Имајући највеће поштовање за другачија вероисповедања, мишљења и начине живота, желимо да се не дира у нашу веру, наше вредности и начин живота
Очувајмо веру!
Молимо Његову Светост Патријарха Порфирија, Свети архијерејски Синод, Свети архијерејски Сабор и сваког нашег архипастира лично, да коначно спроведу у дело саборску одлуку из 1997. о иступању из Светског савета цркава, да нас утеше и донесу недвосмислену одлуку да ће текући дијалози са неправославнима и екуменистичко деловање сваке врсте – а нарочито било какво молитвено општење – бити прекинути, као и да неће бити посете папе српским земљама све док истрајава у неправославним учењима.
Имајући највеће поштовање за другачија вероисповедања, мишљења и начине живота, желимо да се не дира у нашу веру, наше вредности и начин живота.
Наша вера је вера апостолска, вера васељенских сабора, жичке беседе Светог Саве, вера владике Николаја и аве Јустина.
Наша вера и наша Црква провела нас је кроз векове ропства, и чини срж онога што ми јесмо. Наша је дужност да је неокрњену предамо нашим потомцима.
Бог јесте Љубав, али Бог је и Истина. Не може бити заједнице у Љубави, ако није и у Истини. Не указивати на Истину значи и не стајати у Љубави, па самим тим и не пребивати у Богу.
Можда од таквог идења у корак са светом и може бити неке привремене користи, али штета ће бити трајна.
Ми за тиме немамо никакве потребе. Чак и да останемо сасвим усамљени изван тих покушаја уједињења мимо истине Православља, као глас који виче у пустињи, то нам ништа не може наудити. Наше је послање да извор воде живе сачувамо незамућен, зарад свих наших предака који су за њега живели и страдали, зарад спасења свих нас и наших потомака. И зарад наше мисије у овоме свету – јер је много оних ван Цркве, који траже со земљи. Ако со обљутави, чиме ће се земља осолити?
Молимо Његову Светост Патријарха Порфирија, Свети архијерејски Синод, Свети архијерејски Сабор и сваког нашег архипастира лично, да коначно спроведу у дело саборску одлуку из 1997. о иступању из Светског савета цркава, да нас утеше и донесу недвосмислену одлуку да ће текући дијалози са неправославнима и екуменистичко деловање сваке врсте – а нарочито било какво молитвено општење – бити прекинути, као и да неће бити посете папе српским земљама све док истрајава у неправославним учењима.
Први потписници:
Никола Маловић, српски писац из Боке Которске
проф. др Зоран Кинђић, Факултет политичких наука, Универзитет у Београду
проф. др Павле Ботић, Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду
Александар Лазић, уредник портала Стање ствари
Entreaty To The Patriarch And The Council: Let Us Preserve The Faith!
We implore His Holiness Patriarch Porfirije, the Holy Synod of Bishops, the Holy Council of Bishops, and each of our archpastors personally to finally implement the Council’s decision of 1997 on withdrawal from the World Council of Churches, to comfort us and make an unequivocal decision that the ongoing dialogues with the non-Orthodox and ecumenical activities of any kind – and especially any prayerful communion – will cease, as well as that there will be no visit by the Pope to Serbian lands as long as he persists in non-Orthodox teachings.
We highly respect different religions, opinions, and ways of life, but we want our Faith, values, and way of life to remain untouched.
Our Faith is the Apostolic Faith. The Faith of the Ecumenical Councils, Saint Sava’s Zhicha sermon (on the True Faith), Bishop Nikolaj and Abba Justin.
Our Faith and our Church have carried us through centuries of slavery, and they form the core of who we are. It is our duty to pass it on intact to our posterity.
God is Love, but God is also the Truth. There can be no community in Love, if not in the Truth. Not pointing out the Truth means not standing in Love, and therefore – not abiding in God.
Perhaps keeping up with the world may have some temporary benefit, but the damage will be permanent.
We do not need that! Even if we remain completely alone outside of these attempts at unification beyond the Truth of Orthodoxy, like a voice crying in the wilderness, it cannot harm us. Our mission is to preserve the source of living water uncontaminated for the sake of all our ancestors who lived and suffered for it, for the sake of the salvation of all of us and our descendants. And for the sake of our mission in this world – for many outside the Church seek salt of the earth. If salt loses its saltiness, how will the earth be salted?
We implore His Holiness Patriarch Porfirije, the Holy Synod of Bishops, the Holy Council of Bishops, and each of our archpastors personally, to finally implement the Council’s decision of 1997 on withdrawal from the World Council of Churches, to comfort us and make an unequivocal decision that the ongoing dialogues with the non-Orthodox and ecumenical activities of any kind – and especially any prayerful communion – will cease, as well as that there will be no visit by the Pope to Serbian lands as long as he persists in non-Orthodox teachings.
ИСПРАВКА: У редакцијском наслову исправљено Савез у Савет. Хвала коментатору с надимком Luya (25. 12. 2024. у 23:40).
Categories: Гостинска соба
Хвала Господу кад је неко покренуо ову иницијативу.
Кренуло је као на низбрдици, губи се контрола. Од Дарвина ,смањивање броја жртава у НДХ, признавање некаква македонске цркве ,нејасно које јел Северно македонске или неке друге.
Скраћивање литургије, онај срамни парастос Синиши Михајловићу , идеја о заједничком Божићу, најава доласка „светог оца“,обесмишљавање ордена Светог Саве, ћутање око Косова и Метохије…
Хвала на иницијативи! Потписано.
Добро нам не дошао!
Врхушка СПЦ се окреће онима који највише плаћају!
За сада су то – сатанисти!
Осолили сте Србску земљу, добри људи…
Потписујем
Слава Богу за све!
O hvala Bogu da konacno se oglasi neko konkretno i krene procedura ciscenja od zla!☦
Многи ће ми рећи у онај дан: „Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили?”
И тада ћу им јавно казати: „Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње.”
Честита иницијатива. Одговорна. Свака част
Слава Богу Спаситељу
Могу да кажем да немам никакво поштовање за другачија вероисповедања јер све што није од Бога – од ђавола је, али имам поштовање за истанчана верска осећања других људи као и за слободу од Бога им дату да бирају у шта ће да верују.
О Цркви нашој као и о светој вери нашој нисмо бринули још од 1945, вероватно мислећи да ће се вера одржати сама од себе. Али непријатељ није спавао и многе су се ране на том светосавском ткиву отвориле па многе и гноје и заударају на свејерес екуменизма.
Дакле нисмо марили а позвани смо да бдимо и да стражимо… да нас неко не превари…
Иницијатива је добра али треба иницијатива још пуно да се Црква београдске патријаршије врати са европског заблуделог пута на светосавски. Знамо шта је Свети Сава написао о латинској јереси још у оно време када она није ни близу застранила као данас па би било добро да се ови евро свештеници изјасне зашто толико хвале лажи учење Латина и зашто их називају браћом у Христу ? Обавезује ли њих имало оно шта је рекао пастир српског народа?
