Дабогда не видио Божића и не успјела му ни пјесма ни плач, сваком оном ко пљуне на Републику Српску и изда њене националне и државне интересе. Немојте мислити да ово важи само за душмане!

Извор: Друштвене мреже

„Напао си ми на кућу, поштедио сам ти живот, не тјерај ме да се кајем!“

Ове ријечи, драга браћо и сестре, обавезују све Србе, оне који су били у животним опасностима и оне који нису имали прилике да доживе страдања. Оне нас опомињу да свој образ, име и понос не дамо ни по цијену живота. Ово су ријечи старог домаћина Добросава Ковачевића коме је у миру комшија друге вјере био све, у рату заклети непријатељ, а после рата онај који му досипа со на рану и изазива невољу. Молим Вас да се сјетимо оних које данас мало помињу, а који су најзаслужнији зашто славимо Крсну славу Републике и њено оснивање. То су наши синови и кћери, они који су дали најсветије што су имали – живот за своју родну груду, за своју Републику Српску. Одмах иза њих да поменемо оне који су оснивајући раме уз раме са ратним штабом ВРС и народом Републику, изгарали духом и тијелом у борби са свјетским моћницима, а који данас као заслугу имају то што невини страдају по бјелосвјетским казаматима и тамницама. Спомињање њиховог имена прокажена је за јерес. Зато разријешимо дилему, то је наш предсједник Радован Караџић, затим генерали, војсковође, војници и чиновници којих се никада не смијемо одрећи и које нећемо заборавити.

Српска православна вјера наша нас учи да је брат мио, ма које вјере био. Нажалост, ми смо као народ на горак и тежи начин научили да се од нас само очекивао потчињен однос, којим треба да афирмишемо туђе недостатке и квази културне обрасце. Куће, улице, станове, градове и животе предали смо у руке оних који нам данас кажу да је Босна и Херцеговина земља у којој је највећа светиња „грађанин“ и то у земљи чије становништво 70% живи у руралним, сеоским домаћинствима, а остатак у урбанијим. Толико о животу достојном човјека и економском напретку. Говорити о „грађанском“ у БиХ је утолико ризично колико и гађање снајпером мале Српчади по Сарајеву. О тим привилегијама „сви смо једнаки само су неки мало једнакији“ довољно је сјетити се пољског гета у Другом свјетском рату и јасеновачког геноцида, Лоре и Виктор Бубња. То је светиња непомјеривих ступова. Кад вам пјевају српској дјеци о „хотел Националу“ и то пјева наизуст неупућен и незнавени обичан народ, треба да се каже и зна да је у том хотелу душманин у рату убијао, мучио и силовао заробљене Србе. Јесу то ови данашњи грађани? Пароле које се израђају из крипто митолошких идеја, под привидом одбране шатро државне творевине, без српског националног идентитета утканог у праве и правне темеље државности, мементо су на историјске грозоте. Зато, не арчи ми, душманине, Српску Републику! Не узимај је у уста. „Поштедио сам ти живот, не тјерај ме да се кајем.“

Обично се узима да су Срби на Балкан дошли у 7. вијеку. У једној научној расправи из 18. вијека наводи се да је прво српско насеље настало 30. године Христове ере. Дакле, 3 године прије Васкрсења, јужно од Печуја у Мађарској, под именом Сирбинум. У шестом вијеку долази до стварања идентитета и племенских одредница, па тако и Словена, од којих Срби предњаче у својој самосталности.

У науци се не зна са сигурношћу одакле су дошли и населили те просторе. Ријеч је о народној скупини која се јасно идентификује као народ већ 30. године. Од тада историјска кретања и мијешања народâ у Римској империји доводе до асимиловања.

Сербинум у Панонији у 2. веку (Извор: Википедија)

Религијски аспект рађа додатну димензију развоја и очувања или нестанка идентитета до садашњег стања ствари. Глас који би пјевао о српству без Христа, такође је прапорац који звечи. Химна Господу и заједница са Њим, као и ријеч о Архетипу у сваком човјеку по коме је створен, једини је валидан печат потврде авраамовски утемељених идентитетâ и основâ. Све друго су пиротехничка средства скретања пажње и потпиривања мржње која нас на зло сјећа. Зато – докле год је наше царство само земаљско нећемо моћи имати мир. Можда можемо имати правду, које смо све ове деценије остали жедни и жељни али правду са миром нигдје не можемо имати другачије.

Вели нам један босански дјелатник да је давање статуса Републике српског народа у Босни и Херцеговини највећа грешка за којом жали и над којом нариче. Пошто је предсједник Додик оправдано одсутан, неће ми замјерити ако га цитирам у сврху одговора: „Знам да вас то нервира. Драго ми је да вас то нервира. Желим вам да добијете притисак, да вам откаже срце од те ваше неровозе. Група људи која хода около говорећи да им је животни циљ да не постоји Република Српска за вријеме рата су убијали српски народ.“

Додик: Српска је наша земља, наш идентитет, наша држава!

Такозвани спавачи не пропуштају ниједну прилику да се реферишу на стање у за њих „непостојећем мањем бх рс ЕНТИТЕТУ“ којим би да једнодневном екскурзијом освоје и докажу некоме да је њихова. Не арчи ми, болан, Републику Српску. Са друге стране, морамо као народ да будемо до краја искрени и да кажемо да многи од нас својим грешкама подривају и нападају свјесно свој народ и државу. Не смијемо да им дозволимо да потпаљују огањ братске мржње, да се свете и издају. Дабогда не видио Божића и не успјела му ни пјесма ни плач, сваком оном ко пљуне на Републику Српску и изда њене националне и државне интересе. Немојте мислити да ово важи само за душмане! Многи себи дају за право да газе преко брата Србина само јер је бољи, успјешнији, напреднији, тиме тјерајући младост, тјерајући снагу и полет наше земље. Нада је у младости и на њој свијет остаје:

„Верујем да сте милион пута чули од родитеља, бака, дека да ово није наша ствар и да смо ми веома млади. Али ово је и те како наша ствар! Желела бих да цитирам из дела Борба и победа рада: Револуција није само ствар великих људи, револуција се дешава свакога дана, права револуција, свима нама. Јер били млади или стари, црни или бели, у ког год Бога веровали, будућност нас неће чекати скрштених руку, већ јој морамо трчати у сусрет.“ Апостол Павле о овој трци живота говори Коринћанима: „Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду? Тако трчите да је добијете. А сваки који се бори од свега се уздржава, они пак да добију распадљив венац, а ми нераспадљив. Ја, дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије ветар.“ (9, 24 – 26).

Живели наши синови и кћери!

Categories: Гостинска соба

Tags: РС, Република Српска, ђакон Божидар Васиљевић