само да су ствари ескалирале изван породице, него су и изашле изван врсте (хришћанског специеса), тј. ескалирале су у вид бестијализма.
Патријарх московски и патријарх српски званично исповедају да се они и њихове цркве скупа са мухамеданцима моле „истом богу, Творцу“ (https://spc.rs/patrijarh-srpski-porfirije-uputio-cestitku-povodom-ramazanskog-bajrama-2/ ; https://3rm.info/main/76452-i-snova-patriarshaja-eres-o-duhovnoj-obschnosti-pravoslavija-s-islamom-video.html).
Тј. да је Мујов и Хасов Алах, који „нема сина“ (Куран), Бог православних Срба.
Све у свему: „канонске православне цркве у евхаристијском јединству“ су како неко ових дана каза, парафраза: Ко о чему: Венди о вери, Карлеуша о моралу, Ђука о праву, Вучић о бољем животу…а Канонске Православне Цркве о канонском поретку.
Ко то не може или не жели да види, једно је од два:
Или слепац о ком сам говорио, у поворци слепаца на путу у јаму.
Или духовни ној који забија главу дубоко, дубоко у песак.
Што је такође веома ризично понашање: када задњица постане најпроминентнији, водећи део организма, и када на свет почне да се гледа њом – не само да постоји опасност да у организам тим широко отвореним али слабовидним оком уђе страно тело, него се остварује пуна предиспозиција за прихватање последње религије људске цивилизације, ноахизма.
Јер, ко се понаша као ној, логично и достојно заслужује да буде и да се назове нојевићем (како је такве крстио кум и брат Ален).
Уосталом, треће није дато: или главу у песак, или је изгуби – како налаже ноахистичка вера. (https://stanjestvari.com/2024/09/23/evsevije-petrovic-blagovest-religije-sedam-zapovesti/#comment-199995)
И шта ја ту могу? Осим да доброћудно кажем: свима таквим срећно било, требаће им среће.
@Евсевије
Хвала на одговору, мада то сам могао да прочитам и у ранијим текстовима, али моје последње питање било је: да ли је остао негде епископ или свештеник који није пао, и друго: како и где се причестити уколико више нема канонске јерархије?
„Да ли је остао негде епископ или свештеник који није пао, и друго: како и где се причестити уколико више нема канонске јерархије?“
Одакле вам идеја да нема канонске јерархије? Ко вас је то преварио? И зашто отпаднике од Цркве питате за савете те врсте? Пазите да вас неко не превари и не одвуче у пропаст. Знате ли Символ Вере? „Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву.“ У једну.
„Каноничност“ не зависи од моралних квалитета или сагрешења свештенства и јерархије, већ од непрекинутог рукоположења Духа Светог од Педесетнице до дана данашњег. Ни најисправнији католички бискуп није канонски док и најгрешнији православни то јесте. Црква је мистична заједница Тела Христовог, а не политичка партија, и недељива је.
Док год и један архијереј исповеда веру истиниту, дотле и Црква постоји. Тако је било у вековима иконоборства. Св. Максим Исповедник је исповедао веру истиниту и није му падало на памет да се одваја од Цркве, упркос јереси иконоборства.
Како тада, тако и данас.
Једно је када је неко неправедно искључен из јерархије. Друго је када неко самог себе, и друге са собом, својевољно искључи из „једне, свете, саборне и апостолске Цркве.“ Јао таквима. Нема већег греха од цепања Цркве Божије.
Не слушајте, дакле, зле савете разних отпадника нити идите на њихов бунар по воду, већ следујте речима Апостола: „пазите да вас неко не превари“. А ако вас нешто саблажњава, сетите се да ни под иконоборством људи нису Цркву напуштали.
А за апостате се молите да се покају, одрекну својих заблуда и врате се, кроз Цркву, Богу. Јер:
„И рђава жица проводи струју.“
-Патријарх Српски Павле
@С.Д.И.Д.В.
„Одакле вам идеја да нема канонске јерархије?“
Нигде нисам рекао да нема канонске јерархије, само ме занима Евсевијев став по том питању, што је, чини ми се, јасно из преписке.
Брате Срђа,
Тек сад видим твоја питања.
Остала је понегде православна јерархија, мада су са аспекта строге канонске акривије сви мање или више компромитовани.
Има их у Грчкој (али нису Срби, него Грци – „Православље и Хеленизам или смрт!“).
Има их у Румунији; нарочито тамо, колико знам недавно су се сабрали у великом стилу, 12 старокалендарских епископа међу којима више нема раскола, са 2 милиона ревносних верника, хиљадама монаха и десетинама манастира. То је респектабилна сила (али заборавили су праматерњи црквеносрбски, а и да су некад били Срби).
Има и крхотина после бродолома РПЦЗ.
Има и појединачних „непоминајушчих“ свештеника који су се одвојили од јеретичког свештеноначалија и помињу „све православно епископство“, нарочито у Русији.
Таквих има и у Србији, али није баш долично овде их рекламирати.
Заправо, са жаљењем морам да констатујем – Срби, иако суштински најбољи од свих, у тој ситуацији су испали најгори од све деце (мада, на Србе је концентрисана и главна ватра артиљерије из Пакла, ако су Срби заборавили ко су, Сатана није).
Ко у таквој ситуацији не може да реши заиста сложени проблем причешћа, може да се сети како су православни Срби у своје време у врло аналогној ситуацији чинили (пишу књиге староставне): кад су србском црквом владали гнусни фанарски манијаци-симонијаци, и кад у близини није било њима неподчињених православних свештеника, Срби Светосавци су одбегавши од безблагодатне мрзости сами ломили славски Хлеб и преливали га Вином, на темељима старих црквишта, и тако се причешћивали.
Мислиш ли да смо ми бољи и нечим пред Богом заслужнији од њих?
Стварно не желем да улазим у разговор са башиботзуком: ко дементнима или ботовима покушава да нешто објашњава, патетичнији је од њих. Осим тога, моји преци су таквим војницима, који су им у име свога цара долазили у госте да их поробе, кидали главе, па после тога евентуално разговарали са њима (главама, док се суше) – вероватно би на мене слабића и тањевину гледали са презрењем кад би ме видели како се упуштам у дијалектику с њима.
Али на ово не могу да не одговорим, тј. да не поновим стари одговор на то – опет уважене публике ради:
„И зарђала жица проводи струју“.
Али од пада напона, у зарђалој жици, страдају осетљиви уређаји. Цркавају, такорећи.
Мада то је можда и мањи проблем.
Већи је овај: шта бива са струјним колом када се успостави спој са другим колом, у којем тече струја сасвим друге фреквенције (666Hz)? И шта бива са уређајима у њему?
То јест, када се скупа моле они који су у Христу и Духу Светом, са јеретицима, непријатељима Христовим?
Нисам из струке, па нисам сигуран, али можда би могао неки електр(о/тех/н)ичар да нам објасни?
Да не увредим и унизим Патријарха Павла, али ја ипак имам здравију аналогију о томе чему је он покушао да поучи, односно о истини на коју је хтео да укаже (опет аутоцитат):
Не може кроз једну цев тећи и чиста вода, и канализација.
То јест, може, али онај ко би пио из такве цеви је луд.
Данас се (луди=дементни) Срби не либе да пију воду из такве цеви: кад примете крупнији комад, окрену главу накратко, нешто прогунђају или не, и наставе да пију даље.
Ревноснији евентуално опсују Евсевија који стојећи са стране иритантно виче: „Ево г*вно, шта сам вам рекао, не сме се ту пити!“. И наставе да пију.
Јер бо агиазма јест. Дар Духа Светог (Марко 3:29).