Ових дана је актуелна иницијатива потекла из Рукумије у вези са причешћивањем код новотараца из СПЦ и које се честице из просфоре стављају у путир и да ли се по причести сједињујемо са Христом или са људима за које су честице вађене, који су често упорни преступници закона по Богу?
Ту је онда и питање покојног владике Амфилохија који је содомитску транс особу девојку – крстио као мушкарца…
Могао бих тако у недоглед да набрајам, накупило се лудорија (л)атинских ђака и београдских богослова по Зизулијасу. Биће потребно једно велико спремање
Уз поштовање за простосрдачност „првих потписника“, наивно је и трагично очекивати од пиромана да гаси ватру и од распикуће да поступа домаћински.
Ne postoji nikakav Svetski saveZ crkvava. Postoji Svetski saveT crkava (World Council of Churches). Katolička crkva nikad nije bila član WCC. Ta organizacija je postala nekakav ekumenistički bauk za neobaveštene, a uistinu je reč o organizaciji relativno slabog uticaja. Njen najveći uticaj bio je za vreme Hladnog rata kada je bila pod kontrolom Sovjeta. To je jedna od svetskih organizacija koju je držao KGB poput Svetskog kongresa demokratske omladine.
@ Luya
Хвала на исправци, поправљено у наслову! Грешка је искључиво моја.
Александар Лазић
Потписао! Било је крајње време, Francisco ante portas!
@Зоран Стојиљковић веома јасно представља противречност ове Петиције: „Уз поштовање за простосрдачност „првих потписника“, наивно је и трагично очекивати од пиромана да гаси ватру и од распикуће да поступа домаћински.“ Дакле, Петиција исправно тражи да се „екуменистичко деловање сваке врсте“ у Београдској Патријаршији (БП) прекине, али тај захтев, као и захтев да се иступи из Светског Савета цркава, су стари више деценија, и били су веома јасно и истрајно заступани од Св. Јустина и његовог верног ученика владике Артемија. Игнорисање тих захтева је временом и довело до тога да се стање погорша па се у БП јерес екуменизма, као и новотарство и сергијанизам, отворено исповедају. По сведочењу Светих Отаца укључујући Св. Јустина Ћелијског екуменизам је јерес. Значи од непокајаних јеретика се очекује да опет и опет „утеше“ паству- како? Уместо да се очекује чудо, верни су позвани да користе 15. канон Двократног Сабора као лек за очување Правоверја: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откритим челом (откривене главе, тј. отворено, јавно) о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора (одлуке) оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назови епископе и назови учитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него, напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења“. По епископу Никодиму Милашу, верни не само да имају ово право, него и дужност да се одељују од епископа који исповедају јереси. Да ли супротно, тј. истрајавање у заједници коју воде јеретици, може да донесе нешто добро?
Шири се по мрежама да хоће да рашчине оца Симеона
Ако послушате беседу схватићете колико им је бркнуо у око
http://borbazaveru.info/content/view/19705/1/
Не би ме ништа зачудило
Али рашчинити њега (дај Боже да није истина) није исто што и рашчинити монаха Антонија
Док се Патријарх баш труди
https://spc.rs/patrijarh-porfirije-cestitao-hanuku-glavnom-rabinu-i-svim-clanovima-jevrejske-zajednice/
Скоро ко председник
Опрости ми Боже
А нисам знао да се ово зове „божићна“ честитка
https://spc.rs/bozicna-cestitka-patrijarha-srpskog-g-porfirija-2/
канон Двократног Сабора: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес…“
Који Сабор и свети Оци су осудили екуменизам као злоучење тј. јерес?
Светски Савет Цркава има утицаја на живот СПЦ колико и пингвини на кретање зебри у Африци. Дакле, близу нуле. Наши су проблеми далеко дубљи и ургентнији него немушта састајања неких од нашег високог клира са (бело)светским колегама. Да споменем само два: ревизионистички неоусташки покушај поништавања размера србских жртава у Другом Рату, раскол у СПЦ (Епархија у Егзилу), новотарске произвољности, летаргија и опадање учешћа верног народа у евхаристијском животу Цркве. То су неки од проблема. На пример, протест и испуњене захтев да се Јован Ћулибрк уклони са трона епископа Славонског би нам донео конкретну ползу, као што би и братско лечење раскола. А ССЦ је углавном само шум који је довољно игнорисати.
Седам осам говоре: „Да бијемо злотворе!“
А злотвори зборише: „Нас је мало повише!“
Седам осам говоре: „Бог ће да нам помогне!“
А злотвори зборише: „Сила Бога не моли!“
Седам осам скочише, Јуначки се борише
И злотворе побише, Мада их је повише.
чика Јова Змај
Сматрам да је бесмислено писати коментаре, јер апсолутно нико ништа не добија тиме, али „православац“ који се потписао са „А head full of dreams“, прича о стварима које очигледно нити има појма, нити је ишта прочитао на ту тему, ме је навео да напишем први коментар у животу.
Ваше познавање теологије је очигледно равно нули, чим се позивате на Симеона рукумијског који одавно не прихвата сопственог епископа (чиме је самог себе отерао у раскол (ако уопште и знате шта је то?!)), а да не говорим о томе што подругљиво говорите о покојном митрополиту пергамском Јовану (Зизијуласу), који је један од највећих православних богослова XX века, поред оца Георгија Флоровског, нашег владике Атанасија и многих других. Очигледно је да НИЈЕДАН текст – а о књизи да не говоримо – нисте прочитали, а да је аутор митрополит Јован! Могу да потврдим да постоји злоупотреба богословља од стране других (као што је нпр. патријарх цариградски Вартоломеј, многих наших епископа итд.) које је он гајио, али да је човек био отпадник, или – не дај Боже! – јеретик то је чист грех пред Богом изрећи такву глупост! Прочитајте макар један текст Јована Зизијуласа за почетак и нађите једну погрешну реч, или једну малициозну намеру, па ћете можда и бити достојни да коментаришете нешто, а овако заиста немате о чему да говорите. Нарочито је срамота ако сте човек у иоле озбиљним годинама!
Да се догађају чудне (благо речено) и лоше ствари у нашој Цркви, то је истина, али нам за то није крив нико други до ми сами! Уосталом, уколико смо толики верници каквим се представљамо на тастатури, почнимо мало од себе и од свог дворишта, али се најпре уздајмо у Духа Утешитеља који се од Педесетнице стара о Цркви, коју ни врата пакла неће надвладати, а камо ли нека шака сумњивих епископа са својим проблематичним речима и (не)делима. Имајмо вере! Подржавам иницијативу коју су започели први потписници овог писма, али чак и да дође тај фамозни папа (држава нас неће питати за дозволу сигурно!), уколико ми знамо ко смо и шта смо, немамо разлога за страх! Нажалост, мислим да се већина овдашњих противника доласка римског епископа више противи због свесности свог (односно нашег) маловерја, услед ког ће нам он сада „променити веру“?! Па ако смо заиста Христови као што тврдимо куцањем, потврдимо то и делима како у добрим, тако и у лошим временима! Црква и православље неће пропасти, у то будите сигурни, али да ли ћемо ми као појединци, односно и као народ остати у Цркви, то је већ на нама!
