Свим саборцима „Стање ствари“ жели срећан најрадоснији празник старим поздравом
МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Следећи радни дан је петак, 10. јануар 2025. До тада читајте наш Божићни број
Исус – Виноградска лоза, Грчка, 19. век
Проширени Деисис, Русија, прва половина 19. века
Categories: Гостинска соба
Ваистину се Христос роди!
Ваистину се Христос роди!
Ваистину се рађа/роди!
Рађа се у вечности као Бог и роди се времену као Човек – Бого-Човек!
Заиста, Христос се роди! Благослов Христа Младенца да Вас прати на свим путевима и у мисији Вашој.
Ваистину се роди!
БОЖИЋНА ПРИЧА
Излазим из храма, последњи. У слуху и срцу још ми бруји стих отпуститељног тропара великог предпразништва: „Христос раждајетсја, прежде падшиј возставити образ“.
И напољу је светлост. Небо је кристална плавет, као некада; гдегде понеки снежнобели облачић, попут овчица идилично загњурених у пашњак небески. И нигде ни једног хемијског трага – откад је пар авиона пало, истовремено десетинама „из непознатих разлога“ отказала хидраулика, а стотине хиљада летова отказано без објашњења, ретки авиони на небу последњих дана напрасно су престали да остављају „кондензационе трагове“ од „водене паре“, миљама дугачке и сатима постојане. Удишем дубоко, после много година, јер знам да је ваздух чист, како га је Бог дао. И осећам се као победник, иако знам да никаквог удела у тој победи над Авадоном немам.
И утом, болно, као огњена стрела у срце ми долеће мисао, у магновењу спаљујући радост и сваљујући душу у мучно униније: данас је строги пост, ништа до мрака, а и онда скудно, на води, ни вина ни другог утјешенија које веселит сердце скорбног человјека, изгнаника из Раја сладости – вечити баксуз, увек или на погрешном месту у право време, или на правом месту у погрешно време. А најближа продавница је три и по сата пешке. У једном смеру.
Двојећи да ли да одем у келију и преспавам до мрака и худе вечере-невечере, зазивајући Светог Саву и огорчено му цитирајући Типик ритмом непрестане умно-срдачне молитве („Входим в трапезу, и јадим вареније с јелејем, вино же пијем, благодарјашче Бога“), или да се искрадем у манастирски воћњак и погледам је ли негде промакао неки неубрани нар, приметих како се оци сабирају пред манастирским дверима. Међу поклоницима се тихо шири глас: долазе „ВИП“ гости. Одједном опет полетан, дискретно се прикључујем са стране, окрепљен надеждом смиреномудрено мислећи: где су специјални гости, биће и специјалног послужења (и разрешења!), а и пси једу са трпезе господара својих.
Оци се постројише пред капијом, у две симетричне врсте, сваком у руци бројаница, пред њима на средини игуман, у руци му патерица.
Наилази конвој, десетак импресивних џипова, у пратњи полиција, неки са дугим цевима (авај, авај, хоће ли ме пустити у гостопримницу, не можемо сви стати?). Препознајем главног госта, за главу вишег од већег дела свите; виђао сам га негде на интернету, име му не памтим, али знам да га неки зову „Србине“, а неки „Шиптару“. Око њега неколико телохранитеља, који не изгледају као да посте (можда због њих разреше?). И уто ми се на секунд отвори духовни вид, и видех где им на челима пише, црним словима и фонтом Britannic bold: БИА – лојалисти. Трепнух, да боље видим је ли лојалисти или лојолисти, слова нестаде.
Високи гост средњим прстом поправи наочари на носу и широко осмехнут приђе.
– Помаже Бог, оче Методије!
– Бог Вам помогао, господине председниче.
– Благослови! – сави се гост ка руци игумановој, полако, крајичком ока гледајући да ли су фотографи из свите спремни да овековече свештени тренутак.
Игуман не рече уобичајено: „Бог да благослови“, и доста енергично повуче руку да је гост не целива. Помислих да ће он да целива руку госту, али не деси се ни то. Гост размени поглед са фотографом (који ми се учини мало исколачен), и опет поправи положај наочара на носу.
– Како сте, како сте часни оци? Срећан Бадњи дан, кала христугена!
– Богу хвала, бивало је и горе – не баш гостољубиво узврати игуман, а оци оћуташе. Свита се узврпољи, а ја почех да у срцу осећам да послужења за мене неће бити.
– Е, па да се поклонимо у цркви најпре, како је обичај, па ћемо после по протоколу.
– Господине председниче, пре тога, по светогорском протоколу, ја сам дужан да Вас питам: да ли сте Ви православни?
– Какво је то питање, мене провоцираш, са којом идејом? – питањем одговори високи гост, искривљеног лица, које сам већ виђао на интернету. – Момци, ајмо да се поклонимо, па ћемо после да причамо како доликује.
