Ако и кренеш, јер рода душа иште, / Стевана икона испод крхке мишке, / на жертву принесеш угасло огњиште, /
тамо у граду да л’ ће пламтјети жишке?
Фото: Shutterstock.com
Док пјева огањ у старом смедеревцу
и шушти на патосу Божића слама,
смјерно у подне славску палиш свијећу,
обасја и срце у Свјетлости плама.
Прекрстиш се и тад Архиђакон сиђе,
Колач се заврти врховима прста,
трипут Стевана пољуб усана приђе,
благослов јест и будјет вијекова Христа.
Чесницу дијелиш, ћутке ломиш части,
Стевану прву ко домаћину дома,
мислиш тишина ће свима лакше пасти,
Свјетлости свијеће и вама двома.
Од година софра као и ти ломна,
сједате сами, Стеван кап вина отпи,
тропар Свецу трпеза запјева скромна
и студен у срцу лагано се топи.
Стојиш потом, самоћо, старост у селу,
уз прозор, наоко окно до свијета,
погледом промичеш пртину бијелу,
радости жедна вјечна душа дјетета.
Ако и кренеш, леђа окренеш ватри
што једина пјева твојем умијећу,
загрлиш најзад срце студи што снатри,
зар Светац у поноћ да гаси свијећу?
Ако и кренеш, јер рода душа иште,
Стевана икона испод крхке мишке,
на жертву принесеш угасло огњиште,
тамо у граду да л’ ће пламтјети жишке?
Categories: Гостинска соба
У грудима бол.
У оку суза.
У срцу дивљење.
Г о р о с т а с н е .
Старица, Песма и Истина.