Христос Васкрсе и свако добро!
„Молимо Његову Светост Патријарха Порфирија, Свети архијерејски Синод, Свети архијерејски Сабор и сваког нашег архипастира лично,“
Лепо од вас што сте покренули овакву иницијативу и што покушавате да истерате ствари на чистину.
Волео би да се варам али нешто ми говори да вас нико од поменутих неће удостојити одговора осим можда успутне негативне реакције на вашу иницијативу.
Због чега ја лично имам овакво мишљење?
„Наш“ први међу једнакима у време док је столовао као Митрополит у Загребу ( из неког разлога још столује) једва је дочекао да у склопу неке делегације из Хрватске отрчи на поклоњење римском архијеретику.
Не само да му се поклонио него му је и руку пољубио.
Тим чином је презрео све наше новомученике а нас све понизио.
„Гргур од Дизелдорфа“ редовито држи службе са иноверцима.
Владика Максим проповеда дарвинизам што је директно супротстављено црквеном учењу.
Дозвољен је политички уплив у црквене послове.
Одлука о давању самосталности МПЦ је донесена једногласно.
Знамо у којим временима су се овако доносиле одлуке.
Што би песник рекао:
„Препунисте мјешину гријеха“.
Уместо коментара оставићу линк за један добар чланак професора Зорана Милошевића.
https://naukaikultura.com/pravoslavni-sloveni-i-njihova-bezbednost-u-21-veku/
„Ваше познавање теологије је очигледно равно нули, чим се позивате на Симеона рукумијског“.
Хтедох да ти напишем коментар у духу уобичајене дискусије на сличним форумима. Износимо чињенице, постављамо на основу њих тезе, потом тезе образлажемо и бранимо или истичемо став по неком питању.
Али заблудео си брате ако је ревнитељ рукумијски за тебе ништа.
На кривом си путу – зар мислиш да је за истинито држање вере услов познавање теологије? Па још оне Зизулијасове(ај што ме насмеја)
У време пре ослобођења од турског ропства а нарочито у периоду након укидања Пећске патријаршије, у Србији је у просеку један свештеник долазио на 5 села а један храм на 10 села. Народ неписмен, сиротиња убога, свештеници ништа другачији али како су они знали православну веру да држе и одрже да им ми данас можемо само позавидети.
Благо речено чудне ствари су почеле да се дешавају са развојем теологије, а нарочито када је богословље из манастира изашло на факултете.
Свакаква чуда је овај српски род видео и Србе муслимане, унијате, кумуњарње, европејце – али Србе фанариоте нисам веровао да ћу дочекати. Вековима смо се сусретали са „јелинским мудровањима“ али ово је први пут да српски свештеници народу промовишу ту врсту памети. Нешто ми говори неће вам проћи.
Ваше познавање теологије је очигледно равно нули, чим се позивате на Симеона рукумијског који одавно не прихвата сопственог епископа (чиме је самог себе отерао у раскол (ако уопште и знате шта је то)
Брате,Једна ,Света,Апостолска Црква,вероватно о себи много лепо мислиш када се овако зовеш.
Ја сам Живослав и трудим се да што чешће будем у Рукумији на Литургији.
Ти,ако никада ниси био тамо,није лепо да причаш о ономе што ниси ни воде ни чуо.Није ни људски а ни хришћански.А ако си био,онда ниси био довољно пажљив па ниси чуо да Отац Симеон три пута помињи свог епископа и још га на крају помене певница.Који су онда аргументи за овакву твоју тврдњу.Ниси ни видео да он са времена на време изнесе Типик и читањем из њега поткрепи оно што говори.За све своје тврдње се позива на Светог Саву и Светог Владику Николаја.Е сада ако су све то слаби аргументи онда сте ти и теби слични у праву,а Отац је у расколу.Свако добро од Господа ти желим.
За: „Једна, света, саборна и апостолска Црква!“
Ваистину васкрсе!
Поштовани, са истинитим узвишеним надимком, ако смем да приметим, сматрам да Вам се може опростити што се својим коментаром нисте баш прославили, будући да Вам је, како кажете, ово први коментар у животу. Иако ни сам не коментаришем често, тешко да бих се усудио да оћутим макар два озбиљна промашаја у Вашем тексту.
Кажете:
„чиме је самог себе отерао у раскол (ако уопште и знате шта је то?!)“ Напротив, Владика Игњатије је у расколу са Црквом јер је служио заједно са украјинским расколницима који отимају православне светиње од Руске Цркве, прогоне и малтретирању њене вернике. Зар не знате да онај ко служи са расколницима и сам постаје расколник? За разлику од владике Игњатија, отац Симеон никада није показао склоност ка било којој врсти раскола и нема разлога да сумњамо у његову духовну чврстину.
Међутим, пошто је владика Игњатије горљиви следбеник Јована Зизијуласа, постоје основане сумње да ту има нечег много опаснијег чак и од расколничког духа. Ви, наиме, кажете:
„Могу да потврдим да постоји злоупотреба богословља од стране других (као што је нпр. патријарх цариградски Вартоломеј, многих наших епископа итд.) које је он“ Зизијулас „гајио, али да је човек био отпадник, или – не дај Боже! – јеретик то је чист грех пред Богом изрећи такву глупост! Прочитајте макар један текст Јована Зизијуласа за почетак и нађите једну погрешну реч, или једну малициозну намеру…“
Један текст?
Наредних сто цитата Јована Зизијуласа преузето је из двадесет текстова и две књиге Јована Зизијуласа (као и из неколико текстова и књига секундарне литературе). Не тврдим да баш свих сто цитата доказују да је Зизијулас отпадник и јеретик, али и они који то не доказују, ипак допуњавају слику о лику и делу овог „славног“, али не и православног теолога.
Заиста, има ли у наредним цитатима, како сте се горе изволели изразити, макар „једна погрешна реч“?
Просудите сами!
Апокрифно „јеванђеље“ по Јовану (Зизијуласу)
Литература:
Аноним, „Митрополит пергамски Јован Зизјулас критиковао СПЦ“ (2008).
Димитријевић, Владимир, „Јован Зизјулас revisited“ (1998). http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/tehnologija-ili-teologija.pdf (2009), стр 55.