Уоквирен телохранитељима гост крете поред игумана, али се оци као по команди саставише у црни зид пред улазом. Камермани и фотографи из свите спустише апарате, а уместо њих повелик број поклоника из манастира стаде да телефонима снима сцену. Унервожена свита покуша да их спречи и поче да им прети и сикће, али је руку са телефонима било превише, и биле су распоређене на све стране, и близу и подаље.
– Господине председниче, ми имамо информацију и основану сумњу да сте ви слободни зидар. То јест, да нисте православни Хришћанин. Ви сигурно знате да је наша Црква, скупа са руском и грчком помесном црквом, саборски осудила синкретистичку масонску секту као богомрску сатанистичку антихришћанску организацију, и узаконила да ниједан православни Хришћанин не може бити масон; а ако јесте масон, да је из Цркве изопштен и анатемисан. И сваком таквом није допуштен приступ у ову Светињу. Чак ни ако је председник државе; заправо, тим пре ако је председник – јер председник који је слуга Сатане јесте претеча и праобраз Антихриста. Стога, питам Вас, пред сведоцима и пред камерама, знајући као и Ви што знате, да на то питање немате право да одговорите лажно, јер би таква лаж била аналог нашем одрицању од Христа, а Велики Архитекта Свемира се као ни Бог Неба и Земље не да варати и ругати: Да ли сте ви, господине председниче, масон?
Лице високог госта се још више искривило, и ја сам дефинитивно схватио да од послужења неће бити ништа. Машио се телефона, процедивши, веома искривљеног лица: – Ево, саће патријарх да ти одговори на сва питања која имаш.
Свита је почела да се домунђава са грчким полицајцима, токи-вокији прокрешташе, пар полицајаца је окружило игумана, док су се оци тврдих лица збили у још тврђи зид.
Игуман је нешто кратко на грчком одбрусио полицајцима, а затим високим гласом, свечано, као да проповеда у храму, рекао:
– Свети Сава, у својем ктиторском Типику, оставио нам је тврду заповест: „Да овај свети манастир буде слободан од свих власти, и од прота и од владика. И да није ни под чијим правима, ни царским, ни црквеним, ни другим ничијим, него да је под једном слављеном Богородицом, и под молитвом онога који игуманује у њему. А ако ли ко усхте некада, у неко време да на који начин поработи ово, или потчини под неком влашћу – нека му је анатема, и клетва на њему, и нека је наследник Јуде и учасник са онима који су рекли: „Узми, узми, распни Га!“ и нек се приброји онима који су викали: „Крв Његова на нас, и на децу нашу!“ Ово да чувате неразрушиво и непромењено на свагда. Станите против зла чврсто, имајући велику и неразориву помоћ Божју, молитвама пренепорочне и пресвете Владичице наше Богородице, и блаженог оца нашег Симеона Мироточца, амин“! (и сви оци за игуманом, као један и громко, рекоше: амин!) Моја је дужност да тај Аманет и ове заповести чувам, до смрти. А ви чините своју дужност.
Високи гост се тетураво окренуо, вратио телефон у џеп, и почео да тише али осорно разговара са телохранитељима и двојицом из свите. До мене је, из општег жагора који је уследио, уз неку псовку коју нисам сасвим разабрао, дошло само најгласније: „Оћу патријарха овог секунда, не интересује ме што је на литургији“!
Игуман опет проговори, јаким, ауторитативним гласом, који је као мач пресекао сву околну буку и бес:
– Господине председниче, на 5 минута вожње одавде имате други манастир, Есфигмен. Исто је србска задужбина, иако су Грци. Тамо ће Вас примити, њихов је типик мало другачији, није тако строг. Једино, ако сте вакцинисани – вакцинисане не примају?
У следећем тренутку, с муком и полако, подигнух отежалу главу, из плитке лепљиве барице на кревету која је интензивно мирисала на вино, ракију и жуч, покушавајући да се сетим откуд ја ту и какав је то мирис кад је малочас све опојно мирисало на море, чемпресе и тамјан. И сетих се – синоћ сам можда мало одвећ ревносно испунио заповест из празничне химнографије: „Христос раждајетсја, славите!“. Али данас је Божић, и ако сам јуче што сагрешио, у знању или незнању, данас треба да се исправим. Данас је по Типику „на трапези утјешеније братији великоје“, и осетих пламену решеност у срцу да данас неодступно испуним све што Типик заповеда.
Још увек ошамућен, тетурајући међ јавом и међ чудним сном, покушах да се сетим где сам загубио вадичеп. Пред умним очима искрсавале су ми паслике мужаственог игумана, његове непоколебиве ревности и адамантске чврстоће, и усхтех да кад порастем будем као он. И срцем које је горело врлинољубљем, реших: ако не нађем вадичеп, сломићу грлић на бутељци. Царство небеско се на силу узима, и силеџије га добијају. А величина и сила човека мери се величином препрека које је на свом путу ка Врлини кадар да превазиђе.
ВАИСТИНУ ХРИСТОС СЕ РОДИ!