Гојковић, Ранко, „Дискредитација СПЦ започела је усвајањем хуманистичко-екуменистичких бљувотина Јована Зизиуласа“ (2013)
Зизијулас, Јован
„Људска способност и неспособност: Богословско истраживање личности“ (1975) (стр. 219-266) у Заједница и другост: Даље студије о личности и Цркви, Пожаревац, Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, 2011.
Локална Црква у перспективи заједнице 1985.
Институција сабора 1980.
Христологија и постојање 1982.
„Пневматологија и важност личности“ (1983) у Заједница и другост (стр. 105-119) у Заједница и другост: Даље студије о личности и Цркви, Пожаревац, Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, 2011.
Рана Теологија и Биће Божје (1985).
Књига Откровења и природно окружење 1995.
Самопоимање православних и њихово учешће у екуменском покрету 1995.
Идентитет Цркве 1997.
Религија, наука и животна средина 1997.
Допринос Православне Цркве током две хиљаде година њене историје 1999.
Есхатологија и друштво (2000).
Икуменски старац Силуан (2001).
Еклисиолошке теме („Савремено богословље“, 6), Нови Сад, Беседа 2001, стр. 5-170.
Догматске теме („Савремено богословље“, 5), Нови Сад, Беседа 2009, стр. 5-360.
Онтологија и етика (2003).
Разлика онтологије и етике Истока и Запада (разговор) (2003).
Православље (2003).
Јелинизам и хришћанство: Сусрет два света, Београд, Хришћански културни центар, 2008 (стр.9-164).
Достојевски и етика 2003.
Где је евхаристија, ту је и саборна црква 2007.
Православље се не може бојати дијалога 2007.
Лазић, Родољуб
Нов(аторск)о богословље Митрополита Зизиуласa, Београд, „АТОС“ – Мисионарски духовни центар, 2002.
(Људ. спос. и несп. 75)
Апокрифно „јеванђеље“ по Јовану (Зизијуласу)
Наиме, одбацио је Бога; рекао је не датоме Богу: „За мене не представљаш датост; створићу ја свога Бога, а то сам ја сам. Све ће, дакле, бити упућено на мене уместо на Тебе.“
(Апокрифно јеванђеље по Јовану)
(Људ. спос. и несп. 75)
Изрека (1): Христологију не треба ограничавати на искупљење од греха
(Зај. и друг. 252)
Изрека (2): Не можемо полазити од природа Христа као да су оне нешто коначно самопостојеће (254)
(Лок. црк. у перс. 77)
Изрека (3): Црква мора оличавати људе, не идеје или веровања (3а)
Изрека (4): Морамо бити спремни да признамо да се не може учинити прави напредак ка црквеном јединству докле год преовладава конфесионализам. (3б)
(Инст. саб. `80)
Изрека (5): Сабор нема по закону права да једној помесној Цркви наметне било какав облик вере или учења (Кан. посл. 1, 4)
Изрека (6): У Православној Цркви, ни на тренутак не постоји епископ без епархије. (2, 5)
Изрека (7): Опасно потчињавање помесне Цркве и њеног епископа сабору
Изрека (8): У име које власти би један сабор, из кога се епископ искључује, наметнуо своје мишљење њему и његовој Цркви? (2, 8)
(Хр. и пос. 82)
Изрека (9): Како то важи за Исуса Христа, који је био човек и Бог (4, 2, 1)
(Пнев. и важ. лич. 83)
Изрека (10): Пневматологија (Filioque) представља фактор разилажења већ вековима, нарочито између Истока и Запада. (…) Ми сада живимо у кључном тренутку у историји (Зај. и друг. 190)
Изрека (11): (Свети) Дух је призвод љубави и слободе (204)
Изрека (12): Црквени оци (Другог Васељенског) Сабора уче нас много чему не само оним што су рекли већ и оним што су избегавали да кажу… Чињеница да су били довољно смели… и довољно креативни да употпуне Символ вере… крајње је упутна данас за нас који трагамо за нашим јединством путем поновног прихватања предања. (217)
(Ран. теол. 85)
Изрека (13): Чак и Бог постоји захваљујући заједници. Ништа без ње не постоји, чак ни сам Бог. (*5)
(Тео. проб. рецеп. 94)
Изрека (14): Примање једне цркве од стране друге (је) најважнији аспект рецепције, који извире из основне еклисиолошке чињенице да Црква, иако једна, постоји као цркве (у множини) и да ове цркве постоје као једна Црква, непрекидно примајући сестрински једна другу. (…) Докле год свет одбацује Цркву или цркве одбацују једна другу, постојаће потреба за рецепцијом. Нема пуне саборности Цркве у стању схизме. (према: Лазић 02, 1)
Изрека (15): Пре свега бих желео да кажем да не смемо потцењивати важност присуства људи. Није тако безначајно што су присутни, што устају из кревета и долазе у цркву. То представља својеврстан аскетски напор, подвиг (према Ис, Обљ. со, 1)
Изрека (16): Црква мора прихватити све, нарочито грешника. И, постепено, Црква ће преобразити ту личност од момента њеног уласка у црквену заједницу. Против сам моралистичког учења. Верујем да је најважније да неко постане члан заједнице и онда ће се све природно одвијати (према Ис, Обљ. со, 28, 3)
Изрека (17): Ако се хомосексуалност сматра грехом, онда је опет Црква та која мора да прихвати таквог грешника, исто као што прихвата и хетеросексуалног грешника. Јер нема разлике међу њима: ако је код првог у питању грех, онда је и код другог. То би била нека врста расизма: да одређени грех сматрате неприхватљивим, а неки други прихватљивим. Одговор је дакле јасан: Црква мора прихватити хомосексуалце. Наравно, тада ће код њих доћи до преображаја, у оној мери у којој се он може одиграти. Јер постоје границе, неке природне границе које се можда не могу премостити“ (према Ис, Обљ. со, 28-29, 3)
(Књ. Откр. и прир. окр. 95)
Изрека (18): То је оно „што говори Дух Црквама”, у време еколошке кризе. Док идемо ка Патмосу, пажљиво послушајмо глас Апокалипсе. То је посебно важно за наше савремене проблеме. (Закљ. 6)
(Самопо. прав. 95)
Изрека (19): То може да значи, у крајњој линији, да ће еклисиолошки плурализам, истакнут „Торонтском декларацијом,“ на крају крајева, да буде одбачен. Ми не можемо вечно да продужавамо кретање, држећи се различних или чак противречних међусобно погледа на Цркву. Било је мудро почети од торонтског еклисиолошког „немешања,“ али би било катастрофално њиме завршити. (1, Д, 2)
Изрека (20): Однос између православних и неправославних унутар ССЦ јесте и свагда ће бити дијалектички. То је тако због тога што православни осјећају себе свагда хришћанима sui generis у односу на Запад. (3, 3)
Изрека (21): Торонтска декларација треба да буде лишена свога еклисиолошког плурализма. Ја нисам сагласан са гледиштем да ССЦ не треба да разрађује еклисиологију. Напротив, ја мислим да то треба за њега да буде приоритетна ствар. (3, 3)
(Ид. црк. 97)
Изрека (22): Углавном од 17. века смо и ми православни били принуђени да, под притиском ових околности које су биле доминантне у сукобу између римокатолика и протестаната, изнесемо своја исповедања вере. (12)
Изрека (23): Појам „старца-духовника“ постаје важнији и од епископа и од проповедника и од теолога. Управо зато данас на богословским школама имамо студенте који имају своје духовнике које слушају, а имају и своје професоре које не слушају. (…) У суштини, оно што им говори професор, они ће пренети свом духовнику на разматрање и његов суд, или просто одбацити… Њима је, заправо, важно само оно што каже њихов духовник. (16)
Изрека (24): Проблем лежи у томе што постоји опасност да завршимо у психолошком индивидуализму. Ово је врло опасно. Сведоци сте да се оваквим схватањем Цркве сваки од верника везује за једну одређену личност, за такозване „старце“, те да се брине за своје индивидуално спасење, а да запоставља Цркву као заједницу, не осећа себе као члана те заједнице. (22)
Изрека (25): Није нимало случајно да је епископ постао критеријум црквености. Другим речима, епископ је тај који одлучује да ли је неко члан Цркве или не. То (је) због тога што је он као предстојатељ Св. Евхаристије тај од кога почиње целокупан живот Цркве. (30)
(Рел. нау. и жив. 97)
Изрека (26): Било би неопходно да хришћанска Теологија прихвати основне поставке идеје еволуције у биологији и схвати да је људско биће органски део животињске врсте. (…) Не постоји суштинска опасност по хришћанску веру у прихватању теорије еволуције у њеним основним начелима. (2)
(Обраћ. м. Јов. папи 98)
Изрека (27): Ваша Светости, узносимо славу и благодарење на празник Светитеља-заштитника поштоване Римске Цркве, „Цркве председавајуће у љубави“. (…) Такав свети обичај реафирмише и продубљује свезу љубави која сједињује наше две Цркве и утире пут пуноме јединству, које наш Господ захтева од нас. Патријарх Вартоломеј наложио нам је да Вам пренесемо његова осећања дубоке братске љубави и поштовања, као и његову чврсту посвећеност… даљем развијању и продубљивању јединства наше две Цркве. И управо су ради овог светог циља – јединства, наше две Цркве званично и започеле теолошки дијалог е да би, на основу свог заједничког наслеђа првих хиљаду година живота Цркве, могли да уклоне препреке за пуно заједничење, препреке које су се јавиле после трагичне Схизме, што нас раздваја већ готово читав миленијум. Горко искуство овог дугог периода раздвојености нас је учинило потпуно свесним потребе да се убрза процес обнове нашег пуног заједничења тако да би се Црква Божија, приближавајући се трећем миленијуму хришћанске ере, могла наћи и видиво уједињена као што је то била пре велике Схизме. (…) Ваша Светости, приближавајући се крају овог миленијума, постајемо свесни велике одговорности Цркве за човечанство. Импресивна достигнућа науке и технологије прете да постану озбиљна претња достојанству људске личности и опстанку Божије творевине будући да их не прати и поштовање етичких Вредности. Поновљени апели и напори Ваше Светости за заштиту светиње људскога живота и достојанства људске личности, као и иницијативе Васеленске Патријаршије за заштиту природне средине, указују на нашу свест о одговорности Цркве данас. Наш глас и наши напори, пак, могу имати кредибилитета у савременом свету једино уколико излечимо и превладамо наше поделе. Са оваквим мислима, које наша патријаршијска делегација, у понизности и поштовању, жели да Изрази Вашој Светости… Нека би Господ, заступништвом Својих Светих Апостола Петра и Павла, чији спомен данас славимо, даровао Вашој Светости здравље и снагу за многе наступајуће године, у славу Троједнога Бога и на корист јединства свих у Име Христово. (Према: Димитр. Од лич. до мас. 3, поч.)
(Допр. Прав. Црк. 99)
Изрека (28): Лично верујем да ће, без обзира на то какве су намере другога, истина коју ћу му ја пружити у том дијалогу, ако заиста служим тој истини, бити јача од свих његових претходно датих намера. (2)
(Непоз. тек. вер.99)
Изрека (29): Бомбардовањем Србије Запад (је) спасао Балкан од болесног национализма. (Према Гојк. Дискред. СПЦ, посл. пас.)
(Прав. црк. и тр. миле. 00)
Изрека (30): Међутим, дубоко у кобној природи хришћанске поделе лежи исто тако и неспремност Православних да, у истинском духу праштања и љубави, превазиђу психологију полемике и издигну се изнад ње. Конфесионална жестина ревности се често потврдила јачом од праштања и љубави… Фундаментализам, конфесионализам и конзервативизам су уништавали Библију и догме Цркве, претварајући их у формуле, које пре треба сачувати него живети по њима и доживљавати их. (Према Лаз. Фун. конф. Зил. 2)
(Есх. и друш. 00)
Изрека (31): Потребно нам је ново деловање Бога у свакој евхаристији. Историја није довољна. Неопходно је продирање будућности. (88)
Изрека (32): Управо Литургија суди православнима и они морају бити спремни да им се њоме суди јер имају велику потребу за исправљањем. (94)
(Икум. стар. 01)
Изрека (33): Држећи ум свој у аду смираваш се, не психолошки, него онтолошки. (35)
(Екл. теме. 01)
Изрека (34): Оригеновска идеја о бесмртности душе – осуђена (је) од стране Петог васељенског сабора. (13)
Изрека (35): Највеће зло, међутим, настало је у вези са каснијим Оцима, а нарочито у вези са светим Григоријем Паламом, чије је учење истицано као застава која одређује идентитет Православља насупрот хришћанском Западу.“ (18)
Изрека (36): Вероисповедни начин размишљања у богословљу (довео) је до таквог стања у еклисиологији да се не може више уочити прави идентитет Цркве.“ (21)
Изрека (37): И ми смо на своје жртвенике поставили некакве огромне крстове. (31)
Изрека (38): Епископ (је) тај који ће судити свету и који ће га сјединити у име Очево, у име Божије, а не само у име Христово…“ (38)
Изрека (39): Наиме, евхаристијско искуство Цркве у Православљу превазилази искуство крста и води нас много даље. (62)
Изрека (40): Крст је постављен у средиште евхаристије, као што је у многим православним храмовима данас – што некада није био случај… човек се не може лако зауставити код крста јер је Евхаристија тако устројена да нас води ка његовом превазилажењу. Евхаристија пред нас не доводи Голготу, него Царство Божије.
Изрека (41): Могао би неко рећи да се нова твар и искуство Цркве могу наћи само на лицу неког монаха који блиста од светости. Наравно, налази се и ту, али то није Црква. (63-64)
Изрека (42): Западњаци… имају ту велику слабост да се концентришу на историју, на Голготу… Ово се у православном Предању… преводи као тежња да се борба против зла, односно против сатане (коју води углавном монаштво), сматра последњим циљем, који… изражава Цркву… Ово представља неки вид западног утицаја на православну еклисиологију. (Понеки ми неће опростити ово што сам сада рекао.) (64-65)
Изрека (43): Када… видим да се сечење артоса (=хлеба) врши после светог Причешћа… тада ми је веома тешко… (87)
Изрека (44): Црква је једна. Господ није основао многе Цркве, него једну. А та једна Црква поистовећује се са јединственим Телом Једнога Христа. Али, пошто се та једна Црква остварује, изражава и иконички изображава у евхаристијској заједници, она се, по природи ствари, појављује као многе Цркве.“ (92)
Изрека (45): Треба да заборавимо све те идеје о „елити“ светитеља, односно носилаца благодати.“ (128)
Изрека (46): Наиме, нико не може да приступи светом Причешћу недостојно. То није случајно. Ту се суди свету. „Сада је суд овоме свету“ (Јов. 12,31). То „сада“ се у Јовановом јеванђељу односи махом на свету Евхаристију, јер је ово Јеванђеље прожето евхаристијским искуством.“ (132-133)
Изрека (47): Кажемо: Идем у Цркву. Одлазећи слободно у Цркву, стварам Цркву. Структура, установа Цркве није нешто што неко намеће. То ми стварамо Светим Духом. Дух Свети је тај који нас све сабира у Цркву. Сабирајући нас, Он нас, рекло би се, чини оснивачким члановим Цркве. Јер, за нас Црква није некаква установа која постоји сама по себи. (140)
Изрека (48): Тако на жалост чине све проповеди: указују на проблеме, а онда почну са оним: треба ово, треба оно. Литургијска порука није етичке природе. Она има задатак да човека… доведе до промене начина живота, узимајући у обзир Божији начин живота… (168)
(Дог. теме. 01)
Изрека (49): У епохи светих Отаца, овај систематски приступ вери Цркве… строго класификован начин излагања догмата сусреће (се) код светог Јована Дамаскина (Тачно изложење православне вере) (…) Систематско бављење богословском науком, међутим… не среће се ни у Светоме Писму ни код светих Отаца. (5, 6)
Изрека (50): …Догматика увек треба да приступа тумачењу догмата, а не само да их чува и да их напросто излаже онако како су они формулисани у свом првобитном облику. (9-10)
Изрека (51): Настојање да се одреде и да се изразе савремени проблеми који утичу на тумачење догми: – Нове јереси или нова горућа питања која за човека имају темељни карактер (данас: Јеховини сведоци итд., али и питање савремене технологије, екологије итд.) (11)
Изрека (52): Као што видите, догматика обухвата веома широк спектар истраживања и претпоставља многострано знање, али и истанчаност и креативно размишљање. (12)
Изрека (53): Без… смирења долазимо у опасност да себе прогласимо непогрешивим папама, што се често може видети у православљу, где сваки богослов има тежњу да буде „папа“ (35-36)
Изрека (54): Потребно је очишћење. Не можеш доспети до тачке да познаш Бога… а да претходно нечелно не пречистиш своје односе. (75)
Изрека (55): Кад би се претпоставило да се учење о Богу на неки начин мења, какве би то последице имало по наше постојање? Да ли би то имало икакве последице или би напросто било исто, односно не би представљало никакву егзистенцијалну разлику? (104)
Изрека (56): Бог није спутан моралним начелима. Обратите пажњу на овај моменат који је веома суптилан… (ми) смо спутали Бога, односно слободу Божију смо потчинили правилима владања и правилима праведности, које црпимо из етике. Али… по хришћанском схватању… етика не може укинути слободу Божију… Треба да истакнемо следеће: апсолутну слободу Божију, не само према свету, него и према начелима и према идејама. (109-110)
Изрека (57): „…Православна Црква никад није себи допустила да каже: Од раскола па надаље, ја сам Црква у целом свету. Она и даље задржава мишљење да и римокатолици и западњаци представљају неизбежан елемент васељенства Цркве. Због тога Православна Црква и не сазива васељенски сабор.“ (241)
Изрека (58): …Слобода творевине садржана је у некој могућности да на неку датост одговори са да или са не. Због тога и закон који је од првог тренутка творевине дат човеку у Рајском врту, затим дрво живота, заповести („од овога ћете јести, од овога нећете јести“), све су то начини за остваривање слободе. (303-304)
Изрека (59): „…Одговарајући на тај призив од стране Бога, човек је одлучио да своју слободу остварује одрично, и рекао је: „Не, ја нећу да сједињујем створено са нествореним. То што је створено, ја сједињујем са самим собом. Ово је најдубљи смисао исказа из Светога Писма да је Адам подлегао искушењу да прогласи себе за Бога. Самим тим, он је самога себе учинио Богом. Наиме, одбацио је Бога; рекао је не датоме Богу: „За мене не представљаш датост; створићу ја свога Бога, а то сам ја сам. Све ће, дакле, бити упућено на мене уместо на Тебе.“ И на тај начин је човек пао. Пала је и целокупна творевина. Зашто?(…) (305-306)
Изрека (60): Наиме, реч „вечни“ (живот) у Новоме Завету не означава друго до пројекцију данашњег живота. (309)
Изрека (61): И многи хришћани, нажалост, тумаче ствари на такав начин, па нам кажу: „Умро је тај и тај? Покој му души. Напустио је овај лажни свет. Отишао је из времена. Отишао је у вечност, где не постоји време.“ Но, овакве речи нису хришћанске. (310)
Изрека (62): То присуство простора и времена као елемената који обједињују а истовремено раздвајају, чини да сва створена бића – а сва она полазе од првобитног небића – постану пропадљива. (311)
Изрека (63): Спасење не може да се односи ни на шта друго него на превазилажење смрти. Ово истичем због тога што постоји велика заблуда у вези са тим шта је спасење и од чега се спасавамо. Забуна је настала отуда што нисмо поставили ваљану дијагнозу, него смо пошли од етичких и јуридичких претпоставки. Наиме, човеков пад смо посматрали као преступ, као непослушност (а кад кажем „посматрали смо“, то опет потиче од Августина) и мислили смо да узрок, односно корен зла јесте преступ и непослушност – што наравно није тачно. Зло, односно смрт, постојало је као могућност и раније. Оно што је непослушност донела, било је то да је постало немогуће излечити зло, односно превазићи зло које је већ постојало. Другим речима, ни послушност не решава овај проблем аутоматски. (317)
Изрека (64): Другим речима, није било логично да Бог каже: „Хтео то Адам или не, хтео то човек или не, ја ћу се умешати и спашћу свет“. (322)
Изрека (65): Црква не представља неку стварност између Васкрсења и есхатона, као што су тумачили многи западњаци, него Црква наставља да постоји и након Другог доласка Христовог. Црква, дакле, није ништа друго до само Царство Божије које ће завладати са Другим доласком Христовим. (351)
(Онт. и ет. 03)
Изрека (66): Етика је дефинитивно добила најважније место у нашем животу, али и у животу Цркве. Предаје се у школама, на теолошким факултетима, и представља за све хришћане нешто што је равно догматима – ако не и важније од њих. Одступање од догме се све више толерише у друштву, али и у Цркви, међутим, кршење етичких норми је недопустиво. (1)
Изрека (67): Многи верници ће бити принуђени да се опредељују између онога што им говори званична Црква и онога што им саветују њихови духовници… Сложеност оваквог стања у Православљу сведочи о томе да је етика по себи за православно Предање један проблематичан појам. Ради се о нечему што нам се намеће споља, а није природни елемент наше Цркве. Наше православно Предање се никад није апсолутно занимало нити је пак давало предност само ономе што човек чини, већ је ишло даље и бавило се оним што човек јесте. (В1)
Изрека (68): Онтологија има за циљ да победи смрт, а етика да победи зло, као да смрт није највеће зло, „последњи непријатељ”, како је назива Св. Апостол Павле. Етика на овај начин баца човеку прашину у очи да не би видео да је смртан, и у крајњем случају не пружа му ништа за решавање проблема смрти. (В2)
(Разл. онт. и ет. ист и зап. 03)
Изрека (69): Дијалог сада треба да се усмери на решавање онтолошких, егзистенцијалних проблема савременог човека, а не само да се враћамо на те конфесионалне проблеме из прошлости, на исповедања вере итд. (В2)
(Прав. 03)
Изрека (70): Остављајући по страни идеју „трећег Рима“, која се појавила у Москви када је изгледало да Цариград продаје православље Римокатоличкој Цркви (Сабор у Ферари – Фиренци, 1438-1442)… (26-27)
Изрека (71): Падом Цариграда у XV веку православна теологија је ушла у дуг период стагнације; стваралачка продуктивност уступила је место конзервативном ставу окренутом прошлости. Појава конзервативизма у православној теологији може се пратити и у претходним вековима, нарочито од Светог Јована Дамаскина (675-794), чије је систематично представљање учења Отаца и Сабора вековима сматрано неприкосновеним извором. Али је богословска креативност ипак дуго остала витална… (33-34)
Изрека (72): Велика достигнућа средњовековне схоластике привукла су многе православне умове. (34)
Изрека (73): У прошлости су… критеријуме (на основу кога се одређује да ли је нека заједница Црква или није) православни тражили на конфесионалан начин (на пример: прихватање учења седам васељенских сабора, апостолско прејемство итд.); али, са постепеном деконфесионализацијом православне теологије, постаје јасно да критеријуми те врсте нису прихватљиви. (51)
Изрека (74): Старе сумње нису у потпуности нестале, нарочито када је реч о постојању унијаћења… Али… такве препреке, ма колико неугодне биле, не би требало да спрече наставак дијалога, јер ће у његовом развоју дух љубави, који ће на крају преовладати, довести до уклањања тих препрека. (66-67)
Изрека (75): Различити облици миленаризма обећавали су утопије, што је постепено створило поноре разочарења, а резултат је нихилизам који узима све више маха, нарочито међу младима (сведоци смо снажног утицаја Ничеа у европској мисли данас). Тешко је сагледати алтернативу коју у овој ситуацији може пружити будућност. Може се догодити да западна традиција понуди изворе довољне за проналажење решења, а православље у томе свакако има свој удео. Можда треба предложити да Достојевски замени Ничеа… (72)
Изрека (76): На крају, православље ће на пресудан начин морати да допринесе јединству Цркве. Његов глас у екуменском покрету биће од виталног значаја, ако јединство Цркве треба да обухвати димензију источне традиције. Да би се догодило обострано креативно спајање Истока и Запада, православље треба да се отвори за проблеме нашег времена и надиђе свој стерилни конзервативизам. Оно треба да прилагоди своју структуру својим еклисиолошким принципима и појача напоре, што, додуше, савремена православна теологија већ чини, да испита своје предање и „поново га прихвати“ у светлу данашњих проблема. To се може учинити само у блиској сарадњи са Црквама и теологијом Запада. Сваки будући допринос православља мораће да се односи на труд за јединство Цркве: наиме, само посредством уједињене Цркве хришћанство може имати значај за потребе и тежње човечанства. (72)
(Јелин. и хриш. 03)
Изрека (77): а)Гносиократија. Као што говори и појам „гносис“ или гностицизам, основна идеја ове јереси је да човек коначно долази до свога спасења само путем „познања“ истине. (123)
Изрека (78): Управо ово супротстављање духа и материје и идентификовање материје са злом формира можда најзначајнију карактеристику гностицизма: одвајање Бога и света на тај начин да долази до потребе читавог низа посредника… (125-126)
(Дост. и ет. 03)
Изрека (79): Тему „Достојевски и етика“ одабрао сам хотимично, управо стога што сам уверен да је по питању етике Достојевски веома радикалан. (2)
Изрека (80): Достојевски, наиме, никад није имао жељу да човечанство поучава доброти и чојству. (3)
Изрека (81): Појам етике заснива се на разликовању између добра и зла… (…) Карактер је субјект на којем су „утиснуте“ одређене етичке особине, добре или зле, тј. карактер је субјект етике. (…) Како на нивоу општих начела етике, тако и у равни разликовања карактера, Достојевски упорно одриче разликовање између добра и зла, тj. одриче сам основ етике. (1, 1, 2)
Изрека (82): Ово код Достојевског важи не само на нивоу етичких вредности, него и у равни лица, личности. Сви хероји Достојевског су истовремено и добри и зли. Појам етичкога карактера код Достојевског уопште не постоји. (1, 4)
Изрека (83): Сви су једнако способни и за добро и за зло. Ова констатација, да је сваки човек истовремено и добар и зао, укида етику и показује Достојевског као нихилисту. Ето, то је за Достојевског људска природа, не може се ничим исцелити. Добро је прожето злом, небиће прожима постојање, егзистенцију, биће. Тако је Ниче открио у личности Достојевског, свог великог учитеља, пророка свог нихилизма. Али овде треба да застанемо.. (1, 5)
Изрека (84): Према Достојевском постоји само један једини избор као алтернатива самоубиству за човека. Ту алтернативу, тај избор, изражава Иван Карамазов дилемом: или крст или вешала. „Сутра, каже, крст, а не вешала. Нећу да се обесим. Никада не бих могао да извршим самоубиство“. (1, 10)
Изрека (85): За Достојевског бол и страдање имају у себи метафизички садржај. (1, 10)
Изрека (86): Суштинско питање о циљу Оваплоћења Божијега јесте, да ли је Христос дошао да нас учини бољим људима, моралним људима рецимо, или је ипак дошао да учини да ми постојимо. (…) (2, 3)
Изрека (87): Слобода по Достојевском јесте онтолошко, а не етичко питање. Човека не занима како ће употребити своје постојање, своју егзистенцију, или како ће је побољшати, него га интересује сама његова егзистенција, само његово битије. (…) (2, 4)
Изрека (88): …Достојевски оспорава етику, бори се против етике, искључиво из једнога разлога, тј. зато што она… лишава човека… слободе. (…) (Закљ.)
Изрека (89): Слобода, по Достојевском, није… (могућност) избора између добра и зла. (…) Прихватање крста значи поистовећење са свима који страдају, прихватање одговорности за бол свеколике твари.“ (Закљ.)
Изрека (90): Достојевски је изнад свега теолог. Он црпе из монашког предања наше Цркве, али у његовом делу осећа се и арома евхаристијског заједничарења. Морамо, ипак, на крају, са тугом у срцу, да признамо следеће: савремена Православна Црква и њена теологија као да показују да често радије бирају логику и етику „Великог инквизитора (Закљ.)
(Где је евх. вер. 07)
Изрека (91): Ако будемо чекали да се библисти договоре о односу улоге Петра у Новом Завјету и првенства Римске Столице, онда ћемо морати да одложимо уједињење Цркве за други миленијум, ако не и заувек… (одг. 6 с краја)
Изрека (92): Што се тиче будућег развоја дијалога о овој теми, од суштинског је значаја да православни прихвате да је првенство део суштине Цркве, а не питање Њене организације. Они исто тако треба да прихвате да је неопходно да постоји првенство на васељенском нивоу. У овом тренутку је то заиста тешко… (одг. 4 с краја)
Изрека (93): Сигурно је да у својој новој улози папе (Бенедикт XVI) може (да) буде од одлучујућег значаја за приближавање римокатоличког и православног разумевања првенства. (…) Може се показати да је он по промисли постао папа у овом одлучујућем тренутку расправа о овој теми. (сам крај)
(М. п. Јов. Зиз. крит. РПЦ 08)
Изрека (94): У источној цркви, а нарочито у Руској Цркви, постоји одређени степен изолационизма који води у конзервативизам. Постоји неспособност суочавања са изазовима модерног света, при чему Предање служи као изговор. (…) …Истинска вредност Предања“ се „може достићи само онда када можемо да преобликујемо (reshape) своје Предање. Предање, као порука Хришћанске Цркве, не значи – не чинити ништа; оно поседује дејствену силу истине и не плаши се изазова савременог света.“ (2008)
(Непоз, пре 09)
Изрека (95): .(У Православној Цркви је) пуритански однос према хомосексуализму (такође плод) западног утицаја, (док је првобитни однос Грчке Цркве према том проблему био) гибак и неосуђивачки. (Према Димитр. Тео. или техно. 55)
(Прав. се не може бој. 2010)
Изрека (95): Биће ми част да га примим (почасни докторат Католичког теолошког факултета Вестфалског Филхелмовог Универзитета у Минстеру, Немачка). Истовремено: све што јесам и што чиним, и као теолог и уопште, припада Цркви, јер сам јој се посветио. Све почасти које примам односе се и на Цркву којој припадам и којој служим. Сматрам ово признање знаком поштовања Римокатоличке цркве и Универзитета у Минстеру према Православној цркви. (1)
Изрека (96): Постоје друге разлике, разлике у доктрини, али мислим да имамо доста заједничког у области еклисиологије. На том темељу можемо градити. (2)
Изрека (97): Као што увек кажем, Дух Божији коначно одлучује. Ми нудимо наше скромне напоре, али Бог ће водити целу ствар. (2, 4)
Изрека (98): Мислим да ти људи још увек живе у психологији другог миленијума, у којем је Римокатоличка црква много пута покушавала да доминира православнима. Истина је да постоји јака сумња да се у сваком дијалогу крије покушај да се православни доведу под доминацију Рима. Стога се ти људи плаше да ће се то догодити и са тренутним дијалогом. Могу да разумем њихов страх. Но, оно што ћемо ове људе морати да упитамо је, најпре, да ли је немогуће да се нешто променило у држању и менталитету Римокатоличке цркве? Да ли је још увек извесно да ће Римокатоличка црква делати онако како је делала током другог миленијума? Мислим да има знакова да је Римокатоличка црква променила своје држање према Православној цркви након Другог ватиканског сабора. Они не желе да нас доведу под доминацију Папе. (Траг. самодов. 1)
Изрека (99): Како можете да кажете да сте уједињени кад нисте у стању да одржите Сабор? Бојим се да би многе православне цркве желеле да се остане у овој ситуацији… (…) Да бисмо наступали као једна Црква треба нам неко ко ће координисати православне цркве. Ако нећемо да Цариград буде наш координатор, хајде да узмемо неког другог. Традиција, наша канонска структура дала нам је Цариград. И то је оно што Цариград ради: координише Православну Цркву, да би наступала као једна Црква, а не као мноштво цркава.
Изрека (100): Моји односи са Српском православном црквом су врло, врло топли. Исто тако на нивоу личних односа са људима, а посебно са српским православним богословљем. Примећујем да је скоро све што напишем на енглеском преведено на српски чак и пре него што се изда на грчком. То доприноси мом осећају да сам у непрестаном богословском контакту са Црквом у Србији. Верујем да је, судећи по ономе што сам видео током својих посета Србији, српско православно богословље водеће у области православног богословља као целине. Заступају га врло добри теолози и иде у добром правцу. (2)
Извор: https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/801-zizjulas-jeretik
Што се мене тиче, након свих ових цитата, рекао бих да Зизијулас заиста јесте отпадник и јеретик и да није грех пред Богом то тврдити, већ да је веома опасно следити овог „теолога“. Отац Симеон то добро зна и сасвим је разумљиво зашто има дистанцу (али није у расколу!) према зизијуласовцу Мидићу.
Да Црква заиста буде Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква
а не Разбијена, Световна, Екуменистичка и Апокрифна Антицрква (у какву је желео да је претвори отпадник и јеретик Јован Зизијулас.
Од Бога Вам здравље, славље и Православље!
Сабор одавно не постоји.
Синод је једино „тело“ које доноси одлуке,а на крају испоставиће се из речи синод стоји један или два човека који креирају одлуке.
Канал комуникације је једносмеран,мишљење народа се не уважава,нема се времена за то,па макар канони или макар Свети Оци или на Свето Јеванђеље да се позивају,али изгледа да је исти одговор,нема се времена,мора негде журити,па где то журимо,запитајмо се,али пре је да смо ми кренули низастрану,а не у успон.
Који је прави разлог због чега православно свештенство није хтело да прихвати календар Милутина Миланковића (кога је то исто свештенство наручило), још пре сто година?